Laurentinum : Plinijeva villa rustica

U ovom pismu s kraja 1. veka nove ere, Gaj Plinije Mladji pise svome dobrom prijatelju Galu o vili u Laurentinu; smatra se da je ovo najpotpuniji literarni prikaz jedne seoske kuce/vile (villa rustica) bogatijeg Rimljanina. Na zalost, ova Plinijeva vila nije ocuvana niti je sa sigurnoscu utvrdjeno gde se nalazila - crtezi koje cu staviti uz tekst samo su pokusaji njene rekonstrukcije po Plinijevim opisima iz ovog pisma. Dakle, ono sto sledi je veoma detaljan opis vile koju je Plinije Mladji narocito voleo ali koja nije bila jedina njegova vila - imao je, na primer, jos jednu seosku vilu u Toskani. Iz ovih opisa moze se naslutiti karakter Gajev koji je moze se reci skroman za jednog Rimljanina : nema opisa luksuznog namestaja i predmeta, umetnickih dela, skulptura, zidnih slika i slicnoga, dok mnogo polaze, reklo bi se, na prirodu i mir. 

Gaj Plinije pozdravlja svoga dragog Gala

1. Cudis se sto mi takvu radost stvara moj Laurentin, ili , ako tako vise volis, moj Laurens. Prestaces da se cudis kada budes upoznao udobnosti moje vile, izvanredan polozaj i prostranu obalu. 2. Imanje je udaljeno sedamnaest hiljada koraka od grada, tako da posle obavljenih poslova mozes tamo da provodis noc, a da ne ubrzavas niti da prekidas svoje dnevne poslove. Pristup ne osigurava  samo jedan put : i put za Laurentin i put za Ostiju idu u istom pravcu, ali moras jedan drum ostaviti kod cetrnaestog miljokaza, a drugi kod jedanestog. Kojim god putem dosao, sporedni put na koji se nailazi donekle je peskovit i prilicno tegoban ako se vozis kolima, dok je veoma kratak i prijatan kada njime jases. 3. Pogled je sa obe strane veoma raznolik, jer katkada  se put suzava, dok prolazi kroz sume, zatim se ponovo siri i otvara preko prostranih livada, gde pasu mnogobrojna stada ovaca i goveda i konja, koje su zimi spustili sa planine da bi sada uzivali u prolecnoj toploti. 

4. Vila je dovoljno prostrana za moje potrebe i njeno odrzavanje ne kosta mnogo. U prednjem delu nalazi se atrijum, ne bogzna kako sjajan, ali nije ni ruzan, zatim dolazi trem u obliku slova D, koji okruzuje jedno malo ali prijatno dvoriste. To je izvanredna zastita od loseg vremena, zaklonjeno je prozorima i jos vise strehom koja ga nadvisuje. 5. Prema njegovoj sredini nalazi se jedna svetla dvorana, zatim trpezarija, koja je zaista izvanredna, i ona izlazi na morsku obalu, i, kad god africki vetar natera talase ovamo, pena velikih talasa, koji su vec izgubili svoju snagu, pomalo je vlazi. svuda, s obe strane, nalaze se dvokrilna vrata i prozori, tako da napred i sa strane izgleda kao da je okrenuta moru sa tri strane; a sa zadnje strane dozvoljava da se vidi unutrasnja dvorana, dok trem, unutrasnje dvoriste i ponovo trem, zatim atrijum, otvaraju vidik na sume i na udaljene planine. 

6. s leve strane, i malo povucena od mora, nalazi se velika spavaca soba, zatim jos jedna, nesto manja, koja propusta jutarnje zrake sunca kroz jedan prozor, dok drugi prozor propusta poslednje vecernje zrake, i sa toga prozora pruza se lep pogled na more koje je ispod njega , ali na malo sigurnijem rastojanju. 7. Tamo gde ova soba i trpezarija zahvataju ugao nalazi se jedno mesto koje prima i pojacava toplotu sunca. Ovo je zimsko boraviste mojih ljudi i predstavlja ujedno i vezbaonicu. Tu se ne cuje nikakav vetar, osim onih vetrova sto donose kisne oblake i prekrivaju nebo, ali ne cine manje prijatnim ovo mesto. 8. Na tom uglu se nalazi jos jedna dvorana, okrugla, koja nudi suncu sve svoje prozore. Na jednom zidu je ugradjen orman u kome su smestene knjige koje nisu za citanje nego za proucavanje. 9. Zatim dolazi mala spavaca soba odvojena od prethodne jednim prolazom koji ima pod kroz koji prolazi vrela para i ujednaceno je zagreva. Ostatak zgrade sa ove strane ima odeljenje koja koriste moji robovi i oslobodjenici, ali je veci deo tih soba dovoljno pristojan i pogodan da mogu primiti i goste. 

10. Na drugoj strani centralnog dela nalazi se veoma otmena spavaca odaja, zatim je tu i druga otmena i velika spavaca soba i trpezarija osrednje velicine sa puno sunca ciji se zraci  odbijaju od mora; pozadi je jos jedna odaja za spavanje sa predsobljem, dovoljno visoka da bi mogla leti biti hladna, a zimi zaklonjena, jer je zasticena od svih vetrova. Slicnu sobu i predsoblje deli samo jedan zid. 11. Posle toga se redjaju kupatila : hladno kupatilo je veliko i prostrano, i uz njegove zidove nalaze se bazeni za kupanje, veoma prostrani, tako da pomisljas da je more sasvim blizu. Zatim je tu odaja za mazanje uljem, pa hipokaust - prostorija za zagrevanje i predsoblje za kupatilo, onda dve sobe za odmaranje, sa lepim ukrasima u jednostavnom stilu; odatle se ulazi u prijatno zagrejano plivaliste, odakle plivaci mogu da vide more. 12. Nedaleko odatle nalazi se dvoriste gde se igra loptom i koje u potpunosti zagreva sunce na zalasku. Tu se sad podize kula, koja ima dve dnevne sobe u prizemlju i dve na prvom spratu, kao i trpezariju u kojoj se sluzi vecera; odavde se vidi more nadaleko, zatim obala i sve lepe vile na njoj. 13. Postoji jos jedna kula, i u njoj se nalazi spavaca soba koja prima suncane zrake i na izlasku i na zalasku sunca; ispod te sobe nalazi se prostran podrum i zitnica; a dole je trpezarija do koje dopire samo sum talasa sa uzburkanog mora, pa i to tek kao slab odjek koji se jedva cuje; okrenuta je basti i setalistu koje se pruza oko nje.

14. Svuda oko setalista raste simsir, a tamo gde nema simsira ima ruzmarina; (simsir bujno napreduje na mestima gde je zasticen zgradama, ali se odmah osusi ako je izlozen vetrovima i slanoj vodi, pa makar i na vecoj daljini). 15. Unutar samih staza za setnju nalazi se mlada i senovita pergola gde je zemlja meka i ugiba se cak i ispod bosih nogu. Sam vrt je prosto prekriven stablima dudova i smokava, drvecem sto lepo uspeva na tom zemljistu koje nimalo ne pogoduje drugom drvecu. S te strane trpezarije, koja je okrenuta od mora, moze se videti sve to sto nije nimalo manje privlacno od mora. A sa prozora dveju soba koje se nalaze pozadi moze se videti ulaz u kucu i jos jedna basta zasadjena lepim povrcem.

16. Ovde se nalazi zasvodjena galerija, priblizno velicine javne zgrade. Ona ima prozore s obe strane, ali ih je vise okrenutih moru, a prema vrtu ih je dva puta manje. Svi ovi prozori su otvoreni, ako je dan lep i bez vetra; a ako je vreme vetrovito, otvoreni su samo oni sa strane s koje ne duva vetar. 17. Napred je terasa puna mirisnih ljubicica. Zatvorena galerija jaca suncevu toplotu koja ulazi unutra i kao sto u sebi zadrzava sunceve zrake, tako odbija severni vetar, pa je s prednje strane gotovo isto tako toplo kao sto je sa zadnje strane uvek hladovina. Na slican nacin ova galerija zadrzava i jugozapadni africki vetar, i tako lomi i iscrpljuje snagu vetrova sa suprotnih strana. Zato je tamo prijatno zimi, ali je mnogo prijatnije leti. 18. Jer je terasa hladna ujutru, a staza i blizi deo baste posle podne, buduci da je senka kraca ili duza s jedne ili sa druge strane, dok dan biva duzi ili postaje kraci. 19. A u samu galeriju, naravno, sunce uopste ne dopire u vreme kad "zvezda" udari u vrh krova. Pored toga otvoreni prozori na galeriji omogucuju strujanje povatarca sa zapada, te tako sam vazduh nikad nije zagusljiv i ustajao.

20. Na kraju terase, galerije i baste nalazi se nekoliko odaja koje ja stvarno najvise volim; sam sam ih sagradio. Medju njima je jedna suncana sobica, koja ima s jedne strane terasu, sa druge more, a sunce sa obe strane. Tu je jos jedna soba sa vratima koja vode na trem i sa prozorom okrenutim prema moru. 21. Preko puta srednjeg zida nalazi se jedan predivan alkov koji se moze otvoriti prema sobi tako sto se pomere okna i zavese, ili se moze odvojiti od nje, ako se vrata zatvore i zavese spuste. Buduci da je prostorija dovoljna da primi jedan lezaj i dve stolice, a ispod nje lezi more, pozadi se nalaze susedne vile, a jos dalje je suma, sve se to moze lepo gledati pojedinacno kroz jedan prozor ili zajedno kroz sve prozore. 22. Pored te prostorije nalazi se odaja za spavanje. Tu ne dopiru ni glasovi posluge, ni sum mora, ni buka vetrova, ni sevanja munje, izuzev dnevne svetlosti ako su prozori otvoreni. Ova duboka tisina vlada tamo zbog toga sto se izmedju zida u toj sobi i baste nalazi hodnik u cijem praznom prostoru mora svaki sum, svaki glas da se ugasi. 23. Pored spavace sobe nalazi se malo loziste koje se lozi spolja i ima uzak otvor, kroz koji se propusta ili zadrzava toplota, prema tome koliko se zeli. Zatim  je tu jos jedna soba sa predsobljem. Obe prostorije okrenute su suncu koje ih svojim zracima odmah ispuni cim se rodi, i ostane u njima i preko podne, mada tada u sobe usijava koso. 24. I kad zazelim da se povucem u tu bastensku kucicu, cini mi se da sam udaljen od svega; prilikom saturnalija osecam se najbolje bas ovde, onda kad u svim ostalim odajama odjekuje zivost praznicnih dana i veseli poklici. Tada ne smetam ni ja svojim ljudima, dok se zabavljaju , niti me oni svojom larmom i vikom ometaju, dok se bavim svojim studijama.

25. Ovim preimucstvima i ovim ugodnostima nedostaje tekuca voda, ali bunara i kladenaca koji izbijaju iz zemlje ima koliko te je volja. Uopste, sama priroda i sam polozaj obale predstavljaju nesto izvanredno. Svuda, gde god samo malo pocnes da kopas, pojavi se voda, i to cista voda, bez slanog ukusa i neiskvarena, mada je more tako blizu. 26. Obliznje sume daju drva koliko mi treba, a grad Ostija nas snabdeva svim ostalim sto nam je potrebn. Ima i jedna varosica, od koje me odvaja samo jedna kuca, koja moze zadovoljiti onoga koji nema velike prohteve; tu postoje, kao velika pogodnost, tri kupatila, koja se mogu uzeti pod najam, ako nas nas iznenadni dolazak ili suvise kratkotrajan boravak sprecavaju da zagrejemo kupatilo kod svoje kuce.

27. Samu obalu krase cas krovovi vila, cas opet pojedinacne zgrade, tako da i sa mora i sa obale sve to izgleda kao citav niz gradova. Obala je ponekad meka, kad je more mirno, ali cesce ocvrsne, jer u tle stalno udaraju morski talasi. 28. More bas ne obiluje ribama koje bi imale neku vrednost, ali tu ima izvrsnih morskih listova platusa i izvanrednih skoljki. A moja kuca sama me snabdeva svim proizvodima primorja, u prvom redu mlekom, jer tu se skupljaju stada koja se vracaju sa pasnjaka kad god traze vodu i hladovinu.

29. Zar mi sad ne verujes da ja iz sasvim opravdanih razloga zivim ovde na svom imanju i da mi ono predstavlja najmilije mesto za uzivanje ? Ti si isuvise vezan za grad, osim ako za tim ne zudis. I kamo srece da tako sto stvarno zelis ! Da bi pored tolikih i takvih cari moje male vile dobile jos jednu, i to najvecu potvrdu, trebalo bi da ti budes njen gost. Budi mi zdravo !

Gaj Plinije pozdravlja dragog Septicija Klara

1. Je li, ti obecavas da ces doci na rucak, a ne dolazis ! Jos uvek vazi odluka : do poslednje pare ces mi isplatiti troskove, a oni nisu bas tako mali ! 2. Za svakog gosta bila je pripremljena po glavica salate, po tri puza, po dva jajeta, jelo od pira sa medovinom i rashladjeno snegom (jer i to ces platiti, stavise, narocito to, posto je nestalo odmah sa stola), masline, krastavci, luk i hiljadu drugih gurmanluka. Slusao bi i komicara, umetnika recitatora ili sviraca, ili sve odjednom, posto znas da sam vrlo siroke ruke. 3. A tebi su bogzna kod koga bile milije ostrige, svinjske materice, morski jezevi, i igracice iz Gadesa.

Bices kaznjen, a kako necu jos da ti kazem. Nisi postupio lepo : malo si se poigrao sa mnom, ali ne samo sa mnom, nego i sam sa sobom. Kako bismo se samo salili, smejali, i koliko bismo naucili ! 4. Kod mnogih mozes rucati bogatije, ali nigde veselije, jednostavnije slobodnije. Uostalom, pokusaj, i ako posle toga ne budes odbijao sve druge pozive, ne moras prihvatiti ni moje. Ostaj mi zdravo !

* Septicije Klar bio je visoki drzavni funkcioner, komandant pretorijanaca - sve dok ga Hadrijan sa ovog mesta nije smenio zbog nedolicnog ponasanja prema carici Sabini - i Plinijev blizak prijatelj.

The Tomb of Keats by Oscar Wilde

Irish Monthly, July 1877.

As one enters Rome from the Via Ostiensis by the Porta San Paolo, the first object that meets the eye is a marble pyramid which stands close at hand on the left.

There are many Egyptian obelisks in Rome--tall, snakelike spires of red sandstone, mottled with strange writings, which remind us of the pillars of flame which led the children of Israel through the desert away from the land of the Pharaohs; but more wonderful than these to look upon is this gaunt, wedge-shaped pyramid standing here in this Italian city, unshattered amid the ruins and wrecks of time, looking older than the Eternal City itself, like terrible impassiveness turned to stone. And so in the Middle Ages men supposed this to be the sepulchre of Remus, who was slain by his own brother at the founding of the city, so ancient and mysterious it appears; but we have now, perhaps unfortunately, more accurate information about it, and know that it is the tomb of one Caius Cestius, a Roman gentleman of small note, who died about 30 B.C.

Yet though we cannot care much for the dead man who lies in lonely state beneath it, and who is only known to the world through his sepulchre, still this pyramid will be ever dear to the eyes of all English-speaking people, because at evening its shadows fall on the tomb of one who walks with Spenser, and Shakespeare, and Byron, and Shelley, and Elizabeth Barrett Browning in the great procession of the sweet singers of England.

For at its foot there is a green, sunny slope, known as the Old Protestant Cemetery, and on this a common-looking grave, which bears the following inscription:

This grave contains all that was mortal of a young English
poet, who on his deathbed, in the bitterness of his heart,
desired these words to be engraven on his tombstone:
HERE LIES ONE WHOSE NAME WAS WRIT IN WATER. February 24, 1821.
And the name of the young English poet is John Keats.

Lord Houghton calls this cemetery 'one of the most beautiful spots on which the eye and heart of man can rest,' and Shelley speaks of it as making one 'in love with death, to think that one should be buried in so sweet a place'; and indeed when I saw the violets and the daisies and the poppies that overgrow the tomb, I remembered how the dead poet had once told his friend that he thought the 'intensest pleasure he had received in life was in watching the growth of flowers,' and how another time, after lying a while quite still, he murmured in some strange prescience of early death, 'I feel the flowers growing over me.'

But this time-worn stone and these wildflowers are but poor memorials {1} of one so great as Keats; most of all, too, in this city of Rome, which pays such honour to her dead; where popes, and emperors, and saints, and cardinals lie hidden in 'porphyry wombs,' or couched in baths of jasper and chalcedony and malachite, ablaze with precious stones and metals, and tended with continual service. For very noble is the site, and worthy of a noble monument; behind looms the grey pyramid, symbol of the world's age, and filled with memories of the sphinx, and the lotus leaf, and the glories of old Nile; in front is the Monte Testaccio, built, it is said, with the broken fragments of the vessels in which all the nations of the East and the West brought their tribute to Rome; and a little distance off, along the slope of the hill under the Aurelian wall, some tall gaunt cypresses rise, like burnt-out funeral torches, to mark the spot where Shelley's heart (that 'heart of hearts'!) lies in the earth; and, above all, the soil on which we tread is very Rome!

As I stood beside the mean grave of this divine boy, I thought of him as of a Priest of Beauty slain before his time; and the vision of Guido's St. Sebastian came before my eyes as I saw him at Genoa, a lovely brown boy, with crisp, clustering hair and red lips, bound by his evil enemies to a tree, and though pierced by arrows, raising his eyes with divine, impassioned gaze towards the Eternal Beauty of the opening heavens. And thus my thoughts shaped themselves to rhyme:

HEU MISERANDE PUER
Rid of the world's injustice and its pain,
He rests at last beneath God's veil of blue;
Taken from life while life and love were new
The youngest of the martyrs here is lain,
Fair as Sebastian and as foully slain.
No cypress shades his grave, nor funeral yew,
But red-lipped daisies, violets drenched with dew,
And sleepy poppies, catch the evening rain.
O proudest heart that broke for misery!
O saddest poet that the world hath seen!
O sweetest singer of the English land!
Thy name was writ in water on the sand,
But our tears shall keep thy memory green,
And make it flourish like a Basil-tree.
Borne, 1877.

Footnote:
{1} Reverently some well-meaning persons have placed a marble slab on the wall of the cemetery with a medallion-profile of Keats on it and some mediocre lines of poetry. The face is ugly, and rather hatchet-shaped, with thick sensual lips, and is utterly unlike the poet himself, who was very beautiful to look upon. 'His countenance,' says a lady who saw him at one of Hazlitt's lectures, 'lives in my mind as one of singular beauty and brightness; it had the expression as if he had been looking on some glorious sight.' And this is the idea which Severn's picture of him gives. Even Haydon's rough pen-and-ink sketch of him is better than this 'marble libel,' which I hope will soon be taken down. I think the best representation of the poet would be a coloured bust, like that of the young Rajah of Koolapoor at Florence, which is a lovely and lifelike work of art.

BG * 103 - 692 u Sijeni

Povodom nagrade "Todor Manojlovic" , koju je Mileta danas dobio (cestitamo !),evo jos jednog dela njegove knjige Ultramarin/Ultramarin Encore, koju sam vec pominjala; ovde Mileta prica o Sijeni i Ambrodju Lorencetiju :)

Krstarimo zemljama koje su dale imena ocevim omiljenim bojama, nas BG*103-692, na previse mekim, francuskim amortizerima leluja predelima koji ublazavaju oziljke davnih gradjanskih ratova, ponistavaju zlodela najamnickih vojski, to su zemlje koje je sam Bog dotakao i iz cijeg su se dodira rasuli vinogradi i maslinjaci. Gvelfi i gibelini postoje samo u udzbenicima istorije, u knjizevnim delima, borba za moc, naravno, nije usahla, ona se samo preoblikovala i osvojila nove, manje vidljive metode. Tvrdjave na brezuljcima, nekada uslov prezivljavanja, sada su dekorativni element, nestala je pljacka pod maskom lojalnosti gospodarima ili veri, nestalo je morbidno urezivanje ideoloskih simbola u tela zarobljenika, tako omiljeno u gradjanskim ratovima svih vremena i prostora.

Moj prvi dolazak u Sijenu bio je ocev drugi. A mnogo godina nakon tog dana, kad budem prilazio gradu satkanom od mrke opeke i belog krecnjaka, seticu se ocevog unutrasnjeg osmeha, razumecu ga konacno.

Grad je oduvek bio nesvesna projekcija stanja u nekom drustvu, snimak tog drustva. Ali, nema mnogo mesta na svetu gde su ljudi, hotimice, u temelje grada upisali sliku svog uravnotezenog komunalnog uredjenja. Na blago nagnutoj povrsini sredisnjeg trga, Kampa, devet belih linija preseca povrsinu poplocanu opekom. One, medjutim, nisu samo dekorativni element  trga - to je za vecnost upisana slika Devetorice, neobicnog sistema demokratije koji je, jos dok je trajao, bio nazvan Il Buon Governo. Sedamdeset godina, u trinaestom i cetrnaestom stolecu, Sijenom je upravljalo telo koje se zvanicno nazivalo Devet guvernera i branilaca Komune. Sastav te vlade, ciji je mandat trajao dva meseca, odredjivan je kockom, a mogli su biti izabrani svi gradjani. Svoje vreme na vlasti proveli bi takoreci zatvoreniu raskosnom zdanju gradske kuce, tacnije Javne palate, kako bi se ime Palazzo Publico moglo ispravnije prevesti. Tako bi  u periodu od pet godina nekoliko stotina ljudi upoznalo teskoce vladanja, u periodima suvise kratkim da bi od te vlasti izvukli bilo kakvu korist. Zato nije slucajno sto se bele linije u plocniku susticu pred fasadom elegantnog gotickog zdanja, ciji vitki toranj cini kontrapunkt nagnutom trgu : to su zamisljene linije sile koje pokazuju da se ceo grad sabira u ovoj kuci.

Ovaj kripticki znak nije bio dovoljan, Sijena je, gde drugde nego u unutrasnjosti sedista gradske moci, osetila potrebu da naslika svoje drustveno uredjenje. Taj zamasni slikarski zadatak Komuna je poverila Ambrodju Lorencetiju, u casu kada su, kako Dante navodi, "gradovi Italije bili puni tirana". Slozena alegorijska kompozicija :dobre i lose uprave" dopunjena prikazima plodova te dve opozitne vladavine, razvija se na sva cetiri zida prostrane odaje, nekadasnje sale u kojoj su zasedala Devetorica.

U javnoj palati, pre no sto je Ambrodjo poceo da izvodi svoj slikarski ep, vec su postojale mnoge freske. Medju njima bila je i Simone Martinijeva Maesta, himnicna slika nebeskog dvora kojim predsedava kraljica - Bogorodica. Nesto od te hijeraticnosti preneto je i u prikaze dobre i lose uprave. U sredistu je Veglio, Starac, alegorija zajednickog dobra, to jest grada Sijene. On sedi na prestolu, primetno veci od ostalih figura, pod njegovim nogama je vucica sa Romulom i Remom. Odeven je u heraldicke boje Sijene, crnu i belu. Oko njegove glave, na tamnoplavoj pozadini, rasporedjene su tri krilate figure : Vera, Nada i Milosrdje. Zenske figure snabdevene odgovarajucim atributima sede na sirokoj, frontalno postavljenoj klupi, koja se prostire na obe strane prestola. Mir, Snaga, Odvaznost, Velikodusnost, Umerenost, Pravednost cine taj dvor, tu imaginarnu vladu ciji je zadatak da inspirise Devetoricu.

Plodovi uprave inspirisane tim principima vidljivi su na bocnom zidu. Ambrodjo je rasirio svoju kompoziciju na skoro osam metara zida. Izduzeno polje podeljeno je na dve celine : harmonija dobre vladavine otelotvoruje se podjednako u okvirima gradskih zidina i na sirokom prostoru oko grada. Grad, dat kao implozija nepravilnih i raznobojnih zgrada, portika, lodja, balkona i ukrasenih prozora, pulsira zivotom. Tu su mimicari koji igraju kolo odeveni u zivopisna zenska ruha, sokolari i prosjaci. Ucitelj u kostimu slicnom Danteovoj odezdi obraca se sa katedre zbijenim ucenicima, radnici popravljaju krov, krojac, ispred radnje, premerava sukno, trgovci za tezgama hvale svoj espap.

Sve sto je izvan zidina u srednjem veku bilo je carstvo opasnosti. Zato je nad gradskim zidom Ambrodjo naslikao jos jednu krilatu figuru iznad koje pise SECURITAS. Sa zaleprsanim svitkom u levoj i minijaturnim vesalima u desnoj ruci, ona bdi nad sirokim gradskim zaledjem, nad brezuljkastim predelom, vilama rasutim po okolini, mostovima i putevima od cije prohodnosti zavisilo blagostanje Sijene, nad seljacima sto obraduju vinograde, zanju ili vrsu zito.

Naslikani bedem nije samo granica dva sveta vec i mesto suceljavanja dva pogleda, bliskog i dalekog, frontalne vizure i pticje perspektive toliko karakteristicne za sijensko slikarstvo. U pogledu sa visine, sirokom panoramskom planu, uvek ima neveg misticnog. To je onaj kadar koji odabira demijurg kada proverava ucinak svoje kreacije. Kao da se i mi, pred ovom slikom, na tren poistovecujemo sa krilatom figurom Sigurnosti.

Dvoru drusvene harmonije pandan cini alegorijska slika lose uprave i njenih posledica. To je dvor tiranina koji, prikazan kao djavo sa grotesknim roscicima, predsedava krunskim savetom sacinjenim od alegorijskih figura. Na stranama prestola simetricno su rasporedjene Surovost, Obmana, Prevara, Bes, Podela i Rat, sa odgovarajucim atributima. Pod nogama tiranina, kao kakav kucni ljubimac, naslikan je mrki jarac, sveopsti simbol greha, a jos nize, pored postamenta prestola, lezi vezana i nemocna figura pravednosti. Oko glave imperatora zla rasporedjene su krilate predstave Pohlepe, Gordosti i Hvalisavosti. 

Te davne godine kada smo naseg amija BG*103-692 parkirali u hladovini, uz bastion nekog baroknog utvrdjenja blizu dominikanskog samostana, freske Ambrodja Lorencetija predstavljale su tek siroko naslikanu panoramu, punu graciozno naslikanih detalja. 

Nepunih cetvrt veka kasnije, okolnosti oblikuju drugaciji pogled : negativni deo Ambrodjove velike alegorije najednom dobija novi smisao. Krstarim ulicama Sijene poput senke, nosim na ledjima teret zemlje iz koje dolazim, njenog dugotrajnog propadanja, dimovi zapaljenih polja na Ambrodjovoj slici koja prikazuje plodove tiranije zgarista su mojih krajeva, bande pseudovojnika sto terorisu stanovnistvo govore mojim jezikom. Njegova pustopolina nije tek "moralizirani pejsaz" nego naturalisticki prikaz.

Poput vizantijskih vladara koji u ove zemlje dolaze u trinaestom i petnaestom veku, u nadi da ce pronaci spasonosno resenje za domovinu koja se topi, u prtljagu nosim samo nemoc. Pizanelo, Pjero u Arecu, ili jos detaljnije, Benoco Gocoli na zidovima kapele u firentinskoj palati Medici-Rikardi, ovekovecice njihovu raskosnu pojavu, zivopisne ogrtace i visoke, cudne kape, ali ne i njihov jad. Za razliku od njih, okruzen svitama, putujem sam. Neprimetan. Oni su ocekivali nemoguce, a ja ne trazim mnogo : samo mogucnost da se na trenutak izmaknem.

"Dobre uprave", gde gos da se dogode kao incident istorije, imaju tu osobinu da kratko traju. Osetljive, one brzo padaju kao plen tirana, ili naprosto nepovoljnih okolnosti, i pretvaraju se u mit o zlatnom dobu, koji potom nastavlja da zraci i osvetljava nadom teska vremena. Osam godina po zavrsetku slika u Sali .Devetorice Ambrodjo i njegov stariji brat Pjetro umrli su u pohodu "crne smrti". Epidemija kuge nije odnela samo trecinu stanovnistva Evrope, dva velika sijenska slikara, vec i stabilno uredjenje Devetorice. Ambrodjovi Effetti del Cattivo Governo pokazali su se kao pikturalno predskazanje.

U casu povratka u Sijenu, moje privatno zlatno doba ozvucuje karakteristican bruj slabog Sitroenovog motora. Osvrcem se : na velikom parkingu, podalje od sredista grada, medju registracijama svih evropskih zemalja, nekadasnjeg Istoka i nekadasnjeg Zapada, nema nijednog amija. Dok pesacim prema skoljkolikom trgu, pokusavam da ozivim utisak prvog susreta sa Sijenom. U dvadesetak godina izmenjali su se predsednici i pape, racunari su otpoceli desant na domove ljudi sirom sveta, snimljeni su milioni losih filmova i tek poneki dobar, prvi ljudi koji su hodali mesecom posetili su moj grad, pocela je i pri tom prestala da se proizvodi zastava 101, Dejvid Bouvi je snimio album "Low", klonirano je prvo toplokrvno bice, ovca nazvana Doli, pao je Berlinski zid, decak je postao mladic, a mladic covek, a duh ovog mesta, kako su to oduvek prizeljkivali njegovi stanovnici, ostao je isti. Trudim se da prepoznam putanju kojom se mala socijalisticko - samoupravna probijala do trga. Trazim mesto gde se najednom razmaknu fasade uskih koncentricnih ulica, ukaze nebo preseceno siluetom gotickog zdanja i tornjem sa krunom od belog krecnjaka.

Po prolasku epidemije bubonske kuge, neobicna demokratija grada od mrke opeke nije obnovljena, ali se u Sijenu postepeno vratio prosperitet. Slikarska vestina nanovo se uspostavila na starim principima. Iako je Sijena bila grad bogatih pojedinaca, bankara, malo je njenih slika nastalo po porudzbinama privatnih lica ili mocnih porodica.Slikarstvo je bilo i ostalo stvar Komune. Narudzbine su uglavnom javne. Po tome se Sijena razlikuje od svog istorijskog rivala, Firence.

Razlikuje se od veceg i mocnijeg suseda i po tome sto je sijenskom slikarstvu bila strana svaka ideja o napretku. Istoricari umetnosti novijih vremena, skloni da ideje darvinizma prenesu u svoje polje proucavanja, zbog toga su sa prezirom posmatrali kasnije sijenske slikare - Saseta ili Djovani di Paolo jedva da se pominju u pregledima istorije umetnosti, gde suvereno vladaju njihovi firentinski savremenici. Jos u devetnaestom veku uoblicio se stereotip po kojem je firentinsko slikarstvo aktivno, a sijensko kontemplativno.

Ocu se ne svidja to odredjenje. On bi pre rekao da su dela sijenskih slikara poeticna. U njima nema besprekorne perspektive, precizne anatomije, nema oblika koji su doslovno preneti iz prirode. Ali zato iz tog lako prepozatljivog rukopisa, iz lokalne gotike, izvire postojano zracenje, nekakva aura plemenitosti. A to je ono za cime je moj otac, u slikarstvu, oduvek tezio.

Goethe : Italianische Reise - Gete osvaja Vezuv

Evo kako je nas Gete doziveo penjanje na Vezuv; jednom je naterao i sirotog Tisbajna da sa njim podje i uzvere se gore a dva puta je odlazio i sam, fasciniran uzarenim grotlom. Znamo vec za Geteovu ljubav prema kamenju i uopste prirodnom svetu, te se lako da zamisliti kakva je burna osecanja u Geteu izazvala ova pojava koju su nekad sa bogom Vulkanom povezivali. Kao boga vatre i ukrotitelja ognja Rimljani su Vulkana postovali od najranijih vremena; okupljali su se tako jos u vreme kraljeva oko oltara Vuklanala, pod rimskim Kapitolom, upucujuci molitve bogu koji je imao tu moc i da spreci pozare. Medjutim, osnovna delatnost ovog vatrenog boga bila je kovacka - u unutrasnjosti plamenog grotla ili podno Etne na Siciliji Vulkan je, uz pomoc svojih pomocnika Kiklopa, kovao munje vrhovnog boga Jupitera, svoga oca. A kada se nije ni time bavio bio je poznat i po tome sto je umeo da sacini izuzetno lep nakit boginjama ili pak stitove junacima. Iako u prvome trenutku toliko malo voljen zbog ruznoce (njegov parnjak Hefest je cak i zafrljacen sa Olimpa), ovaj je Vulkan svojim lukavstvom sebi za zenu dobio ne manje no Veneru; ova ga je medjutim varala sto je njemu prouzrokovalo ne malo bola i ljutnje : tako se verovalo da vatra siklja iz vulkana onda kada je Vulkan zbog nove prevare besan i onda udara malo jace svojim cekicem po nakovnju. Tako su valjda obicni ljudi i dalje to shvatali 79. godine kada su dim i pepeo krenuli da zamracuju nebo nad Vezuvom i onda uskoro nad Pompejom i Herkulanumom.

Ta erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, nikako nije bila prva a svakako ne ni poslednja : izmedju nje i 1944. godine, kada je zabelezena poslednja vulkanska aktivnost Vezuva, dogodio se citav niz od gotovo pedesetak manjih erupcija. Tokom 18. veka, dakle tokom veka kada je Gete posetio Italiju, bilo ih je sest. Medjutim, ova prvovekovna erupcija bila je i daleko najrazornija te je tako sasvim unistila, izmedju ostalog,ova dva grada koja su danas tako poznata;  o tome je detaljno pisao ocevidac sedamnaestogodisnji Plinije Mladji, u pismima koja je, doduse dvadeset pet godina kasnije, pisao svom prijatelju istoricaru Tacitu. Sve ovo, pored stanovitog poznavanja i interesovanja za kamenje sigurno se motalo i nasem Geteu po glavi dok se po Vezuvu uspinjao; sta je pak Tisbajn o svemu mislio, onako nesretan, sem mozda Grom i pakao ! mozemo samo da nagadjamo :)

2. marta

sam se popeo na Vezuv, mada je vreme bilo tmurno a vrh obavijen oblacima. Kolima sam se dovezao do Rezime, a zatim sam na mazgi pojahao uzbrdo izmedju vinograda; najzad sam posao peske, prvo preko lave iz godine sedamdeset prve, po kojoj se vec uhvatila fina ali cvrsta mahovina, a posle sve pored lave. Pustinjakovu kolibu ostavio sam na uzvisicu s leve strane. Dalje se ide uz brdo od pepela, sto je prilicno naporno. Dve trecine ovoga vrha bilo je pokriveno oblacima. Najzad smo stigli do starog sad ispunjenog kratera i naisli na novu lavu od pre dva i po meseca, cak i na jednu slabiju zicu od pre pet dana koja se vec bila ohladila. Popeli smo se preko nje uz jedan tek stvoren vulkanski brezuljak, koji se pusio sa svih strana. Dim je isao na suprotnu stranu od nas, i ja htedoh da podjem u krater. Zasli smo oko pedesetak koraka u isparenja, kad ona postadose toliko snazna da sam jedva uspevao da vidim svoje cipele. Nista nije pomagalo ni sto sam drzao maramicu ispred lica, igubio sam i vodica iz vida, nesigurno sam koracao po izbacenim ulomcima lave, pa odlucih da se vratim i da taj zeljeni prizor sacuvam za neki dan kad bude vedrije i manje dima. Sad bar znam koliko je tesko disati u takvoj atmosferi.

Uostalom, planina je bila sasvim mirna. Ni plamena, ni tutnjave, ni izbacivanja kamenja, sto se inace stalno dogadja. Sad sam je izvideo, da bila je u pravom smislu reci opsadio cim se vreme prolepsa.

6. marta

Iako nerado, Tisbajn me je danas iz drugarske odanosti pratio na Vezuv. Njemu, likovnom umetniku, koji se uvek bavi samo najlepsim ljudskim ii zivotinjskim oblicima, i koji svojim smislom i ukusom ocovecuje cak i ono sto je bezoblicno, kao sto su stene i predeli - njemu ce izgledati zaista odvratna ovakva strahovita, neuoblicena gomila, koja neprestano prozdire sebe samu i objavljuje rat svakom osecaju lepote.

U podnozju strme padine docekala su nas dva vodica, jedan stariji i jedan mladji, obojica vicni u svom poslu. Prvi je povukao uzbrdo mene, a drugi Tisbajna. Povukli su, kazem, jer takav vodic opasuje se kruznim remenom za koji se putnik prihvati, pa se, vucen navise i sam se pomazuci stapom, utoliko lakse penje.

Tako smo dospeli do povrsine nad kojom se uzdize planinska kupa, sa razvalinama Monte Some na severu.

Pogled na predeo prema zapadu je kao kakvo lekovito kupanje izvidao sve bolove prouzrokovane naprezanjem i odneo sav umor, pa smo poceli da obilazimo oko kupe, koja se neprestano pusila i izbacivala kamenje  i pepeo. Sve dok je prostor dopustao da ostanemo na dovoljnom odstojanju, to je bio velicanstven prizor koji je uzizao duh. Najpre snazna grmljavina, koja se zaori sa dna grotla, a zatim hiljade kamenja, veceg i manjeg, koje poleti u vazduh, uvijeno u oblake pepela. Najveci deo pada natrag u grotlo. Ostale krhotine, bacene u stranu, stvaraju neobican sum padajuci na spoljasnju stranu kupe : najpre bi tresnulo najteze kamenje i uz potmulu tutnjavu se otkotrljalo niz padinu kupe, za njim bi zazveckalo sitnije, i na kraju bi poceo da sipi pepeo. Sve se to dogadjalo u pravilnim razmacima, koje smo pomocu mirnog odbrajanja mogli sasvim lepo da odmerimo.

Ali izmedju Monte Somei kupastog vrha prostor se prilicno suzio pa je nesto kamenja vec pocelo da pada oko nas, kvareci nam uzivanje u obilasku. Tisbajn je sad na planini osecao jos vecu zlovolju, jer tom cudovistu nije bilo dosta to sto je ruzno, nego je pretilo da postane i opasno. 

Ali kako neposredna opasnost neosporno ima nesto privlacno i u coveku podstice duh protivrecja da joj usprkosi, to ja pomislih da ce svakako biti moguce da se u medjuvremenu izmedju dve erupcije covek uspne uz kupu do grotla i da se pre isteka tog vremena i vrati posavetovao sam se o ovome sa vodicima pod jednom isturenom stenom na Monte Somi, gde smo se ulogorili u bezbednosti i krepili ponetom hranom. Mladji se usudio da zajedno sa mnom ucini taj podvig; posto smo lanenim i svilenim tkaninama oblozili glave sesira , pripremili smo se, sa stapovima u rukama, pri cemu sam ga ja drzao za pojas ...

Jos je oko nas zveckalo sitno kamenje, jos je rominjao pepeo, kad me snazni mladic povuce preko uzarenih osulina ka vrhu. Onde stadosmo na ivicu ogromnog zdrela, ciji je dim lak povetarac terao od nas, ali je u isti mah i zastao unutrasnjost grotla, koje se svud unaokolo pusilo iz hiljadu pukotina. Kroz dim su se tu i tamo videle naprsle litice. Taj prizor nije bio ni poucan ni prijatan, ali upravo zato sto nista nismo videli, zadrzali smo se da nesto ipak uocimo. Zaboravili smo da mirno brojimo, i stajali smo na ostroj ivici pred ogromnom provalijom. Najednom odjeknu grmljavina, strahoviti naboj prolete pored nas, i mi se nehotice scucurismo, kao da bi nas to moglo spasti od gomile kamenja koja je padala; vec poce da zveci sitnije kamenje a mi, ne pomislivsi da ponovo pred sobom imamo pocivku, i srecni sto smo umakli opasnosti, prispesmo u podnozje kupe dok je pepeo jos sipao propisno nam zasuvsi sesire i ramena.

Posto me je Tisbajn radosno docekao, izgrdio i okrepio, mogao sam da narocitu paznju posvetim danasnjoj i novijoj lavi. Stariji vodic je znao da im tacno odredi godine. Ranija lava je vec bila pokrivena pepelom i zaravnjena, a novija, narocito ona koja je lagano tekla, pruzala je neobican prizor; jer kako ona, mileci, neko vreme vuce sa sobom ocvrsle slojeve na svojoj povrsini, to se ipak mora desiti da se oni s vremena na vreme zaustave, uzarena reka jos gura napred i navlaci jedne preko drugih, oni ostanu ukoceni i neobicno nazubljeni; jos cudniji no sto su u slicnom slucaju sante leda kad zajasu jedna preko druge.

Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete stizu u Napulj

Krajem februara 1787. godine Gete i Tisbajn pristizu u Napulj. Za Getea to je ljubav na prvi pogled : pred klimom i prirodnim lepotama ovog grada on pada u potpuni zanos te dozivljava izraziti  joie de vivre momenat; ne ni samo to - pred zivotnim navikama ondasnjih on i sam pocinje da se menja, njegova nemacka, racionalna dusa da se omamljuje, te tako u jednom trenutku pun ushicenja kaze :

Napulj je raj, svako zivi u nekoj vrsti pijanog samozaborava. Sa mnom je isto tako, jedva sam sebe prepoznajem i izgledam sebi kao drugi covek. Juce sam pomislio : " Ili si pre bio sisao sa uma, ili si to sada". 

Sa Tisbajnom ili sam on tako obilazi Napulj, javne i privatne zbirke i kolekcije, vozi se do Pompeje, otkrivene jos u poslednjoj godini 16. veka a onda i do Herkulanuma cije je istrazivanje tako reci tek bilo zapoceto nekih pedesetak godina pre Geteove posete. Povrh svega - fantasticne klime, flore i faune, antickih ostataka i umetnickih zbirki (I napolitansku slikarsku skolu covek moze shvatiti samo u Napulju) njega veoma uzbudjuje i prisustvo Vezuva : on se na taj Mount Doom ispeo bar tri puta, sve iako je vulkan i tada bljuvao pomalo vatru. No, o penjanju na Vezuv poseban post ! Za sada evo ponekih napuljskih utisaka; na kraju istih oprastamo se sa Tisbajnom, sa kojim se Gete tokom ovog zajednickog putovanja razilazi, a upoznajemo slikara Knipa koji ce od toga trenutka pratiti Getea. Zajedno oni ce ubrzo potom obici i Siciliju.

25. februar 

Po potpuno vedrom vremenu priblizavali smo se Napulju; i tu smo se zaista obreli u sasim drugoj zemlji. Zgrade sa ravnim krovovima ukazuju na drugacije podneblje. Moguce je da unutra nisu narocito udbne. Sav nered je na ulici, i sedi na suncu dokle god ono sija. Napolitanac veruje da je on vlasnik raja, a o severnim zemljama ima vrlo tuznu predstavu. Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, na danasi assai. Tako oni zamisljaju nase prilike. Za pouku svim nemackim plemenima, ova karakteristika znaci u prevodu : "Stalno sneg, kuce od drveta, veliko neznanje, ali para dovoljno."

Sam napulj se predstavlja kao veseo, slobodan i zivahan, bezbrojni ljudi se komesaju na sve strane, kralj je u lovu, kraljica je u blagoslovenom stanju, i tako, sve je da bolje ne moze biti.

27. februar

Moze se govoriti, pricati, slikati, sto god se hoce, ali ovo ovde sve nadmasuje. Obale, morske uvale i zalivi, Vezuv, grad, predgradja, zamkovi, mesta za provod. - Veceras smo jos obisli pecinu Pozilipu bas kad je sunce na zalasku obasjalo kroz suprotan otvor. Oprostio sam svima koji u Napulju izgube pamet, i s ganutoscu sam se setio svog oca, na koga su nacinili neizbrisiv utisak narocito oni predmeti koje sam ja danas prvi put video. I kao sto kazu da covek koji je video aveti nikada ne moze ponovo postati veseo, tako bi se za njega moglo i obrnuto reci, naime da nikada nije mogao postati sasvim nesrecan, jer se neprestano u mislima prenosio u Napulj. Ja sam sad, po svom obicaju, sasvim tih, i samo sto sirim oci u cudu kad ugledam nesto preterano divno.

1. mart

Plovidba do Pocuolija, ugodne voznje po okolini, vesele setnje po najcudnijem predelu na svetu. Pod najcistijim nebom najnesigurnije tle. Razvaline neshvatljivog blagostanja, unizene i neprijatna izgleda voda koja kljuca, jame iz kojih isparava sumpor, brda ... gola, odvratna prostranstva, a posle svega toga bujna vegetacija, koja se siri gde god samo moze, uzdizuci se nad svim unistenjem, oko jezera i potoka, i koja se u obliku prekrasne hrastove sume odrzava cak i na padinama starog kratera.

I tako coveka nesto baca tamo - amo izmedju dogadjaja u prirodi i u zivotu naroda. Covek bi zeleo da razmislja, a oseca se suvise nespretan za to. U medjuvremenu, onaj ko je ziv veselo zive i dalje, pa ni mi nismo propustili da tako cinimo. Obrazovane osobe, koje pripadaju svetu i njegovim zbivanjima, ali koje, opomenute ozbiljnom sudbinom, osecaju sklonost i prema razmisljanju. Neogranicen pogled na predeo, more i nebo; zatim ponovo u blizini jedne ljubazne mlade dame, svikle i sklone da slusaju laskanja.

3. marta

Sto nijedan Napolitanac ne zeli da makne iz svoga grada, sto njihovi pesnici u jakim hiperbolama opevaju blagoslovenost ovdasnjeg polozaja, - zbog svega im toga ne treba zamerati, pa makar se u blizini nalazilo jos nekoliko Vezuva. Ovde covek uopste ne zeli da se seca Rima; u poredjenju sa ovdasnjim otvorenim polozajem svetska prestonica u dolini Tibra izgleda coveku kao neki stari manastir sazidan na losem mestu. 

9. marta

Sve sto na Sever dolazi pojedinacno, poput potkresanog limunovog drveca, kao komadi novca, rezano drago kamenje, vaze, sve to izgleda sasvim drukcije ovde gde tih blaga ima u obilju i gde im je zavicaj. Jer onde gde su umetnicka dela retka izvesnu vrednost pridaje im i ta retkost, dok ovde covek uci da ceni samo ono sto je toga i dostojno.

Sad se daje silni novac za etrurske vaze, i van spora je da se medju njima nalaze lepi i izvrsni primerci. Nema putnika koji ne bi zeleoda ih kupi. Covek ne pridaje toliku vaznost novcu kao kad je kod kuce, pa se pribojavam da cu i sam podleci iskusenju. 

11. marta 1787.

Zajedno sa Tisbajnom odvezao sam se u Pompeju, kojom prilikom smo s leve strane i desne strane videli sve ove divne vidike koje smo dobro poznavali sa mnogih crteza tih predela, a koji su nam se sad ukazivali u svom celovitom sjaju. Pompeja svakog acudjuje svojom skucenoscu i majusnoscu. Uske ulice, iako prave i oivicene plocnicima, male kuce bez prozora, sobe osvetljene jedino kroz vrata koja gledaju na dvorista i otvorene galerije. Cak i javne zgrade, klupa kraj gradske kapije, hram, a zatim i jedna vila u blizini, lice vise na modele i na ormane za lutke negoli na zdanja. Medjutim, sobe, hodnici i galerije su islikani najvedrijim bojama; povrsine zidova su jednoobrazne, u njihovoj sredini se nalazi po jedna podrobno izvedena freska, sad vecinom skinuta, a na ivicama i po krajevima se vide lake i ukusne arabeske, iz kojih se ponekad razvijaju i ljupke prilike dece i nimfi, dok na nekom drugom mestu iz debelih venaca od cveca naviru divlje i pitome zivotinje. I tako ovaj grad, koji je najpre bio prekriven kisom kamenja i pepela, i koji su zatim opljackali oni sto su ga otkopavali, svojim sadasnjim sasvim opustosenim stanjem ipak ukazuje na sklonost celog jednog naroda prema umetnickim slikama, sklonost koju danas ni najrevnosniji ljubitelj niti shvata, niti oseca, niti za njom ima potrebu.

13. marta

U nedelju smo bili u Pompeji - u svetu su se dogodile mnoge nesrece, ali malo ih je koje su potomcima pruzili toliko uzivanje. Tesko da znam za nesto zanimljivije. Kuce su male i uske, ali iznutra su islikane na najljupkiji nacin. Gradska kapija je vredna paznje, sa grobovima koji su odmah uz nju. Tu je i grob jedne svestenice, u obliku polukruzne klupe sa kamenim naslonom, u koji je krupnim slovima urezan natpis. Preko naslona vidi se more i sunce na zalasku. Velicanstveno mesto, vredno ove lepe zamisli.

18. marta

Nismo vise mogli oklevati da posetimo Herkulanum i zbirku iskopina u Porticiju. Taj stari grad, koji se nalazi u podnozju Vezuva, bio je potpuno prekriven lavom, koja je rasla usled potonjih erupcija, tako da se zgrade sada nalaze 60 stopa ispod zemlje. Otkrili su ih ka su kopali jedan bunar, pa naisli na pod prekriven mermernim plocama. Velika je steta sti oskopavanje nisu po svim pravilima obavili nemacki rudari; jer pri slucajnom i pljackaskom preterivanju zacelo su upropascena mnoga plemenita anticka dela. Sisli smo u jednu jamu, 60 stopa duboku, i tu se pri svetlosti buktinja divili pozoristu koje se nekada nalazilo pod vedrim nebom, i slusali sta je tu sve pronadjeno i izvuceno na povrsinu.

19. marta

Poslednjih dana sam ucvrstio jedno novo poznanstvo. Posto me je Tisbajn za ove cetiri nedelje verno i sa puno koristi po mene pratio u obilazenju prirodnih i umetnickih predmeta, pa smo koliko juce jos bili zajedno u Porticiju, dosli smo do zakljucka, izmenjujuci misli, da se njegovi umetnicki ciljevi kao i oni poslovi koje je on duzan da obavljau gradu i na dvoru, posto se nada buducem postavljenju u Napulju, ne mogu spojiti sa mojim namerama, zeljama i sklonostima. Predlozio mi je stoga, vazda brinuci o meni, da uzmem kao stalnog pratioca jednog mladog coveka, koga sam jos od prvih dana cesce vidjao, i to ne bez simpatije i naklonosti. To je Knip, koji se neko vreme bavio u Rimu, a onda se preselio u Napulj, u pravi element svakog pejzaziste. Jos u Rimu sam cuo kako ga hvale kao vestog crtaca, samo sto o njegovoj marljivosti nisu govorili s podjednakom hvalom. Ja sam ga vec prilicno upoznao, i manu koju mu prebacuju pre bih nazvao neodlucnoscu, koja se zacelo moze savladati kad neko vreme provedemo zajedno.

Ultramarin/Ultramarin Encore

Najintimnija knjiga Milete Prodanovića, drugačija od svih koje je dosad napisao, s puno autobiografskih detalja, pripoveda o smrti oca, uvodeći nas u pripovedačev svet bogat sećanjima na detinjstvo i odrastanje. Raščišćavajući atelje tek umrlog oca, pisac se priseća detinjstva i u sećanju rekonstruiše jedno davno putovanje po Italiji, od kojeg mnogo šta počinje.

Ultramarin je u našoj književnosti moguće porediti samo sa Kišovim i Albaharijevim romanima o ocu. 

Ovom knjigom „Stubovi kulture“ promovišu novi izdavački standard, objavljujući dva toma – roman bez slika, a kao posebnu knjigu roman bez reči, koji prati radnju romana donoseći reprodukcije pominjanih umetničkih dela i fotografije iz porodične arhive, u punom koloru, na najkvalitetnijem papiru. 

(Knjige se prodaju nezavisno jedna od druge.)


Mileta Prodanović jedan je od vodećih srpskih prozaista, esejista i likovnih umetnika, dobitnik mnogobrojnih književnih nagrada, a autor je „Stubova kulture" od osnivanja kuće.

Izdavač: Stubovi kulture, Beograd, 2010

Mileta Prodanovic je danas (uskoro ce biti - juce) odrzao predstavljanje romana Ultramarin/Ultramarin Encore koji na vecini sajtova opisuju recima citiranim gore. Nevezano za ovu prigodu, dakle sasvim slucajno, desilo se da smo pri poslednjoj poseti gradskoj biblioteci bas tu njegovu knjigu donele kuci, te sam imala prilike da je cituckam dan pre povratka u Novi Sad : preostalo mi je jos pedesetak stranica za sledecu posetu Beogradu. 

Tako sam za samo jedan dan ujedno propustila da zavrsim knjigu i odem da cujem Miletu. No, dobro sad; Mileta nije bas retko vidjen tip te mislim da cemo se sresti jos. Uostalom, stari smo mi drugari, jos od one njegove knjige Stariji i lepsi Beograd; simpatican mi je vec i kao umetnik a jos vise kao veoma izobrazeni umetnik, sto nije pojava bas toliko cesta kako bismo to voleli. Ova njegova knjiga je sva Mileta, jos vise nego prethodne; sve je tu - neposrednost, autobiografski podaci, umetnost, istorija umetnosti, zanimljive price, istorijske licnosti, gradovi, Italija; no, u pravu su oni odgore kada kazu da je ovo ipak i drugacija knjiga - intimnija i osecajnija. Pored toga ovoga puta su slikice koje Mileta voli da stavlja i njima ilustruje tekst - odvojene, sto navodno cini posebnu interesantnost. Well, mozda to i jeste tako no vec vidim unapred disproporciju u prodaji knjige sa slikama i one sa tekstom : cak i sa nekim popustima potrebno je oko 1100 dinara za obe. A sasvim se lepo moze i svratiti do Stubova kulture i prelistati slikovni deo romana nakon sto se procita tekst. No, drugar Mileta mi je drag a ova njegova najintimnija knjiga mi se svidja. Evo jednoga dela; pazljivi kultur-manijaci prepoznace da se tu radi o onom delu koji je Politika objavila pre par meseci u stampanom (ali ne i elektronskom) izdanju svog kulturnog dodatka. Ja sam sada taj deo prekucala iz knjige a sve u nadi da se drugar nece ljutiti. Uostalom, i ovo je neka vrsta reklame i ujedno nadoknade svima nama koji smo propustili Miletino vece u knjiznici. S tim da cu ja slike ipak staviti uz tekst ;)

Tamo, u dolini presecenoj rekom, u pinakoteci koja se, prema odajama nekadasnje gradske uprave, sasvim neprimereno riznici slikarskih remek-dela, i dalje naziva Kancelarijama, decak stoji pred nevelikim dvostrukim portretom. Buduci da je diptih slikan i na nalicju, portreti su u prostoru, na postamentu, slicni nekakvom spomeniku ili kenotafu. Stariji muskarac je na desnoj strani, odeven u jednostavnu crvenu halju bez kragne. Iste boje je i cilindricna kapa, malo prosirena pri vrhu, slicna kamilavci. Naspram njega je lik veoma mlade zene, ciju kosu delimicno zaklanja neka vrsta dijademe, pokrivac za glavu nacinjen od razlicitih materijala, tkanine, metala, dragog kamenja. Odevena je u raskosni dvorski kostim, sa rukavima od izvezenog damasta. Njen bledi, skoro porcelanski ten tvori ostar kontrast prema inkarnatu muskarca, cija je koza umorna, tamna, skoro maslinasta.

Decak zna ime slikara koji je naslikao ovaj dvostruki portret, to je Pjero dela Franceska. Upecatljivi, pomalo bizarni lik vidjen u nekoj od ocevih knjiga urezao se u pamcenje, ali imena portretisanih - kao i njihove sudbine - saznace mnogo kasnije. Otac objasnjava da je narucilac portreta, vladar Urbina, odabrao ovu pozu, strogi profil, ne iz zelje da oponasa likove mocnih rimskih imperatora na kovanom novcu, vec zato sto mu je desna strana lica bila izloblicena povredama od maca. Trag te povrede projektuje se i na levu stranu lica, koliko -toliko sacuvanu "dobru stranu", kako su govorili savremenici : krivina izmedju cela i nosa neprirodna je cak i za one koji imaju izrazito kukast nos. U bezbrojne pobede ovaj je najamnik, neprevazidjeni takticar, neustrasivi ratnik, polazio kao Kiklop, sa jednim okom. 

Oceve reci, medjutim, brzo napustaju Federika od Montefeltra i Batistu Sforcu - tako su se, naime, zvali supruznici sa diptiha - i dolaze u blizu proslost, u vreme njegovog decastva. Kompozicija uskog koloseka krivuda prema prestonici, lokomotiva purnja, kloparanje tog malog voza moze se doziveti i kao sopran u odnosu na one teske, prave vozove, u Evropi se ostre koplja za jos jedan sveopsti rat, drvene poprecne klupe u vagonu trece klase su tvrde, saputnici glasno diskutuju, puse, poneko drema, visprene seljake nose velike zavezljaje na gradske pijace, kacice sa kajmakom, profesorka crtanja u gimnaziji vodi svog posebno nadarenog ucenika na izlozbu italijanskog portreta, u Muzej kneza Pavla. Ucenik zavrsnog razreda nize gimnazije u malom provincijskom gradu najednom ce se naci okruzen platnima Ticijana, Boticelija, Mantenje, Belinija, Karpaca, Djordjonea, pred njim ce stajati Donatelove, Lauranine, Verokiove i Mikelandjelove skulpture.

U rukama steze katalog narandzastih, tvrdih korica, luksuznu publikaciju sa stotinu i petnaest crno-belih reprodukcija na sjajnom kunstdruku i podacima odstampanim na oba zvanicna pisma Kraljevine bez kralja, kao i na italijanskom, nemackom i francuskom. Ta ce se knjiga pretvoriti u neku vrstu zavetnog kovcezica, bice mu putokaz u svim zivotnim bezizlazima, pratice ga na svim selidbama, evo, do ove poslednje radionice u zaduzbinskom zdanju.

Mada to ne izgovara - slutim da je otac na toj izlozbi, mozda bas pred ovim istim Pjerovim diptihom, spoznao sve moci umetnosti, da ga je ona omadjijala, onako kako mesecina, u jednoj Pirandelovoj prici, zauvek zacara seoskog decaka. U tihim izlozbenim salama objavila mu se neslucena sirina sveta, te slike izvode ga u osuncani predeo, onaj koji ce postati njegov dom.

Verujem da je taj imaginarni pejsaz, taj locus koji postoji samo u duhu, veoma slican predelu iza ostro ocrtanih kontura Federika od Montefeltra i Batiste Sforce. Iako su vojvoda od Urbina i njegova supruznica naslikani na odvojenim panelima, predeo ih povezuje : nebo pred linijom razdvajanja od zemlje gubi plavicasti ton i isijava jedva primetno rumenilo, kao da svice, u jezero se uliva siroka reka, jedrenjaci koji krstare islikani minuciozno, bas kao i kasteli i cempresi na zaobljenim brdima sto se, postajuci sve lazurnija, nizu u beskraj, do horizonta.

Supruznici su postavljeni licem u lice, ali se oni, na neki cudan nacin, ne gledaju. Pazljivi Pjerov crtez ucinio je da fokusi njihovih zenica ne budu podeseni na blizinu, vec prema neodredjenoj, udaljenoj tacki. Ta neusredsredjenost, rasutost pogleda jeste ono sto ovaj diptih cini zagonetnim. Istorijske knjige, hronike, mogu dati odgovor : oni zaista ne egzistiraju u istom prostoru, izmedju njih je nevidljiva membrana, Federiko je sa jedne strane zivota, Batista sa druge.

Federiko je rodjen kao nezakonito, vanbracno dete Gvidantonija od Montefeltra, gospodara Urbina, Gubija i Kasteldurantea. Profesiju ugovornog ratnika, kondotijera, zapoceo je u sesnaestoj godini zivota. Kada je njegov polubrat Odantonio ubijen u atentatu, Federiko postaje gospodar drzavice smestene u brdima iznad Jadrana, dodatno osiromasene raspusnim zivotom njegovoh prethodnika. Federiko, otud, ne uziva u vlasti, njegov najamnicki posao ne prestaje, neprekidno je u sluzbi razlicitih "narucilaca", Firence, Franceska Sforce, Alfonsa Aragonskog - protiv Firence, konacno Papske drzave, koja ga ovencava titulom Gonfalonijera Svete rimske crkve.

On je onaj principe iz Makijavelijevih spisa koji, posto je tesko povredjen na jednom turniru, nalaze hirurgu da mu ukloni koren nosa kako bi preostalom levom oku prosirio vidno polje, u bitkama ili u situacijama kada se priblizavaju zaverenici. Zanat vladara uci iz humanisticke literature : udovice njegovih ratnika mogu racunati na apanazu, cerke na miraz, ranjenici na negu.

Federikova prva zena, Djentila Brankaleoni, napustila je ovaj svet bez dece, a potom je umro i njegov ozakonjeni vanbracni sin Buonkonte. Na gradiliste velelepne palate u Urbino, u kucu u kojoj je svaki prozor i dovratnik ukrasen njegovim imenom i simbolima njegove moci, u biblioteku kakvu ne poseduje bas niko na celom svetu, ratnik i dux dovodi prozracnu lepoticu Batistu Sforcu, cetrnaestogodisnju kcer Aleksandra Sforce, gospodara Pezara. Batista je obrazovana, bogata i zdrava, sposobna da vodi drzavne poslove u cestim odsustvima supruga. Tokom jedanaest godina braka, Batista ce roditi osmoro dece, ali ne i naslednika. U Gubiju ona se zavetuje lokalnom svecu, svetom Ubaldu, nudeci svoj zivot u zamenu za rodjenje sina. U malenom vojvodstvu niko ne sumnja da su za dolazak na svet Gvidobalda, u januaru 1472. godine, zasluzne molitve - zavet, medjutim, ima i drugi deo : nekoliko meseci kasnije, u vreme dok Federiko za racun Firence gusi pobunu u Volteri, Batistu odnosi zapaljenje pluca. Njenom pogrebu prisustvuju papini izaslanici, predstavnici svih gradova Italije, humanisti koji ce svojim delima podvuci njenu zrtvu, njenu zamenu za naslednika, princevi, oni sa kojima je Federiko kretao u bojeve, kao i oni protiv kojih je ratovao. Po izricitoj zelji vojvotkinje, njeno telo spusteno je u neobelezenu masovnu grobnicu Sestara svete Klare u Urbinu, u odeci franjevacke treceretke.

Na Pjerovoj pali iz Brere Federiko se molitveno obraca Bogorodici sa Hristom - mladencem, andjelima i okupljenim svecima. Pandan na levoj strani slike je praznina : nedostatak Batiste porice savrsenu simetriju ove velike slike. Ipak, postoji posredan znak njenog prisustva - na niti pricvrscenoj u temenu apside, u sredistu prizora na kojem se skladno preplicu sakralni i stvarni svet, visi jaje, savrseni oblik. Ono ovde moze biti znak tek rodjenog naslednika.

Na portretnom diptihu Pjero se ipak odlucio da prikaze vojvotkinju. Ili je, pre ce biti, takva bila zelja narucioca, udovca. 

Batistin profil nije sasvim idealizovana predstava - nastao je po secanju, umetnik je na dvoru u Urbinu, medju raskosnim kaminima, pod kitnjastim tavanicama sa heraldickim predstavama, nad knjigama ukrasenim minijaturama, cesto sretao vojvotkinju, mozda je cak i skicirao njen lik. Obrise Baistinog lica cuva i danas ostecena posmrtna maska od terakote.

Taj je otisak verovatno koristio Francesko Laurana pri izradi njene mermerne biste. Zacelo ju je video i Pjero. Posmrtne maske obicno odisu morbidnim mirom, one zaustavljaju trenutak posle agonije, opustene misice lica, kod starih ljudi naglasavaju jagodicne kosti. Na ovom otisku, medjutim, nema mira, sacuvan je grc zene koja odlazi i ostavlja tek rodjeno dete. 

Hronicari govore da se Federiko, covek izoblicena lica, koga su - zbog njegovog znanja, mecenatske darezljivosti i istancanog ukusa - nazivali svetloscu Italije, povukao u svoj studiolo, intarzirani prostor za meditaciju. Covek ciji je zanat, skoro od decackih dana, cinila jedino smrt, bio je pokosen nestankom jednog zivota, bliskog. 

Bas kao sada, trideset tri godine ranije otac takodje stoji pred ovim diptihom, pred muskarcem i zenom koji se gledaju, a ne vide se, pred beskrajnim  prostorom iza njihovih kontura, mozda prvi put dozivljava ono sto ce ga pratiti kroz ceo zivot, onaj drhtaj divljenja, stoji u muzeju nazvanom po aktuelnom regentu, prestolonaslednikovom stricu, neuklopljenom u duh balkanske krcme, vladarem koji i jeste i nije vladalac, ali sasvim sigurno jeste prijatelj Bernarda Berensona, vlasnik El Grekovog "Laokoona", stoji pred ratom kojeg jos nije svestan, koji jos ne moze da zamisli, bas kao sto se iza portreta coveka orlovskog nosa ne vide gvelfi i gibelini, ne vide se paljevine, seciva, odrubljene glave, silovanja, metez bitke, kondotijere je nem, zamisljen, setan, slika ne reprodukuje  udar metala o metal, krike povredjenih, topot konja. 

Samo tren nakon ove ekskurzije, sve ce to postati stvarnost, najpre prepricana, u naslovima novina, zatim i bliska : otac ce videti streljane taoce, zaklane ljude, tela onih u ciju su kozu ubice, pre pogubljenja, urezale ideoloske simbole, obesene, za razliku od Leonarda koji je, perom, zabelezio likove pogubljenih u zaveri Pacijevih, otac nece nacrtati te prizore, otac ce se, i u tim casovima, znam, vracati onom predelu iza Batistinih i Federikovih kontura, kupastim brdima tako slicnim vidokrugu njegove rodne kuce, postepenom pretapanju rumenila zore u plavetnilo ...

Putnik i mesecina

Pre no sto se Gete i Tisbajn upute ka Napulju odlucih da ostavim ovde i malo Antala Serba, sto zarad sebe, sto stoga da bi se mozda i neko drugi zainteresovao za njegov roman "Putnik i mesecina". O samom romanu i pomalo o Antalu vec sam pisala na drugom mestu, sada cu samo postaviti jedan od delova romana koji su mi se svideli, pazeci da to sve nema presudne veze sa samom radnjom. Dakle, iako je ovo deo sa polovine romana, on zapravo nije spoiler. Sve delove koji bi bili i malo telling ja sam izbacila ...a veza sa Geteom, naravno, postoji : deo koji se dole nalazi desava se u Rimu a Gete se cak pri tom i spominje !

Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmisljao je. - "Radije sam tezak u ocevoj kuci, nego knez medju mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio tezak, ovde, medju mrtvima, nego da budem knez u ocevoj kuci. Samo da mi je preciznije znati sta je to tezak ...

Ovde, medju mrtvima ... Jer u tom casu je vec bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde pocivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krosnji, uvek je dovodilo u iskusenje severnjacke duse iluzijom da ce ovde putevi propadanja biti sladji. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivno, pismu napisao da bi ovde zeleo da pociva, i stvarno tu pociva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je vec krenuo prema izlazu kad je u jednom zabacenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prisao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploca procitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde pociva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duzi tekst : Ovde pociva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanoscu negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime uklese na susednu nadgrobnu plocu, ispod koje pociva. 

Mihaljeve oci napunise se suzama. Evo, ovde pociva Kits, najveci pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazlozna ova ganutost, jer njegovo telo vec odavno ne pociva tu, a njegovu dusu od svakog groba vernije cuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakteristican, koliko velicansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran nacin kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj  zelji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji pociva tu, pod ovom plocom.

Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobicni ljudi. Jedna predivna zena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takodje engleske, decak i devojcica. Samo su stajali, ocito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomicni. Mihalj je ostao i cekao, nadao se da ce nesto reci, medjutim, nisu rekli nista. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizrazajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je licio na zenu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a zena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenicno, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni rec. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustrucavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajuci jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizrazajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. 

Kad se okrenuo, Mihalj je sad vec gledao u njih s neskrivenom zapanjenoscu, odjednom je imao osecaj da to i nisu ljudi, vec avetne lutke, beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjasnjiva vica - da nisu bili toliko lepi, mozda i ne bi bili tako zapanjujuci, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah. 

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajuci glavama, pa je i Mihalj dosao polako sebi. Uistinu se prestrasio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute. 

Sta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo dusevnom stanju nasao, onom koje neodoljivo podseca na jeziva, najcrnja raspolozenja iz mladosti ? Ni po cemu ovi ljudi nisu neobicni, osim sto su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se nasli suoceni sa cinjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju sta im je ciniti, mozda zato sto nisu ni znali ko je taj Kits, ili su mozda znali, ali nisu mogli da se sete sta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Tesko da je moguce i zamisliti beznacajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi uzas sveta. Da, uzas nije najgori u stvarima noci i straha, nego kad pocne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krosnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u dzepove i pohitao ka izlazu.

...

 Padalo je vece, Mihalj je hodao pognute glave, sad je vec jedva obracao paznju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mracnom pasazu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku rec naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponasanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo neceg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku sesiru, lako se naklonio, promrmljao nesto i zurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlucnim koracima pohitao za njim, ne razmisljajuci zasto to cini. Kao decaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada pocne da prati nepoznate ljude, isao je za njima vodeci racuna da ostane neprimecen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao decak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalisticni nacin, morala da bude od neke narocitosti; kao sto je i taj mladi Englez bio narocit, jer ne moze da bude puka slucajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to bas ovog narocitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjasnjivu prenerazenost. Iza toga se nesto krije, nesto sto se obavezno mora dokuciti.