Ultramarin/Ultramarin Encore

Najintimnija knjiga Milete Prodanovića, drugačija od svih koje je dosad napisao, s puno autobiografskih detalja, pripoveda o smrti oca, uvodeći nas u pripovedačev svet bogat sećanjima na detinjstvo i odrastanje. Raščišćavajući atelje tek umrlog oca, pisac se priseća detinjstva i u sećanju rekonstruiše jedno davno putovanje po Italiji, od kojeg mnogo šta počinje.

Ultramarin je u našoj književnosti moguće porediti samo sa Kišovim i Albaharijevim romanima o ocu. 

Ovom knjigom „Stubovi kulture“ promovišu novi izdavački standard, objavljujući dva toma – roman bez slika, a kao posebnu knjigu roman bez reči, koji prati radnju romana donoseći reprodukcije pominjanih umetničkih dela i fotografije iz porodične arhive, u punom koloru, na najkvalitetnijem papiru. 

(Knjige se prodaju nezavisno jedna od druge.)


Mileta Prodanović jedan je od vodećih srpskih prozaista, esejista i likovnih umetnika, dobitnik mnogobrojnih književnih nagrada, a autor je „Stubova kulture" od osnivanja kuće.

Izdavač: Stubovi kulture, Beograd, 2010

Mileta Prodanovic je danas (uskoro ce biti - juce) odrzao predstavljanje romana Ultramarin/Ultramarin Encore koji na vecini sajtova opisuju recima citiranim gore. Nevezano za ovu prigodu, dakle sasvim slucajno, desilo se da smo pri poslednjoj poseti gradskoj biblioteci bas tu njegovu knjigu donele kuci, te sam imala prilike da je cituckam dan pre povratka u Novi Sad : preostalo mi je jos pedesetak stranica za sledecu posetu Beogradu. 

Tako sam za samo jedan dan ujedno propustila da zavrsim knjigu i odem da cujem Miletu. No, dobro sad; Mileta nije bas retko vidjen tip te mislim da cemo se sresti jos. Uostalom, stari smo mi drugari, jos od one njegove knjige Stariji i lepsi Beograd; simpatican mi je vec i kao umetnik a jos vise kao veoma izobrazeni umetnik, sto nije pojava bas toliko cesta kako bismo to voleli. Ova njegova knjiga je sva Mileta, jos vise nego prethodne; sve je tu - neposrednost, autobiografski podaci, umetnost, istorija umetnosti, zanimljive price, istorijske licnosti, gradovi, Italija; no, u pravu su oni odgore kada kazu da je ovo ipak i drugacija knjiga - intimnija i osecajnija. Pored toga ovoga puta su slikice koje Mileta voli da stavlja i njima ilustruje tekst - odvojene, sto navodno cini posebnu interesantnost. Well, mozda to i jeste tako no vec vidim unapred disproporciju u prodaji knjige sa slikama i one sa tekstom : cak i sa nekim popustima potrebno je oko 1100 dinara za obe. A sasvim se lepo moze i svratiti do Stubova kulture i prelistati slikovni deo romana nakon sto se procita tekst. No, drugar Mileta mi je drag a ova njegova najintimnija knjiga mi se svidja. Evo jednoga dela; pazljivi kultur-manijaci prepoznace da se tu radi o onom delu koji je Politika objavila pre par meseci u stampanom (ali ne i elektronskom) izdanju svog kulturnog dodatka. Ja sam sada taj deo prekucala iz knjige a sve u nadi da se drugar nece ljutiti. Uostalom, i ovo je neka vrsta reklame i ujedno nadoknade svima nama koji smo propustili Miletino vece u knjiznici. S tim da cu ja slike ipak staviti uz tekst ;)

Tamo, u dolini presecenoj rekom, u pinakoteci koja se, prema odajama nekadasnje gradske uprave, sasvim neprimereno riznici slikarskih remek-dela, i dalje naziva Kancelarijama, decak stoji pred nevelikim dvostrukim portretom. Buduci da je diptih slikan i na nalicju, portreti su u prostoru, na postamentu, slicni nekakvom spomeniku ili kenotafu. Stariji muskarac je na desnoj strani, odeven u jednostavnu crvenu halju bez kragne. Iste boje je i cilindricna kapa, malo prosirena pri vrhu, slicna kamilavci. Naspram njega je lik veoma mlade zene, ciju kosu delimicno zaklanja neka vrsta dijademe, pokrivac za glavu nacinjen od razlicitih materijala, tkanine, metala, dragog kamenja. Odevena je u raskosni dvorski kostim, sa rukavima od izvezenog damasta. Njen bledi, skoro porcelanski ten tvori ostar kontrast prema inkarnatu muskarca, cija je koza umorna, tamna, skoro maslinasta.

Decak zna ime slikara koji je naslikao ovaj dvostruki portret, to je Pjero dela Franceska. Upecatljivi, pomalo bizarni lik vidjen u nekoj od ocevih knjiga urezao se u pamcenje, ali imena portretisanih - kao i njihove sudbine - saznace mnogo kasnije. Otac objasnjava da je narucilac portreta, vladar Urbina, odabrao ovu pozu, strogi profil, ne iz zelje da oponasa likove mocnih rimskih imperatora na kovanom novcu, vec zato sto mu je desna strana lica bila izloblicena povredama od maca. Trag te povrede projektuje se i na levu stranu lica, koliko -toliko sacuvanu "dobru stranu", kako su govorili savremenici : krivina izmedju cela i nosa neprirodna je cak i za one koji imaju izrazito kukast nos. U bezbrojne pobede ovaj je najamnik, neprevazidjeni takticar, neustrasivi ratnik, polazio kao Kiklop, sa jednim okom. 

Oceve reci, medjutim, brzo napustaju Federika od Montefeltra i Batistu Sforcu - tako su se, naime, zvali supruznici sa diptiha - i dolaze u blizu proslost, u vreme njegovog decastva. Kompozicija uskog koloseka krivuda prema prestonici, lokomotiva purnja, kloparanje tog malog voza moze se doziveti i kao sopran u odnosu na one teske, prave vozove, u Evropi se ostre koplja za jos jedan sveopsti rat, drvene poprecne klupe u vagonu trece klase su tvrde, saputnici glasno diskutuju, puse, poneko drema, visprene seljake nose velike zavezljaje na gradske pijace, kacice sa kajmakom, profesorka crtanja u gimnaziji vodi svog posebno nadarenog ucenika na izlozbu italijanskog portreta, u Muzej kneza Pavla. Ucenik zavrsnog razreda nize gimnazije u malom provincijskom gradu najednom ce se naci okruzen platnima Ticijana, Boticelija, Mantenje, Belinija, Karpaca, Djordjonea, pred njim ce stajati Donatelove, Lauranine, Verokiove i Mikelandjelove skulpture.

U rukama steze katalog narandzastih, tvrdih korica, luksuznu publikaciju sa stotinu i petnaest crno-belih reprodukcija na sjajnom kunstdruku i podacima odstampanim na oba zvanicna pisma Kraljevine bez kralja, kao i na italijanskom, nemackom i francuskom. Ta ce se knjiga pretvoriti u neku vrstu zavetnog kovcezica, bice mu putokaz u svim zivotnim bezizlazima, pratice ga na svim selidbama, evo, do ove poslednje radionice u zaduzbinskom zdanju.

Mada to ne izgovara - slutim da je otac na toj izlozbi, mozda bas pred ovim istim Pjerovim diptihom, spoznao sve moci umetnosti, da ga je ona omadjijala, onako kako mesecina, u jednoj Pirandelovoj prici, zauvek zacara seoskog decaka. U tihim izlozbenim salama objavila mu se neslucena sirina sveta, te slike izvode ga u osuncani predeo, onaj koji ce postati njegov dom.

Verujem da je taj imaginarni pejsaz, taj locus koji postoji samo u duhu, veoma slican predelu iza ostro ocrtanih kontura Federika od Montefeltra i Batiste Sforce. Iako su vojvoda od Urbina i njegova supruznica naslikani na odvojenim panelima, predeo ih povezuje : nebo pred linijom razdvajanja od zemlje gubi plavicasti ton i isijava jedva primetno rumenilo, kao da svice, u jezero se uliva siroka reka, jedrenjaci koji krstare islikani minuciozno, bas kao i kasteli i cempresi na zaobljenim brdima sto se, postajuci sve lazurnija, nizu u beskraj, do horizonta.

Supruznici su postavljeni licem u lice, ali se oni, na neki cudan nacin, ne gledaju. Pazljivi Pjerov crtez ucinio je da fokusi njihovih zenica ne budu podeseni na blizinu, vec prema neodredjenoj, udaljenoj tacki. Ta neusredsredjenost, rasutost pogleda jeste ono sto ovaj diptih cini zagonetnim. Istorijske knjige, hronike, mogu dati odgovor : oni zaista ne egzistiraju u istom prostoru, izmedju njih je nevidljiva membrana, Federiko je sa jedne strane zivota, Batista sa druge.

Federiko je rodjen kao nezakonito, vanbracno dete Gvidantonija od Montefeltra, gospodara Urbina, Gubija i Kasteldurantea. Profesiju ugovornog ratnika, kondotijera, zapoceo je u sesnaestoj godini zivota. Kada je njegov polubrat Odantonio ubijen u atentatu, Federiko postaje gospodar drzavice smestene u brdima iznad Jadrana, dodatno osiromasene raspusnim zivotom njegovoh prethodnika. Federiko, otud, ne uziva u vlasti, njegov najamnicki posao ne prestaje, neprekidno je u sluzbi razlicitih "narucilaca", Firence, Franceska Sforce, Alfonsa Aragonskog - protiv Firence, konacno Papske drzave, koja ga ovencava titulom Gonfalonijera Svete rimske crkve.

On je onaj principe iz Makijavelijevih spisa koji, posto je tesko povredjen na jednom turniru, nalaze hirurgu da mu ukloni koren nosa kako bi preostalom levom oku prosirio vidno polje, u bitkama ili u situacijama kada se priblizavaju zaverenici. Zanat vladara uci iz humanisticke literature : udovice njegovih ratnika mogu racunati na apanazu, cerke na miraz, ranjenici na negu.

Federikova prva zena, Djentila Brankaleoni, napustila je ovaj svet bez dece, a potom je umro i njegov ozakonjeni vanbracni sin Buonkonte. Na gradiliste velelepne palate u Urbino, u kucu u kojoj je svaki prozor i dovratnik ukrasen njegovim imenom i simbolima njegove moci, u biblioteku kakvu ne poseduje bas niko na celom svetu, ratnik i dux dovodi prozracnu lepoticu Batistu Sforcu, cetrnaestogodisnju kcer Aleksandra Sforce, gospodara Pezara. Batista je obrazovana, bogata i zdrava, sposobna da vodi drzavne poslove u cestim odsustvima supruga. Tokom jedanaest godina braka, Batista ce roditi osmoro dece, ali ne i naslednika. U Gubiju ona se zavetuje lokalnom svecu, svetom Ubaldu, nudeci svoj zivot u zamenu za rodjenje sina. U malenom vojvodstvu niko ne sumnja da su za dolazak na svet Gvidobalda, u januaru 1472. godine, zasluzne molitve - zavet, medjutim, ima i drugi deo : nekoliko meseci kasnije, u vreme dok Federiko za racun Firence gusi pobunu u Volteri, Batistu odnosi zapaljenje pluca. Njenom pogrebu prisustvuju papini izaslanici, predstavnici svih gradova Italije, humanisti koji ce svojim delima podvuci njenu zrtvu, njenu zamenu za naslednika, princevi, oni sa kojima je Federiko kretao u bojeve, kao i oni protiv kojih je ratovao. Po izricitoj zelji vojvotkinje, njeno telo spusteno je u neobelezenu masovnu grobnicu Sestara svete Klare u Urbinu, u odeci franjevacke treceretke.

Na Pjerovoj pali iz Brere Federiko se molitveno obraca Bogorodici sa Hristom - mladencem, andjelima i okupljenim svecima. Pandan na levoj strani slike je praznina : nedostatak Batiste porice savrsenu simetriju ove velike slike. Ipak, postoji posredan znak njenog prisustva - na niti pricvrscenoj u temenu apside, u sredistu prizora na kojem se skladno preplicu sakralni i stvarni svet, visi jaje, savrseni oblik. Ono ovde moze biti znak tek rodjenog naslednika.

Na portretnom diptihu Pjero se ipak odlucio da prikaze vojvotkinju. Ili je, pre ce biti, takva bila zelja narucioca, udovca. 

Batistin profil nije sasvim idealizovana predstava - nastao je po secanju, umetnik je na dvoru u Urbinu, medju raskosnim kaminima, pod kitnjastim tavanicama sa heraldickim predstavama, nad knjigama ukrasenim minijaturama, cesto sretao vojvotkinju, mozda je cak i skicirao njen lik. Obrise Baistinog lica cuva i danas ostecena posmrtna maska od terakote.

Taj je otisak verovatno koristio Francesko Laurana pri izradi njene mermerne biste. Zacelo ju je video i Pjero. Posmrtne maske obicno odisu morbidnim mirom, one zaustavljaju trenutak posle agonije, opustene misice lica, kod starih ljudi naglasavaju jagodicne kosti. Na ovom otisku, medjutim, nema mira, sacuvan je grc zene koja odlazi i ostavlja tek rodjeno dete. 

Hronicari govore da se Federiko, covek izoblicena lica, koga su - zbog njegovog znanja, mecenatske darezljivosti i istancanog ukusa - nazivali svetloscu Italije, povukao u svoj studiolo, intarzirani prostor za meditaciju. Covek ciji je zanat, skoro od decackih dana, cinila jedino smrt, bio je pokosen nestankom jednog zivota, bliskog. 

Bas kao sada, trideset tri godine ranije otac takodje stoji pred ovim diptihom, pred muskarcem i zenom koji se gledaju, a ne vide se, pred beskrajnim  prostorom iza njihovih kontura, mozda prvi put dozivljava ono sto ce ga pratiti kroz ceo zivot, onaj drhtaj divljenja, stoji u muzeju nazvanom po aktuelnom regentu, prestolonaslednikovom stricu, neuklopljenom u duh balkanske krcme, vladarem koji i jeste i nije vladalac, ali sasvim sigurno jeste prijatelj Bernarda Berensona, vlasnik El Grekovog "Laokoona", stoji pred ratom kojeg jos nije svestan, koji jos ne moze da zamisli, bas kao sto se iza portreta coveka orlovskog nosa ne vide gvelfi i gibelini, ne vide se paljevine, seciva, odrubljene glave, silovanja, metez bitke, kondotijere je nem, zamisljen, setan, slika ne reprodukuje  udar metala o metal, krike povredjenih, topot konja. 

Samo tren nakon ove ekskurzije, sve ce to postati stvarnost, najpre prepricana, u naslovima novina, zatim i bliska : otac ce videti streljane taoce, zaklane ljude, tela onih u ciju su kozu ubice, pre pogubljenja, urezale ideoloske simbole, obesene, za razliku od Leonarda koji je, perom, zabelezio likove pogubljenih u zaveri Pacijevih, otac nece nacrtati te prizore, otac ce se, i u tim casovima, znam, vracati onom predelu iza Batistinih i Federikovih kontura, kupastim brdima tako slicnim vidokrugu njegove rodne kuce, postepenom pretapanju rumenila zore u plavetnilo ...