Kako je Lene Krec zavela Ozborna, mladog britanskog aristokratu :)

Poslednji deo Legende o Pendragonu Antala Serba koji postavljam.

Nakon sto sam posle poslepodnevnog dremeza sisao u park da se malo prosetam, naisao sam na Lene. Bila je veoma razdragana, jela je krupne breskve iz prepune kosare, postavljene na jedan bastenski sto. Nakon sto je privremeno prestala sa uzimanjem hrane, uhvatila me je pod ruku i povela prema udaljenijem delu parka.

Seli smo na obalu jednog potoka, u vedrom raspolozenju.

-Veoma je lepo ovde - rekla je Lene - I sasvim pristaje uz moje danasnje dusevno stanje. Tako sam srecna.

-To se retko moze cuti. Zasto, dopada vam se u Lanviganu ?

-Veoma. Tako dragi, nimalo komplikovani ljudi, erl je, doduse, covek kao da je pao na glavu, mada mu je sama glava veoma lepa. Devojka je izuzetno zlatna, premda jezivo konvencionalna. Cudi me da vam nije dosadna. Ali nije rec o tome ... Znate i sami da se nikad nisam mesala u vase stvari. Srecna sam. Dogodilo se.

-Sta ?

-Pa, sta mislite, zasto sam dosla u Lanvigan ?

-Da spasete zivot erla od Gvineda.

-Delom i zbog toga, ali samo uzgred. U krajnjoj liniji sta me se tice erl od Gvineda i ostali matori aristokrati ? Nisu moj slucaj.

-Hocete da kazete, dakle, da ste dosli radi Ozborna ?

-Eto, vidite. Niste bas budala. I saopstavam vam, kao starom prijatelju i mom dobrocinitelju, da moje putesestvije nije ostalo bez rezultata. Nocas ...

-O, Lene, cestitam. u odnosu na Ozborna onaj cetrdesetogodisnji cedni teolog moze da se smatra podivljalim Sicilijancem.

-E, pa, to sam vam ja.

-Cudesno ! Ali priznajte : Ozborn je sigurno poklekao samo pred terorom. Mora da ste ga primorali samo uz revolver u ruci. 

-Pa, dotle ipak nije islo. Ali nije bilo ni malo lako. Ako vas zanimaju detalji, slusajte. Treba da znate da se Ozborn sve do juce ponasao veoma rezervisano prema meni. Odnosno ne bas rezervisano, nego sa onom vrstom ljubaznosti koju pokazuje prema svojim muskim drugarima. Da sam uvredljive prirode, kakve su bile nase majke, srce bi mi biloslomljeno. Ali, hvala Bogu, nisam tako osetljiva dusa. Stavise radovala sam se da me tretira kao muskarca. Znala sam da je vec i to velika stvar sto me se ne uzasava.

Ali cak i ovako, kada bih ga uhvatila za ruku, pocrveneo bi do usiju i hitno poceo da elaborira dramska dela Sekspirovih savremenika. Dobro, cekaj samo, mislila sam, doci ce jos maca na vratanca.

Postepeno sam shvatila da nikakvi klasicni zenski trikovi, kada je o njemu rec, ne mogu biti ni od kakve pomoci. Jednostavno ih, bezazlen kakav je, ne primecuje. Onomad u Londonu, kada smo se prerusavali, uzalud sam pokusavala pred njim da se pokazem u donjem rublju. Po svaku cenu je hteo da se povuce kada sam se presvlacila, a kada sam mu rekla da meni to ne smeta, pripalio je cigaretu i seo. Od tog casa smatrao je prirodnim da me vidi golu. Ipak, shvatila sam da se u njemu ne javlja nikakva muska pomisao. Premda je u meni njegova bezazlenost pobudjivala tim vise zenskih primisli. Mogu vam reci da sam cvilela i vristala, ali samo u sebi, bezglasno.

Protivno mojim ubedjenjima, pokusala sam i sa sentimentalizmom. Predocila sam mu, kako se to u ovakvim prilikama obicno radi, koliko sam usamljena i koliko su tuzne moje veceri, te da me do sada niko nije voleo, i koliko mi je, o, tesko u srcu. Saslusao me je sa iskrenom empatijom i obecao da ce me u Oksfordu uvesti u najbolje drustvo (jer veruje, naime, da su svi snobovi kao sto je on), a da u medjuvremenu proucavam moderni engleski roman, jer je knjiga najbolji prijatelj. 

I tako smo stigli u Lanvigan. Vec me je stvarno bilo sramota. Za toliko vremena mogla sam da postanem svemocna metresa jednog francuskog kralja. Za toliko vremena mogla sam da skuvam tri filmske poglavice i dvojicu ambasadora. I kada mi je sinoc uspelo da ga izmamim u park, odmah sam pomislila da mozda imam neke sanse. Englezi, naime, vole prirodu.

Predlozila sam da sednemo na trevu. Ali Ozborn je na to izrazio bojazan da je trava vlazna. Pa smo seli na jednu klupu. Nezno sam polozila glavu na njegovo rame i pocela da mu ljubim usi. Ozborn je ljubazno cutao. Kad mi je dosadilo, rekao je sa osmehom da je rec valjda o nekom zanimljivom nemackom obicaju, i da je verovatno veoma starog porekla. Ne znam, rekla sam na to, ali je veoma prijatno. Zanimljivo, rekao je on, sanjalacki. Da niste mozda raspolozeni da me poljubite, pitala sam. Jesam, rekao je ljubazno i poljubio me u celo. Da sam ja musko, rekla sam, ja bih svakako poljubac spustila na usta. Na to je rekao da je to nezdravo. Da li biste voleli da budete musko, pitao je. A vi ? - uzvratila sam ja pitanjem.

Malo se iznenadio, ali sam videla da na toj liniji ne mogu narocito da prosperiram. I tada mi je na um pala genijalna ideja. Rekla sam da bih nadasve zelela da se popnem na drvo, i zamolila ga da mi pomogne. Pa sam se uzverala na jednu granu. Ozborn me je odozdo pridrzavao. A onda sam se snazno zanjihala, vrisnula, i pala na Ozborna. Mozete zamisliti kako je kada sa ovom mojom konstitucijom padnem na nekog ...

Nasli smo se oboje na zemlji. I tako sam na jedvite jade, sa nekoliko modrica, stigla do ljubakanja. Kuk me je jezivo boleo, ali sada sam konacno bila na sinama. 

Moram reci da Ozborn ni u ovoj situaciji nije nimalo bio bezobrazan. Nikakva se  inicijativa od njega nije mogla ocekivati. Posle nekih pola sata, kada smo se malo pribrali, upitala sam ga da li je bilo dobro, na sta je on rekao da je bilo izrazito dobro i to, cini mi se, prilicno iskreno. I jos je dodao da ga veoma raduje sto je sada bogatiji za jedno zivotno iskustvo. I da je, evo, stekao svoju prvu ljubavnicu.

Na to sam se ja razbesnela. Rekla sam mu da su Englezi nevaspitane budaletine kada vec posle ovakvih sitnica zenu proglasavaju za lover, i neka mu bude jasno da nikad nece biti moj ljubavnik. Ozborn se na to opet zamislio, na svoj rasejani nacin, i na kraju rekao sorry. I spremao se da ustane. Ali ja sam ga uhvatila za kaput, po biblijskom receptu, i rekla da nema razloga za tugovanje, ako me lepo zamoli moze da mi bude ljubavnik, i da ce u tom slucaju da stekne jos vise zivotnih iskustava. To je svakako shvatio. Ali ostao je u sedecem polozaju i nastavio da razmislja.

Posle nekog vremena morala sam da se obrecnem na njega. Sta ceka ? Odgovorio je da nikako ne moze da se seti sta se u ovakvim prilikama treba reci. Umirila sam ga da se i delima moze mnogo toga reci. Onda je dobro, rekao je, jer ne moze bas niceg da se seti, i nastavio je da sedi. Pa da vidimo onda dela, rekla sam. Budite strastveni, covece. Na to me je ozborn zgrabio za ramena i snazno protresao.

Necu sad da ulazim u detalje, jer vam vidim na licu da biste se vi na ozbornovom mestu drugacije ponasali. A sa vama sad bas nisam raspolozena. Danas sam izrazito monogamna, prvi put u zivotu. Ostacu verna Ozbornu.

-Well - rekao sam - dozvoljavate li da zamislim nastavak ?

-Samo izvolite. Mogu vam reci jos samo toliko da popriste daljih dogadjaja nije park nego moja soba, i to cele noci. Ipak ... Ozborn nije razocarao. A i on je bio zadovoljan. Izjavio je da se odavno nije tako dobro zabavio. I da se nada da cemo se uskoro i vencati.

To me je prenerazilo. Kakav mesalliance! Moje snobovsko srce je neizrecivo krvarilo. Siroti erl ... Samo je jos to falilo da udes Pendragona bude potpun. Sada je svemu dosao kraj.

-O, cestitam - rekao sam sa suzama u glasu. 

-Ali molim vas, ne budite maloumni ! Ne mislite valjda da cu se udati za njega ?

-Zasto? nije losa prilika.

- Ne, drago sine, toliko glupa bas nisam. Uci u jednu ovakvu degenerisanu aristokrarsku porodicu ? Sta bi rekli moji prijatelji u Berlinu ? Sa druge strane, jos sam mlada. Jedva sam nesto iskusila od zivota ... Toliko toga me jos ceka. Nikad nisam bila u vezi, na primer, sa nekim tenorom. Ni sa nekim od Hoencolerna. I sa crncem samo jednom. Zaista jos ne mogu da se udam.

-I te kako ste u pravu - uzdahnuo sam sa olaksanjem. - Zivot je pred vama.

-Samo se pitam - rekla je Lene - hoce li se Ozborn makar malo promeniti pod uticajem ovog "zivotnog iskustva"? Hoce li se od sad ponasati kao muskarac ?

-Prema vama svakako- rekao sam - sve dok to vi budete hteli, ali ne vise od toga. Ali kad vi odete, sve ce se nastaviti po starom, bar kolikoja poznajem engleske momke. Tek izuzetno, veoma retko, provodeci noc u krugu najintimnijih prijatelja, kada se bude povela rec o zenama i on ce ispricati, bez pomena imena, da je imao nekad jednu prijateljicu i da je to bio cudesan dozivljaj. I zivece u magiji te uspomene narednih deset godina, sve dok ne bude naisla neka druga Lene, koja ce ga zavesti.

-O, Boze - rekla je Lene - koliko je samo glup, koliko nemoralan i ogranicen ! Pa ipak, da li vi nalazite da ima neceg lepog u tom lepoduhu ?

Nisam nista odgovorio. Setio sam se jednog momenta naseg prepodnevnog izleta, kojem do sada nisam pridavao nikakvu vaznost. Put nas je vodio kroz sumu, pored jednog bistrog planinskog potoka. Ozborn je zaustavio automobil, svukao se i okupapo, mada je bilo prilicno vetrovito. I dok se cvokocuci zubima oblacio, rekao mi je :

-O, doktore, kada bi covek mogao da ode na neko nenastanjeno ostrvo ... na neko koralno osrvo u Polineziji ... gde bi komunicirao samo sa pticama i ribama, poput franjevackih svetaca ... da ne vidi drugog coveka, narocito zenu ... tada bi covek mogao da sacuva svoje lkjudsko dostojanstvo.

I secam se da mu je lice bilo tako duboko tuzno, kao njuska psa koji se neceg stidi.

  

Sintija i neofrivolista

Sutradan sam za doruckom ukratko ispricao Sintiji dogadjaje. Razume se, nisam pomenuo Ajlin Sent Kler. Nisam joj ispricao ni - kako bih to nazvao - o viziji Leglea de Fresnoa. A precutao sam i nas susret sa ponocnim konjanikom.

Postoje stvari koje su samo nocu istinite. Nisam bio u stanju da govorim o njima. Bilo me je sramota. Covek se stidi nerazumljivog, iracionalnog, kako kakve dusevne bolesti. Nastojao sam da ne mislim na to. 

Uostalom, bilo je lepo letnje jutro. Na svetu je postojala samo Sintija, i mali prasici dole u majuru, Sintijini ljubimci.

Odsetali smo na breg, seli na travu, suncali se.

Kada je Sintija cutala, bila je predivna. Na brezuljku, iznad majura koji je bio njen, pod velskim suncem, takodje njenim, sa kulama Lanvigana u pozadini, bila je u potpunosti onakva kakvu sam je u svojoj uobrazilji video, i koju sam voleo : mlada gospodarica zamka, naivna i daleko od svih ljudskih nevolja. Samo prasici, pilici i hrastovi u stanju su da razumeju uistinu ovu dirljivu, blago humornu pa, ipak, tako velicanstvenu misteriju koja se ogleda u mladosti devojke, i u mladosti bogate devojke. Siromasna devojka nikad nije uistinu mlada, i u trezvenosti svojih briga vise nalikuje na muskarca.

Sa svojom plavetnom kosom na suncu, Sintija je divno cutala, kao jedan Teokritov stih. Bilo je leto, onaj trenutak u kojem covek moze da poveruje da je vreme stalo i da je sve u najboljem redu. 

Videlo se lepo da joj se u glavi nista ne desava, da se u potpunosti prepusta dobrom osecanju svoje koze, svoga tela. I ja sam se odlicno osecao. 

Ali to nije dugo potrajalo.

Sintija se uznemirila, sela i nervozno izjavila :

- Nemojte misliti da sada ni na sta ne mislim. Ne podnosim devojke koje samo tako zive na svetu.

- Na sta mislite, Sintija ?

- Danas sam u jutarnjim novinama procitala da se broj nezaposlenih u Juznom Velsu ponovo povecao za pet odsto. Ipak je strasno da covek samo sedi na ovom bregu, a pri tom ...

- Dosta ! - uzviknuo sam prilicno neljubazno.

Osecao sam se kao da mi je neko prosuo za vrat kofu hladne vode. Lakse podnosim svakojake izlive bolecivosti nego nepozvano saosecanje bogatog coveka sa siromasnima. Isto tako je neprirodno i neprijatno, kao kada bi neki radnik tvrdio da ne zavidi industrijalcu na njegovom bogatstvu. Neka se klase mrze, to je tako u redu, a mene neka ostave na miru po ovom divnom suncu koje je ionako prava retkost na britanskim ostrvima.

O, Sintija ! ... Bila je toliko dvojaka. Reci koje je izgovarala uopste nisu bile u skladu sa bicem koje sam ja zamislio.

Moja Sintija je bila od onih zena koje padaju u nesvest ako svog dragana zateknu da jede virsle i koje s vremena na vreme opako isamaraju sobaricu - bila je gospodarica zamka koja oholo tronuje u svom malom lirskom zivotu i ne primecuje da pri yom citavi narodi umiru od gladi.

Nisam, medjutim, gubio nadu da je Sintija zaista takva kakvom je ja vidim, samo sto nije bas najbolje bila vaspitana. Krivica je verovatno na njenoj majci, mora da ju je ona naucila, pod uticajem ko zna kakvih razocaranja, onim sujeverjima karakteristicnim za srednju klasu : da je inteligencija vrednost i da je svako covek.

- Sintija, neka siromasan covek saoseca sa drugim siromasnim ljudima, ali vi bi trebalo da budete oholi i nemilosrdni. Kada bi se meni pruzila prilika da budem na vasem mestu ... citav moj zivot nalikovao bi na blago sadisticku predstavu, bio bi uzor nemarnosti, distanciranosti. Knjigu ne bih ni greskom uzeo u ruku, citav dan bih igrao golf ili ako postoji neki jos otmeniji,jos dosadniji sport, njemu bih se posvetio. Putovao bih, razgledao slike i konstantovao, recimo, da je Leonardo sasvim dobar slikar s obzirom na to da je bio puki gradjanin. Malo bih govorio, oholost je mnogo lakse izraziti jednim lepim pokretom. Ne kazem da bi takav zivot bio zabavan, ali udovoljavanje obavezama nikad nije zabavno ...

- Vi biste se menjali sa mnom ?

- Ja ? Smesta.

- Ne razumem. Ja bih mnogo radije bila na vasem mestu. Ziveti za nauku ... u sluzbi istine i humanosti ...

- Budite uvereni da moja nauka nije nikad bila u sluzbi covecanstva. Jer, nema istine, niti humanosti. Postoje samo uopstene istine, mnogobrojne i razne, i postoje ljudi. I uvek me je ispunjavalo izuzetnom radoscu sto moja naucna pregnuca, recimo, oko starog engleskog kovackog zanata, nikom nisu bila ni od kakve koristi. 

- Vi govorite kao da nemate ideale.

- Tacno. Ja sam neofrivolist.

- Po cemu se razlikujete od starih frivolista ?

- Ponajvise po prefiksu "neo". Ovako je uzbudljivije.

Sintija je uplela deciji venac od nekog zutog livadskog cveca, na engleskom se zove dandelion, i sneveselo zurila ispred sebe. Nase dobro prijateljstvo naslo se pred kriticnom tackom. Sada sam veoma pozalio sto sam toliko govorio. Zasto covek uopste i razgovara sa damom, izabranicom svoga srca ? To donosi samo neprijatnosti. 

Ljubio sam joj ruke, nadajuci se oprostaju. Sintija me je na trenutak pogledala, veoma nezno, zatim se uozbiljila i ustala.

- Bojim se da se nas dvoje ne razumemo - rekla je izvestacenim glasom, onako kako je verovatno cula u nekoj pozorisnoj predstavi. Trebalo je mozda jos da doda "gospodine".

I pocela je da prica sa velikim odusevljenjem o svojoj prijateljici, jedinom bicu koje je ipak razume.

Posli smo nazad u dvorac. Ja sam imao napad cutanja, kao i uvek kada mislim da sam ucinio nesto veoma glupo. I osecao sam se, uz to, vrlo nesrecno. 

Tek sada sam primetio koliko mi je vazna ova zabludela gospodarica zamka.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb

Lena Krec

Posle vecere sam melanholicno mesao kasicicom zuckastu tecnost i razmisljao o tome da li je tuzna posledica puritanskih i metodistickih verskih inhibicija to sto Englezi nisu u stanju da skuvaju pristojan, pitak caj, kada se na moje rame spusti jedna teska ruka. Ruka jednog u kamenu isklesanog kipa. 

Podigao sam pogled i radosno konstatovao da se nada mnom uzdize moja stara poznanica Lena Krec, koja je sa stipendijom pruske drzave u Oksfordu zavrsavala studije istorije. Raspuste je redovno provodila u Londonu, radeci u Britanskom muzeju. I tada je odsedala u mom hotelu i odrzavala sa mnom veliko prijateljstvo, kao sa kolegom i redovnim posetiocem, citaocem biblioteke muzeja. 

U njenoj blizini uvek sam osecao nekakav neobjasnjiv strah, i kad god sam bio losije volje gledao sam da izbegnem veceru u hotelu, plaseci se da bi posle pozelela da podje sa mnom na pivo. Ne zbog toga sto je bila ruzna, stavise, na svoj gromadan nacin bila je lepa zena i imala je znacajne uspehe kod muskaraca. Rekao bih, cak, da je bila izrazito naocita. Spadala je u onaj tip zena kojima je bas krenula ocica na carapama ili im se otkinulo jedno dugme, ili im se po savu rasila bluza, pa su na taj nacin ostavljale utisak da su u stalnom fizickom razvoju.

Strah koji sam prema njoj osecao bio je pre svega indukovan njenim karakterom. Lene Krec je bila Gemutsmensch, u osnovi grandiozne dobrote srca i pozrtvovanosti. Ali, istovremeno, bila je i apsolutno moderna zena, stavise, prednjacila je uvek dve sedmice ispred najnovijih stepena duhovnog razvitka. Mrzela je sentimentalizam, ljudsku limunadu, bila je zagrizeni pristalica Neue Sachlichkeita. 

I nase prijateljstvo je tako pocelo. Ona me je ugasila kada sam se zapalio. Naime, sedeo sam jednom neposredno pored kamina i citao Times. (Uzgred, nikad nisam uspeo da naucim kako se rukuje engleskim novinama, cini se da covek mora biti rodjen za to da proizvode engleske stampe presavija na mikroskopsku velicinu, kao sto to ostrvljani znaju.) I sad, kako sam okrenuo list, celi salon je bio pun Timesa.

Mali lakej, page, bas je u tom trenutku prodzarao vatru, i nije ni on bio dovoljno obazriv. Times se zapalio i ja sam, sa njim u ruci, licio na plamteci grm. Detalja se ne secam, znam samo to da se Lene odmah nasla nada mnom, izgazila usplamtele novine, polila me sa nekoliko solja toplog caja, jedino joj se to naslo pri ruci, razbarusila mi kosu jer je postojala mogucnost da se oprljila, pa me je odvukla u svoju sobu, svukla, oprala i obukla me u neku zensku odecu muskog kroja koja mi je bila prevelika - i sve to, pre nego sto sam mogao da joj kazem da me ovim izuzetno zaduzuje. A potom me je jako izgrdila, kako mogu da budem takav nespretnjakovic.

Od tog momenta iz Lenine glave nije bilo moguce izbaciti predstavu o tome da sam ja bezgranicno nespretan i nesnadjen i da cu propasti ako neko ne pripazi na mene, pa me je stavila pod svoje starateljstvo. 

Svakodnevno bi mi banula u sobu bez prethodnog kucanja - jer, kakva korist od kucanja ? - pretresla svu moju odecu da bi prisila otpalu dugmad, smlacila mleko za pred pocinak i naostrila moje zilete. U muzeju bi pre zatvaranja prisla mom stolu, spakovala moje beleske i gurnula mi pod misku atase-tasnu, a ponekad bi insistirala da je sama nosi do naseg hotela.

I pri tom je stalno raspravljala o tome kako sam nesnadjen. A ja ne volim tu temu, jer zaista ne spadam medju snalazljivce. Osim toga, Lenino starateljstvo je izrazito lose delovalo na mene. Malo po malo, postao sam bas onakav kakvim me je i predstavljala. Poceo sam da se spoticem o rubove tepiha, da guram vrata umesto da ih vucem i obrnuto, pola sata sam trazio rucni casovnik koji mi je bio na ruci, gubio sam svoje beleske i zaboravljao da rucam ukoliko me ona ne bi podsetila. 

Situacija je bila zaista alarmantna. Srecom, jednog dana Lene se dosetila da mi londonsko leto ne cini dobro, kupila mi voznu kartu i poslala u Skotsku.

Ideja nije bila losa,napravio sam veoma lepu turu oko skotskih jezera i nisam se vracao sve dok na univerzitetu nisu pocela predavanja i dok se Lene nije vratila na Oksford. Ali i posle toga smo se sretali  na raspustima i nase prijateljstvo se, mada u nesto manje burnoj formi, i dalje odrzalo. 

Na moju srecu Lene je volela cesto da menja svoje sticenike. To je bila druga stvar koja me je kod nje u neku ruku prenerazila : njen neverovatno razudjen ljubavni zivot. Nisam puritanac, smatram da je ljubav privatna stvar, i znam da je Lene samo zbog ogromne dobrote svog srca i pozrtvovanosti bila tako predana, ali ova neverovatna svestranost me je ipak plasila. 

Covek bi je dva dana vidjao sa nekim kineskim inzenjerom, zatim sedam dana sa nekim kanadskim farmerom koga je zamenio neki mladjahni francuski lepotan, da bi ubrzo prepustio svoje mesto jednom vremesnijem Nemcu, klasicnom filologu koji je bio na proputovanju, i jednom Poljaku, stonoteniskom sampionu, simultano. O svojim ljubavima pricala je svim svojim novim ljubavima, plus meni, veoma detaljno i bez trunke emocija, mada povremeno naglasavajuci das Moralische sto je versteht sich von selbst (nikad nisam uspeo da dokucim sta je pod tim podrazumevala) - nepristrasno, stvarno , jezivo objektivno.

I evo, po povratku iz Lanvigana, ponovo sam se nasao pod zastitnickim krilima Lene Krec. Izrekla je nekoliko blazih grubosti na racun moje pojave i odvela me na pivo. Nikad se nisam usudio da popijem toliko piva i da popusim toliko cigareta koliko je ona znala da popije i popusi. Sa blagom melanholijom sam posmatrao, priznajem, tu enormnu potrosnju. Do fajronta sam slusao njene price : kako je iz reke izvukla dvojicu oksfordskih atleticara, kako je spasla bankrota jednog bogatog Skotlandjanina koji je poceo da rasipa novac, i kako je zavela jednog profesora teologije koji je do svoje cetrdeset pete sacuvao svoju cednost.

Nisam ni slutio sa kakvim ce elanom njena vojnicka licnost umarsirati u moju velsku pustolovinu. Da to nije ucinila ne bih o njoj sada ovoliko pricao, jer sam do odredjenog stepena i ja pristalica nove objektivnosti, i ne volim suvise epizode. Ali, da idemo redom.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb

Putnik i mesecina

Pre no sto se Gete i Tisbajn upute ka Napulju odlucih da ostavim ovde i malo Antala Serba, sto zarad sebe, sto stoga da bi se mozda i neko drugi zainteresovao za njegov roman "Putnik i mesecina". O samom romanu i pomalo o Antalu vec sam pisala na drugom mestu, sada cu samo postaviti jedan od delova romana koji su mi se svideli, pazeci da to sve nema presudne veze sa samom radnjom. Dakle, iako je ovo deo sa polovine romana, on zapravo nije spoiler. Sve delove koji bi bili i malo telling ja sam izbacila ...a veza sa Geteom, naravno, postoji : deo koji se dole nalazi desava se u Rimu a Gete se cak pri tom i spominje !

Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmisljao je. - "Radije sam tezak u ocevoj kuci, nego knez medju mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio tezak, ovde, medju mrtvima, nego da budem knez u ocevoj kuci. Samo da mi je preciznije znati sta je to tezak ...

Ovde, medju mrtvima ... Jer u tom casu je vec bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde pocivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krosnji, uvek je dovodilo u iskusenje severnjacke duse iluzijom da ce ovde putevi propadanja biti sladji. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivno, pismu napisao da bi ovde zeleo da pociva, i stvarno tu pociva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je vec krenuo prema izlazu kad je u jednom zabacenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prisao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploca procitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde pociva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duzi tekst : Ovde pociva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanoscu negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime uklese na susednu nadgrobnu plocu, ispod koje pociva. 

Mihaljeve oci napunise se suzama. Evo, ovde pociva Kits, najveci pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazlozna ova ganutost, jer njegovo telo vec odavno ne pociva tu, a njegovu dusu od svakog groba vernije cuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakteristican, koliko velicansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran nacin kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj  zelji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji pociva tu, pod ovom plocom.

Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobicni ljudi. Jedna predivna zena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takodje engleske, decak i devojcica. Samo su stajali, ocito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomicni. Mihalj je ostao i cekao, nadao se da ce nesto reci, medjutim, nisu rekli nista. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizrazajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je licio na zenu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a zena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenicno, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni rec. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustrucavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajuci jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizrazajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. 

Kad se okrenuo, Mihalj je sad vec gledao u njih s neskrivenom zapanjenoscu, odjednom je imao osecaj da to i nisu ljudi, vec avetne lutke, beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjasnjiva vica - da nisu bili toliko lepi, mozda i ne bi bili tako zapanjujuci, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah. 

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajuci glavama, pa je i Mihalj dosao polako sebi. Uistinu se prestrasio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute. 

Sta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo dusevnom stanju nasao, onom koje neodoljivo podseca na jeziva, najcrnja raspolozenja iz mladosti ? Ni po cemu ovi ljudi nisu neobicni, osim sto su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se nasli suoceni sa cinjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju sta im je ciniti, mozda zato sto nisu ni znali ko je taj Kits, ili su mozda znali, ali nisu mogli da se sete sta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Tesko da je moguce i zamisliti beznacajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi uzas sveta. Da, uzas nije najgori u stvarima noci i straha, nego kad pocne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krosnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u dzepove i pohitao ka izlazu.

...

 Padalo je vece, Mihalj je hodao pognute glave, sad je vec jedva obracao paznju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mracnom pasazu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku rec naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponasanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo neceg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku sesiru, lako se naklonio, promrmljao nesto i zurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlucnim koracima pohitao za njim, ne razmisljajuci zasto to cini. Kao decaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada pocne da prati nepoznate ljude, isao je za njima vodeci racuna da ostane neprimecen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao decak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalisticni nacin, morala da bude od neke narocitosti; kao sto je i taj mladi Englez bio narocit, jer ne moze da bude puka slucajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to bas ovog narocitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjasnjivu prenerazenost. Iza toga se nesto krije, nesto sto se obavezno mora dokuciti.