Na bozicnoj dokolici, Kosta N. Hristic - nastavak (o trgovini i trgovcima u starom Beogradu)

Ovi spomeni iz mladosti, vec jednom pokrenuti, cudnovato se nizu, jedni druge izazvivlju i sustizu, da se zaustave i kristalisu u jasnim slikama i predstavama. I kad se iz ovih iz ovih secanja prenete, kao iza lakoga sna koji vam je preleteo preko ociju, vi vidite da ste se bili vratili u proslost za citavih pedeset i seset godina.

Pomenuvsi malocas trgovine Hadzi - Dimitrijevu i Brace Nikolajevica, nama se pred ocima stvori jasna slika stare "glavne carsije", u kojoj su one trgovine bile. To je danasnja Ulica kralja Petra. Glavna carsija, kao sto joj i sam naziv kazuje, bila je i onda prva trgovacka ulica i u njoj najuglednije firme beogradske, narocito za bransu manufakturnu i kolonijalnu. Ali izgled sadanje Ulice kralja Petra ne opominje vise niukoliko na negdasnju glavnu carsiju. To je bila teskobna ulica, koja se istim danasnjim pravcem povlacila do Saborne crkve. Nije mucno zamisliti ondasnju kaldrmu koja nije imala trotoara, nego se s obe strane blago nagibala prema sredini i tu pravila neku vrstu oluka, kojim je voda oticala u druge ulice ili ponirala u stare turske djerize.

Ducani su bili niski sa duzom nastresnicom, pokriveni ceramidom. Patosani su bili ciglom i zagrevani mangalima, koje su segrti, rano izjutra, iznosili pred ducan i razgorevali metlom i limenom tablom. U ono ugljevlje bacana je limonova kora da ne bi "udaralo u glavu". Siroki prozori sa staklenim oknima zamenjivali su izloge i jednom polovinom dizani uvis. Ducani su zatvarani cepencima koji su spustani preko onih izloga. Unutra, duzinom ducana, tezga obojena zeleno, pred njom na podu kante sa zejtinom ili gasom, vrece sa kavom, secerom i pirincem, burad s usoljenom ribom, a iza tezge rafovi sa drugom robom. 

Kao sto je i sve drugo u nasoj zemlji preduzimano i stvarano od samog pocetka sirotinjski i primitivno, tako je bilo i sa podizanjem i razvijanjem trgovine i prometa. Sve sto je u glavnoj carsiji bilo trgovaca, docnije tako imucnih i uglednih, sve je to pocinjalo teskom segrtskom, upravo pokucarskom sluzbom i prvim kalfenskim ajlukom od dvesta grosa na godinu. Novi trgovci obicno su bili pouzdani momci svojih gazda koji su ih kreditirali i pomagali, cesto svoje kceri za njih udavali i ortacili ih.

U prvo vreme roba je donosena iz Trsta, onda slobodnog pristanista, i prodavana na sitno. Kupci su s bisagama preko ramena zalazili iz ducana u ducan, kupovali sta im je gde trebalo i kuci nosili. Bisage su potezale do 50 oka. A ni same radnje nisu, u prvo vreme, bas bile prepune i prekomerno sortirane. Kad je pok. Duka Pesika prvi put doterao pred svoj magacin trideset buradi stipse i galice, cela je carsija isla kao na cudo da vidi toliki espap.

Promet je medjutim, polako napredovao. Umesto one setnje bisagama, kupci su docnije u hanovima imali po jedno odeljenje, ispregradjivano letvama, te espap iz carsije donosili i smestali svaki u svoju pregradu. Odatle su ga raznosili po kiridzijama na konjima, a to je bio veliki napredak. Vredno je napomenuti poneke od tadasnjih cena. Tako je secer bio cetiri i po grosa oka, kafa sedam do osam grosa, pirinac 60 para, zejtin tri grosa, duvan dva talira (48 grosa) oka, a docnije najfinija bosca 60 grosa. Hleb je bio 30 para carsijskih oka. 

Docnije je, umesto Trsta, bila Pesta glavna pijaca za beogradske trgovce. Oni su ortacki ili pojedinacno kupovali dereglije, u njih tovarili espap i spustali ih Dunavom do Beograda. Tu svoj espap istovare, a onu deregliju, koju su zvali "nevrat", prodadu drugima, za prevoz robe dalje niz Dunav, cak do Braile i Galca.

Jos docnije, umesto kiridzija s konjima, nastaju rabadzije s kolima, a to je znacilo ogroman napredak. To je bio lagan ali siguran prevoz bez kvara, bez pretovara, frahtova i deklaracija. U ono vreme sretali ste drumovima citave povorke rabadzijskih kola, natovarenih sanducima, balama i gvozdjarijom. Za beogradske trgovce nije bilo veceg zadovoljstva nego kad im pred magaze navale rabadzijska kola, pa momci, posto ih potovare i isprate, jedva pociste kaldrmu ispred ducana od silne balege.

Danas u glavnoj carsiji nema gotovo nijedne od starih trgovina i firama. Manufakturne trgovine Tase Terzibase, Antonije Pajovica, Almulija, Milosa Karastojanovica, Guse Nikolica-Bodi, Laze Hadzi Lazica, Elijasa Moreno, Veljka Savica, Mihaila Arsenijevica, Nastasa Vujica, Zivka Djordjevica, Zivka Mladenovica-Jeftinoce, Dimitrija Lazarevica-Cigan- Mite odavno su se ugasile ili smrcu njihovom ili sto su im naslednici trgovinu zabacili. Tako su bile i kolonijalne radnje Jovana Kanare, Tome Andrejevica, Koce Panica. Tu su cuvene bakalnice Bakal-Base Hadzi Dimitrija Rosu, Tose i Luce, brace Nikolajevica-Hadzi, kod kojih su gospoda i cinovnici iz kancelarije svracali na casicu rozolije ili stmaklije, mezeteci maslinkama ili slanom ribicom. Tu je bio Kijamet, terzija, Jahijel Ruso, Konstantin Rusides, Vojin Radulovic, Lambra Djordjevic, Nikola Sopovic, Milovan Bozic, Milos Vujic, krojac kod "Zlatne igle", Lazar Levenzon, prvp krojac a docnije saraf, Jovan Odovic, kozar, Zivko Karabiberovic Putnik, kolacar, duvandzije Jevrem Jovanovic i crni Toma Jevtic. Nijednoga od ovih imena nema u glavnoj carsiji. Jedina je mozda firma iz onoga vremena Anastasa Pavlovica, koji je svoju radnju otpoceo kao siromah abadzija, doseljen iz Pirota.

I to su sve mahom bili cestiti ljudi i solidni trgovci. Cak i njihove mane imale su necega opravdanog i simpaticnog. U njihovim medjusobnim odnosima i trgovackim poslovima poverenje je bilo glavna odlika. Oni nisu znali za menice i obligacije. Uzajmljene su sume novaca, cak i u jacem iznosu, oni su smatrali kao obicne pozajmice, koje su belezili kredom, i to bez imena duznikovog. Ponekad cak ni toga nije bilo. Poznati u ono vreme saraf Gavra Koen uzajmljivao je od pok. Steve Mijatovica, trgovca na Savi, po 500 dukata i ovaj mu je davao kljuceve od kuce i od kase da sam ide i uzme novaca koliko mu je trebalo. Van obicnih teftera, oni nisu imali nikakvih narocitih knjiga. Pokojni Arsa Lukic, jos mlad covek i dobro pismen, pisao im je trgovacka pisma za cvancig od pisama, i kad ih je napisao pet-sest dnevno, bio je gazda covek.

Iako cesto konkurenti u trgovini, ti stari trgovci ziveli su u slozi i prijateljstvu. Retko se kad desilo da su dolazili u zavadu, omrazu i parnicenje. Oni su se obicno sastajali u kavani "Kod Gusanca", u sadanjoj Uzun-Mirkovoj ulici, ili Polivakovoj, nize sadanje Francusko-srpske banke. Tu bi dolazili na kavu dok njihovi mladji ne pometu ducan i musterije ne pocnu dolaziti. Jedan od njih citao im je novine, koje bi oni radoznalo i pazljivo slusali i koje bi strastan politicar Jova Valjevac (otac Milana Kujundzica) obicno propracao svojim primedbama i kritikom. Inace je njihova zabrana bila poglavito u tome da igraju "dzandara" u kavu, pri cemu su sebi dopustali sale i peckanja, cesto i neslana, ali nikad pakosna, u narocitoj nameri unizavanja i uvrede. Onoga koji bi na kartama izgubio zadirkivali su, tovarili, lupali mu ispod stola, trazili ga po cekmedzetima i dolapima. Pokojni cir-Gusa narocito je voleo te sale i podvale i nije bio stedljiv u izrazima. Jedanput se desilo da mu je pok. Jova Markovic Sapcanin nesto u kartama podvalio. Cir-Gusa se tome prisetio tek kada je kuci dosao. Vec u mrkli mrak on naredi momku da ponese fenjer i uputi se kuci Sapcaninovoj. Lupao je na vrata dok mu se nije otvorilo, te je grdno izrezilio Sapcanina, koji se, znajuci zasto mu cir-Gusa dolazi, zavalio od smeha i uzivao sto ga je najedio i natovario. Edija Buli nikad nije usao u kavanu a da ga Jovica Barlovac ne pozdravi : "Dobroj'tro, svinjor ("sinjor") Buli", na sto mu ovaj svojim zargonom odgovara : "Svinja ti izeo glava." Oni se nisu ustrucavali da se drugome podsmehnu, samo ako bi uhvatili kakvu smesnu stranu njegovu. Oni su se smejali nepoverljivom Peri Milusicu koji, hodajuci po ducanu, koliko god puta dodje do kase, uvek cimne rucicom da se uveri je li zakljucana. A kad uvece podje kuci, on prvo nadviri u podrum i vice nekome unutra da izlazi dok nije pozvao policiju iako u podrumu nikoga nije bilo, nego su se njemu sve neki lopovi prividjali. Jedanput je u podrumu doista neko bio, ali kad su se slegli susedi, videlo se da je to bio macak koji je, poplasen vikom Milusicevom, najezen cucao na jednome buretu i upro u njega oci, usijane kao zeravice.

Drugi su opet sami pricali svoje sopstvene smesne dozivljaje. Lazar Levenzon bio je u prvo vreme krojac, ali je odavno taj zanat zabacio i zaboravio, pa se odao sarafluku. Knez Milos, vrativ se u Srbiju, setio se majstor-Lazara i poruci mu da dodje i uzme meru za jedan kat haljina. Levenzon nije smeo ni pomisliti da kaze kako on taj zanat odavno ne radi, nego uzme meru i da drugome majstoru, koji po onoj meri haljine skroji i sasije, pa ih odnese u konak. Knez Milos bio je vrlo zadovoljan sto su mu haljine bile siroke i prostrane, jer su mu ih Svabe pravile tako tesne i uzane, da se u njima ni micati nije mogao.

A Mijailo Stefanovic Pujka pricao je opet kako je nagraisao pri jednom krstenju. Krstio je, veli, Soju pok. Zivka Davidovica. Pop ga odmah u pocetku zapita za ime, a Pujka misleci da ga pita kako se on zove, kaza mu svoje ime. Kad se svrsi krstenje, on zacudjeo zapita : "Pa more, pope, ti krsti dete a ne zapita me za ime?" "Pa pitao sam i ti rece : Mihailo." "Kaki, bre, Mihailo, to je moje ime, i zar ne vide da je dete zensko!"Tek se onda pop priseti da je dete doista zensko, te nekako smandrljase i zapisase ime, kako je kum bio namenio.

Na dokolici, oni su voleli da se nasale i sa musterijama. Po koji obesenjak protne, na priliku, kanap kroz busen marjas, pa ga baci na sred ulice u prasinu, a drugi kraj kanapa drzi u ducanu. Prodje kakav seljak, opazi onaj marjas, podigne ga, obazre se levo i desno i strpa ga u nedra. A onaj iz ducana vuce ga onim kanapom i vice : "Hodi brate da pazarimo."

Braca Velickovic, pored druge galanterske robe, prodavali su i neke pomade, od kojih kosa raste. I kad bi koja musterija zapitao da li ta pomada odista pomaze, pok. SretaVelickovic najozbiljnije ga je opominjao da se niposto ne maze dok ne navuce rukavice, jer ce mu ruke orutaveti kao u majmuna.

Nestalo je sa starom carsijom i onih ljudi. Ne pamti se vise ni kako su ziveli, ni kako su se mucili, ni kako su tekli, ni kako su se zabavljali. A kad se vec toliko puta interesujemo nasim nekadasnjim Beogradom, daj da se barem na ovoj bozicnoj dokolici i njih setimo. Jer, najposle, napredak, razvijanje, blagostanje i visoki trgovacki ugled danasnjeg Beograda nikao je ispod onih trosnih cepanaka, zasnovan teskim trudom i postenim radom nasih starih trgovaca iz glavne carsije.

6. januara 1923

Knez Mihailov bal - iz Zapisa starog Beogradjanina

    Drukcije su nekada, pre pedeset godina, zime u Beogradu bile nego danas. Zima je onda bila - zima, i veliki snegovi, uz jake mrazeve, trajali su svake godine nedeljama i nedeljama. Ali pored svega toga, onakvog cuda od snega, kakav je u Beogradu osvanuo jednog januarskog dana 1865. godine, odavno se nije zapamtio. Ulicama se nije moglo proci, a krovovi su bili toliko pritisnuti snegom da je u svakoj kuci, po naredbi policije, neko morao popeti se na krov i lopatom otuda bacati sneg; bez toga, mnoga bi se kuca srusila. Ispred ducana rasprtilo se koliko se moze proci, ali na drugim mestima, pokraj praznih zemljista, i po sredini ulica sneg je stojao visok i cekao jugovinu da se otopi.

    A bas za taj dan bio je zakazan bal u Dvoru, bal toliko ocekivani. Treba znati da u ono doba nije bilo fijakera koji bi se uzimali pod najam. Samo nekolicina njih imali su svoje privatne fijakere, koji nisu stajali ni na kojoj stanici, publici na raspolozenju. Sopstvenici su ih davali na poslugu samo izvesnim licnostima i velikoj gospodi. Pokojni Joca Savic, upravnik fondova, imao je, na primer, svoj fijaker koji je stavljao na raspolozenje samo predsedniku ministarstva kakvom svecanom prilikom, za dvorski ili opstinski bal, i njegovoj gospodji, kad bi isli u amam. Tako je, zbog onog silnog snega i oskudice u podvozu, nastalo je veliko pitanje kako ce se uopste otici na dvorski bal.

    Nije ono interesovalo i mucilo samo carsiju, samo ljude koji su na taj bal bili pozvani. Od velikog snega nije se moglo ni na ulicu izaci, a kamoli na bal otici. Najposle je, po necijoj srecnoj ideji, garnizonar naredio te je eskadron konjice u sirokom frontu, projahao nekoliko puta od Dvora do Stambol kapije i gore do Maneza - tamo i natrag, sve dotle dok konji grudima i nogama svojim nisu debeli, visoki sneg rasprtili i ugazili. Tim prtinama napravljen je onda, jedva jedan, put ka Dvoru, i bal, koji bi bez toga morao propasti, mogao se odrzati.

    Sjajan je to bal bio. Knez Mihailo docekivao je svoje goste, stojeci nasred salona, u fraku sa ruskom lentom Belog orla. To je bio covek cetrdesetih godina, povisok, suvonjav, krupnih ociju, ozbiljna izraza, kratke brade, rascesljane po sredini, ponosita drzanja, pazljiv i ljubazan prema gostima. Kneginja Julija sedela je na kanabetu, sa kojom od gospodja. Gosti su prilazili Knezu i Kneginji, koji su za svakog imali po kiju ljubaznu rec.

    Knezevi gosti bili su iz sviju redova gradjanstva : trgovci u odelu evropskom ili "turskom", kako se onda nosilo, zene u srpskom odelu sa tepelucima, pusculima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade zene i devojke u sirokim krinolinama. Knez Mihailo bio je otmen covek i nikad nije ulazio u dinasticne podvojenosti i razlike, kakve su nastale posle njegove smrti. Medju njegovim gostima bio je i vojvoda Jevrem Nenadovic sa zenom, roditelji kneginja Perside Karadjordjevicke. Kad je stara gospodja Jevremovica naisla, Knez joj je izasao na susret, uzeo je pod ruku i posadio pored kneginje Julije.

    Na dvorske balove pozivani su u to doba, pored gradskoga pase, jos i visi austrijski oficiri iz Zemuna i Panceva, i oni su smatrali za veliku cast da budu gosti kneza Mihaila i kneginje Julije. Tako su se i ovog vecera kroz grupe Beogradjana kretali i ljudi u turskoj i austrijskoj uniformi.

    Zakuska je bila za veliku gospodu, ministre, savetnike, diplomate, opstinske predstavnike, na gornjem spratu, a za ostale u prizemlju staroga, sada porusenog Dvora. Tu se veselilo nespreceno. Bilo je tu i ovog vecera scena koje su se morale brzljivo kriti, da za njih ne bi doznao ozbiljni domacin.

I kad su se gosti, ocarani docekom visokih domacina, pocasceni i zadovoljni, dockan u noc, prteci po debelom snegu, vratili kucama, zatekli su decu pospalu po minderlucima, zajedno sa dobrom bakom koja je dozvana iz komsiluka da ih pricuva i da ih zabavlja pricama o starcu i babi.

    Cela ta slika iz staroga, meni jos uvek vrlo milog Beograda, izasla mi je ovih dana neobicno zivo pred oci.

    Vracao sam se, preko svog obicaja, dockan uvece kuci. Nije jos bila nastupila ponoc kad se u elektricnoj centrali obustavlja struja i kad varos tone u pomracinu, da sutradan osvane sa kakvom poharanom radnjom, na zaprepascenje i publike i policije. Ulicama Knez-Mihailovom i Terazijama jos su blistale velike sijalice u mlecnim kuglama, povesane po visokim, povijenim stubovima. Drvena kaldrma, osvetljena ozdo, izgledala je kao ravan patos i samo bi ostra svetlost kakvog automobila, brisuci koso kaldrmu pokazivala njene neravnine.

    Pred jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi red fijakera i automobila. Nailazila su i druga kola i automobili i iz ovih izlazile dame u toplim ogrtacima i gospoda u bundama, hitajuci u dvoranu koja je blistala u svetlosti. To je bio neki bal koji je davalo ne znam koje udruzenje u ne znam kakvom cilju.

    I eto, tada mi se i nehotice stvorila slika staroga naseg Beograda, Beograda od pre 50 i 60 godina, i setio sam se balova iz tog vremena, na kojima su se provodile nase pokojne babe i majke i bile vesele i zadovoljne.

    Ali osim balova, tadasnji Beograd nije bio ni nalik na ovaj danasnji, i oni koji vam pricaju kako je to varos koja se ne uredjuje i ne napreduje - ne slute koliku nepravdu cine starim Beogradjanima u njihovom staranju da varos podignu i unaprede.

    Treba, primera radi, zamisliti kako je onda izgledala najglavnija ulica od Dvora do Stambol - kapije, sadasnjeg Pozorista, i od Stambol-kapije do gradskih rovova (sadasnjeg Kalemegdana) danasnjom Vasinom i Uzun-Mirkovom ulicom. Knez Mihailove ulice tada jos nije ni bilo.

    Na celom prostoru od Dvora do Stambol-kapije jedva ako su bile dve-tri kuce od solidne gradje. Sve ostale bile su slabe, prizemne ili jednospratne kuce, zidane cerpicem, oblepljene blatom i pokrivene ceramidom. Tako, na primer, gde je danas hotel "Pariz", bio je najobicniji seljacki han, sa dvoristem punim volovskih kola i stalama za stoku. Ducani su bili niski, sa cepencima, patosani ciglom. Nasred ducana stajao je zimi mangal oko koga su se, cekajuci musterije, grejali gazde i momci, ili i sami gosti.

    Tako je bilo i levom i desnom stranom do Stambol-kapije. Ona je bila otprilike pred sadasnjim ulazom u Vasinu ulicu, izmedju Knezevog spomenika i Pozorista. Kapija je bila masivna, od tesanog kamena, sa jakim, visokim vratima, okovanim gvozdenim plocama. Levo i desno od kapije pruzao se sanac sa visokim bedemom, silazeci desnim krakom preko Vidin-kapijama bio je dubok jendek pun djubreta i srvina, preko koga se drvenim mostom nastupalo u kapiju.

    Na ulasku s obe strane bila je turska straza i pri najmanjem neredu, kakvih je cesto bivalo u sukobima izmedju nasih i Turaka, teska vrata na kapiji zatvarana su i saobracaj s ove i s one strane sanca i prekidan. S one strane, u sadasnjoj Vasinoj ulici, bili su mahom turski ducani : saracki, nozarski, papudzinski i drugi, male kavanice, kasapnice, bozadzinice. Danasnja Velika pijaca bila je staro tursko groblje sa posrnulim plocama i kamenim calmama na turskim, grobnim spomenicama.

    O ondasnjoj kaldrmi beogradskoj moze se i danas dobiti lak pojam. Ali je onda bilo jos vise rupcaga, a od trotoara nije bilo ni traga. Nasred Terazija, otprilike ispred danasnje "Moskve", bio je stari turski vodomer - "terazije" - koji i danas daje ime celoj ulici, ime koje nisu mogli da potisnu ni "Ulica kralja Milana" ni "Prestolonaslednikov trg". Terazijska cesma napajala je celu okolinu. Oko nje je bilo stalno sveta s testijama i sudovima i cekalo na red do u beznadeznost.

    Sto se tice osvetljenja, ono je, ako hocete, ako ne bolje, a ono bar prakticnije nego ono danas. Nisu bile elektricne "bogenlampe", nego opstinski petrolejski fenjeri na izvesnom odstojanju jedan od drugoga.  Ti su fenjeri istina zmirili ali su zmirili celu noc, i nasi stari, ako su imali potrebu da se nocu nadju na ulici, nisu se morali bojati da ce skrhati vrat u kakvoj rupcagi i uvek su mogli sigurno potreviti kljucaonicu na kucnim vratima.

    Ali oni su mahom zarana vec bili kod svojih kuca. U ono vreme nije bilo ni bioskopa, ni koncerata, ni klubova, ni javnih predavanja. Bile su samo sedeljke kod prijatelja, gde se uz casu vina mezetilo domacom pastrmom i provodio koji sat u razgovoru, pesmi i sali. Sto se tice balova, bilo ih je svega dva-tri preko zime, ali su oni za Beogradjane bili pravi dogadjaj. To su balovi koje je davao knez Mihailo u svome Dvoru i Opstina beogradska u sali tadasnje "Srpske krune", danasnjoj opstinskoj kuci.

    Slucajna uspomena na jedan od njih i navela me je da, na kraj Bele nedelje 1921. godine, ispricam nesto iz mesojedja 1865. godine.

    Kosta Hristic
    1921.