Velikic i Tisma

Deo o piscima iz vec pominjane Velikiceve knjige O piscima i gradovima najvise mi se dopada; moglo bi se slobodno reci da mi se u okviru ove grupe izuzetno dopada svaki esej, valjda stoga sto u pisanju pisaca o drugim piscima (ili o samima sebi) uvek ima mnogo napatvorenog sarma.. Velikic je pisao o Sabatu, Nabokovu, Italu Zvevu - o kome sam istovremeno po prvi put i saznala od njega; na samom pocetku, kao prvi esej, nalazi se medjutim onaj posvecen jednom nasem piscu : Aleksandru Tismi. Posto je ujedno ovo i najkraci esej ove grupe resih da ga postavim ovde. To je jedan esej pisan sa, cini se, posebnim osecanjem.

Tismu sam upoznao jednog januarskog dana 1993. godine na zeleznickoj stanici u Hamburgu. Doputovali smo na knjizevni skup koji se odrzavao u hamburskom Literaturhausu, izasli iz istog voza i nasli se licem u lice na peronu. Bio je iznenadjen mojim ogromnim koferom i pitao me da li sam krenuo na put oko sveta. On je nosio samo malu koznu torbu. I dok smo peske hodali prema obliznjem hotelu, svako je iznosio vlastiti koncept putovanja. Govorio je kao sto pise, britko i jasno, uvek otkrivajuci samu sustinu i nerv price. Nije stedeo sagovornika, kao sto nije stedeo ni citaoca. Nije stedeo ni mene.

Sta sve imate u koferu, pitao je Tisma. Jos jedne cipele, rekao sam. Ali, ove na Vama su sasvim dobre, primetio je Tisma. Zima je, rekao sam, na severu stalno pada kisa ili veje sneg i logicno je pretpostaviti da ove cipele na meni mogu da se pokvase. Moram imati barem jos jedne cipele u rezervi, pravdao sam se. Ako pokvasite te cipele na Vama, sto bas i nije tako verovatno, kupicete onda nove cipele, rekao je Tisma. A sta ako je tog dana nedelja, protestovao sam. Tisma se nasmejao i rekao : Znaci, Vi cete citavog zivota zbog te svoje sumnjive logike vuci kofer samo zato sto strepite od jedne tako minimalne mogucnosti - potopa u nedelju.

Tokom protekle decenije cesto smo se sretali na knjizevnim  skupovima u Nemackoj i Austriji. Bio je zatvoren covek, direktan kad progovori, cesto neprijatan, jer se nije trudio da ublazi svoj ostar sud. Nikada nismo pricali o literaturi ili politici, vec naizgled nebitnim stvarima koje jesu nukleus literature. usudio bih se da kazem da je Tisma kao pisac u svojoj zemlji dugo bio na sporednom koloseku. Iako mu niko nije osporavao vrednost, godinama je bio po strani. Jedan od razloga za to, koji i sam navodi u svojim Dnevnicima, jeste mozda cinjenica da nije ziveo u beogradu, u centru knjizevnog zivota ondasnje Jugoslavije, vec u Novom Sadu. Nije pripadao knjizevnom establismentu. Bio je zasao u sestu deceniju zivota kada je za roman Upotreba coveka primio najvazniju jugoslovensku nagradu. Tek tada je postao citan pisac u svojoj zemlji, ali, cini mi se, opet ne onoliko koliko je to njegovo delo zasluzivalo. Zahvaljujuci uspehu u Evropi, pre svega u Nemackoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domacem terenu. 

U vreme raspada Jugoslavije drzao se po strani, a kada bi u retkim prilikama nesto rekao, u tekstu ili intervjuu, nikada to nije bila prica koju bi bilo koja strana mogla "blanko" koristiti. Bio je covek-ostrvo, svet za sebe, svet sa posebnom infrastrukturom. Tisma nije bio onaj koji se bori za nekakav koncept, knjizevni ili politicki, svejedno, on nikada nije nista sugerisao, niti resavao. Posao literature nije da daje odgovore, vec da postavlja pitanja, da se suocava sa tamnim mestima ljudske psihe. Bio je hronicar trosenja ljudskog zivota. U svojim pripovetkama i romanima pripovedao je o nasilju i patnji, o logorima i porazu humanosti. Takav je bio i u privatnom razgovoru. Ne bih mogao reci da je bio ironican, niti pesimista, jednostavno je metodom rodjenog hirurga, skalpelom svoga pera, otkrivao citaocima sta se krije u dubinama ljudske psihe, sta je sve pojedinac u stanju da ucini drugome, ali i samome sebi. U naizgled jasnom i cistom vermerovskom pejzazu enterijera, otkrivao je mracne dubine mimo ogledala koja uvek daju ocekivani odraz. I u tom smislu nije imao milosti. Pa tako i naslov njegovog najpoznatijeg romana, Upotreba coveka, jeste velika metafora za vek u kojem je ziveo.

Proslog leta moja jedina lektira bili su Tismini Dnevnici. Polako sam iscitavao obimnu knjigu od hiljadu strana stalno odlazuci kraj. Ne pamtim da sam ikada u dnevniku jednog pisca nasao arhivu najdubljih zatona duse. U tom smislu Tismini Dnevnici jesu knjiga koja je ostavila najdublji trag u meni. Jer, covek nije iz jednog komada, vec je zbir kontradiktornosti, svakodnevna muka da se izbori sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima. Dok sam citao, preda mnom se otvaralo sest decenija jednog zivota koji sebe posmatra, od studentskih godina u Budimpesti za vreme Drugog svetskog rata do kraja drugog milenijuma. Ne stedeci sebe nimalo, otkrivajuci svoje najskrovitije misli, trenutke kada bi njime ovladali zavist i bes, pohota i strah, ne krijuci mizantropiju i tajne, sve udare kojima je bio izlozen, kao pred nekim cudesnim rendgen-aparatom, Tisma je izlagao jednog drogog Tismu, coveka koji se plasi aviona i godinama se odvikavao od pusenja. I svakako jeste uteha citaocu ovih Dnevnika naci priznanje za slabost, za poroke, za muku zivljenja, lisenu patetike, ironicno intoniranu, ali ne zato da bi se autor distancirao, vec da bi potvrdio kako je zivot svakog coveka svakodnevni nemir, soba bez prozora, u koju svetlost samo povremeno dopire kroz pukotine. 

"Moja krajnja izdvojenost usled mog mesovitog porekla koje bi kod nekog drugog mozda bilo beznacajno, mene je oblikovala u izuzetno sebicno, egocentricno, samo na sebe usredsredjeno i sobom obuzeto bice " , kaze Tisma u Dnevniku secajuci se sebe iz doba mladosti. "Hocu li izbiti iz svoje samoce, iz svoje izolovanosti, iz sebicnosti koju sam, iako je cinila najsusastveniju osnovu moje prirode, osecao kao porok, kao nedostatak, kao prepreku do cilja da  se sa ljudima sjedinim, da im se nametnem ? Sve vise sam osecao da to mogu postici samo putem pisanja, putem svoje literature, da je cilj za kojim sam posao po nagonu, po zelji da stvorim knjige kakve sam voleo da citam, u stvari moja jedina mogucna zivotna putanja. Bez literature, bez napisanih sopstvenih knjiga, ja sam bio nista, jedan neispunjen prostor, prostor bez dodira sa stvarnoscu, sa istorijom, pa i sa zivotom; bez njih, ako bih umro pre njih ili ili poziveo ne stekavsi sposobnost da ih sastavim i ispisem, ja ne bih postojao, bio bih avet, maskara, lazan covek, privid usred zivota koji ce nestati utapajuci se u drugi privid, mrtvi privid."

Kada sam konacno procitao Tismin Dnevnik, hteo sam da ga pozovem telefonom i izrazim odusevljenje, medjutim, odustao sam od toga suocivsi se sa njegovim mogucim recenicama. Poslednji put smo se sreli u maju prosle godine u Berlinu, na veceri koju je jugoslovenski ambasador priredio u Tisminu cast. Tada sam mu, dok smo se rastajali u dvoristu ambasade, rekao da cu kada se vratim u Beograd poceti da citam njegove Dnevnike. "sta ce Vam to", bio je njegov komentar. "To je tako ogromno, i mozda bespotrebno, kao onaj Vas kofer."

(2002)

EDIT : 

Tismin Dnevnik prvobitno je 1991. godine izdala Matica srpska, mada samo iz godina izmedju 1942. i 1951; deset godina kasnije meni omiljena Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica izdala je celokupne njegove dnevnike, dakle one od 1942. zakljucno sa godinom izdanja 2001. To je izdanje koje je i Velikic citao i iz koga citira. Oba ova izdanja postoje u Gradskoj biblioteci u Beogradu.

Autor Tišma, Aleksandar Oblast esejistika / lepa književnost Biblioteka Posebna izdanja Datum objavljivanja 23.10.2001. Format 23 x 14 Težina 1446 Broj strana 1181 Cena 3300din / 32.04€ Povez Tvrdi Pismo Latinica

Dnevnik sam počeo da vodim još kao dečak u odrastanju.  Onda sam ga prekinuo, videći valjda, da beleži sve same beznačajnosti ali sam sa sedamnaest godina počeo da ga pišem ponovo u novu svesku i posle toga nisam prestajao da u tu svesku i u sve nove i nove unosim datirane zabeleške o sebi i o onom što mi se bitno i uzbudljivo dešava. Dugo se nisam pitao da li ću dnevnik objaviti. Ali, on je, započet kao uteha usamljenika i kao zadovoljavač potrebe za trajanjem pisca u nastajanju, postepeno izrastao u posebno književno ostvarenje, o čijoj sam se budućnosti morao postarati, kao i o svima ostalima. Pošto je bio tajan, pobojao sam se bio na početku međujugoslovenskog rata da bi usled neke nesreće - požara, bombe, šta ja znam - mogao iz nepoznatosti propasti pravo u nepostojanje, pa sam prepisao prvih njegovih devet godina i štampao ih najpre u časopisu “Književnost”, a potom, 1991, kao knjigu kod Matice srpske pod naslovom Dnevnik 1942-1951.

BG * 103 - 692 u Sijeni

Povodom nagrade "Todor Manojlovic" , koju je Mileta danas dobio (cestitamo !),evo jos jednog dela njegove knjige Ultramarin/Ultramarin Encore, koju sam vec pominjala; ovde Mileta prica o Sijeni i Ambrodju Lorencetiju :)

Krstarimo zemljama koje su dale imena ocevim omiljenim bojama, nas BG*103-692, na previse mekim, francuskim amortizerima leluja predelima koji ublazavaju oziljke davnih gradjanskih ratova, ponistavaju zlodela najamnickih vojski, to su zemlje koje je sam Bog dotakao i iz cijeg su se dodira rasuli vinogradi i maslinjaci. Gvelfi i gibelini postoje samo u udzbenicima istorije, u knjizevnim delima, borba za moc, naravno, nije usahla, ona se samo preoblikovala i osvojila nove, manje vidljive metode. Tvrdjave na brezuljcima, nekada uslov prezivljavanja, sada su dekorativni element, nestala je pljacka pod maskom lojalnosti gospodarima ili veri, nestalo je morbidno urezivanje ideoloskih simbola u tela zarobljenika, tako omiljeno u gradjanskim ratovima svih vremena i prostora.

Moj prvi dolazak u Sijenu bio je ocev drugi. A mnogo godina nakon tog dana, kad budem prilazio gradu satkanom od mrke opeke i belog krecnjaka, seticu se ocevog unutrasnjeg osmeha, razumecu ga konacno.

Grad je oduvek bio nesvesna projekcija stanja u nekom drustvu, snimak tog drustva. Ali, nema mnogo mesta na svetu gde su ljudi, hotimice, u temelje grada upisali sliku svog uravnotezenog komunalnog uredjenja. Na blago nagnutoj povrsini sredisnjeg trga, Kampa, devet belih linija preseca povrsinu poplocanu opekom. One, medjutim, nisu samo dekorativni element  trga - to je za vecnost upisana slika Devetorice, neobicnog sistema demokratije koji je, jos dok je trajao, bio nazvan Il Buon Governo. Sedamdeset godina, u trinaestom i cetrnaestom stolecu, Sijenom je upravljalo telo koje se zvanicno nazivalo Devet guvernera i branilaca Komune. Sastav te vlade, ciji je mandat trajao dva meseca, odredjivan je kockom, a mogli su biti izabrani svi gradjani. Svoje vreme na vlasti proveli bi takoreci zatvoreniu raskosnom zdanju gradske kuce, tacnije Javne palate, kako bi se ime Palazzo Publico moglo ispravnije prevesti. Tako bi  u periodu od pet godina nekoliko stotina ljudi upoznalo teskoce vladanja, u periodima suvise kratkim da bi od te vlasti izvukli bilo kakvu korist. Zato nije slucajno sto se bele linije u plocniku susticu pred fasadom elegantnog gotickog zdanja, ciji vitki toranj cini kontrapunkt nagnutom trgu : to su zamisljene linije sile koje pokazuju da se ceo grad sabira u ovoj kuci.

Ovaj kripticki znak nije bio dovoljan, Sijena je, gde drugde nego u unutrasnjosti sedista gradske moci, osetila potrebu da naslika svoje drustveno uredjenje. Taj zamasni slikarski zadatak Komuna je poverila Ambrodju Lorencetiju, u casu kada su, kako Dante navodi, "gradovi Italije bili puni tirana". Slozena alegorijska kompozicija :dobre i lose uprave" dopunjena prikazima plodova te dve opozitne vladavine, razvija se na sva cetiri zida prostrane odaje, nekadasnje sale u kojoj su zasedala Devetorica.

U javnoj palati, pre no sto je Ambrodjo poceo da izvodi svoj slikarski ep, vec su postojale mnoge freske. Medju njima bila je i Simone Martinijeva Maesta, himnicna slika nebeskog dvora kojim predsedava kraljica - Bogorodica. Nesto od te hijeraticnosti preneto je i u prikaze dobre i lose uprave. U sredistu je Veglio, Starac, alegorija zajednickog dobra, to jest grada Sijene. On sedi na prestolu, primetno veci od ostalih figura, pod njegovim nogama je vucica sa Romulom i Remom. Odeven je u heraldicke boje Sijene, crnu i belu. Oko njegove glave, na tamnoplavoj pozadini, rasporedjene su tri krilate figure : Vera, Nada i Milosrdje. Zenske figure snabdevene odgovarajucim atributima sede na sirokoj, frontalno postavljenoj klupi, koja se prostire na obe strane prestola. Mir, Snaga, Odvaznost, Velikodusnost, Umerenost, Pravednost cine taj dvor, tu imaginarnu vladu ciji je zadatak da inspirise Devetoricu.

Plodovi uprave inspirisane tim principima vidljivi su na bocnom zidu. Ambrodjo je rasirio svoju kompoziciju na skoro osam metara zida. Izduzeno polje podeljeno je na dve celine : harmonija dobre vladavine otelotvoruje se podjednako u okvirima gradskih zidina i na sirokom prostoru oko grada. Grad, dat kao implozija nepravilnih i raznobojnih zgrada, portika, lodja, balkona i ukrasenih prozora, pulsira zivotom. Tu su mimicari koji igraju kolo odeveni u zivopisna zenska ruha, sokolari i prosjaci. Ucitelj u kostimu slicnom Danteovoj odezdi obraca se sa katedre zbijenim ucenicima, radnici popravljaju krov, krojac, ispred radnje, premerava sukno, trgovci za tezgama hvale svoj espap.

Sve sto je izvan zidina u srednjem veku bilo je carstvo opasnosti. Zato je nad gradskim zidom Ambrodjo naslikao jos jednu krilatu figuru iznad koje pise SECURITAS. Sa zaleprsanim svitkom u levoj i minijaturnim vesalima u desnoj ruci, ona bdi nad sirokim gradskim zaledjem, nad brezuljkastim predelom, vilama rasutim po okolini, mostovima i putevima od cije prohodnosti zavisilo blagostanje Sijene, nad seljacima sto obraduju vinograde, zanju ili vrsu zito.

Naslikani bedem nije samo granica dva sveta vec i mesto suceljavanja dva pogleda, bliskog i dalekog, frontalne vizure i pticje perspektive toliko karakteristicne za sijensko slikarstvo. U pogledu sa visine, sirokom panoramskom planu, uvek ima neveg misticnog. To je onaj kadar koji odabira demijurg kada proverava ucinak svoje kreacije. Kao da se i mi, pred ovom slikom, na tren poistovecujemo sa krilatom figurom Sigurnosti.

Dvoru drusvene harmonije pandan cini alegorijska slika lose uprave i njenih posledica. To je dvor tiranina koji, prikazan kao djavo sa grotesknim roscicima, predsedava krunskim savetom sacinjenim od alegorijskih figura. Na stranama prestola simetricno su rasporedjene Surovost, Obmana, Prevara, Bes, Podela i Rat, sa odgovarajucim atributima. Pod nogama tiranina, kao kakav kucni ljubimac, naslikan je mrki jarac, sveopsti simbol greha, a jos nize, pored postamenta prestola, lezi vezana i nemocna figura pravednosti. Oko glave imperatora zla rasporedjene su krilate predstave Pohlepe, Gordosti i Hvalisavosti. 

Te davne godine kada smo naseg amija BG*103-692 parkirali u hladovini, uz bastion nekog baroknog utvrdjenja blizu dominikanskog samostana, freske Ambrodja Lorencetija predstavljale su tek siroko naslikanu panoramu, punu graciozno naslikanih detalja. 

Nepunih cetvrt veka kasnije, okolnosti oblikuju drugaciji pogled : negativni deo Ambrodjove velike alegorije najednom dobija novi smisao. Krstarim ulicama Sijene poput senke, nosim na ledjima teret zemlje iz koje dolazim, njenog dugotrajnog propadanja, dimovi zapaljenih polja na Ambrodjovoj slici koja prikazuje plodove tiranije zgarista su mojih krajeva, bande pseudovojnika sto terorisu stanovnistvo govore mojim jezikom. Njegova pustopolina nije tek "moralizirani pejsaz" nego naturalisticki prikaz.

Poput vizantijskih vladara koji u ove zemlje dolaze u trinaestom i petnaestom veku, u nadi da ce pronaci spasonosno resenje za domovinu koja se topi, u prtljagu nosim samo nemoc. Pizanelo, Pjero u Arecu, ili jos detaljnije, Benoco Gocoli na zidovima kapele u firentinskoj palati Medici-Rikardi, ovekovecice njihovu raskosnu pojavu, zivopisne ogrtace i visoke, cudne kape, ali ne i njihov jad. Za razliku od njih, okruzen svitama, putujem sam. Neprimetan. Oni su ocekivali nemoguce, a ja ne trazim mnogo : samo mogucnost da se na trenutak izmaknem.

"Dobre uprave", gde gos da se dogode kao incident istorije, imaju tu osobinu da kratko traju. Osetljive, one brzo padaju kao plen tirana, ili naprosto nepovoljnih okolnosti, i pretvaraju se u mit o zlatnom dobu, koji potom nastavlja da zraci i osvetljava nadom teska vremena. Osam godina po zavrsetku slika u Sali .Devetorice Ambrodjo i njegov stariji brat Pjetro umrli su u pohodu "crne smrti". Epidemija kuge nije odnela samo trecinu stanovnistva Evrope, dva velika sijenska slikara, vec i stabilno uredjenje Devetorice. Ambrodjovi Effetti del Cattivo Governo pokazali su se kao pikturalno predskazanje.

U casu povratka u Sijenu, moje privatno zlatno doba ozvucuje karakteristican bruj slabog Sitroenovog motora. Osvrcem se : na velikom parkingu, podalje od sredista grada, medju registracijama svih evropskih zemalja, nekadasnjeg Istoka i nekadasnjeg Zapada, nema nijednog amija. Dok pesacim prema skoljkolikom trgu, pokusavam da ozivim utisak prvog susreta sa Sijenom. U dvadesetak godina izmenjali su se predsednici i pape, racunari su otpoceli desant na domove ljudi sirom sveta, snimljeni su milioni losih filmova i tek poneki dobar, prvi ljudi koji su hodali mesecom posetili su moj grad, pocela je i pri tom prestala da se proizvodi zastava 101, Dejvid Bouvi je snimio album "Low", klonirano je prvo toplokrvno bice, ovca nazvana Doli, pao je Berlinski zid, decak je postao mladic, a mladic covek, a duh ovog mesta, kako su to oduvek prizeljkivali njegovi stanovnici, ostao je isti. Trudim se da prepoznam putanju kojom se mala socijalisticko - samoupravna probijala do trga. Trazim mesto gde se najednom razmaknu fasade uskih koncentricnih ulica, ukaze nebo preseceno siluetom gotickog zdanja i tornjem sa krunom od belog krecnjaka.

Po prolasku epidemije bubonske kuge, neobicna demokratija grada od mrke opeke nije obnovljena, ali se u Sijenu postepeno vratio prosperitet. Slikarska vestina nanovo se uspostavila na starim principima. Iako je Sijena bila grad bogatih pojedinaca, bankara, malo je njenih slika nastalo po porudzbinama privatnih lica ili mocnih porodica.Slikarstvo je bilo i ostalo stvar Komune. Narudzbine su uglavnom javne. Po tome se Sijena razlikuje od svog istorijskog rivala, Firence.

Razlikuje se od veceg i mocnijeg suseda i po tome sto je sijenskom slikarstvu bila strana svaka ideja o napretku. Istoricari umetnosti novijih vremena, skloni da ideje darvinizma prenesu u svoje polje proucavanja, zbog toga su sa prezirom posmatrali kasnije sijenske slikare - Saseta ili Djovani di Paolo jedva da se pominju u pregledima istorije umetnosti, gde suvereno vladaju njihovi firentinski savremenici. Jos u devetnaestom veku uoblicio se stereotip po kojem je firentinsko slikarstvo aktivno, a sijensko kontemplativno.

Ocu se ne svidja to odredjenje. On bi pre rekao da su dela sijenskih slikara poeticna. U njima nema besprekorne perspektive, precizne anatomije, nema oblika koji su doslovno preneti iz prirode. Ali zato iz tog lako prepozatljivog rukopisa, iz lokalne gotike, izvire postojano zracenje, nekakva aura plemenitosti. A to je ono za cime je moj otac, u slikarstvu, oduvek tezio.

Vila u Medonu - iz Rilkeovog predavanja

Pored toga sto je napisao monografiju o Rodenu Rilke je drzao i mnoga predavanja po Evropi na temu Rodenove umetnosti. Jedno ovakvo predavanje Sluzbeni glasnik je stampao pridruzivsi ga monografiji. Izmedju ostalog Rilke tu govori i o Medonu u kome je i sam ziveo tokom 1905. i 1906. godine dozivevsi Rodenovu svakodnevnicu.

Zivot je tamo postao umnogome prostraniji, kuca (jednospratna Villa des Brillants, s visokim krovom u stilu Luja Trinaestog) bese malena i od onda je nisu dogradjivali. Bio je tu vrt, koji je svojim radosnim vrvezom sudelovao u svemu sto se dogadjalo, a daljina se prostirala tik pred prozorom. Ono sto se sirilo u novim okolnostima i sto je bez prestanka trazilo nove prigradnje, nije bio gospodar ove kuce, bile su to njegove ljubljene stvari, koje je sada trebalo maziti. Za njih je sve bilo ucinjeno; jos pre sest godina - seticete se toga - preneo je izlozbeni paviljon Pont de l'Alma u Medon, i prepustio taj svetli, visoki prostor napolju stvarima, koje su ga sada ispunjavale u stotinama.

Pored ovog "Muzeja Roden" postepeno je izrastao muzej veoma licno probranih antickih statua i fragmenata, sa grckim i egipatskim radovima, od kojih bi pojedine stvari bile uocene i u dvoranama Luvra. U drugoj prostoriji stoje iza atickih vaza slike cije cemo pravo autorstvo odmah prepoznati, a da im i ne trazimo potpise : Ribo, Mone, Karijer, Van Gog, Suloaga, a izmedju slika, cije nam autorstvo izmice, nekoliko ih je pripisanih Falgijeru, velikom slikaru. Jasno je da ne nedostaju i posvete : same knjige vec cine zamasnu biblioteku, izuzetno samostalnu, nezavisnu od izbora njenog vlasnika, a koja ipak nije tek slucajno zatecena kod njega. Svi ti predmeti okruzeni su brigom, postuju ih, ali niko ne ocekuje da ce oni delovati na ugodnost ili raspolozenje. Gotovo da osecamo kako umetnicke stvari najraznolikijeg porekla i razdoblja nikada jos nismo tako snazno doziveli, i u nesmanjenom pojedinacnom dejstvu, kao ovde gde one nisu ohole, kao u nekoj kolekciji, a nisu ni prisiljene da iz obilja svoje lepote doprinose nekom opstem, od njih zavisnom raspolozenju. Neko je jednom rekao da ih ovde drze kao lepe zivotinje i time je zaista utvrdio Rodenov odnos prema stvarima koje ga okruzuju, jer kad on, cesto i nocu, prolazi izmedju njih, oprezno kao da nijednu ne zeli da probudi, i kada, konacno, s nekom svetiljcicom pristupi ovom ili onom antickom mermeru, taj se pokrene, budi i neocekivano ustaje : to je onda zivot za kojim je posao u traganje i kojem se sada divi : La Vie, cette merveille , jednom je zapisao.

Tu u seoskoj samoci svoga boravista, naucio je da obuhvata taj zivot s jos vecom i vernijom ljubavlju. Javljao mu se kao nekom posveceniku, nigde se vise nije skrivao od njega, nije vise bilo nepoverljivosti. upoznavao ga je u malom i u velikom, u jedva vidljivom i u neizmernom. Zivot je u ustajanju i u polasku na spavanje, i u nocnom bdenju; skromni, starinski obedi ispunjeni su njime; hleb, vino; u radosnoj razigranosti pasa jeste, u labudovima i u blistavom sestarenju golubova. U svakom cveticu je celi zivot, a stostruk je u svakom plodu.

...

Na takvim uvidima, koji su mu stalno potvrdjivali sve blisko i udaljeno, pocivali su radni dani majstora iz Medona. Dani rada su ostali, bez preskoka, samo sto je sada radu pripadalo i to razgledanje, to druzenje sa svim i razumevanje. Pocinjem da razumem - znao je katkada da kaze, zamisljen i zahvalan. "A to potice od toga sto sam se ozbiljno trudio oko jedne stvari; a ko jednu razume, taj sve razume, jer u svemu su isti zakoni. Izucio sam vajanje, doista sam znao da je to nesto veliko. Sad se secam kako sam u Oponasanju Hrista , pogotovo u trecoj knjizi, svagde umesto Boga stavljao vajarstvo, a to je bilo dobro i odgovaralo je ..."

...

Sad mozete da shvatite kako ti dani nisu pusti. Prepodneva provodi u Medonu; u razlicitim ateljeima cesto je vise zapocetih radova, pa ih doraduje jedan za drugim i svaki biva pomalo upotpunjen; izmedju tih trenutaka probija se, dosadno i obavezno, ceo poslovni promet u kojem mjastor nije postedjen briga i muka, jer gotovo ni jedno njegovo delo ne prolazi kroz trgovinu umetnickim tvorevinama. U dva sata vec, skoro nezaobilazno, ceka model u gradu (narucilac portreta ili profesionalni model), a samo leti Rodenu uspeva da bude pre sutona ponovo u Medonu. Vece je napolju kratko i uvek isto, jer se u devet casova redovno krece na pocinak.

Ako pitate za razonodu, za izuzetke : u nacelu ih nema; Renanova izreka Rad odmara, mozda jos nigde nije poprimila takvu svakodnevnu primenu kao ovde. Ali, priroda katkada neprimetno produzuje sve naoko tako jednolicne dane i umece vreme, citave praznike sto se protezu pre dnevnog rada; ona ne pusta da njen prijatelj ista propusti. Jutra, prozeta srecom, bude ga i on je sa njima. Razgleda svoj vrt, ili odlazi u Versaj da bi prisustvovao raskosnom budjenju versajskih parkova, kao da prisustvuje kraljevskom ustajanju. Voli netaknutost tih ranih casova. Vidimo zivotinje i drvece kod njihove kuce, kaze vedro i zapaza sve sto je na putu i raduje mu se. Podize neku gljivu, sav ponesen, pokazuje je gospodji Roden koja, kao i on, nije propustala ove rane setnje. "Gledaj", uzbudjeno je rekao, "bila joj je dovoljna samo jedna noc; u jednoj noci je ovo nastalo, sve te plocice. Dobro uradjeno."

Od ruba parka prostire se seoski predeo. Cetveropreg goveda, dok ore, okrece se sporo i krece s tesko po rosnom polju. Roden se cudi sporosti, toj popunoj sporosti, njenom obilju. I tada ce : C'est toute obeissance. Njegove misli su slicne tokom rada. Razume ovaj prizor, kao sto shvata slike kod pesnika koje katkada cita, uvece. (To vise nije Bodler, s vremena na vreme cita jos Rusoa, a cesto je to Platon) Ali, kada odjednom sa vojnog vezbalista, iz Sen - Sira, preko mirnih poljskih radova odjeknu trube buntovno i brzo, on se smesi : vidi Ahilov stit.