Putnik i mesecina

Pre no sto se Gete i Tisbajn upute ka Napulju odlucih da ostavim ovde i malo Antala Serba, sto zarad sebe, sto stoga da bi se mozda i neko drugi zainteresovao za njegov roman "Putnik i mesecina". O samom romanu i pomalo o Antalu vec sam pisala na drugom mestu, sada cu samo postaviti jedan od delova romana koji su mi se svideli, pazeci da to sve nema presudne veze sa samom radnjom. Dakle, iako je ovo deo sa polovine romana, on zapravo nije spoiler. Sve delove koji bi bili i malo telling ja sam izbacila ...a veza sa Geteom, naravno, postoji : deo koji se dole nalazi desava se u Rimu a Gete se cak pri tom i spominje !

Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmisljao je. - "Radije sam tezak u ocevoj kuci, nego knez medju mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio tezak, ovde, medju mrtvima, nego da budem knez u ocevoj kuci. Samo da mi je preciznije znati sta je to tezak ...

Ovde, medju mrtvima ... Jer u tom casu je vec bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde pocivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krosnji, uvek je dovodilo u iskusenje severnjacke duse iluzijom da ce ovde putevi propadanja biti sladji. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivno, pismu napisao da bi ovde zeleo da pociva, i stvarno tu pociva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je vec krenuo prema izlazu kad je u jednom zabacenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prisao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploca procitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde pociva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duzi tekst : Ovde pociva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanoscu negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime uklese na susednu nadgrobnu plocu, ispod koje pociva. 

Mihaljeve oci napunise se suzama. Evo, ovde pociva Kits, najveci pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazlozna ova ganutost, jer njegovo telo vec odavno ne pociva tu, a njegovu dusu od svakog groba vernije cuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakteristican, koliko velicansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran nacin kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj  zelji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji pociva tu, pod ovom plocom.

Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobicni ljudi. Jedna predivna zena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takodje engleske, decak i devojcica. Samo su stajali, ocito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomicni. Mihalj je ostao i cekao, nadao se da ce nesto reci, medjutim, nisu rekli nista. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizrazajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je licio na zenu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a zena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenicno, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni rec. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustrucavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajuci jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizrazajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. 

Kad se okrenuo, Mihalj je sad vec gledao u njih s neskrivenom zapanjenoscu, odjednom je imao osecaj da to i nisu ljudi, vec avetne lutke, beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjasnjiva vica - da nisu bili toliko lepi, mozda i ne bi bili tako zapanjujuci, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah. 

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajuci glavama, pa je i Mihalj dosao polako sebi. Uistinu se prestrasio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute. 

Sta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo dusevnom stanju nasao, onom koje neodoljivo podseca na jeziva, najcrnja raspolozenja iz mladosti ? Ni po cemu ovi ljudi nisu neobicni, osim sto su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se nasli suoceni sa cinjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju sta im je ciniti, mozda zato sto nisu ni znali ko je taj Kits, ili su mozda znali, ali nisu mogli da se sete sta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Tesko da je moguce i zamisliti beznacajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi uzas sveta. Da, uzas nije najgori u stvarima noci i straha, nego kad pocne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krosnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u dzepove i pohitao ka izlazu.

...

 Padalo je vece, Mihalj je hodao pognute glave, sad je vec jedva obracao paznju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mracnom pasazu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku rec naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponasanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo neceg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku sesiru, lako se naklonio, promrmljao nesto i zurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlucnim koracima pohitao za njim, ne razmisljajuci zasto to cini. Kao decaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada pocne da prati nepoznate ljude, isao je za njima vodeci racuna da ostane neprimecen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao decak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalisticni nacin, morala da bude od neke narocitosti; kao sto je i taj mladi Englez bio narocit, jer ne moze da bude puka slucajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to bas ovog narocitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjasnjivu prenerazenost. Iza toga se nesto krije, nesto sto se obavezno mora dokuciti.