Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete

Po Rimu Gete se kretao inkognito; tek par prijatelja znalo je spocetka da je on uopste prispeo u Rim, dok se potencijalnim obozavaocima mladoga Vertera Gete sistematski sklanjao s puta, pravio se da on uopste nije taj i koristio lazna imena. Jedan od tih retkih koji su znali ne samo za to da je on dospeo u Rim vec i gde stanuje, bio je slikar Johan Hajnrih Vilhelm Tisbajn (1751-1828). Sa ovim Tisbajnom Gete se dopisivao jos i ranije, mnogo pre ovog njegovog puta po Italiji; sada kada je konacno dosao do Rima Tisbajn se pokazao ne samo kao odani prijatelj vec i kao sjajan domacin u Rimu, te je sluzio Geteu kao kakav vodic. Zajedno su setali po gradu, obilazili crkve i muzeje, preduzimali izlete po prirodi.  Buduci da je pored sebe imao slikara Gete je imao prilike da mnogo nauci o slikarstvu za koje je i sam priznavao da ne poznaje narocito dobro. Tisbajn ga je tako vodio da vide Rafaelove Stance i Mikelandjelovu tavanicu i Strasni Sud u Sikstinskoj kapeli ali takodje i poducavao crtanju koje je Gete pokusavao da savlada najpre na mnogim pejzazima. Tako su cesto oni izlazili van granica grada i zajedno skicirali okolis. Ovo prijateljstvo izmedju dvojice umetnika ucrstilo se dodatno i poretretom Getea koji je Tisbajn preduzeo da naslika a koji je i danas veoma poznat - to je veliki portret Gete u rimskoj Kampanji. Pored toga oni su se dogovarali i o zajednickom poduhvatu pri kome bi jedan pisao a drugi ilustrovao napisano. Potom su jos otputovali na jug, zajedno obilazili Napulj i onda se, ne znano tacno zasto, rastali. Gete je nasao novog drugara koji je sa njim onda otputovao na Siciliju. 

Tisbajn potice iz porodice koja je ukupno proizvela nekih dvadeset i osam umetnika; zanimljivo je da su trecinu ovih cinile zene. Tokom perioda od ranog 18. veka pa sve do kraja 19. veka ovih dvadeset i osmoro Tisbajna radilo je sirom Evrope. Tako je i ovaj Tisbajn, koji je sada i najpoznatiji, a koga nazivaju jos i Geteov Tisbajn, ucio prvo kod jednog a onda i kod drugog svog strica, dok se nije skrasio jedno vreme kao pruski dvorski slikar. Ovo mu je, medjutim, izgleda bilo poprilicno nezanimljivo te je otputovao prvo i Minhen a zatim u Italiju. Put u Italiju ponovice 1783. godine; u Nemacku se potom vratio tek 1799. godine. Ono sto je vazno napomenuti, pored ovog sjajnog i veoma poznatog portreta Getea, jeste da je ovaj Tisbajn bio zaduzen i za graficke prikaze Hamiltonovih vaza, o cemu sam ponesto rekla u blogu o Hamiltonu na Casa del ... ; ova publikacija Hamiltonove zbirke veoma je doprinela razvoju daljih saznanja i proucavanju anticke keramike. U pocetku barokno-rokoko slikar Geteov Tisbajn se u Rimu preobrazio u slikara neoklasicara na nacin ne mnogo razlicit od toga kako se i sam Gete pretvorio u klasicara tokom ovog putovanja. 

Evo sta Gete sam govori o druzenju sa svojim Tisbajnom kao i o obilascima koje je preduzimao sa njim, prikupljanju antikviteta i katolickom ritualu koji mu se mnogo ne dopada :

18. novembra

Cinjenica da vec odavno preko pisama odrzavam najbolje odnose sa Tisbajnom, i da sam mu cesto, cak i ne nadajuci se u to, izrazavao zelju da dodjem u Italiju, odmah je ucinila nas susret plodnim i prijatnim. On je neprestano mislio na mene i starao se da mi pomogne. Odlicno se razume i u vrste kamenja kojima se zidalo u anticko i u nase doba; temeljno ih proucio, pri cemu su mu od velike pomoci njegovo umetnicko oko i umetnicko uzivanje u stvarima koje se saznaju preko cula. Pre kratkog vremena poslao je u Vajmar zbirku uzoraka, koju je izabrao za mene i kojoj cu se radovati kad se budem vratio. U medjuvremenu je pronadjena jedna znacajna dopuna toj zborci. Neki svestenik, koji se sad nalazi u Francuskoj, a koji je nameravao da izradi jedno delo o raznim vrstama kamenja iz antickog doba, dobio je, zahvaljujuci Propagandi, zamasne komade mermera sa ostrva Parosa. Njih su isekli ovde u uzorke, a i za mene su ostavili na stranu dvanaest razlicitih komada, pocev od sasvim sitnozrnih pa do onih najgrubljih sastava, najpre izvanredne cistoce a zatim manje ili vise pomesane sa liskunom; oni prvi se koriste u vajarstvu, a ovi drugi u gradjevinarstvu. Dovoljno pada u oci koliko tacno poznavanje materijala kojima se sluze razlicite umetnosti pomaze pri njihovom ocenjivanju.
Ovde se svaki cas pruza prilika za skupljanje slicnih predmeta. U rusevinama Neronove palate isli smo sred tek zagrnutih leja artisoka, i nismo se mogli uzdrzati da ne napunimo dzepove granitom, porfirom i mermernim plocicama, koje ovde leze na hiljade i koje jos sluze kao neiscrpni svedoci o davnasnjoj velelepnosti zidova koji su njima bili oblozeni.

20.novembra

Posto nas iskustvo izobilno uci da su uz pesme svih vrsta pozeljni crtezi i bakrorezi, i da cak i sam slikar svoje najbrizljivije izradjene slike posvecuje stihovima nekog pesnika, to Tisbajnova zamisao – da pesnik i likovni umetnik treba da rade zajednicki, kako bi od samog pocetka stvorili jedinstveno delo – potpuno zasluzuje odobravanje. Svakako, teskoca bi bila znatno umanjena kad bi pesme o kojima je rec bile male, tako da su preglednije i lakse za obradu.

Tisbajn u tom pogledu ima veoma prijatne idilicne zamisli, i doista je neobicno sto su predmeti koje on zeli da vidi obradjene na ovaj nacin – upravo od one vrste za cije predstavljanje ne bi bile dovoljne ni pesnicka ni likovna umetnost, uzete svaka za sebe. On mi je o tome pricao prilikom nasih setnji, kako bi mi otvorio volju da se upustim u to. Bakrorez za naslovnu stranu naseg zajednickog dela vec je skiciran; kad se ne bih bojao da se upletem u nesto novo, verovatno bih i dopustio da me na to navede.

22. novembra, na Praznik svete Cecilije

Otisao sam sa Tisbajnom na Trg svetog Petra, gde smo, jeduci grozdje koje smo kupili u blizini, najpre setali gore dole, a zatim se, kad smo se zagrejali, sklonili u senku velikog obeliska, taman dovoljno siroku za dvojicu. Potom smo usli u Sikstinsku kapelu, koju smo takodje zatekli vidnu i svetlu,a slike lepo obasjane. „strasni sud“ i razlicite freske na tavanici, od Mikelandjela, odreda su izazivale nase ushicenje. Bio sam kadar samo da gledam i da se divim. Majstorova dusevna pouzdanost i muzevnost, kao i njegova velicanstvenost, prevazilaze sve sto se moze iskazati. Posto smo sve razgledali nebrojeno puta, napustili smo ovu svetinju i otisli u Crkvu svetog Petra, u koju je sa vedra neba ulazila najlepsa svetlost, pa su joj svi delovi bili obasjani i vidni. Uzivali smo u velicini i raskosu kao ljudi koji idu za svojim zadovoljstvom, ne dopustajuci da nas ovog puta pomete odvec probirljiv i odvec promisljen ukus, i uzdrzali smo se od svakog ostrijeg suda. Uzivali smo u onom sto je i bilo za uzivanje.

24. novembra

O ovom narodu ne bih znao da kazem nista drugo sem da su to ljudi bliski prirodi, koji uza svu velelepnost i uzvisenost religije i umetnosti nisu ni za dlaku drukciji no sto bi bili i u pecinama ili sumama. Sto svim strancima pada u oci, i o cemu i danas ceo grad govori, ali samo govori, to su ubistva, koja su sasvim uobicajena. Za ove tri nedelje u nasem kvartu ubijena su vec cetvorica. Danas je, sasvim kao Vinkelman, napadnut jedan valjan svajcarski umetnik, Svendiman, medaljar i poslednji ucenik Hedlingerov. Ubica, sa kojim je poceo da se gusa, izbo ga je na oko dvadeset mesta, a kada je naisla straza , zlikovac se sam ubio. To inace nije ovde u modi. Ubica se skloni u neku crkvu i sve je u redu.

2. decembra

28. novembra smo ponovo otisli u Sikstinsku kapelu i zatrazili smo da nam otvore galeriju, sa koje se tavanica moze videti iz vece blizine; doduse, posto je ona veoma uzana, covek se sa izvesnim naporom i uz prividnu opasnost mora provlaciti pored gvozdenih sipaka, zbog cega se oni koji su podlozni vrtoglavici i ne usudjuju da udju; ali sve to nadoknadjuje pogled na najvece remek delo. A ja sam se trenutno toliko zaneo Mikelandjelom, da mi posle njega ne prija cak ni priroda, jer je, bez sumnje, ne mogu videti na onako velicanstven nacin kao on. Kad bi samo postojalo neko sredstvo da covek trajno ureze uglavu takve slike ! Ponecu sa sobom bar ono sto sto mogu da nabavim od bakroreza i crteza radjenih po njegovim delima.

3. decembra

No ovi divni predmeti jos mi se cine kao nova poznanstva. Nisam dugo ziveo sa njima, nisam upoznao njegove osobenosti. Neki nas snazno privuku sebi, tako da za izvesno vreme postajemo ravnodusni, cak i nepravicni prema drugima. Tako su, na primer, Panteon, Apolon iz Belvedera, nekoliko kolosalnih glava i od nedavno Sikstinska kapela toliko obuzeli moju dusu da pored njih gotovo nista vise ne vidim. Ali, kako da se covek, sicusan kakav je, i sviknut na sicusnost, uzdigne do ovih plemenitih, ogromnih, savrsenih dela ? Pa kad bi covek i bio kadar da ih donekle sredi u duhu, na njeg aponovo sa svih strana navali ogromno obilje predmeta, presrece ga gde god da kroci, i svaki medju njima zahteva da mu covek svojom paznjom plati danak. Kako se tu pomoci ? Nikako drugacije do da covek strpljivo pusti da to raste i vrsi svoj uticaj, i da marljivo obraca paznju na ono sto su drugi uradili nama u korist.
I u rimskim starinama pocinjem da uzivam. Istorija, natpisi, novci, o cemu ranije nisam hteo nista da znam, sve mi se to sad neodoljivo nudi. Moje iskustvo sa istorijom prirode ovde se ponavlja jer na ovo mesto se nadovezuje celokupna svetska istorija, i od onoga kad sam dosao u Rim racunam da sam se ponovo rodio i zaista preporodio.

13. decembra

Ovde se sad malo-pomalo oporavljam od svog salto-mortale, i vise proucavam nego sto uzivam. Rim predstavlja ceo jedan svet, i potrebne su godine samo da bi covek postao svestan da se nalazi u njemu. Kakos u srecni oni putnici koji pogledaju i odu.
Danas su mi dosla do ruku Vinkelmanova pisma iz Italije. Sa kakvom ganutoscu sam poceo da ih citam ! Pre trideset i jedne godine, u isto godisnje doba, dosao je on ovamo, a bio je jos siromasnija luda no sto sam ja; i on se na sasvim nemacki nacin ozbiljno trudio da temeljno  i pouzdano izuci starine i umetnost.  Kako je cestito i valjano savladao svoj zadatak! I koliko je sad meni, na ovom mestu, dragocena uspomena na tog coveka!
Jedno mesto u Vinkelmanovom pismu Frankeu narocito mi se svidelo : „Sve u Rimu treba traziti sa izvesnom ravnodusnoscu, inace ce smatrati da ste Francuz. U Rimu se, verujem, nalazi najvisa skola za ceo svet, pa i ja osecam da sam prociscen i da sam polozio ispit.“
Ove reci se sasvim slazu sa nacinom na koji ja ovde tragam za stvarima, i ljudi izvan Rima zacelo nemaju ni pojma koliko ovde covek uci. Covek je prinudjen da se tako reci ponovo rodi, i na svoja predjasnja shvatanja gleda kao na decje cipele.

20. decembra

Preporod koji me iznutra preoblikuje neprestano deluje. Ja sam, svakako, i mislio da cu ovde nauciti nesto valjano; ali da cu biti prinudjen da se vratim u najnize skolske razrede i da zaboravim toliko stvari, pa cak i da ih sasvim iznova naucim – to nisam mislio. Ali sad sam se konacno ubedio i potpuno sam se tome pokorio, a sto vise moram da se odricem sebe, utoliko se tome vise radujem. Ja sam kao neimar koji je hteo da sagradi kulu, a polozio je los temelj; on to jos na vreme primecuje, pa rado rusi ono sto je vec izniklo iz zemlje, trudi se da prosiri i oplemeni svoj nacrt, da bude sigurniji u svoju osnovu, i vec se unapred raduje pouzdanijoj cvrstoci buduce gradjevine. Neka bi nebo dalo da se pri mom povratku na meni osete i moralne posledice koje mi je doneo zivot u prostranijem svetu. Jest, istovremeno sa umetnickim culom i moralno trpi veliko obnavljanje.

25. decembra

Mermer je neobican materijal, i stoga Apolon iz Belvedera i jeste toliko bezgranicno lep u originalu, jer onaj najuzviseniji dah zivota, mladalacki slobodnog, vecito mladog bica odmah iscezava i na najboljoj gipsanoj kopiji.
Preko puta nas, u palati Rondanini, nalazi se jedna maska Meduze, na cijem je plemenitom i lepom licu, vecem no sto je u prirodi, neizrecivo tacno izrazena stravicna ukocenost smrti. Ja vec imam jednu dobru kopiju, ali car mermera se na njoj nije zadrzala. Nestalo je one poluprovidnosti zuckastog kamena, cija se boja blizi boji mesa. Gips, medjutim, uvek izgleda poput krede i mrtav je.
A ipak koliku radost predstavlja doci nekom livcu gipsanih figura, gledati kako prekrasni delovi kipova posebno izlaze iz kalupa, i na taj nacin posmatrati oblike iz sasvim novih uglova. Zatim, covek vidi jedno kraj drugoga ono sto se nalazi rasuto po Rimu, a to je veoma korisno radi uporedjivanja. Nisam se mogao uzdrzati da ne nabavim jednu kolosalnu Jupiterovu glavu. Ona se nalazi naspram moje postelje, dobro osvetljena, kako bih joj odmah mogao uputiti svoju jutarnju molitvu.

29. decembra

Moram jos puno da pricam o Tisbajnu i da pohvalim originalan, sasvim nemacki nacin na koji se on razvio iz sebe sama, a zatim da zahvalno javim da se on tokom svog drugog boravka u Rimu veoma prijateljski starao o meni, dajuci da se za mene izradi ceo niz kopija prema najboljim majstorima, neke u crnoj kredi, druge u sepiji i akvarelu; one ce tek u Nemackoj, gde je covek udaljen od originala, steci svoju pravu vrednost i podsecace me na ono sto je najbolje.

Vodeci ovaj umetnicki zivot, covek kao da se nalazi u kakvoj sobi sa ogledalima, gde i mimo volje vidi umnozene i sebe samog i druge. Dobro sam primetio da me je Tisbajn cesce pazljivo posmatrao, i sad se ispostavilo da namerava da slika moj portret. Nacrt mu je gotov, i vec je razapeo platno. Treba da budem predstavljen u prirodnoj velicini, uvijen u beli ogrtac, kako sedim napolju na jednom oborenom obelisku i posmatram rusevine po rimskoj Kampanji, koje se nalaze duboko u pozadini. Bice to lepa slika, samo odvec velika za nase severnjacke stanove. Ja cu, bez sumnje, uspeti da se opet uvucem onamo, ali za portret nece biti mesta.

6. januara

Da bih se razgalio, postavio sam juce u dvoranu jednu kopiju kolosalne Junonine glave, ciji se original nalazi u vili Ludovizi. To je bila moja prva ljubav u Rimu, i sad je imam. Nju nikakve reci ne mogu predstaviti. Ona je kao pevanje iz Homera.
Da bih opet jednom govorio o crkvenim stvarima, ispricacu kako smo nocu uoci Bozica tumarali gradom i posecivali crkve, u kojima su drzana bogosluzenja. Narocito je posecena jedna u kojoj su orgulje i uopste muzika tako podeseni da ne  nedostaje nijedan zvuk potreban za kakav pastoralni muzicki komad : ni pastirske svirale, ni cvrkutanje ptica, ni blejanje ovaca.
Prvog dana Bozica video sam u Crkvi svetog Petra papu sa celim svestenstvom, dok je drzao veliku misu, delom pred prestolom, delom sa njega. To je u svojoj vrsti jedinstven prizor, dovoljno raskosan i dostojanstven, ali ja sam toliko ostareo u protestantskom diogenstvu da mi ovo veleleplje vise uzima no daje; i ja bih, kao i moj smerni prethodnik, zeleo da kazem ovim crkvenim osvajacima sveta : „Samo mi nemojte skrivati sunce uzvisene umetnosti i cistog covestva.“

Danas, na Sveta tri kralja, video sam i cuo bogosluzenje po grckom ritualu. Njihovi obredi mi se cine dostojanstveniji, strozi, ozbiljniji, a ipak popularniji no sto su katolicki.
I tu sam ponovo osetio da sam prestar za sve, samo ne za ono sto je istinito. Njihove ceremonije i opere, njihove litije i baleti, sve se to sliva niz mene kao voda niz ograc od navostanjenog platna. Medjutim, neki prizor u prirodi, kao sto je zalazak sunca kad se posmatra od Vile Madama, ili neko umetnicko delo kao sto je obozavana Junona, ostavljaju na mene dubok i trajan utisak.

22. januar

Ali u Rimu je suvise malo ucinjeno za onoga ko se ozbiljno trudi da izucava celinu. On mora sve sam da napabirci iz beskrajnih, iako prebogatih, rusevina. Doduse, malo stranaca se iskreno i ozbiljno trudi da vidi i nauci nesto valjano. Oni idu za svojim cudima, za svojom sujetom, i to lepo zapazaju svi oni koji imaju posla sa strancima. Svaki vodic ima neku svoju skrivenu nameru, svaki hoce da preporuci nekog trgovca, da potpomogne nekog umetnika, a zasto i ne bi ? Jer zar neiskusan covek ne odbija i najbolje stvari koje mu se nude ?

2. februara

Ako to sam nije video, covek ne moze zamisliti koliko je lepo setati Rimom po mesecini. Sve pojedinosti se gube u velikim plohama svetlosti i senki, i oku se prikazuju samo najvece, najopstije slike. Vec tri dana kako lepo i potpuno uzivamo u izvanredno sjajnim i velicanstvenim nocima. Izuzetno lep pogled pruza se sa Koloseuma. On se nocu zatvara; unutra, kraj jedne crkvice, boravi neki pustinjak, a u oburvane svodove ugnezdili su se prosjaci. Oni su zapalili vatru na zemlji, a slab povetarac je najpre razgonio dim po areni, tako da je donji deo rusevina bio prekriven, dok su ogromni zidovi nad njima mracno strcali u vazduhu; stajali smo kraj ograde i posmatrali taj fenomen a mesec je blistao visoko na nebu. Malo-pomalo dim poce prodirati kroz zidove, rupe i otvore, dok je mesecina sijala po njemu kao po magli. Bio je to prekrasan prizor. Pod ovakvim osvetljenjem bi trebalo videti Panteon, Kapitol, kolonadu pred Svetim Petrom i druge velike ulice i trgove. I tako sunce i mesec, bas kao i ljudski duh, ovde imaju sasvim drukciji zadatak no drugde, ovde gde im pogled presrece ogromne a ipak oblikovane mase.

21. februara (pred odlazak za Napulj)

Sada je ludostima dosao kraj. Jos koliko sinoc su bezbrojne svetiljke pruzale pomahnitao prizor. Covek mora videti karneval u Rimu da bi se potpuno lisio zelje da ga ikad vise ponovo vidi. O tome se nema sta pisati, mada bi pri usmenom opisu mozda i bilo zabavno. Pri tom se covek neprijatno oseca zato sto nisu od srca veseli i sto im nedostaje para da proteraju ono malo cefa sto bi jos mogli imati. Velikasi su stedljivi i uzdrzavaju se, srednji stalez nije bogat, a narod oskudeva. Poslednjih dana vladala je neverovatna buka, ali nije bilo radosti iz dna duse. Nebo, toliko beskonacno cisto i lepo, plemenito je i neduzno posmatralo ove lakrdije. 

Za mene je izvanredno znacajno sto na ovo putovanje krecem sa Tisbajnom, koji tako divno ume da vidi prirodu i umetnost; no mi se kao pravi Nemci ipak ne mozemo osloboditi planova i izgleda za rad. Kupili smo najlepsu hartiju, i naumili smo da na njoj crtamo, iako je sasvim verovatno da ce mnostvo, lepota i blistavost predmeta ocrtavati medje nasoj dobroj volji.