Pred zatvaranje izlozbe Save Sumanovica

Sutra se, ako se nesto u medjuvremenu nije izmenilo, zatvara izlozba Save Sumanovica u Domu vojske pod nazivom Put do slike; naziv koji dovoljno otkriva o konceptu koji su kustosi Savinog muzeja u Sidu zamislili : izlozene su slike i pored njih skice i/ili studije, bilo da su ove izvedene u olovci, akvarelu ili gvasu. Tako je posetilac mogao, na neki nacin, na trenutak postati svedok jednog dela umetnickog procesa, pratiti razvitak ideje od momenta uhvacenog na nekom sidskom soru do velikog platna koje je, neretko, nacinjeno i po nekoliko godina kasnije. Primecuje se da Sava nije znacajnje odstupao od svojih prvobitnih utisaka kao i to da su se upravo te prve impresije zabelezene na papiru najcesce vise dopadale posetiocima nego sama ulja. Za neke radove sa ovim bih se slozila i ja; medjutim, sto se tice vecine sidskih pejsaza, meni sasvim omiljenog dela opusa ludoga i nesretnoga Save - to nije slucaj. Kako bilo; svakako bi trebalo posetiti ovu lepu izlozbu, dok jos traje. Katalog - onaj mali, besplatni kao i onaj ozbiljniji koji kosta nekih 300 dinara - izuzetno su lepi; kao retko kada organizatori su pokazali da imaju smisla te se mogu pronaci u ponudi i razglednice, magneti i sveske, reprodukcije i posteri, kao u velikom svetu gde je tako sta standard. Samo bi trebalo obratiti paznju na reprodukcije smestene u paspartu, spremne za ram : to su u paspartu smestene isecene slike sa kalendara od prosle godine. Neko bi rekao kako je to snalazljivo iskoriscavanje materijala; neko drugi - da je to ipak neprimereno.

Pred sam kraj izlozbe evo dela romana Lagum Svetlane Velmar Jankovic koji se odnosi na Savu a narocito na beogradsku Savinu izlozbu iz septembra 1939. godine, istog dana, 3. septembra, kada su se odrzavale i one legendarne trke oko Kalemegdana; ovaj roman, koji veoma volim, sastoji se sav iz razlicitih realnosti, iz razlicitih sada koje junakinja prozivljava, cesto gotovo simultano; tako je to i ovde te se preklapaju razlicite slike ili secanja na Savu. Deo o Savi i toj izlozbi jedan je od meni omiljenih a slaze se jako lepo sa izlozbom; evo ga sada i na Bric-a-Brac (zahvaljujuci mojoj vrednoj sestri koja je to prekucala:) uz Savine slike koje se sve mogu pronaci ovde, na verovatno do sada najlepsem sajtu posvecenom jednom nasem slikaru. Pored reprodukcija ovde se mogu naci i razni tekstovi, kako Savini tako i onih koji su Savu poznavali.

Nad hukom Pariza tada je promicalo blago, ozareno predvečerje kasnog oktobra godine 1928. posle Hrista, likovni kritičar od velikog ugleda, istoričar umetnosti već viđen za mesto profesora Univerziteta, Dušan Pavlović, bio je doveo svoju tek venčanu ženu, mene, u pariski atelje šidskog slikara koga je pratio, bili su gotovo vršnjaci, još od prvih izložbi u Zagrebu posle velikog rata i o kome je mislio da će, ako prevaziđe kubistčko iskustvo što ga odvodi od kolorističke suštine materije, moći, svojim darom, da napravi čudo. I tako smo stajali u ateljeu toga slikara koji je mogao da napravi čudo, stajali smo a nismo, za slikara bili odviše prisutni, jer je baš hvatao poruke poslednjih odblesaka neke od obrisa na levoj strani jednog nevelikog platna, pravio, u stvari, malo čudo, jer je tu, na levoj strani toga platna, u uglu, osvetljenost nepostojanja iznenada zatreperila između gustih zelenih tonova, iskonskih i pastoralnih, istovremeno. I pretećih, neverovatno. Ugledala sam je i znala da vidim veliko čudo, istinu. Nicala je iz središta te slike, sva od bleska koji je sjedinjavao davnu a mladu vodu sa drevnim i mladim nebom, izrastala  iz tog izvorišta vode i sjaja uz koje su se radovala tru ružičasta , naga, ženska tela, ne odviše jasnih obrisa, uhvaćena u pokretu, bezbrižna u svom telesnom postojanju i sasvim nesvesna trenutka koji otiče. Slika me je zgrabila i zarobila, zauvek, a on je, Šumanović, i dalje slikao, sav glavat.

….

Hodala sam , ukočenog pogleda, ništa nisam videla ali sam primala ta zračenja i odjednom su trenuci počeli da se pale u meni, trenuci za koje sam mislila da su davno iščezli.

Na primer, onaj sa oznakom oktobar 1928:

Prišla sam mu, Savi Šumanoviću, tako glavatom, u oktobru 1928. i zagledala u neveliko platno koje je završavao u svom pariskom ateljeu, u Ulici Denfert-Rochereau.

-  “Na kupanju” – rekla sam

Pogledao me je zgranut i potpuno nevin. Tek onda me je uistinu primetio i, sav treperav, prihvatio.

-  Da – rekao je. – Otkud znadete? Zaista, zvat će se:  “Na kupanju”

-  Znam – rekla sam i, isto tako, zatreperila. Znala sam, odmah, da se događa još jedno čudo : taj glavati, nespretni i rogobatni čarobnjak, na čiju sumnjičavost i nepoverljivost su nas upozoravali, opsednut strahom od ljudi, od zla koje je sagledavao u njima, primio me je, u tren oka, kao svoju. A ja sam njega, pričinilo mi se, poznavala oduvek, praiskonskog i ružnog.

Ili, onaj sa oznakom septembar 1939:

Prišao mi je, u septembru 1939, izmenjen, potavneo ali izronio iz pakla. Stajala sam pred onim istim nevelikim platnom koje se zvalo „Na kupanju”, retrospektivna izložba Save Šumanovića u Beogradu bila je otvorena pre nekoliko minuta.

 - Još ste zaljubljeni u tu sliku ? – pitao je.

Između onog mog gledanja u čudo i ovog njegovog pitanja već je bilo prošlo jedanaest godina.

Jedanaest.

Toliko je bilo staro i čudo ali je za mene bilo sasvim mlado: stajala sam pred nevelikom slikom nazvanom “Na kupanju” i radovala joj se kao i pre jedanaest godina .

- Vi najbolje znate koliko mi je bliska -  rekla sam. Od časa kada sam Vas ugledala kako je radite, sećate li se ? U onom Vašem malom ateljeu  u Rue Denfert-Rochereau, u oktobru 1928, sećate se ?

Naljutio se.

- Nije moguće da i Vi, Vi hoćete da me povredite! Da li se sećam ? Vidim svaki moment. Ušli ste, strahovito lepi, to sam Vam već pripovedao toliko puta, i dobri, toliko dobri. Ta dobrota me je dirnula. Anđeo.  I odmah ste pogodili naziv slik. Da li se sećam? Kako možete. Sećanje na tu Vašu pojavu krepilo me je za sve ovo vreme.Ne smete tako. Moja amnezija ne briše one koje volim.

- Znam. Uostalom, Vaše amnezije više i nema. To se vidi na ovim platnima.

- Tim novim ? Šta kažete za ta nova?

Glas mu je odjekivao, nervozan, visoko pod tavanicom dvorane na Novom univerzitetu, o raskriljena okna udarala je toplota kasnog prepodneva, proticala je nedelja, 3. septembar 1939, dan, prema vremenskoj prognozi predviđen kao vedar, tih i vrlo topao, letnji, sa 32 Celzijusova stepena u popodnevnim časovima. Savin glas se nadnosio nad mene kao krik, odgovarala sam mu nešto blago, umirujuće, da, ta platna, nova, izvanredna su, naročito “Akt u crvenoj fotelji” i poslednje “Kupačice” ( da li sam već tada bila prepoznala crte svoga lika na liku toga akta u crvenoj fotelji, a i na liku one kupačice postavljene sasvim levo, u sam ugao velikog platna slikanog 1935, ne sećam se, ali sam sasvim sigurna da sam baš te slike, prve pomenula, zar slučajno ? ) i, naravno “Plava devojčica”, i mali pejzaži iz Šida, ali neka me pusti da još gledam, i sutra u miru, ovo su samo prvi utisci, u ovoj gužvi, ionako ću nastojati da dolazim svaki dan, tu, na njegovu samostalnu izložbu, najveću koju je aBeograd ikada video.

Govorila sam mirno i opušteno, kao da sam u najspokojnijem od svih svetova, slično su se ponašali i drugi na ovoj izložbi Save Šumanovića, sve sama najuglednija imena jugoslovenske kulture, elita, a svet baš nije bio odviše spokojan, nikako nije bio, a žagorili smo, gotovo vedro, iako je tekao treći dan rata u Poljskoj, iako smo tog jutra, svi,  na prvim stranicama Politike, Pravde ili Vremena čitali da je Varšava juče šest puta bombardovana….

…

Posle uznemirujućih  prvih strana čitaoci novina stigli bi i do onih mnogo manje uznemirujućih. Do obaveštenja, recimo, o događajima koji je trebalo da postanu događaji toga dana, nedelje, 3. septembra.

Bila su dva glavna događaja. Onaj veliki, za brojnu publiku, bila je međunarodna automobilska i motociklistička trka oko Kalemegdana., onaj manji, za malobrojnu publiku, bilo je otvaranje izložbe Save Šumanovića, u zgradi Novog univerziteta,  na Kraljevom trgu. ( Danas je to, ako se ne varam, zgrada Filološkog  fakulteta, na Studenskom trgu. ) . U sedam velikih dvorana Novog univerziteta Sava Šumanović je izlagao, posle jedanaest godina pauze, preko 400 ulja na platnu, akvarela, crteža, skica. Početak oba događaja bio je zakazan za isto vreme: 11 časova pre podne.Ulaznice za izložbu su se, kao i obično, prodavale na samoj izložbi i, na dan otvaranja, koštale su 2 dinara., ostalih dana, sve do 22. septembra kad se izložba zatvarala. 1 dinar. Sav prihod od ulaznica slikar Šumanović bio je namenio Fondu beogradskih studenata.

Glasovi su nas ipak opkolili: časak obnovljene prisnosti, uspostavljen između slikara i mene, potiskivali su i gužvali pa je uzmicao, taj časak, kroz žamor, ka oknima kroz koje je pokušavala da prodre, u dvoranu Novog univerziteta, buka sa trkališta oko Kalemegdana. Glasovi su, iako meki i u tonalitetu radosti, ipak bili nasrtljivi, spremni da rasturaju oklop Šumanovićevog samotništva. Slikar je dopuštao to rasturanje, mada nevoljno i u odstupnici, glava mu se povećavala, naprezao se da bude osmehnut a osmeh mu je izgledao iznakažen. Njegovo držanje je uznemirilo, gotovo da me je dotakla ta njena uznemirenost, nezvaničnu gospodaricu beogradskog kulturnog života, njegovu sivu eminenciju Kristu Đorđević ( bila je stala uz mene ) koja je, sva krhka i elegantna, sva na oprezu, tananim smeškom hrabrila Šumanovića.I mala je pravo na to ohrabrivanje jer je, tada i kasnije, bila dama od mnogih hrabrosti o kojima se, eto, još za naših života sve manje zna. Bezglasno propadaju, u prostore proteklog vremena, najneosporniji bleskovi ljudske plemenitosti. Ta imućna pripadnica takozvanog visokog beogradskog društva, ta ugledna predsednica uglednog društva “Cvijeta Zuzorić”, istrajno se, godinama, sa uglednim lekarom koji ga je i lečio, svojim mužem, profesorom Univerziteta, borila protiv Šumanovićeve bolesti, nikako ne samo zato što joj je bio blizak rod. Verovala je u njega naročito onda kad on nije nimalo verovao su sebe, opsednut strahovima.   

Lagum, Svetlana Velmar Jankovic

Rodin et la photographie

Pre tri godine u Rodenovom muzeju u Parizu otvorena je izlozba Rodin et la photographie na kojoj su, kako sam naziv izlozbe sugerise, prikazane fotografije vezane za Rodena i njegovo stvaralastvo. Tema ove izlozbe vrlo je zanimljiva obzirom da iako sam Roden nije, za razliku recimo od Dega, mnogo mario za fotografiju kao medij niti njome eksperimentisao, ipak jeste otvorio svoj atelje (bolje reci - svoja ateljea) mnogim fotografima svog vremena. Zapravo, iako je smatrao da je umetnik taj koji donosi istinu - dok fotografija laze, Roden je bio verovatno prvi vajar koji je fotografiju koristio kako za svoj promotivni materijal - u vidu kataloga dela i slicno - tako i da bi pokazao i ovekovecio svoj stvaralacki proces. Za ovakvo koriscenje fotografije Roden je imao mnogo razloga : prva bitna skulptura kojom se predstavio Parizu nakon stranstvovanja u Belgiji - Bronzano doba - izazvalo je skandal, prvi u nizu koje ce izazvati Rodenova dela i , verovatno, najdramaticniji : Roden je ovom prilikom bio optuzen da je koristio odlivke zivog tela. Ovakva saputanja pratila su ga jos iz Brisela gde je ovo svoje prvo veliko delo, figuru stojeceg muskrca, izlozio po prvi put pod nazivom Pobedjeni muskarac. Ovu skulpturu on je 1876. prijavio Salonu koji ju je prihvatio mada ne bez dvoumljenja zbog skandala. Roden tada pise pismo predsedniku zirija moleci ga da mu da priliku da svoje delo brani :

Zbog tih uzasnih sumnji koje je ziri izneo, osecam da su mi opljackali plodove rada. Nasuprot onome sto ljudi misle, nisam koristio zivi model za odlivanje svoje figure, nego sam na njenu izradu ulozio godinu i po dana rada; tokom tog perioda moj model je skoro stalno dolazio u atelje kod mene. Pri tome, utrosio sam svu moju ustedjevinu radeci na figuri za koju se nada, da ce poznjeti uspeh i u Parizu, kao sto se to desilo u Belgiji, posto delo izgleda dobro - jedino je postupak bio napadnut. Koliko mi je samo bolno da otkrijem da delo ne moze biti zaloga moje buducnosti ! Kako je bolno videti da je odbaceno zbog nedostojnih sumnji !

Rodenovi prijatelji iz Belgije svedocili su, pismenim putem u njegovu korist dok je on vec i tada imao neke fotografije svog modela - belgijskog vojnika Ogista Nejta - i svoje skulpture, ali izgleda da nista od ovoga nije preterano impresioniralo ziri. Cetiri godine kasnije, kada je ministar za lepe umetnosti pozeleo da otkupi bronzani odlivak ove skulpture, oformljena je komisija koja je trebalo da konacno ekspertizom utvrdi istinu o ovom delu. Na zalost, ova komisija nije poverovala da je Roden sposoban da ovakvo delo napravi bez pravljenja kalupa po odlivku (takozvani sirmulaz). U tom trenutku svi vazniji i vidjeniji skulptori u Parizu potpisuju Rodenovu izjavu o nastanku ovog dela, potvrdjujuci da je on zaista veoma talentovan i sposoban.  Bronzano doba je izliveno u bronzi te prikazano na Salonu 1880. godine gde je osvojio medalju trece klase. Sada u svetu postoji sest odlivaka od kojih je jedan u Orseju (upravo onaj izliven 1880. godine) a drugi u Muzeju lepih umetnosti u Budimpesti.

Kao sto sam napomenula - Roden nije smatrao da fotografija pokazuje pravo stanje stvari i to objasnjava ovako :

[vajar] prikazuje prelaz iz jedne poze u drugu - otkriva kako prva klizi u drugu. U njegovom delu vidimo deo onoga sto je bilo i otkrivamo deo onoga sto ce biti. [...] Sad, na primer, dok moj sveti Jovan predstavljen sa oba stopala na tlu, verovatno je da bi neka trenutna fotografija istog modela, dok cini isti pokret, pokazala da je zadnja noga vec diignuta s tla i krenula prema prednjoj. [...] Tacno je, sad, da bi iz tog razloga fotografisani model izgledao prilicno nespretno, kao ukocen paralizom i okamenjen u svojoj pozi. [...] I tako je umetnik onaj koji je verodostojan, a fotografija laze, posto se u stvarnosti vreme ne zaustavlja, pa ako umetnik postupa tako da stvara utisak pokreta kojem je, inace, potrebno nekoliko trenutaka da bi u stvarnosti bio izvrsen, njegovo delo je svakako manje konvencionalno od naucne slike u kojoj je vreme odjednom obesnazeno.

Pa ipak, i pored ovakvih shvatanja a mozda upravo i stoga sto je od skandala sa Bronzanim dobom zeleo da ima dokaz svog stvaralackog procesa, Roden saradjuje sa mnogim fotografima, pa cak i vise od toga : on nije pasivni model koji se portretise, kao sto to nisu ni njegova dela : on upravlja tim fotografskim sesijama, odredjujuci postavku, kompoziciju, svetlo, ugao. Na ovaj nacin nekakvog prosvecenog apsolutizma Roden je upravljao svojim fotografima, retko im dopustajuci donosenje kreativnih odluka. Pa ipak, senzibiliteti ovih fotografa bili su razliciti kao i njihovo umece. Zato postoje one bolje i one losije fotografije. Oni kojima je on veoma malo prepustao bili su tako Victor Pannelier, Eugène Druet i Jacques-Ernest Bulloz; oni koji su mu se vise dopadali - a to su pre svega bili mladi fotografi foto piktorijalizma i foto secesije ponikli na delu Stiglica - bili su, pre svega Edward Steichen, Gertrude Kasebier, Stephen Hawels i Henry Cole. Razlog zasto su mu se ovi fotografi toliko svidjali lezi u eksperimentima koje su oni izvodili pri cemu su fotografije cesto dobijale kvalitet slikanog ili crtanog umetnickog dela koje je najvise licilo na crtez kredom. Iako su Rodenovi crtezi (bilo da su to skice za skulpture ili pak samostalna dela, poput ilustracija za Bodlerovo Cvece zla) prilicno poznati manje poznat podatak jeste da se i Roden bavio slikanjem i akvarelom pa je cak izradio i nekolike grafike, narocito dok je boravio u Engleskoj; stoga nije tesko zamisliti njegov afinitet prema fotografima foto piktorijalizma koji su tezili da svojim fotografijama postignu (tehnikom i eksperimentom ali takodje i kompozicijom i izborom teme) efekat slikanog dela. 

Ove fotografije, Stajhenove i drugih fotografa, vazne su kako iz razloga sto preko njih mozemo videti Rodenov atelje i zamisliti tadasnji njegov zivot, takodje i prevashodno zbog toga sto one neretko prikazuju Rodena pri radu i njegova dela u nastajanju, te se moze rekonstruisati stvaralacki proces, genezu i sazrevanje umetnicke ideje, pa cak i prepoznati ono sto sada, mozda, vise i ne postoji. Neke od ovih fotografija vec se nalaze u postu na Casa del ...

Od ovih fotografa najznacajniji a i meni najinteresantniji svakako je Edvard Stajhen, americki fotograf koga je Roden prvi put upoznao oko 1900. godine : Stajhen je tom prilikom pokazao Rodenu svoj portfolio u nadi da ce se Roden onda odluciti da mu poveri fotografisanje njegovih dela i njega samog. Ovo se tako i desilo; Stajhen je vise puta posecivao Rodena, u Parizu a potom i u Medonu, gde su nastale najpoznatije Stajhenove fotografije i, uopste, fotografije Rodena i njegovih skulptura. Od ovih svakako najpoznatije jesu Stajhenove fotografije spomenika Balzaku, jos jedne problematicne skulpture koja je izazvala skandal. Stajhen je ovu skulpturu, koja je, odbijena, stajala kao model u Medonu, fotografisao nocu, praveci pauze od petnaestak minuta do sat vremena i slikajuci je iz raznih uglova. Ovim fotografijama Roden je bio toliko zadovoljan da je rekao Stajhenu odajuci mu priznanje : To je Hrist u divljini ... Vase fotografije ce omoguciti svetu da razume mog Balzaka.  

Vila u Medonu - iz Rilkeovog predavanja

Pored toga sto je napisao monografiju o Rodenu Rilke je drzao i mnoga predavanja po Evropi na temu Rodenove umetnosti. Jedno ovakvo predavanje Sluzbeni glasnik je stampao pridruzivsi ga monografiji. Izmedju ostalog Rilke tu govori i o Medonu u kome je i sam ziveo tokom 1905. i 1906. godine dozivevsi Rodenovu svakodnevnicu.

Zivot je tamo postao umnogome prostraniji, kuca (jednospratna Villa des Brillants, s visokim krovom u stilu Luja Trinaestog) bese malena i od onda je nisu dogradjivali. Bio je tu vrt, koji je svojim radosnim vrvezom sudelovao u svemu sto se dogadjalo, a daljina se prostirala tik pred prozorom. Ono sto se sirilo u novim okolnostima i sto je bez prestanka trazilo nove prigradnje, nije bio gospodar ove kuce, bile su to njegove ljubljene stvari, koje je sada trebalo maziti. Za njih je sve bilo ucinjeno; jos pre sest godina - seticete se toga - preneo je izlozbeni paviljon Pont de l'Alma u Medon, i prepustio taj svetli, visoki prostor napolju stvarima, koje su ga sada ispunjavale u stotinama.

Pored ovog "Muzeja Roden" postepeno je izrastao muzej veoma licno probranih antickih statua i fragmenata, sa grckim i egipatskim radovima, od kojih bi pojedine stvari bile uocene i u dvoranama Luvra. U drugoj prostoriji stoje iza atickih vaza slike cije cemo pravo autorstvo odmah prepoznati, a da im i ne trazimo potpise : Ribo, Mone, Karijer, Van Gog, Suloaga, a izmedju slika, cije nam autorstvo izmice, nekoliko ih je pripisanih Falgijeru, velikom slikaru. Jasno je da ne nedostaju i posvete : same knjige vec cine zamasnu biblioteku, izuzetno samostalnu, nezavisnu od izbora njenog vlasnika, a koja ipak nije tek slucajno zatecena kod njega. Svi ti predmeti okruzeni su brigom, postuju ih, ali niko ne ocekuje da ce oni delovati na ugodnost ili raspolozenje. Gotovo da osecamo kako umetnicke stvari najraznolikijeg porekla i razdoblja nikada jos nismo tako snazno doziveli, i u nesmanjenom pojedinacnom dejstvu, kao ovde gde one nisu ohole, kao u nekoj kolekciji, a nisu ni prisiljene da iz obilja svoje lepote doprinose nekom opstem, od njih zavisnom raspolozenju. Neko je jednom rekao da ih ovde drze kao lepe zivotinje i time je zaista utvrdio Rodenov odnos prema stvarima koje ga okruzuju, jer kad on, cesto i nocu, prolazi izmedju njih, oprezno kao da nijednu ne zeli da probudi, i kada, konacno, s nekom svetiljcicom pristupi ovom ili onom antickom mermeru, taj se pokrene, budi i neocekivano ustaje : to je onda zivot za kojim je posao u traganje i kojem se sada divi : La Vie, cette merveille , jednom je zapisao.

Tu u seoskoj samoci svoga boravista, naucio je da obuhvata taj zivot s jos vecom i vernijom ljubavlju. Javljao mu se kao nekom posveceniku, nigde se vise nije skrivao od njega, nije vise bilo nepoverljivosti. upoznavao ga je u malom i u velikom, u jedva vidljivom i u neizmernom. Zivot je u ustajanju i u polasku na spavanje, i u nocnom bdenju; skromni, starinski obedi ispunjeni su njime; hleb, vino; u radosnoj razigranosti pasa jeste, u labudovima i u blistavom sestarenju golubova. U svakom cveticu je celi zivot, a stostruk je u svakom plodu.

...

Na takvim uvidima, koji su mu stalno potvrdjivali sve blisko i udaljeno, pocivali su radni dani majstora iz Medona. Dani rada su ostali, bez preskoka, samo sto je sada radu pripadalo i to razgledanje, to druzenje sa svim i razumevanje. Pocinjem da razumem - znao je katkada da kaze, zamisljen i zahvalan. "A to potice od toga sto sam se ozbiljno trudio oko jedne stvari; a ko jednu razume, taj sve razume, jer u svemu su isti zakoni. Izucio sam vajanje, doista sam znao da je to nesto veliko. Sad se secam kako sam u Oponasanju Hrista , pogotovo u trecoj knjizi, svagde umesto Boga stavljao vajarstvo, a to je bilo dobro i odgovaralo je ..."

...

Sad mozete da shvatite kako ti dani nisu pusti. Prepodneva provodi u Medonu; u razlicitim ateljeima cesto je vise zapocetih radova, pa ih doraduje jedan za drugim i svaki biva pomalo upotpunjen; izmedju tih trenutaka probija se, dosadno i obavezno, ceo poslovni promet u kojem mjastor nije postedjen briga i muka, jer gotovo ni jedno njegovo delo ne prolazi kroz trgovinu umetnickim tvorevinama. U dva sata vec, skoro nezaobilazno, ceka model u gradu (narucilac portreta ili profesionalni model), a samo leti Rodenu uspeva da bude pre sutona ponovo u Medonu. Vece je napolju kratko i uvek isto, jer se u devet casova redovno krece na pocinak.

Ako pitate za razonodu, za izuzetke : u nacelu ih nema; Renanova izreka Rad odmara, mozda jos nigde nije poprimila takvu svakodnevnu primenu kao ovde. Ali, priroda katkada neprimetno produzuje sve naoko tako jednolicne dane i umece vreme, citave praznike sto se protezu pre dnevnog rada; ona ne pusta da njen prijatelj ista propusti. Jutra, prozeta srecom, bude ga i on je sa njima. Razgleda svoj vrt, ili odlazi u Versaj da bi prisustvovao raskosnom budjenju versajskih parkova, kao da prisustvuje kraljevskom ustajanju. Voli netaknutost tih ranih casova. Vidimo zivotinje i drvece kod njihove kuce, kaze vedro i zapaza sve sto je na putu i raduje mu se. Podize neku gljivu, sav ponesen, pokazuje je gospodji Roden koja, kao i on, nije propustala ove rane setnje. "Gledaj", uzbudjeno je rekao, "bila joj je dovoljna samo jedna noc; u jednoj noci je ovo nastalo, sve te plocice. Dobro uradjeno."

Od ruba parka prostire se seoski predeo. Cetveropreg goveda, dok ore, okrece se sporo i krece s tesko po rosnom polju. Roden se cudi sporosti, toj popunoj sporosti, njenom obilju. I tada ce : C'est toute obeissance. Njegove misli su slicne tokom rada. Razume ovaj prizor, kao sto shvata slike kod pesnika koje katkada cita, uvece. (To vise nije Bodler, s vremena na vreme cita jos Rusoa, a cesto je to Platon) Ali, kada odjednom sa vojnog vezbalista, iz Sen - Sira, preko mirnih poljskih radova odjeknu trube buntovno i brzo, on se smesi : vidi Ahilov stit.