BG * 103 - 692 u Sijeni

Povodom nagrade "Todor Manojlovic" , koju je Mileta danas dobio (cestitamo !),evo jos jednog dela njegove knjige Ultramarin/Ultramarin Encore, koju sam vec pominjala; ovde Mileta prica o Sijeni i Ambrodju Lorencetiju :)

Krstarimo zemljama koje su dale imena ocevim omiljenim bojama, nas BG*103-692, na previse mekim, francuskim amortizerima leluja predelima koji ublazavaju oziljke davnih gradjanskih ratova, ponistavaju zlodela najamnickih vojski, to su zemlje koje je sam Bog dotakao i iz cijeg su se dodira rasuli vinogradi i maslinjaci. Gvelfi i gibelini postoje samo u udzbenicima istorije, u knjizevnim delima, borba za moc, naravno, nije usahla, ona se samo preoblikovala i osvojila nove, manje vidljive metode. Tvrdjave na brezuljcima, nekada uslov prezivljavanja, sada su dekorativni element, nestala je pljacka pod maskom lojalnosti gospodarima ili veri, nestalo je morbidno urezivanje ideoloskih simbola u tela zarobljenika, tako omiljeno u gradjanskim ratovima svih vremena i prostora.

Moj prvi dolazak u Sijenu bio je ocev drugi. A mnogo godina nakon tog dana, kad budem prilazio gradu satkanom od mrke opeke i belog krecnjaka, seticu se ocevog unutrasnjeg osmeha, razumecu ga konacno.

Grad je oduvek bio nesvesna projekcija stanja u nekom drustvu, snimak tog drustva. Ali, nema mnogo mesta na svetu gde su ljudi, hotimice, u temelje grada upisali sliku svog uravnotezenog komunalnog uredjenja. Na blago nagnutoj povrsini sredisnjeg trga, Kampa, devet belih linija preseca povrsinu poplocanu opekom. One, medjutim, nisu samo dekorativni element  trga - to je za vecnost upisana slika Devetorice, neobicnog sistema demokratije koji je, jos dok je trajao, bio nazvan Il Buon Governo. Sedamdeset godina, u trinaestom i cetrnaestom stolecu, Sijenom je upravljalo telo koje se zvanicno nazivalo Devet guvernera i branilaca Komune. Sastav te vlade, ciji je mandat trajao dva meseca, odredjivan je kockom, a mogli su biti izabrani svi gradjani. Svoje vreme na vlasti proveli bi takoreci zatvoreniu raskosnom zdanju gradske kuce, tacnije Javne palate, kako bi se ime Palazzo Publico moglo ispravnije prevesti. Tako bi  u periodu od pet godina nekoliko stotina ljudi upoznalo teskoce vladanja, u periodima suvise kratkim da bi od te vlasti izvukli bilo kakvu korist. Zato nije slucajno sto se bele linije u plocniku susticu pred fasadom elegantnog gotickog zdanja, ciji vitki toranj cini kontrapunkt nagnutom trgu : to su zamisljene linije sile koje pokazuju da se ceo grad sabira u ovoj kuci.

Ovaj kripticki znak nije bio dovoljan, Sijena je, gde drugde nego u unutrasnjosti sedista gradske moci, osetila potrebu da naslika svoje drustveno uredjenje. Taj zamasni slikarski zadatak Komuna je poverila Ambrodju Lorencetiju, u casu kada su, kako Dante navodi, "gradovi Italije bili puni tirana". Slozena alegorijska kompozicija :dobre i lose uprave" dopunjena prikazima plodova te dve opozitne vladavine, razvija se na sva cetiri zida prostrane odaje, nekadasnje sale u kojoj su zasedala Devetorica.

U javnoj palati, pre no sto je Ambrodjo poceo da izvodi svoj slikarski ep, vec su postojale mnoge freske. Medju njima bila je i Simone Martinijeva Maesta, himnicna slika nebeskog dvora kojim predsedava kraljica - Bogorodica. Nesto od te hijeraticnosti preneto je i u prikaze dobre i lose uprave. U sredistu je Veglio, Starac, alegorija zajednickog dobra, to jest grada Sijene. On sedi na prestolu, primetno veci od ostalih figura, pod njegovim nogama je vucica sa Romulom i Remom. Odeven je u heraldicke boje Sijene, crnu i belu. Oko njegove glave, na tamnoplavoj pozadini, rasporedjene su tri krilate figure : Vera, Nada i Milosrdje. Zenske figure snabdevene odgovarajucim atributima sede na sirokoj, frontalno postavljenoj klupi, koja se prostire na obe strane prestola. Mir, Snaga, Odvaznost, Velikodusnost, Umerenost, Pravednost cine taj dvor, tu imaginarnu vladu ciji je zadatak da inspirise Devetoricu.

Plodovi uprave inspirisane tim principima vidljivi su na bocnom zidu. Ambrodjo je rasirio svoju kompoziciju na skoro osam metara zida. Izduzeno polje podeljeno je na dve celine : harmonija dobre vladavine otelotvoruje se podjednako u okvirima gradskih zidina i na sirokom prostoru oko grada. Grad, dat kao implozija nepravilnih i raznobojnih zgrada, portika, lodja, balkona i ukrasenih prozora, pulsira zivotom. Tu su mimicari koji igraju kolo odeveni u zivopisna zenska ruha, sokolari i prosjaci. Ucitelj u kostimu slicnom Danteovoj odezdi obraca se sa katedre zbijenim ucenicima, radnici popravljaju krov, krojac, ispred radnje, premerava sukno, trgovci za tezgama hvale svoj espap.

Sve sto je izvan zidina u srednjem veku bilo je carstvo opasnosti. Zato je nad gradskim zidom Ambrodjo naslikao jos jednu krilatu figuru iznad koje pise SECURITAS. Sa zaleprsanim svitkom u levoj i minijaturnim vesalima u desnoj ruci, ona bdi nad sirokim gradskim zaledjem, nad brezuljkastim predelom, vilama rasutim po okolini, mostovima i putevima od cije prohodnosti zavisilo blagostanje Sijene, nad seljacima sto obraduju vinograde, zanju ili vrsu zito.

Naslikani bedem nije samo granica dva sveta vec i mesto suceljavanja dva pogleda, bliskog i dalekog, frontalne vizure i pticje perspektive toliko karakteristicne za sijensko slikarstvo. U pogledu sa visine, sirokom panoramskom planu, uvek ima neveg misticnog. To je onaj kadar koji odabira demijurg kada proverava ucinak svoje kreacije. Kao da se i mi, pred ovom slikom, na tren poistovecujemo sa krilatom figurom Sigurnosti.

Dvoru drusvene harmonije pandan cini alegorijska slika lose uprave i njenih posledica. To je dvor tiranina koji, prikazan kao djavo sa grotesknim roscicima, predsedava krunskim savetom sacinjenim od alegorijskih figura. Na stranama prestola simetricno su rasporedjene Surovost, Obmana, Prevara, Bes, Podela i Rat, sa odgovarajucim atributima. Pod nogama tiranina, kao kakav kucni ljubimac, naslikan je mrki jarac, sveopsti simbol greha, a jos nize, pored postamenta prestola, lezi vezana i nemocna figura pravednosti. Oko glave imperatora zla rasporedjene su krilate predstave Pohlepe, Gordosti i Hvalisavosti. 

Te davne godine kada smo naseg amija BG*103-692 parkirali u hladovini, uz bastion nekog baroknog utvrdjenja blizu dominikanskog samostana, freske Ambrodja Lorencetija predstavljale su tek siroko naslikanu panoramu, punu graciozno naslikanih detalja. 

Nepunih cetvrt veka kasnije, okolnosti oblikuju drugaciji pogled : negativni deo Ambrodjove velike alegorije najednom dobija novi smisao. Krstarim ulicama Sijene poput senke, nosim na ledjima teret zemlje iz koje dolazim, njenog dugotrajnog propadanja, dimovi zapaljenih polja na Ambrodjovoj slici koja prikazuje plodove tiranije zgarista su mojih krajeva, bande pseudovojnika sto terorisu stanovnistvo govore mojim jezikom. Njegova pustopolina nije tek "moralizirani pejsaz" nego naturalisticki prikaz.

Poput vizantijskih vladara koji u ove zemlje dolaze u trinaestom i petnaestom veku, u nadi da ce pronaci spasonosno resenje za domovinu koja se topi, u prtljagu nosim samo nemoc. Pizanelo, Pjero u Arecu, ili jos detaljnije, Benoco Gocoli na zidovima kapele u firentinskoj palati Medici-Rikardi, ovekovecice njihovu raskosnu pojavu, zivopisne ogrtace i visoke, cudne kape, ali ne i njihov jad. Za razliku od njih, okruzen svitama, putujem sam. Neprimetan. Oni su ocekivali nemoguce, a ja ne trazim mnogo : samo mogucnost da se na trenutak izmaknem.

"Dobre uprave", gde gos da se dogode kao incident istorije, imaju tu osobinu da kratko traju. Osetljive, one brzo padaju kao plen tirana, ili naprosto nepovoljnih okolnosti, i pretvaraju se u mit o zlatnom dobu, koji potom nastavlja da zraci i osvetljava nadom teska vremena. Osam godina po zavrsetku slika u Sali .Devetorice Ambrodjo i njegov stariji brat Pjetro umrli su u pohodu "crne smrti". Epidemija kuge nije odnela samo trecinu stanovnistva Evrope, dva velika sijenska slikara, vec i stabilno uredjenje Devetorice. Ambrodjovi Effetti del Cattivo Governo pokazali su se kao pikturalno predskazanje.

U casu povratka u Sijenu, moje privatno zlatno doba ozvucuje karakteristican bruj slabog Sitroenovog motora. Osvrcem se : na velikom parkingu, podalje od sredista grada, medju registracijama svih evropskih zemalja, nekadasnjeg Istoka i nekadasnjeg Zapada, nema nijednog amija. Dok pesacim prema skoljkolikom trgu, pokusavam da ozivim utisak prvog susreta sa Sijenom. U dvadesetak godina izmenjali su se predsednici i pape, racunari su otpoceli desant na domove ljudi sirom sveta, snimljeni su milioni losih filmova i tek poneki dobar, prvi ljudi koji su hodali mesecom posetili su moj grad, pocela je i pri tom prestala da se proizvodi zastava 101, Dejvid Bouvi je snimio album "Low", klonirano je prvo toplokrvno bice, ovca nazvana Doli, pao je Berlinski zid, decak je postao mladic, a mladic covek, a duh ovog mesta, kako su to oduvek prizeljkivali njegovi stanovnici, ostao je isti. Trudim se da prepoznam putanju kojom se mala socijalisticko - samoupravna probijala do trga. Trazim mesto gde se najednom razmaknu fasade uskih koncentricnih ulica, ukaze nebo preseceno siluetom gotickog zdanja i tornjem sa krunom od belog krecnjaka.

Po prolasku epidemije bubonske kuge, neobicna demokratija grada od mrke opeke nije obnovljena, ali se u Sijenu postepeno vratio prosperitet. Slikarska vestina nanovo se uspostavila na starim principima. Iako je Sijena bila grad bogatih pojedinaca, bankara, malo je njenih slika nastalo po porudzbinama privatnih lica ili mocnih porodica.Slikarstvo je bilo i ostalo stvar Komune. Narudzbine su uglavnom javne. Po tome se Sijena razlikuje od svog istorijskog rivala, Firence.

Razlikuje se od veceg i mocnijeg suseda i po tome sto je sijenskom slikarstvu bila strana svaka ideja o napretku. Istoricari umetnosti novijih vremena, skloni da ideje darvinizma prenesu u svoje polje proucavanja, zbog toga su sa prezirom posmatrali kasnije sijenske slikare - Saseta ili Djovani di Paolo jedva da se pominju u pregledima istorije umetnosti, gde suvereno vladaju njihovi firentinski savremenici. Jos u devetnaestom veku uoblicio se stereotip po kojem je firentinsko slikarstvo aktivno, a sijensko kontemplativno.

Ocu se ne svidja to odredjenje. On bi pre rekao da su dela sijenskih slikara poeticna. U njima nema besprekorne perspektive, precizne anatomije, nema oblika koji su doslovno preneti iz prirode. Ali zato iz tog lako prepozatljivog rukopisa, iz lokalne gotike, izvire postojano zracenje, nekakva aura plemenitosti. A to je ono za cime je moj otac, u slikarstvu, oduvek tezio.

Ultramarin/Ultramarin Encore

Najintimnija knjiga Milete Prodanovića, drugačija od svih koje je dosad napisao, s puno autobiografskih detalja, pripoveda o smrti oca, uvodeći nas u pripovedačev svet bogat sećanjima na detinjstvo i odrastanje. Raščišćavajući atelje tek umrlog oca, pisac se priseća detinjstva i u sećanju rekonstruiše jedno davno putovanje po Italiji, od kojeg mnogo šta počinje.

Ultramarin je u našoj književnosti moguće porediti samo sa Kišovim i Albaharijevim romanima o ocu. 

Ovom knjigom „Stubovi kulture“ promovišu novi izdavački standard, objavljujući dva toma – roman bez slika, a kao posebnu knjigu roman bez reči, koji prati radnju romana donoseći reprodukcije pominjanih umetničkih dela i fotografije iz porodične arhive, u punom koloru, na najkvalitetnijem papiru. 

(Knjige se prodaju nezavisno jedna od druge.)


Mileta Prodanović jedan je od vodećih srpskih prozaista, esejista i likovnih umetnika, dobitnik mnogobrojnih književnih nagrada, a autor je „Stubova kulture" od osnivanja kuće.

Izdavač: Stubovi kulture, Beograd, 2010

Mileta Prodanovic je danas (uskoro ce biti - juce) odrzao predstavljanje romana Ultramarin/Ultramarin Encore koji na vecini sajtova opisuju recima citiranim gore. Nevezano za ovu prigodu, dakle sasvim slucajno, desilo se da smo pri poslednjoj poseti gradskoj biblioteci bas tu njegovu knjigu donele kuci, te sam imala prilike da je cituckam dan pre povratka u Novi Sad : preostalo mi je jos pedesetak stranica za sledecu posetu Beogradu. 

Tako sam za samo jedan dan ujedno propustila da zavrsim knjigu i odem da cujem Miletu. No, dobro sad; Mileta nije bas retko vidjen tip te mislim da cemo se sresti jos. Uostalom, stari smo mi drugari, jos od one njegove knjige Stariji i lepsi Beograd; simpatican mi je vec i kao umetnik a jos vise kao veoma izobrazeni umetnik, sto nije pojava bas toliko cesta kako bismo to voleli. Ova njegova knjiga je sva Mileta, jos vise nego prethodne; sve je tu - neposrednost, autobiografski podaci, umetnost, istorija umetnosti, zanimljive price, istorijske licnosti, gradovi, Italija; no, u pravu su oni odgore kada kazu da je ovo ipak i drugacija knjiga - intimnija i osecajnija. Pored toga ovoga puta su slikice koje Mileta voli da stavlja i njima ilustruje tekst - odvojene, sto navodno cini posebnu interesantnost. Well, mozda to i jeste tako no vec vidim unapred disproporciju u prodaji knjige sa slikama i one sa tekstom : cak i sa nekim popustima potrebno je oko 1100 dinara za obe. A sasvim se lepo moze i svratiti do Stubova kulture i prelistati slikovni deo romana nakon sto se procita tekst. No, drugar Mileta mi je drag a ova njegova najintimnija knjiga mi se svidja. Evo jednoga dela; pazljivi kultur-manijaci prepoznace da se tu radi o onom delu koji je Politika objavila pre par meseci u stampanom (ali ne i elektronskom) izdanju svog kulturnog dodatka. Ja sam sada taj deo prekucala iz knjige a sve u nadi da se drugar nece ljutiti. Uostalom, i ovo je neka vrsta reklame i ujedno nadoknade svima nama koji smo propustili Miletino vece u knjiznici. S tim da cu ja slike ipak staviti uz tekst ;)

Tamo, u dolini presecenoj rekom, u pinakoteci koja se, prema odajama nekadasnje gradske uprave, sasvim neprimereno riznici slikarskih remek-dela, i dalje naziva Kancelarijama, decak stoji pred nevelikim dvostrukim portretom. Buduci da je diptih slikan i na nalicju, portreti su u prostoru, na postamentu, slicni nekakvom spomeniku ili kenotafu. Stariji muskarac je na desnoj strani, odeven u jednostavnu crvenu halju bez kragne. Iste boje je i cilindricna kapa, malo prosirena pri vrhu, slicna kamilavci. Naspram njega je lik veoma mlade zene, ciju kosu delimicno zaklanja neka vrsta dijademe, pokrivac za glavu nacinjen od razlicitih materijala, tkanine, metala, dragog kamenja. Odevena je u raskosni dvorski kostim, sa rukavima od izvezenog damasta. Njen bledi, skoro porcelanski ten tvori ostar kontrast prema inkarnatu muskarca, cija je koza umorna, tamna, skoro maslinasta.

Decak zna ime slikara koji je naslikao ovaj dvostruki portret, to je Pjero dela Franceska. Upecatljivi, pomalo bizarni lik vidjen u nekoj od ocevih knjiga urezao se u pamcenje, ali imena portretisanih - kao i njihove sudbine - saznace mnogo kasnije. Otac objasnjava da je narucilac portreta, vladar Urbina, odabrao ovu pozu, strogi profil, ne iz zelje da oponasa likove mocnih rimskih imperatora na kovanom novcu, vec zato sto mu je desna strana lica bila izloblicena povredama od maca. Trag te povrede projektuje se i na levu stranu lica, koliko -toliko sacuvanu "dobru stranu", kako su govorili savremenici : krivina izmedju cela i nosa neprirodna je cak i za one koji imaju izrazito kukast nos. U bezbrojne pobede ovaj je najamnik, neprevazidjeni takticar, neustrasivi ratnik, polazio kao Kiklop, sa jednim okom. 

Oceve reci, medjutim, brzo napustaju Federika od Montefeltra i Batistu Sforcu - tako su se, naime, zvali supruznici sa diptiha - i dolaze u blizu proslost, u vreme njegovog decastva. Kompozicija uskog koloseka krivuda prema prestonici, lokomotiva purnja, kloparanje tog malog voza moze se doziveti i kao sopran u odnosu na one teske, prave vozove, u Evropi se ostre koplja za jos jedan sveopsti rat, drvene poprecne klupe u vagonu trece klase su tvrde, saputnici glasno diskutuju, puse, poneko drema, visprene seljake nose velike zavezljaje na gradske pijace, kacice sa kajmakom, profesorka crtanja u gimnaziji vodi svog posebno nadarenog ucenika na izlozbu italijanskog portreta, u Muzej kneza Pavla. Ucenik zavrsnog razreda nize gimnazije u malom provincijskom gradu najednom ce se naci okruzen platnima Ticijana, Boticelija, Mantenje, Belinija, Karpaca, Djordjonea, pred njim ce stajati Donatelove, Lauranine, Verokiove i Mikelandjelove skulpture.

U rukama steze katalog narandzastih, tvrdih korica, luksuznu publikaciju sa stotinu i petnaest crno-belih reprodukcija na sjajnom kunstdruku i podacima odstampanim na oba zvanicna pisma Kraljevine bez kralja, kao i na italijanskom, nemackom i francuskom. Ta ce se knjiga pretvoriti u neku vrstu zavetnog kovcezica, bice mu putokaz u svim zivotnim bezizlazima, pratice ga na svim selidbama, evo, do ove poslednje radionice u zaduzbinskom zdanju.

Mada to ne izgovara - slutim da je otac na toj izlozbi, mozda bas pred ovim istim Pjerovim diptihom, spoznao sve moci umetnosti, da ga je ona omadjijala, onako kako mesecina, u jednoj Pirandelovoj prici, zauvek zacara seoskog decaka. U tihim izlozbenim salama objavila mu se neslucena sirina sveta, te slike izvode ga u osuncani predeo, onaj koji ce postati njegov dom.

Verujem da je taj imaginarni pejsaz, taj locus koji postoji samo u duhu, veoma slican predelu iza ostro ocrtanih kontura Federika od Montefeltra i Batiste Sforce. Iako su vojvoda od Urbina i njegova supruznica naslikani na odvojenim panelima, predeo ih povezuje : nebo pred linijom razdvajanja od zemlje gubi plavicasti ton i isijava jedva primetno rumenilo, kao da svice, u jezero se uliva siroka reka, jedrenjaci koji krstare islikani minuciozno, bas kao i kasteli i cempresi na zaobljenim brdima sto se, postajuci sve lazurnija, nizu u beskraj, do horizonta.

Supruznici su postavljeni licem u lice, ali se oni, na neki cudan nacin, ne gledaju. Pazljivi Pjerov crtez ucinio je da fokusi njihovih zenica ne budu podeseni na blizinu, vec prema neodredjenoj, udaljenoj tacki. Ta neusredsredjenost, rasutost pogleda jeste ono sto ovaj diptih cini zagonetnim. Istorijske knjige, hronike, mogu dati odgovor : oni zaista ne egzistiraju u istom prostoru, izmedju njih je nevidljiva membrana, Federiko je sa jedne strane zivota, Batista sa druge.

Federiko je rodjen kao nezakonito, vanbracno dete Gvidantonija od Montefeltra, gospodara Urbina, Gubija i Kasteldurantea. Profesiju ugovornog ratnika, kondotijera, zapoceo je u sesnaestoj godini zivota. Kada je njegov polubrat Odantonio ubijen u atentatu, Federiko postaje gospodar drzavice smestene u brdima iznad Jadrana, dodatno osiromasene raspusnim zivotom njegovoh prethodnika. Federiko, otud, ne uziva u vlasti, njegov najamnicki posao ne prestaje, neprekidno je u sluzbi razlicitih "narucilaca", Firence, Franceska Sforce, Alfonsa Aragonskog - protiv Firence, konacno Papske drzave, koja ga ovencava titulom Gonfalonijera Svete rimske crkve.

On je onaj principe iz Makijavelijevih spisa koji, posto je tesko povredjen na jednom turniru, nalaze hirurgu da mu ukloni koren nosa kako bi preostalom levom oku prosirio vidno polje, u bitkama ili u situacijama kada se priblizavaju zaverenici. Zanat vladara uci iz humanisticke literature : udovice njegovih ratnika mogu racunati na apanazu, cerke na miraz, ranjenici na negu.

Federikova prva zena, Djentila Brankaleoni, napustila je ovaj svet bez dece, a potom je umro i njegov ozakonjeni vanbracni sin Buonkonte. Na gradiliste velelepne palate u Urbino, u kucu u kojoj je svaki prozor i dovratnik ukrasen njegovim imenom i simbolima njegove moci, u biblioteku kakvu ne poseduje bas niko na celom svetu, ratnik i dux dovodi prozracnu lepoticu Batistu Sforcu, cetrnaestogodisnju kcer Aleksandra Sforce, gospodara Pezara. Batista je obrazovana, bogata i zdrava, sposobna da vodi drzavne poslove u cestim odsustvima supruga. Tokom jedanaest godina braka, Batista ce roditi osmoro dece, ali ne i naslednika. U Gubiju ona se zavetuje lokalnom svecu, svetom Ubaldu, nudeci svoj zivot u zamenu za rodjenje sina. U malenom vojvodstvu niko ne sumnja da su za dolazak na svet Gvidobalda, u januaru 1472. godine, zasluzne molitve - zavet, medjutim, ima i drugi deo : nekoliko meseci kasnije, u vreme dok Federiko za racun Firence gusi pobunu u Volteri, Batistu odnosi zapaljenje pluca. Njenom pogrebu prisustvuju papini izaslanici, predstavnici svih gradova Italije, humanisti koji ce svojim delima podvuci njenu zrtvu, njenu zamenu za naslednika, princevi, oni sa kojima je Federiko kretao u bojeve, kao i oni protiv kojih je ratovao. Po izricitoj zelji vojvotkinje, njeno telo spusteno je u neobelezenu masovnu grobnicu Sestara svete Klare u Urbinu, u odeci franjevacke treceretke.

Na Pjerovoj pali iz Brere Federiko se molitveno obraca Bogorodici sa Hristom - mladencem, andjelima i okupljenim svecima. Pandan na levoj strani slike je praznina : nedostatak Batiste porice savrsenu simetriju ove velike slike. Ipak, postoji posredan znak njenog prisustva - na niti pricvrscenoj u temenu apside, u sredistu prizora na kojem se skladno preplicu sakralni i stvarni svet, visi jaje, savrseni oblik. Ono ovde moze biti znak tek rodjenog naslednika.

Na portretnom diptihu Pjero se ipak odlucio da prikaze vojvotkinju. Ili je, pre ce biti, takva bila zelja narucioca, udovca. 

Batistin profil nije sasvim idealizovana predstava - nastao je po secanju, umetnik je na dvoru u Urbinu, medju raskosnim kaminima, pod kitnjastim tavanicama sa heraldickim predstavama, nad knjigama ukrasenim minijaturama, cesto sretao vojvotkinju, mozda je cak i skicirao njen lik. Obrise Baistinog lica cuva i danas ostecena posmrtna maska od terakote.

Taj je otisak verovatno koristio Francesko Laurana pri izradi njene mermerne biste. Zacelo ju je video i Pjero. Posmrtne maske obicno odisu morbidnim mirom, one zaustavljaju trenutak posle agonije, opustene misice lica, kod starih ljudi naglasavaju jagodicne kosti. Na ovom otisku, medjutim, nema mira, sacuvan je grc zene koja odlazi i ostavlja tek rodjeno dete. 

Hronicari govore da se Federiko, covek izoblicena lica, koga su - zbog njegovog znanja, mecenatske darezljivosti i istancanog ukusa - nazivali svetloscu Italije, povukao u svoj studiolo, intarzirani prostor za meditaciju. Covek ciji je zanat, skoro od decackih dana, cinila jedino smrt, bio je pokosen nestankom jednog zivota, bliskog. 

Bas kao sada, trideset tri godine ranije otac takodje stoji pred ovim diptihom, pred muskarcem i zenom koji se gledaju, a ne vide se, pred beskrajnim  prostorom iza njihovih kontura, mozda prvi put dozivljava ono sto ce ga pratiti kroz ceo zivot, onaj drhtaj divljenja, stoji u muzeju nazvanom po aktuelnom regentu, prestolonaslednikovom stricu, neuklopljenom u duh balkanske krcme, vladarem koji i jeste i nije vladalac, ali sasvim sigurno jeste prijatelj Bernarda Berensona, vlasnik El Grekovog "Laokoona", stoji pred ratom kojeg jos nije svestan, koji jos ne moze da zamisli, bas kao sto se iza portreta coveka orlovskog nosa ne vide gvelfi i gibelini, ne vide se paljevine, seciva, odrubljene glave, silovanja, metez bitke, kondotijere je nem, zamisljen, setan, slika ne reprodukuje  udar metala o metal, krike povredjenih, topot konja. 

Samo tren nakon ove ekskurzije, sve ce to postati stvarnost, najpre prepricana, u naslovima novina, zatim i bliska : otac ce videti streljane taoce, zaklane ljude, tela onih u ciju su kozu ubice, pre pogubljenja, urezale ideoloske simbole, obesene, za razliku od Leonarda koji je, perom, zabelezio likove pogubljenih u zaveri Pacijevih, otac nece nacrtati te prizore, otac ce se, i u tim casovima, znam, vracati onom predelu iza Batistinih i Federikovih kontura, kupastim brdima tako slicnim vidokrugu njegove rodne kuce, postepenom pretapanju rumenila zore u plavetnilo ...