Goethe : Italianische Reise - Gete osvaja Vezuv

Evo kako je nas Gete doziveo penjanje na Vezuv; jednom je naterao i sirotog Tisbajna da sa njim podje i uzvere se gore a dva puta je odlazio i sam, fasciniran uzarenim grotlom. Znamo vec za Geteovu ljubav prema kamenju i uopste prirodnom svetu, te se lako da zamisliti kakva je burna osecanja u Geteu izazvala ova pojava koju su nekad sa bogom Vulkanom povezivali. Kao boga vatre i ukrotitelja ognja Rimljani su Vulkana postovali od najranijih vremena; okupljali su se tako jos u vreme kraljeva oko oltara Vuklanala, pod rimskim Kapitolom, upucujuci molitve bogu koji je imao tu moc i da spreci pozare. Medjutim, osnovna delatnost ovog vatrenog boga bila je kovacka - u unutrasnjosti plamenog grotla ili podno Etne na Siciliji Vulkan je, uz pomoc svojih pomocnika Kiklopa, kovao munje vrhovnog boga Jupitera, svoga oca. A kada se nije ni time bavio bio je poznat i po tome sto je umeo da sacini izuzetno lep nakit boginjama ili pak stitove junacima. Iako u prvome trenutku toliko malo voljen zbog ruznoce (njegov parnjak Hefest je cak i zafrljacen sa Olimpa), ovaj je Vulkan svojim lukavstvom sebi za zenu dobio ne manje no Veneru; ova ga je medjutim varala sto je njemu prouzrokovalo ne malo bola i ljutnje : tako se verovalo da vatra siklja iz vulkana onda kada je Vulkan zbog nove prevare besan i onda udara malo jace svojim cekicem po nakovnju. Tako su valjda obicni ljudi i dalje to shvatali 79. godine kada su dim i pepeo krenuli da zamracuju nebo nad Vezuvom i onda uskoro nad Pompejom i Herkulanumom.

Ta erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, nikako nije bila prva a svakako ne ni poslednja : izmedju nje i 1944. godine, kada je zabelezena poslednja vulkanska aktivnost Vezuva, dogodio se citav niz od gotovo pedesetak manjih erupcija. Tokom 18. veka, dakle tokom veka kada je Gete posetio Italiju, bilo ih je sest. Medjutim, ova prvovekovna erupcija bila je i daleko najrazornija te je tako sasvim unistila, izmedju ostalog,ova dva grada koja su danas tako poznata;  o tome je detaljno pisao ocevidac sedamnaestogodisnji Plinije Mladji, u pismima koja je, doduse dvadeset pet godina kasnije, pisao svom prijatelju istoricaru Tacitu. Sve ovo, pored stanovitog poznavanja i interesovanja za kamenje sigurno se motalo i nasem Geteu po glavi dok se po Vezuvu uspinjao; sta je pak Tisbajn o svemu mislio, onako nesretan, sem mozda Grom i pakao ! mozemo samo da nagadjamo :)

2. marta

sam se popeo na Vezuv, mada je vreme bilo tmurno a vrh obavijen oblacima. Kolima sam se dovezao do Rezime, a zatim sam na mazgi pojahao uzbrdo izmedju vinograda; najzad sam posao peske, prvo preko lave iz godine sedamdeset prve, po kojoj se vec uhvatila fina ali cvrsta mahovina, a posle sve pored lave. Pustinjakovu kolibu ostavio sam na uzvisicu s leve strane. Dalje se ide uz brdo od pepela, sto je prilicno naporno. Dve trecine ovoga vrha bilo je pokriveno oblacima. Najzad smo stigli do starog sad ispunjenog kratera i naisli na novu lavu od pre dva i po meseca, cak i na jednu slabiju zicu od pre pet dana koja se vec bila ohladila. Popeli smo se preko nje uz jedan tek stvoren vulkanski brezuljak, koji se pusio sa svih strana. Dim je isao na suprotnu stranu od nas, i ja htedoh da podjem u krater. Zasli smo oko pedesetak koraka u isparenja, kad ona postadose toliko snazna da sam jedva uspevao da vidim svoje cipele. Nista nije pomagalo ni sto sam drzao maramicu ispred lica, igubio sam i vodica iz vida, nesigurno sam koracao po izbacenim ulomcima lave, pa odlucih da se vratim i da taj zeljeni prizor sacuvam za neki dan kad bude vedrije i manje dima. Sad bar znam koliko je tesko disati u takvoj atmosferi.

Uostalom, planina je bila sasvim mirna. Ni plamena, ni tutnjave, ni izbacivanja kamenja, sto se inace stalno dogadja. Sad sam je izvideo, da bila je u pravom smislu reci opsadio cim se vreme prolepsa.

6. marta

Iako nerado, Tisbajn me je danas iz drugarske odanosti pratio na Vezuv. Njemu, likovnom umetniku, koji se uvek bavi samo najlepsim ljudskim ii zivotinjskim oblicima, i koji svojim smislom i ukusom ocovecuje cak i ono sto je bezoblicno, kao sto su stene i predeli - njemu ce izgledati zaista odvratna ovakva strahovita, neuoblicena gomila, koja neprestano prozdire sebe samu i objavljuje rat svakom osecaju lepote.

U podnozju strme padine docekala su nas dva vodica, jedan stariji i jedan mladji, obojica vicni u svom poslu. Prvi je povukao uzbrdo mene, a drugi Tisbajna. Povukli su, kazem, jer takav vodic opasuje se kruznim remenom za koji se putnik prihvati, pa se, vucen navise i sam se pomazuci stapom, utoliko lakse penje.

Tako smo dospeli do povrsine nad kojom se uzdize planinska kupa, sa razvalinama Monte Some na severu.

Pogled na predeo prema zapadu je kao kakvo lekovito kupanje izvidao sve bolove prouzrokovane naprezanjem i odneo sav umor, pa smo poceli da obilazimo oko kupe, koja se neprestano pusila i izbacivala kamenje  i pepeo. Sve dok je prostor dopustao da ostanemo na dovoljnom odstojanju, to je bio velicanstven prizor koji je uzizao duh. Najpre snazna grmljavina, koja se zaori sa dna grotla, a zatim hiljade kamenja, veceg i manjeg, koje poleti u vazduh, uvijeno u oblake pepela. Najveci deo pada natrag u grotlo. Ostale krhotine, bacene u stranu, stvaraju neobican sum padajuci na spoljasnju stranu kupe : najpre bi tresnulo najteze kamenje i uz potmulu tutnjavu se otkotrljalo niz padinu kupe, za njim bi zazveckalo sitnije, i na kraju bi poceo da sipi pepeo. Sve se to dogadjalo u pravilnim razmacima, koje smo pomocu mirnog odbrajanja mogli sasvim lepo da odmerimo.

Ali izmedju Monte Somei kupastog vrha prostor se prilicno suzio pa je nesto kamenja vec pocelo da pada oko nas, kvareci nam uzivanje u obilasku. Tisbajn je sad na planini osecao jos vecu zlovolju, jer tom cudovistu nije bilo dosta to sto je ruzno, nego je pretilo da postane i opasno. 

Ali kako neposredna opasnost neosporno ima nesto privlacno i u coveku podstice duh protivrecja da joj usprkosi, to ja pomislih da ce svakako biti moguce da se u medjuvremenu izmedju dve erupcije covek uspne uz kupu do grotla i da se pre isteka tog vremena i vrati posavetovao sam se o ovome sa vodicima pod jednom isturenom stenom na Monte Somi, gde smo se ulogorili u bezbednosti i krepili ponetom hranom. Mladji se usudio da zajedno sa mnom ucini taj podvig; posto smo lanenim i svilenim tkaninama oblozili glave sesira , pripremili smo se, sa stapovima u rukama, pri cemu sam ga ja drzao za pojas ...

Jos je oko nas zveckalo sitno kamenje, jos je rominjao pepeo, kad me snazni mladic povuce preko uzarenih osulina ka vrhu. Onde stadosmo na ivicu ogromnog zdrela, ciji je dim lak povetarac terao od nas, ali je u isti mah i zastao unutrasnjost grotla, koje se svud unaokolo pusilo iz hiljadu pukotina. Kroz dim su se tu i tamo videle naprsle litice. Taj prizor nije bio ni poucan ni prijatan, ali upravo zato sto nista nismo videli, zadrzali smo se da nesto ipak uocimo. Zaboravili smo da mirno brojimo, i stajali smo na ostroj ivici pred ogromnom provalijom. Najednom odjeknu grmljavina, strahoviti naboj prolete pored nas, i mi se nehotice scucurismo, kao da bi nas to moglo spasti od gomile kamenja koja je padala; vec poce da zveci sitnije kamenje a mi, ne pomislivsi da ponovo pred sobom imamo pocivku, i srecni sto smo umakli opasnosti, prispesmo u podnozje kupe dok je pepeo jos sipao propisno nam zasuvsi sesire i ramena.

Posto me je Tisbajn radosno docekao, izgrdio i okrepio, mogao sam da narocitu paznju posvetim danasnjoj i novijoj lavi. Stariji vodic je znao da im tacno odredi godine. Ranija lava je vec bila pokrivena pepelom i zaravnjena, a novija, narocito ona koja je lagano tekla, pruzala je neobican prizor; jer kako ona, mileci, neko vreme vuce sa sobom ocvrsle slojeve na svojoj povrsini, to se ipak mora desiti da se oni s vremena na vreme zaustave, uzarena reka jos gura napred i navlaci jedne preko drugih, oni ostanu ukoceni i neobicno nazubljeni; jos cudniji no sto su u slicnom slucaju sante leda kad zajasu jedna preko druge.

Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete stizu u Napulj

Krajem februara 1787. godine Gete i Tisbajn pristizu u Napulj. Za Getea to je ljubav na prvi pogled : pred klimom i prirodnim lepotama ovog grada on pada u potpuni zanos te dozivljava izraziti  joie de vivre momenat; ne ni samo to - pred zivotnim navikama ondasnjih on i sam pocinje da se menja, njegova nemacka, racionalna dusa da se omamljuje, te tako u jednom trenutku pun ushicenja kaze :

Napulj je raj, svako zivi u nekoj vrsti pijanog samozaborava. Sa mnom je isto tako, jedva sam sebe prepoznajem i izgledam sebi kao drugi covek. Juce sam pomislio : " Ili si pre bio sisao sa uma, ili si to sada". 

Sa Tisbajnom ili sam on tako obilazi Napulj, javne i privatne zbirke i kolekcije, vozi se do Pompeje, otkrivene jos u poslednjoj godini 16. veka a onda i do Herkulanuma cije je istrazivanje tako reci tek bilo zapoceto nekih pedesetak godina pre Geteove posete. Povrh svega - fantasticne klime, flore i faune, antickih ostataka i umetnickih zbirki (I napolitansku slikarsku skolu covek moze shvatiti samo u Napulju) njega veoma uzbudjuje i prisustvo Vezuva : on se na taj Mount Doom ispeo bar tri puta, sve iako je vulkan i tada bljuvao pomalo vatru. No, o penjanju na Vezuv poseban post ! Za sada evo ponekih napuljskih utisaka; na kraju istih oprastamo se sa Tisbajnom, sa kojim se Gete tokom ovog zajednickog putovanja razilazi, a upoznajemo slikara Knipa koji ce od toga trenutka pratiti Getea. Zajedno oni ce ubrzo potom obici i Siciliju.

25. februar 

Po potpuno vedrom vremenu priblizavali smo se Napulju; i tu smo se zaista obreli u sasim drugoj zemlji. Zgrade sa ravnim krovovima ukazuju na drugacije podneblje. Moguce je da unutra nisu narocito udbne. Sav nered je na ulici, i sedi na suncu dokle god ono sija. Napolitanac veruje da je on vlasnik raja, a o severnim zemljama ima vrlo tuznu predstavu. Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, na danasi assai. Tako oni zamisljaju nase prilike. Za pouku svim nemackim plemenima, ova karakteristika znaci u prevodu : "Stalno sneg, kuce od drveta, veliko neznanje, ali para dovoljno."

Sam napulj se predstavlja kao veseo, slobodan i zivahan, bezbrojni ljudi se komesaju na sve strane, kralj je u lovu, kraljica je u blagoslovenom stanju, i tako, sve je da bolje ne moze biti.

27. februar

Moze se govoriti, pricati, slikati, sto god se hoce, ali ovo ovde sve nadmasuje. Obale, morske uvale i zalivi, Vezuv, grad, predgradja, zamkovi, mesta za provod. - Veceras smo jos obisli pecinu Pozilipu bas kad je sunce na zalasku obasjalo kroz suprotan otvor. Oprostio sam svima koji u Napulju izgube pamet, i s ganutoscu sam se setio svog oca, na koga su nacinili neizbrisiv utisak narocito oni predmeti koje sam ja danas prvi put video. I kao sto kazu da covek koji je video aveti nikada ne moze ponovo postati veseo, tako bi se za njega moglo i obrnuto reci, naime da nikada nije mogao postati sasvim nesrecan, jer se neprestano u mislima prenosio u Napulj. Ja sam sad, po svom obicaju, sasvim tih, i samo sto sirim oci u cudu kad ugledam nesto preterano divno.

1. mart

Plovidba do Pocuolija, ugodne voznje po okolini, vesele setnje po najcudnijem predelu na svetu. Pod najcistijim nebom najnesigurnije tle. Razvaline neshvatljivog blagostanja, unizene i neprijatna izgleda voda koja kljuca, jame iz kojih isparava sumpor, brda ... gola, odvratna prostranstva, a posle svega toga bujna vegetacija, koja se siri gde god samo moze, uzdizuci se nad svim unistenjem, oko jezera i potoka, i koja se u obliku prekrasne hrastove sume odrzava cak i na padinama starog kratera.

I tako coveka nesto baca tamo - amo izmedju dogadjaja u prirodi i u zivotu naroda. Covek bi zeleo da razmislja, a oseca se suvise nespretan za to. U medjuvremenu, onaj ko je ziv veselo zive i dalje, pa ni mi nismo propustili da tako cinimo. Obrazovane osobe, koje pripadaju svetu i njegovim zbivanjima, ali koje, opomenute ozbiljnom sudbinom, osecaju sklonost i prema razmisljanju. Neogranicen pogled na predeo, more i nebo; zatim ponovo u blizini jedne ljubazne mlade dame, svikle i sklone da slusaju laskanja.

3. marta

Sto nijedan Napolitanac ne zeli da makne iz svoga grada, sto njihovi pesnici u jakim hiperbolama opevaju blagoslovenost ovdasnjeg polozaja, - zbog svega im toga ne treba zamerati, pa makar se u blizini nalazilo jos nekoliko Vezuva. Ovde covek uopste ne zeli da se seca Rima; u poredjenju sa ovdasnjim otvorenim polozajem svetska prestonica u dolini Tibra izgleda coveku kao neki stari manastir sazidan na losem mestu. 

9. marta

Sve sto na Sever dolazi pojedinacno, poput potkresanog limunovog drveca, kao komadi novca, rezano drago kamenje, vaze, sve to izgleda sasvim drukcije ovde gde tih blaga ima u obilju i gde im je zavicaj. Jer onde gde su umetnicka dela retka izvesnu vrednost pridaje im i ta retkost, dok ovde covek uci da ceni samo ono sto je toga i dostojno.

Sad se daje silni novac za etrurske vaze, i van spora je da se medju njima nalaze lepi i izvrsni primerci. Nema putnika koji ne bi zeleoda ih kupi. Covek ne pridaje toliku vaznost novcu kao kad je kod kuce, pa se pribojavam da cu i sam podleci iskusenju. 

11. marta 1787.

Zajedno sa Tisbajnom odvezao sam se u Pompeju, kojom prilikom smo s leve strane i desne strane videli sve ove divne vidike koje smo dobro poznavali sa mnogih crteza tih predela, a koji su nam se sad ukazivali u svom celovitom sjaju. Pompeja svakog acudjuje svojom skucenoscu i majusnoscu. Uske ulice, iako prave i oivicene plocnicima, male kuce bez prozora, sobe osvetljene jedino kroz vrata koja gledaju na dvorista i otvorene galerije. Cak i javne zgrade, klupa kraj gradske kapije, hram, a zatim i jedna vila u blizini, lice vise na modele i na ormane za lutke negoli na zdanja. Medjutim, sobe, hodnici i galerije su islikani najvedrijim bojama; povrsine zidova su jednoobrazne, u njihovoj sredini se nalazi po jedna podrobno izvedena freska, sad vecinom skinuta, a na ivicama i po krajevima se vide lake i ukusne arabeske, iz kojih se ponekad razvijaju i ljupke prilike dece i nimfi, dok na nekom drugom mestu iz debelih venaca od cveca naviru divlje i pitome zivotinje. I tako ovaj grad, koji je najpre bio prekriven kisom kamenja i pepela, i koji su zatim opljackali oni sto su ga otkopavali, svojim sadasnjim sasvim opustosenim stanjem ipak ukazuje na sklonost celog jednog naroda prema umetnickim slikama, sklonost koju danas ni najrevnosniji ljubitelj niti shvata, niti oseca, niti za njom ima potrebu.

13. marta

U nedelju smo bili u Pompeji - u svetu su se dogodile mnoge nesrece, ali malo ih je koje su potomcima pruzili toliko uzivanje. Tesko da znam za nesto zanimljivije. Kuce su male i uske, ali iznutra su islikane na najljupkiji nacin. Gradska kapija je vredna paznje, sa grobovima koji su odmah uz nju. Tu je i grob jedne svestenice, u obliku polukruzne klupe sa kamenim naslonom, u koji je krupnim slovima urezan natpis. Preko naslona vidi se more i sunce na zalasku. Velicanstveno mesto, vredno ove lepe zamisli.

18. marta

Nismo vise mogli oklevati da posetimo Herkulanum i zbirku iskopina u Porticiju. Taj stari grad, koji se nalazi u podnozju Vezuva, bio je potpuno prekriven lavom, koja je rasla usled potonjih erupcija, tako da se zgrade sada nalaze 60 stopa ispod zemlje. Otkrili su ih ka su kopali jedan bunar, pa naisli na pod prekriven mermernim plocama. Velika je steta sti oskopavanje nisu po svim pravilima obavili nemacki rudari; jer pri slucajnom i pljackaskom preterivanju zacelo su upropascena mnoga plemenita anticka dela. Sisli smo u jednu jamu, 60 stopa duboku, i tu se pri svetlosti buktinja divili pozoristu koje se nekada nalazilo pod vedrim nebom, i slusali sta je tu sve pronadjeno i izvuceno na povrsinu.

19. marta

Poslednjih dana sam ucvrstio jedno novo poznanstvo. Posto me je Tisbajn za ove cetiri nedelje verno i sa puno koristi po mene pratio u obilazenju prirodnih i umetnickih predmeta, pa smo koliko juce jos bili zajedno u Porticiju, dosli smo do zakljucka, izmenjujuci misli, da se njegovi umetnicki ciljevi kao i oni poslovi koje je on duzan da obavljau gradu i na dvoru, posto se nada buducem postavljenju u Napulju, ne mogu spojiti sa mojim namerama, zeljama i sklonostima. Predlozio mi je stoga, vazda brinuci o meni, da uzmem kao stalnog pratioca jednog mladog coveka, koga sam jos od prvih dana cesce vidjao, i to ne bez simpatije i naklonosti. To je Knip, koji se neko vreme bavio u Rimu, a onda se preselio u Napulj, u pravi element svakog pejzaziste. Jos u Rimu sam cuo kako ga hvale kao vestog crtaca, samo sto o njegovoj marljivosti nisu govorili s podjednakom hvalom. Ja sam ga vec prilicno upoznao, i manu koju mu prebacuju pre bih nazvao neodlucnoscu, koja se zacelo moze savladati kad neko vreme provedemo zajedno.

Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete

Po Rimu Gete se kretao inkognito; tek par prijatelja znalo je spocetka da je on uopste prispeo u Rim, dok se potencijalnim obozavaocima mladoga Vertera Gete sistematski sklanjao s puta, pravio se da on uopste nije taj i koristio lazna imena. Jedan od tih retkih koji su znali ne samo za to da je on dospeo u Rim vec i gde stanuje, bio je slikar Johan Hajnrih Vilhelm Tisbajn (1751-1828). Sa ovim Tisbajnom Gete se dopisivao jos i ranije, mnogo pre ovog njegovog puta po Italiji; sada kada je konacno dosao do Rima Tisbajn se pokazao ne samo kao odani prijatelj vec i kao sjajan domacin u Rimu, te je sluzio Geteu kao kakav vodic. Zajedno su setali po gradu, obilazili crkve i muzeje, preduzimali izlete po prirodi.  Buduci da je pored sebe imao slikara Gete je imao prilike da mnogo nauci o slikarstvu za koje je i sam priznavao da ne poznaje narocito dobro. Tisbajn ga je tako vodio da vide Rafaelove Stance i Mikelandjelovu tavanicu i Strasni Sud u Sikstinskoj kapeli ali takodje i poducavao crtanju koje je Gete pokusavao da savlada najpre na mnogim pejzazima. Tako su cesto oni izlazili van granica grada i zajedno skicirali okolis. Ovo prijateljstvo izmedju dvojice umetnika ucrstilo se dodatno i poretretom Getea koji je Tisbajn preduzeo da naslika a koji je i danas veoma poznat - to je veliki portret Gete u rimskoj Kampanji. Pored toga oni su se dogovarali i o zajednickom poduhvatu pri kome bi jedan pisao a drugi ilustrovao napisano. Potom su jos otputovali na jug, zajedno obilazili Napulj i onda se, ne znano tacno zasto, rastali. Gete je nasao novog drugara koji je sa njim onda otputovao na Siciliju. 

Tisbajn potice iz porodice koja je ukupno proizvela nekih dvadeset i osam umetnika; zanimljivo je da su trecinu ovih cinile zene. Tokom perioda od ranog 18. veka pa sve do kraja 19. veka ovih dvadeset i osmoro Tisbajna radilo je sirom Evrope. Tako je i ovaj Tisbajn, koji je sada i najpoznatiji, a koga nazivaju jos i Geteov Tisbajn, ucio prvo kod jednog a onda i kod drugog svog strica, dok se nije skrasio jedno vreme kao pruski dvorski slikar. Ovo mu je, medjutim, izgleda bilo poprilicno nezanimljivo te je otputovao prvo i Minhen a zatim u Italiju. Put u Italiju ponovice 1783. godine; u Nemacku se potom vratio tek 1799. godine. Ono sto je vazno napomenuti, pored ovog sjajnog i veoma poznatog portreta Getea, jeste da je ovaj Tisbajn bio zaduzen i za graficke prikaze Hamiltonovih vaza, o cemu sam ponesto rekla u blogu o Hamiltonu na Casa del ... ; ova publikacija Hamiltonove zbirke veoma je doprinela razvoju daljih saznanja i proucavanju anticke keramike. U pocetku barokno-rokoko slikar Geteov Tisbajn se u Rimu preobrazio u slikara neoklasicara na nacin ne mnogo razlicit od toga kako se i sam Gete pretvorio u klasicara tokom ovog putovanja. 

Evo sta Gete sam govori o druzenju sa svojim Tisbajnom kao i o obilascima koje je preduzimao sa njim, prikupljanju antikviteta i katolickom ritualu koji mu se mnogo ne dopada :

18. novembra

Cinjenica da vec odavno preko pisama odrzavam najbolje odnose sa Tisbajnom, i da sam mu cesto, cak i ne nadajuci se u to, izrazavao zelju da dodjem u Italiju, odmah je ucinila nas susret plodnim i prijatnim. On je neprestano mislio na mene i starao se da mi pomogne. Odlicno se razume i u vrste kamenja kojima se zidalo u anticko i u nase doba; temeljno ih proucio, pri cemu su mu od velike pomoci njegovo umetnicko oko i umetnicko uzivanje u stvarima koje se saznaju preko cula. Pre kratkog vremena poslao je u Vajmar zbirku uzoraka, koju je izabrao za mene i kojoj cu se radovati kad se budem vratio. U medjuvremenu je pronadjena jedna znacajna dopuna toj zborci. Neki svestenik, koji se sad nalazi u Francuskoj, a koji je nameravao da izradi jedno delo o raznim vrstama kamenja iz antickog doba, dobio je, zahvaljujuci Propagandi, zamasne komade mermera sa ostrva Parosa. Njih su isekli ovde u uzorke, a i za mene su ostavili na stranu dvanaest razlicitih komada, pocev od sasvim sitnozrnih pa do onih najgrubljih sastava, najpre izvanredne cistoce a zatim manje ili vise pomesane sa liskunom; oni prvi se koriste u vajarstvu, a ovi drugi u gradjevinarstvu. Dovoljno pada u oci koliko tacno poznavanje materijala kojima se sluze razlicite umetnosti pomaze pri njihovom ocenjivanju.
Ovde se svaki cas pruza prilika za skupljanje slicnih predmeta. U rusevinama Neronove palate isli smo sred tek zagrnutih leja artisoka, i nismo se mogli uzdrzati da ne napunimo dzepove granitom, porfirom i mermernim plocicama, koje ovde leze na hiljade i koje jos sluze kao neiscrpni svedoci o davnasnjoj velelepnosti zidova koji su njima bili oblozeni.

20.novembra

Posto nas iskustvo izobilno uci da su uz pesme svih vrsta pozeljni crtezi i bakrorezi, i da cak i sam slikar svoje najbrizljivije izradjene slike posvecuje stihovima nekog pesnika, to Tisbajnova zamisao – da pesnik i likovni umetnik treba da rade zajednicki, kako bi od samog pocetka stvorili jedinstveno delo – potpuno zasluzuje odobravanje. Svakako, teskoca bi bila znatno umanjena kad bi pesme o kojima je rec bile male, tako da su preglednije i lakse za obradu.

Tisbajn u tom pogledu ima veoma prijatne idilicne zamisli, i doista je neobicno sto su predmeti koje on zeli da vidi obradjene na ovaj nacin – upravo od one vrste za cije predstavljanje ne bi bile dovoljne ni pesnicka ni likovna umetnost, uzete svaka za sebe. On mi je o tome pricao prilikom nasih setnji, kako bi mi otvorio volju da se upustim u to. Bakrorez za naslovnu stranu naseg zajednickog dela vec je skiciran; kad se ne bih bojao da se upletem u nesto novo, verovatno bih i dopustio da me na to navede.

22. novembra, na Praznik svete Cecilije

Otisao sam sa Tisbajnom na Trg svetog Petra, gde smo, jeduci grozdje koje smo kupili u blizini, najpre setali gore dole, a zatim se, kad smo se zagrejali, sklonili u senku velikog obeliska, taman dovoljno siroku za dvojicu. Potom smo usli u Sikstinsku kapelu, koju smo takodje zatekli vidnu i svetlu,a slike lepo obasjane. „strasni sud“ i razlicite freske na tavanici, od Mikelandjela, odreda su izazivale nase ushicenje. Bio sam kadar samo da gledam i da se divim. Majstorova dusevna pouzdanost i muzevnost, kao i njegova velicanstvenost, prevazilaze sve sto se moze iskazati. Posto smo sve razgledali nebrojeno puta, napustili smo ovu svetinju i otisli u Crkvu svetog Petra, u koju je sa vedra neba ulazila najlepsa svetlost, pa su joj svi delovi bili obasjani i vidni. Uzivali smo u velicini i raskosu kao ljudi koji idu za svojim zadovoljstvom, ne dopustajuci da nas ovog puta pomete odvec probirljiv i odvec promisljen ukus, i uzdrzali smo se od svakog ostrijeg suda. Uzivali smo u onom sto je i bilo za uzivanje.

24. novembra

O ovom narodu ne bih znao da kazem nista drugo sem da su to ljudi bliski prirodi, koji uza svu velelepnost i uzvisenost religije i umetnosti nisu ni za dlaku drukciji no sto bi bili i u pecinama ili sumama. Sto svim strancima pada u oci, i o cemu i danas ceo grad govori, ali samo govori, to su ubistva, koja su sasvim uobicajena. Za ove tri nedelje u nasem kvartu ubijena su vec cetvorica. Danas je, sasvim kao Vinkelman, napadnut jedan valjan svajcarski umetnik, Svendiman, medaljar i poslednji ucenik Hedlingerov. Ubica, sa kojim je poceo da se gusa, izbo ga je na oko dvadeset mesta, a kada je naisla straza , zlikovac se sam ubio. To inace nije ovde u modi. Ubica se skloni u neku crkvu i sve je u redu.

2. decembra

28. novembra smo ponovo otisli u Sikstinsku kapelu i zatrazili smo da nam otvore galeriju, sa koje se tavanica moze videti iz vece blizine; doduse, posto je ona veoma uzana, covek se sa izvesnim naporom i uz prividnu opasnost mora provlaciti pored gvozdenih sipaka, zbog cega se oni koji su podlozni vrtoglavici i ne usudjuju da udju; ali sve to nadoknadjuje pogled na najvece remek delo. A ja sam se trenutno toliko zaneo Mikelandjelom, da mi posle njega ne prija cak ni priroda, jer je, bez sumnje, ne mogu videti na onako velicanstven nacin kao on. Kad bi samo postojalo neko sredstvo da covek trajno ureze uglavu takve slike ! Ponecu sa sobom bar ono sto sto mogu da nabavim od bakroreza i crteza radjenih po njegovim delima.

3. decembra

No ovi divni predmeti jos mi se cine kao nova poznanstva. Nisam dugo ziveo sa njima, nisam upoznao njegove osobenosti. Neki nas snazno privuku sebi, tako da za izvesno vreme postajemo ravnodusni, cak i nepravicni prema drugima. Tako su, na primer, Panteon, Apolon iz Belvedera, nekoliko kolosalnih glava i od nedavno Sikstinska kapela toliko obuzeli moju dusu da pored njih gotovo nista vise ne vidim. Ali, kako da se covek, sicusan kakav je, i sviknut na sicusnost, uzdigne do ovih plemenitih, ogromnih, savrsenih dela ? Pa kad bi covek i bio kadar da ih donekle sredi u duhu, na njeg aponovo sa svih strana navali ogromno obilje predmeta, presrece ga gde god da kroci, i svaki medju njima zahteva da mu covek svojom paznjom plati danak. Kako se tu pomoci ? Nikako drugacije do da covek strpljivo pusti da to raste i vrsi svoj uticaj, i da marljivo obraca paznju na ono sto su drugi uradili nama u korist.
I u rimskim starinama pocinjem da uzivam. Istorija, natpisi, novci, o cemu ranije nisam hteo nista da znam, sve mi se to sad neodoljivo nudi. Moje iskustvo sa istorijom prirode ovde se ponavlja jer na ovo mesto se nadovezuje celokupna svetska istorija, i od onoga kad sam dosao u Rim racunam da sam se ponovo rodio i zaista preporodio.

13. decembra

Ovde se sad malo-pomalo oporavljam od svog salto-mortale, i vise proucavam nego sto uzivam. Rim predstavlja ceo jedan svet, i potrebne su godine samo da bi covek postao svestan da se nalazi u njemu. Kakos u srecni oni putnici koji pogledaju i odu.
Danas su mi dosla do ruku Vinkelmanova pisma iz Italije. Sa kakvom ganutoscu sam poceo da ih citam ! Pre trideset i jedne godine, u isto godisnje doba, dosao je on ovamo, a bio je jos siromasnija luda no sto sam ja; i on se na sasvim nemacki nacin ozbiljno trudio da temeljno  i pouzdano izuci starine i umetnost.  Kako je cestito i valjano savladao svoj zadatak! I koliko je sad meni, na ovom mestu, dragocena uspomena na tog coveka!
Jedno mesto u Vinkelmanovom pismu Frankeu narocito mi se svidelo : „Sve u Rimu treba traziti sa izvesnom ravnodusnoscu, inace ce smatrati da ste Francuz. U Rimu se, verujem, nalazi najvisa skola za ceo svet, pa i ja osecam da sam prociscen i da sam polozio ispit.“
Ove reci se sasvim slazu sa nacinom na koji ja ovde tragam za stvarima, i ljudi izvan Rima zacelo nemaju ni pojma koliko ovde covek uci. Covek je prinudjen da se tako reci ponovo rodi, i na svoja predjasnja shvatanja gleda kao na decje cipele.

20. decembra

Preporod koji me iznutra preoblikuje neprestano deluje. Ja sam, svakako, i mislio da cu ovde nauciti nesto valjano; ali da cu biti prinudjen da se vratim u najnize skolske razrede i da zaboravim toliko stvari, pa cak i da ih sasvim iznova naucim – to nisam mislio. Ali sad sam se konacno ubedio i potpuno sam se tome pokorio, a sto vise moram da se odricem sebe, utoliko se tome vise radujem. Ja sam kao neimar koji je hteo da sagradi kulu, a polozio je los temelj; on to jos na vreme primecuje, pa rado rusi ono sto je vec izniklo iz zemlje, trudi se da prosiri i oplemeni svoj nacrt, da bude sigurniji u svoju osnovu, i vec se unapred raduje pouzdanijoj cvrstoci buduce gradjevine. Neka bi nebo dalo da se pri mom povratku na meni osete i moralne posledice koje mi je doneo zivot u prostranijem svetu. Jest, istovremeno sa umetnickim culom i moralno trpi veliko obnavljanje.

25. decembra

Mermer je neobican materijal, i stoga Apolon iz Belvedera i jeste toliko bezgranicno lep u originalu, jer onaj najuzviseniji dah zivota, mladalacki slobodnog, vecito mladog bica odmah iscezava i na najboljoj gipsanoj kopiji.
Preko puta nas, u palati Rondanini, nalazi se jedna maska Meduze, na cijem je plemenitom i lepom licu, vecem no sto je u prirodi, neizrecivo tacno izrazena stravicna ukocenost smrti. Ja vec imam jednu dobru kopiju, ali car mermera se na njoj nije zadrzala. Nestalo je one poluprovidnosti zuckastog kamena, cija se boja blizi boji mesa. Gips, medjutim, uvek izgleda poput krede i mrtav je.
A ipak koliku radost predstavlja doci nekom livcu gipsanih figura, gledati kako prekrasni delovi kipova posebno izlaze iz kalupa, i na taj nacin posmatrati oblike iz sasvim novih uglova. Zatim, covek vidi jedno kraj drugoga ono sto se nalazi rasuto po Rimu, a to je veoma korisno radi uporedjivanja. Nisam se mogao uzdrzati da ne nabavim jednu kolosalnu Jupiterovu glavu. Ona se nalazi naspram moje postelje, dobro osvetljena, kako bih joj odmah mogao uputiti svoju jutarnju molitvu.

29. decembra

Moram jos puno da pricam o Tisbajnu i da pohvalim originalan, sasvim nemacki nacin na koji se on razvio iz sebe sama, a zatim da zahvalno javim da se on tokom svog drugog boravka u Rimu veoma prijateljski starao o meni, dajuci da se za mene izradi ceo niz kopija prema najboljim majstorima, neke u crnoj kredi, druge u sepiji i akvarelu; one ce tek u Nemackoj, gde je covek udaljen od originala, steci svoju pravu vrednost i podsecace me na ono sto je najbolje.

Vodeci ovaj umetnicki zivot, covek kao da se nalazi u kakvoj sobi sa ogledalima, gde i mimo volje vidi umnozene i sebe samog i druge. Dobro sam primetio da me je Tisbajn cesce pazljivo posmatrao, i sad se ispostavilo da namerava da slika moj portret. Nacrt mu je gotov, i vec je razapeo platno. Treba da budem predstavljen u prirodnoj velicini, uvijen u beli ogrtac, kako sedim napolju na jednom oborenom obelisku i posmatram rusevine po rimskoj Kampanji, koje se nalaze duboko u pozadini. Bice to lepa slika, samo odvec velika za nase severnjacke stanove. Ja cu, bez sumnje, uspeti da se opet uvucem onamo, ali za portret nece biti mesta.

6. januara

Da bih se razgalio, postavio sam juce u dvoranu jednu kopiju kolosalne Junonine glave, ciji se original nalazi u vili Ludovizi. To je bila moja prva ljubav u Rimu, i sad je imam. Nju nikakve reci ne mogu predstaviti. Ona je kao pevanje iz Homera.
Da bih opet jednom govorio o crkvenim stvarima, ispricacu kako smo nocu uoci Bozica tumarali gradom i posecivali crkve, u kojima su drzana bogosluzenja. Narocito je posecena jedna u kojoj su orgulje i uopste muzika tako podeseni da ne  nedostaje nijedan zvuk potreban za kakav pastoralni muzicki komad : ni pastirske svirale, ni cvrkutanje ptica, ni blejanje ovaca.
Prvog dana Bozica video sam u Crkvi svetog Petra papu sa celim svestenstvom, dok je drzao veliku misu, delom pred prestolom, delom sa njega. To je u svojoj vrsti jedinstven prizor, dovoljno raskosan i dostojanstven, ali ja sam toliko ostareo u protestantskom diogenstvu da mi ovo veleleplje vise uzima no daje; i ja bih, kao i moj smerni prethodnik, zeleo da kazem ovim crkvenim osvajacima sveta : „Samo mi nemojte skrivati sunce uzvisene umetnosti i cistog covestva.“

Danas, na Sveta tri kralja, video sam i cuo bogosluzenje po grckom ritualu. Njihovi obredi mi se cine dostojanstveniji, strozi, ozbiljniji, a ipak popularniji no sto su katolicki.
I tu sam ponovo osetio da sam prestar za sve, samo ne za ono sto je istinito. Njihove ceremonije i opere, njihove litije i baleti, sve se to sliva niz mene kao voda niz ograc od navostanjenog platna. Medjutim, neki prizor u prirodi, kao sto je zalazak sunca kad se posmatra od Vile Madama, ili neko umetnicko delo kao sto je obozavana Junona, ostavljaju na mene dubok i trajan utisak.

22. januar

Ali u Rimu je suvise malo ucinjeno za onoga ko se ozbiljno trudi da izucava celinu. On mora sve sam da napabirci iz beskrajnih, iako prebogatih, rusevina. Doduse, malo stranaca se iskreno i ozbiljno trudi da vidi i nauci nesto valjano. Oni idu za svojim cudima, za svojom sujetom, i to lepo zapazaju svi oni koji imaju posla sa strancima. Svaki vodic ima neku svoju skrivenu nameru, svaki hoce da preporuci nekog trgovca, da potpomogne nekog umetnika, a zasto i ne bi ? Jer zar neiskusan covek ne odbija i najbolje stvari koje mu se nude ?

2. februara

Ako to sam nije video, covek ne moze zamisliti koliko je lepo setati Rimom po mesecini. Sve pojedinosti se gube u velikim plohama svetlosti i senki, i oku se prikazuju samo najvece, najopstije slike. Vec tri dana kako lepo i potpuno uzivamo u izvanredno sjajnim i velicanstvenim nocima. Izuzetno lep pogled pruza se sa Koloseuma. On se nocu zatvara; unutra, kraj jedne crkvice, boravi neki pustinjak, a u oburvane svodove ugnezdili su se prosjaci. Oni su zapalili vatru na zemlji, a slab povetarac je najpre razgonio dim po areni, tako da je donji deo rusevina bio prekriven, dok su ogromni zidovi nad njima mracno strcali u vazduhu; stajali smo kraj ograde i posmatrali taj fenomen a mesec je blistao visoko na nebu. Malo-pomalo dim poce prodirati kroz zidove, rupe i otvore, dok je mesecina sijala po njemu kao po magli. Bio je to prekrasan prizor. Pod ovakvim osvetljenjem bi trebalo videti Panteon, Kapitol, kolonadu pred Svetim Petrom i druge velike ulice i trgove. I tako sunce i mesec, bas kao i ljudski duh, ovde imaju sasvim drukciji zadatak no drugde, ovde gde im pogled presrece ogromne a ipak oblikovane mase.

21. februara (pred odlazak za Napulj)

Sada je ludostima dosao kraj. Jos koliko sinoc su bezbrojne svetiljke pruzale pomahnitao prizor. Covek mora videti karneval u Rimu da bi se potpuno lisio zelje da ga ikad vise ponovo vidi. O tome se nema sta pisati, mada bi pri usmenom opisu mozda i bilo zabavno. Pri tom se covek neprijatno oseca zato sto nisu od srca veseli i sto im nedostaje para da proteraju ono malo cefa sto bi jos mogli imati. Velikasi su stedljivi i uzdrzavaju se, srednji stalez nije bogat, a narod oskudeva. Poslednjih dana vladala je neverovatna buka, ali nije bilo radosti iz dna duse. Nebo, toliko beskonacno cisto i lepo, plemenito je i neduzno posmatralo ove lakrdije. 

Za mene je izvanredno znacajno sto na ovo putovanje krecem sa Tisbajnom, koji tako divno ume da vidi prirodu i umetnost; no mi se kao pravi Nemci ipak ne mozemo osloboditi planova i izgleda za rad. Kupili smo najlepsu hartiju, i naumili smo da na njoj crtamo, iako je sasvim verovatno da ce mnostvo, lepota i blistavost predmeta ocrtavati medje nasoj dobroj volji.

Goethe : Italianische Reise - Roma !

Rim, 1. novembra

Samo zato sto sam video kako su svi telom i dusom prikovani za sever i kako niko  vise ne mari za ove predele, mogao sam se odluciti da prevalim ovaj dugacak i samotan put i da potrazim ono srediste ka kome me je vukla neka neodoljiva potreba. Stavise, poslednjih godina se to pretvorilo u neku vrstu bolesti, od koje su me jedino mogli izleciti pogled na ove krajeve i prisustvo u njima. Sad smem to da priznam ; u poslednje vreme nisam vise smeo ni da pogledam neku latinsku knjigu, kao ni crtez nekog italijanskog predela. Pozuda da vidim ovu zemlju  bila je odvec zrela : tek sad, kad je zadovoljena, ponovo iz dna duse osecam ljubav prema svojim prijteljima i otadzbini, a povratak mi se cini pozeljan, i utoliko pozeljniji sto pouzdano osecam da ovolika blaga necu doneti za sopstveno raspolaganje i licnu upotrebu, nego da ce ona i meni i drugima do kraja zivota sluziti kao uputstvo i podstrek.

Tirolske planine sam tako reci preleteo. Veronu, Vicencu, Padovu i Veneciju sam dobro razgledao, Feraru, Cento i Bolonju na brzinu, a Firencu jedva. Pozuda da stignem u Rim bila je toliko jaka i toliko je svakog trenutka rasla da se vise nigde nisam mogao zaustaviti, pa sam se u Firenci zadrzao svega tri sata. Sada sam ovde, spokojan i, kako izgleda, za ceo svoj zivot smiren. Jer bez sumnje se sme reci da nov zivot zapocinje kad covek svojim ocima vidi celinu koju vec delimicno poznaje iznutra i spolja; prve bakroreze kojih se secam (moj otac je u jednom predsoblju bio obesio prospekte Rima) vidim sad u stvarnosti, i sve sto sam vec odavno poznavao sa slika i crteza, bakroreza i drvoreza, i na osnovu predmeta izradenih od gipsa ili plute, - sve to sad stoji na okupu preda mnom; kud god podjem, srecem u novoj okolini nesto poznato; sve je kao sto sam zamisljao, i sve je novo. Isto to mogu da kazem i o svojim zapazanjima i svojim idejama. Nije mi dosla nijedna potpuno nova misao, nijednu nisam osetio sasvim stranom, ali one stare su postale toliko odredjene, toliko zive, toliko povezane, da mogu vaziti kao nove.

Kad je Pigmalionova Eliza, koju je on uoblicio sasvim u skladu sa svojim zeljama i udahnuo joj onoliko istinitosti i zivota koliko je samo umetnik kadar, najzad prisla Pigmalionu i rekla : „Ja sam to!“ – koliko je ona, ozivela, bila drukcija od oblikovanog kamena!

I koliko je za mene, zatim, i u moralnom pogledu zdravo sto zivim u jednom sasvim culnom narodu, o kojem se toliko govori i pise, i o kojem svaki stranac sudi arsinom koji je sa sobom poneo.

Rim, 5. Oktobra

Ovde sam evo vec  sedam dana, i malo-pomalo se u mojoj dusi stvara opsta slika o ovom gradu. Marljivo idemo ovamo i onamo, upoznajem se sa planovima starog i novog Rima, posmatram rusevine, zgrade, posecujem ovu i onu vilu; najvece znamenitosti sasvim polako upoznajem : samo otvaram oci i gledam, pa odlazim i opet se vracam, jer covek se samo u Rimu moze pripremiti za Rim.

Priznajmo ipak da je mucan i tuzan posao pabirciti stari Rim po novome, ali to se ipak mora ciniti, sa nadom da ce se na kraju doci do neocenjivog zadovoljenja. I velelepnost i razaranje, na cije tragove covek nailazi, prevazilaze sve nase pojmove. Sto su ostavili varvari, to su opustosile arhitekte novog Rima.

Kad tako posmatramo jedan organizam kome je dve hiljade godina i vise, koji se u smeni vremena na toliko raznih nacina i iz temelja menjao, pa ipak vidimo isto tle, isti breg, pa cesto cak i isti stub i zid, a u narodu jos tragove starog karaktera, mi onda postajemo svedoci velikih odluka sudbine, i otuda posmatracu vec od pocetka biva tesko  da dokona kako za jednim Rimom dolazi drugi, i to ne samo novi za starim, nego i razlicite epohe bilo novog bilo starog jedna za drugom. Ja se za sada jedino trudim da sam osetim gde se nalaze upola skrivene tacke, a tek onda se mogu potpuno iskoristiti lepi prethodni radovi; jer od petnaestog veka do nasih dana su se vrsni umetnici i naucnici celog svog zivota bavili ovim predmetima.

7. novembra

... svaki dan donese ponesto novo, i mi hitamo da i o tome promislimo i donesemo sud. Ali ovde dolazimo u sasvim veliku skolu, gde jedan dan toliko kazuje da se smemo usuditi da nista ne kazemo o tom danu. Stavise, dobro bismo ucinili kad bismo se, godinama ovde boraveci, pridrzavali pitagorejskog cutanja.

Ranije mi je ponekad dolazilo cudno raspolozenje da zarko zelim da me u Italiju vodi neki dobro obavesteni covek, neki Engles potkovan u umetnosti i istoriji; a sad se, medjutim, sve to udesilo lepse nego sto sam mogao da slutim. Tisbajn je toliko dugo ovde ziveo kao moj iskren prijatelj, ziveo je ovde sa zeljom da mi pokaze Rim; naseprijateljstvo je davnasnje po pismima, a novo po neposrednom  drugovanju; gde bih mogao naci nekog dragocenijeg vodju ? Iako je moje vreme ograniceno, ipak cu uzivati i uciti koliko najvise mogu.

9. novembra

U Svetom Petru sam naucio da shvatam kako umetnost, kao i priroda, moze da oduzme znacaj bilo kakvom poredjenju srazmera. A isto tako me je i Apolon iz Belvedera preneo izvan stvarnosti. Jer kao sto o onim gradjevinama ni najtacniji crtezi ne daju pravu sliku, tako je i ovde sa mermernim originalom u odnosu na gipsane odlive, medju kojima sam poznavao i veoma lepe.

10. novembra

A kada okrenem pogled u sopstvenu dusu, sto covek toliko rado cini u svakoj prilici, otkrivam izvesno osecanje kojem se beskrajno radujem, i koje se cak usudjujem da iskazem. Ko ovde sa ozbiljnoscu gleda oko sebe, i ko ima oci da vidi, taj mora da postane temeljan, taj mora steci pojam o temeljnosti kakav u njemu nikad nije bio toliko ziv.

Duh stice obelezja valjanosti i krepkosti, dospeva do ozbiljnosti lisene suvoce, do stalozenosti pune veselja. Ja se bar osecam kao da nikad nisam ocenjivao stvari ovoga sveta toliko tacno kao ovde. Radujem se  blagoslovenim posledicama koje cu otuda proisteci za ceo moj zivot.

11. novembra

Danas sam posetio Nimfu Egeriju, zatim Karakalino trkaliste, razorene grobnice duz Via Apije i Metelin grob, koji tek coveku daje predstavu o solidnom zidanju. Ovi ljudi su radili za vecnost, i proracunali su sve, jedino nisu bezumlje opusosilaca, pred kojim je sve moralo da ustukne. Veceras, dok se vec smrkavalo, dosli smo do Koloseuma. Kad se to pogleda, sve drugo se tad ucini majusno : ovo je toliko veliko da se ta slika ne moze zadrzati u dusi; covek se toga seca samo u smanjenim srazmerama, a kad se vrati i jos jednom pogleda – ponovo mu se ucini da je vece.

Goethe : Italianische Reise - ka Rimu

Venecija, 12. oktobra

Razume se, Italijan ima mutnu predstavu o svemu sto je iza planine, pa se i meni sad cini tmurnim sve sto je s one strane Alpa; no drage prilike mi vazda masu iz magle. Samo bi me klima mogla podstaci da ove predele pretpostavim onima; jer, rodjenje i navika su snazne veze. Ne bih ovde mogao ziveti, kao ni na kojem drugom mestu gde bih bio besposlen; sada mi pak beskrajno mnogo posla zadaje sve ono sto je novo za mene. Arhitektura ustaje iz groba kao kakav davnasnji duh, i poziva me da izucavam njene pouke kao pravila nekog izumrlog jezika, ne da bih ih primenjivao ili da bih u njima uzivao kao u necem zivom, nego samo da bih tiho u dusi odavao postovanje dostojanstvenom, zauvek minulom postojanju proteklih vekova . Posto Paladio sve dovodi u vezu sa Vitruvijem, nabavio sam i Galijanijevo izdanje; ali ovaj folijant tezi u mom prtljagu kao sto i njegovo izucavanje pritiska moj mozak. Paladio mi je svojim recima i delima, svojim nacinom misljanja i delanja vec priblizio i protumacio Vitruvija bolje no sto to moze uciniti italijanski prevod. Vitruvija nije sasvim lako citati; knjiga je vec po sebi mutno napisana i iziskuje kriticno izucavanje. I pored toga ja je letimice prelazim, i ostaje mi mnogi uzviseni utisak. Bolje reci : citam je kao kakav trebnik, vise iz poboznosti no pouke radi. Noc se vec ranije spusta i daje vremena za citanje i pisanje.

Kako sam, Bogu hvala ! opet zavoleo sve sto mi je bilo drago od detinjstva ! Kako se osecam srecan sto se opet usudjujem da pristupim starim piscima ! Jer sada smem to reci, smem priznati svoju bolest i ludost. Vec od pre nekoliko godina nisam smeo da pogledam nijednog latinskog autora, niti da posmatram ista sto bi u meni obnovilo sliku Italije. Kad bi se to slucajno desilo, trpeo bih najstrasnije bolove. Herder mi se cesto rugao da sav svoj latinski ucim iz Spinoze, jer primetio je da je to jedina latinska knjiga koju sam citao; ali on nije znao koliko sam morao da se cuvam starih pisaca, i kako sam sa strepnjom nalazio utocista u onim mutnim opstim razmisljanjima. Jos nedavno me je Vilandov prevod „Satira“ nacinio izvanredno nesrecnim; tek sto sam procitao dve medju njima, a vec kao da sam sisao sa uma.

Da nisam doneo odluku koju sad ostvarujem, sasvim bih propao : toliko je u mojoj dusi sazrela pozuda da ove predmete vidim svojim ocima. Istorijsko znanje nije mi bilo od pomoci; predmeti su se nalazili na pedalj od mene, ali bili su razdvojeni nekim neprobojnim zidom. I zaista, ni sada nemam utisak da te stvari vidim prvi put, nego da ih ponovo vidjam. Tek sam kratko vreme u Veneciji, a dovoljno sam vec prisvojio  od ovdasnjeg nacina zivota i znam da cu sa sobom poneti makar i nepotpunu, ali ipak sasvim jasnu i istinitu predstavu o njemu.

Ferara, 16. oktobra nocu

Blistavi dvor je nekada davao zivota istim ovim ulicama, tu je Ariosto ziveo nezadovoljan a Taso nesrecan, i mi verujemo da cemo okrepiti svoju dusu kad posetimo ovo mesto. Ariostov nadgrobni spomenik sadrzi mnogo mermera, lose raspodeljenog. Namesto Tasovog zatvora pokazuju jednu dascaru za smestaj drva i uglja, u kojoj zacelo nisu drzali Tasa. A u toj kuci gotovo niko ni ne zna sta trazite. Najzad  se prisecaju, zahvaljujuci napojnici. To mi lici na onu mrlju od mastila koju je nacinio doktor Luter, a koju cuvar zamka obnavlja s vremena na vreme.  Zaista, u vecini putnika ima neceg od putujuceg kalfe, pa razgledaju takve znamenitosti.

Cento, 17. oktobra uvece

Raspolozeniji nego juce pisem iz Gvercinovog rodnog grada. Ali i okolnosti su sasvim drukcije. Ovo je prijatan, lepo zidan gradic od oko pet hiljada stanovnika, bogat, zivahan, cist, usred nepregledne obradjene ravnice. Po svojoj navici odmah sam se popeo na toranj. More topola, izmedju cijih se vrhova vide u blizini mali salasi, svaki okruzen sopstvenim njivama. Prekrasno zemljiste, blaga klima. Bilo je jesenje vece kakvo nam nase leto retko poklanja. Nebo, celoga dana zastrveno, razvedrilo se, oblaci su se ustremili na sever i jug prema planinama, i za sutra se nadam lepom danu.

Gvercino je voleo svoj rodni grad, kao sto Italijani uopste u najvisem smislu gaje i neguju ovaj lokalni patriotizam; iz tog lepog osecanja je poniklo toliko dragocenih ustanova, pa cak i veliki broj mesnih svetaca. Pod vodjstvom toga majstora nastala je ovde slikarska akademija. On je za sobom ostavio vise slika u kojima gradjanin i danas uziva, a to su i zasluzile.

Gvercino je sveto ime, i pominju ga i deca i starci.

Veoma sam zavoleo sliku koja predstavlja vaskrslog Hrista kako se javlja svojoj majci. Klececi pred njim, ona gleda u njega sa neizrecivom neznoscu. Levom rukom ona dodiruje njegovo telo odmah ispod nesrecne rane, koja kvari celu sliku. On je obavio svoju levu ruku oko njenog vrata, i malo je izmakao telo da bi je lakse mogao posmatrati. Ovo daje figuri nesto sto ne bih nazvao usiljenim, ali ipak neobicnim. No i pored toga ona ostaje beskrajno prijatna. Mirni i tuzni pogled s kojim je on posmatra jedinstven je : kao da mu pred plemenitom dusom lebdi uspomena na njegove i njene patnje, koje vaskrsenje nije odmah izvidalo.

Strejndz je gravirao ovu sliku; zeleo bih da moji prijatelji  vide bar tu kopiju.

Potom je moju naklonost stekla jedna Madona. Dete trazi da se podoji, a ona mu vodi ruku da bi uzdignutim prstima podelilo blagoslov. U smislu katolicke mitologijeveoma srecna i cesto ponavljana misao.

Gvercino je duhom cestit, muzevno zdrav slikar, bez grubosti. Pre bi se moglo reci da u njegovim platnima ima neke nezne gracije pune morala, neke mirne slobode i velicine, a pritom neceg osobitog, sto cini da covek mora prepoznati njegova dela ako je jednom zadrzao oci na njima. Zadivljuje lakoca, cistota i savrsenstvo njegove kicice.

Bolonja, 18.oktobra, nocu

Najpre, dakle, Rafaelova „Sveta Cecilija“ ! To sam ja i unapred znao, a sad sam video svojim ocima : on je uvek cinio ono sto su drugi zeleli da cine, i ja sada o toj slici ne bih zeleo da kazem nista drugo sem da potice od njega. Jedno pored drugog stoje pet svetih lica, koja nas se nimalo ne ticu, ali koja su tako savrseno prikazana u svom postojanju da zazelimo vecito trajanje ovoj slici, dok bismo u isti mah bili zadovoljni kad bismo sami nestali. Ali da bismo ga upoznali kako valja, da bismo ga dostojno cenili, i da ga ne bismo bas ni velicali kao nekog boga koji bi se poput Melhisadeka pojavio bez oca i majke, moramo pogledati njegove prethodnike, njegove ucitelje. Oni su za osnovu uzeli cvrsto tle istine, marljivo su, cak i bojazljivo polozili siroke temelje, pa su medjusobno se takmiceci podigli piramidu stupnjevito uvis, dok on nije najzad, potpomognut svim ovim preimucstvima, prosvetljen nebeskim genijem, stavio poslednji kamen na vrh, iznad kojeg i pored kojeg nijedan drugi ne moze stajati.

Interesovanje za istoriju narocito ozivljava kad se posmatraju dela starijih majstora. Francesko Francija  je umetnik veoma dostojan postovanja, a Pijetro iz Perudje tako valjan covek da bi se gotovo moglo reci : cestita nemacka dusa. Kamo da je sudbina odvela Albrehta Direra dublje u Italiju ! U Minhenu sam video nekoliko njegovih dela neverovatne velicine. Siromah, kako se u Veneciji vara u racunu i sklapa sa popovima ugovor zbog kojeg gubi nedelje i mesece ! Kako na svom putovanju u Holandiju trampi za papagaje  svoja divna umetnicka dela, pomocu kojih se nadao da uspe u zivotu, i kako, da bi ustedeo napojnice, portretira sluzavke koje mu donose tanjir voca ! Mene beskrajno dira takav jadan i budalast umetnik, jer je to u osnovi i moja sudbina, samo sto ja malcice bolje umem da pomognem sebi.

Bolonja, 19. oktobra uvece

Svoj dan sam upotrebio sto sam bolje mogao za gledanje i ponovno gledanje, ali sa umetnoscu je kao sa zivotom : sto dublje covek ulazi u nju, to sira biva. Na ovom nebu se ponovno javljaju nove zvezde , koje ne mogu da procenim i koje me zbunjuju : Karacijevi, Gvido, Domenikino,ponikli u kasnijem i srecnijem umetnickom dobu; no da bi se odista uzivalo u njima potrebno je imati znanja i moci procenjivanja, sto meni nedostaje i sto se moze sreci tek malo-pomalo. Veliku smetnju cistom posmatranju i neposrednom razumevanju cine vecinom besmisleni predmeti slika, zbog kojih covek pobesni, dok bi s druge strane hteo da ih postuje i voli.

To je kao kad su se sinovi bozji zenili ljudskim kcerima, pa su otuda proisticala cudovista. Dok te s jedne strane privlace Gvidovo nebesko nastrojenje i njegova kicica koja bi trebalo da slika samo ono najsavrsenije sto covek moze videti, dotle bi smesta da okrenes pogled od odvratno glupih predmeta, koje nikakva pokuda na svetu ne bi mogla dovoljno da unizi; i tako je iz slike u sliku : covek neprestano gleda ili cas anatomije, ili gubiliste, ili strvodernicu; svuda samo patnja junaka, nigde radnja, nigde zanimanje, za ono sto je prisutno, a svuda nesto fantasticno sto se ocekuje da dodje spolja. Ili zlocinci ili zanesenjaci, razbojnici ili budale, i tu onda slikar, da bi se izvukao, dovlaci kakvog nagog junacinu ili neku lepuskastu posmatracicu, ili u najgorem slucaju postupa sa svojim crkvenim junacima kao sa manekenima i prebacuje preko njih veoma lepe naborane ogrtace. Nema tu nicega sto bi moglo pruziti neku ljudsku ideju! Medju deset sizea jedva da je jedan koji je  trebalo naslikati, a i tom jednom umetnik nije smeo da pridje sa prave strane.

Folinjo, 26. oktobra uvece

Ova Italija, koju je priroda izvanredno obdarila, beskrajno je zaostala prema ostalim zemljama u svemu sto se tice mehanike i tehnike, a na ovom se svakako zasniva ugodniji i bodriji nacin zivota. Vozilo ovdasnjih kocijasa, koje se naziva i „sedia“, svakako je nastalo od starih nosiljki u kojima su se na mazgama prevozile zene i starije otmenije osobe. Mesto zadnje mazge, koju su zapregli napred za rukunice, stavili su dole dva tocka, a na kakvo drugo usavrsavanje nisu mislili.  Ljuljaju se pri voznji kao sto su i pre toliko vekova, a takvi su i u stanovima i u svemu ostalom.

Ako covek jos hoce da vidi u stvarnosti onu prvobitnu poetsku ideju po kojoj su ljudi ziveli pod vedrim nebom i ponekad se iz nevolje povlacili u pecine, onda mora uci u ovdasnje kuce, narocitona selu, koje po izgledu i ukusu sasvim lice na pecine. Eto toliko su neverovatno bezbrizni da ne bi ostareli razmisljajuci. Sa necuvenom lakomislenoscu propustaju da se pripreme za zimu i za duze noci, i zbog toga se dobar deo godine muce kao psi. Ovde u Folinju, u jednoj velikoj odaji gde je sve kao u Homerovo doba, gde su svi okupljeni oko velike vatre koja gori na zemlji, i vicu i galame,i jedu za dugackim stolom kao na slikama koje prikazuju svadbu u Kani, - ovde sam ugrabio priliku da ovo napisem, posto je jedan od njih naredio da se donese mastionica, na sta ja u ovakvim prilikama ne bih ni pomislio. Ali i na ovom listu se mogu primetiti hladnoca i neugodnost mog stola za pisanje.