Goethe : Italianische Reise - Venecija

Tako je, dakle, u knjizi sudbine na mom listu pisalo da cu dvadeset osmog septembra 1786. godine, uvece, po nasem vremenu u pet, prvi put ugledati Veneciju, uplovivsi iz Brente u lagune, i da cu ubrzo potom stupiti u ovu sudesnu varos na ostrvima, u ovu dabrovsku republiku, i posetiti je. I tako, Bogu hvala, Venecija za mene nije vise puka rec, i nije prazno ime, koje me je toliko puta plasilo, mene, smrtnog neprijatelja zvucnih reci bez smisla.

Osam dana od kako je poceo da zabelezava dozivljaje sa svog putovanja ka Italiji, prosavisi, izmedju ostalog, kroz Minhen, Brener, Trijent, Torbole, Malcezine, Veronu, Vicencu i Padovu, Gete je dosao do Venecije. Odmah posto je prispeo krenuo je, sam sebi kao vodic i pratilac, da obilazi grad koji se moze porediti jedino samim sobom; uronio je u lavirint venecijanskih ulicica, prolazio pored kanala, pronasao most Rijalto, posmatrao zivopisan prizor venecijanskih gospodja i gospodjica koje su se iskrcavale sa brodica kako bi, na Miholjdan, dospele do crkve, i onda, umorivsi se, i sam seo u jednu gondolu : da sebi pruzim suprotan prizor, povezao kroz severni deo Velikog kanala, oko ostrva Svete Klare, usao u lagune pa u kanal Djudeke, i dospeo do Markovog trga; tada se najednom osetih  suvlasnikom Jadranskog mora, kao sto se oseca svaki Venecijanac kad se zavali u svoju gondolu. Sledeceg dana on je vec sebi nabavio plan grada, te se popeo na toranj Svetog Marka, sto je i inace cesto cinio u , za njega novim gradovima, kako bi pribavio sebi jedan opsti pogled i vizuru. U Veneciji on je ostao do 14. oktobra; za ovih nesto vise od dve nedelje provedenih u Serenisimi Gete je obilazio znamentisti, umetnicke zbirke ali i veoma revnosno posecivao pozorisne ulicne predstave, posmatrao narod, proucavajuci njihov karakter, ali je, pored svega toga i redovnog pisanja o svojim utiscima,on jos stizao i to da posmatra skoljke i rakove satima na obali mora. O umetnickim sudovima nekom drugom prilikom; evo sta je pored toga jos Gete primetio tokom ovog svog boravka a sto je meni bilo zanimljivo.

4. oktobra

Preko dana na trgu i obali, u gondolama i palati, kupci i prodavci, prosjaci, ladjari, susetke, advokati i njihovi protivnici, sve to zivi i juri i pasti se, govori i kune se, vice i nudi, peva i igra, proklinje i galami. A uvece odlaze u pozoriste i gledaju i slusaju zivot svoga dana, vesto sastavljen, skladnije doteran, protkan bajkama, zahvaljujuci maskama udaljen od stvarnosti, ali priblizen zahvaljujuci moralu. Tome se oni detinjasto raduju, ponovo vicu, tapsu i galame. Od jutra do mraka, bolje reci od ponoci do ponoci, sve je uvek jedno isto. 

Ja pak tesko da sam nekoga video da igra prirodnije od tih maski, onako kako je moguce postici jedino vezbom i pri izuzetno srecnom telesnom sastavu.

Dok ovo pisem, dizu grdnu buku na kanalu pod mojim prozorom, a ponoc je prosla. Oni i u dobru i u zlu uvek zbog neceg moraju da su na okupu.

6. oktobra

Na jucerasnjoj tragediji sam puno naucio. Prvo, cuo sam kako Italijani izgovaraju i deklamuju svoje jampske jedanaesterce, a zatim, shvatio sam kako je Goci mudro spojio maske sa tragicnim figurama. To je pravo pozoriste za ovaj narod; jer on zeli da bude dirnut na grub nacin, on ne saucestvuje nezno i od srca u sudbini nesrecnog lica, on se raduje samo ako junak dobro govori; jer oni mnogo drze do pricanja, a zatim hoce da se smeju i da cuju kakvu budalastinu. 

Oni se prema pozorisnom komadu ne odnose drukcije do kao prema necemu stvarnom. Kad je tiranin pruzio svom sinu mac i zatrazio da ovaj ubije svoju rodjenu zenu, koja je stajala pred njim, narod poce glasno da pokazuje svoje nezadovoljstvo zbog ovog zahteva, i malo je trebalo pa da se predstava prekine. Trazili su da stari povuce svoj mac, cime bi, razume se, iduce situacije u komadu bile onemogucene. Najzad se pritesnjeni sin odluci, pridje do rampe i ponizno zamoli da se samo jos koji casak strpe, pa ce se sve ipak udesiti po njihovoj zelji. S umetnicke tacke gledista, medjutim, ta je situacija s obzirom na okolnosti bila besmislena i neprirodna, a ja sam hvalio narod zbog njegovog osecanja. 

Sad bolje razumem duge govore i silna raspravljanja u grckoj tragediji. Atinjani su jos vise voleli da slusaju kako se govori, i jos bolje su se u to razumevali od Italijana; oni su mnogo naucili u sudnicama, gde su se bavili po vasceli dan.

7. oktobra

Za veceras sam narucio cuveno pevanje ladjara, koji pevaju Tasa i Ariosta na svoje sopstvene melodije. To se zaista mora naruciti, jer je neuobicajeno i pre se moze reci da spada u upola iscezla starinska predanja. Po mesecini sam usao u jednu gondolu, a jedan pevac je bio napred, drugi pozadi; poceli su svoju pesmu, naizmenicno pevajuci stih po stih. Melodija, koju poznajemo zahvaljujuci Rusou, predstavlja sredinu izmedju korala i recitativa, i uvek zadrzava isti hod, ne vodeci racuna o taktu; modulacija je takodje jednaka, samo sto prema sadrzini stiha, pomocu neke vrste deklamacije, menjaju kako ton tako i ritam; a sto se tice duha i zivota pesme, oni se mogu shvatiti iz ovog sto sledi.

Necu ispitivati na koji nacin je nastala melodija; tek, ona je vanredno prikladna za kakvog dokonog coveka, koji nesto modulira za sebe i takvom pevanju podmece pesme koje zna napamet.

Prodornog glasa - narod pre svega ceni snagu - on sedi u barci kraj obale nekog ostrva ili kanala i gromko peva svoju pesmu da odjekne dokle god moze. Ona se siri nad mirnom vodenom povrsinom. U daljini je cuje neko drugi, koji poznaje melodiju, razume reci, i odgovara sledecim stihom; na ovo prvi odvraca, i tako jedan stalno predstavlja odjek ovog drugog. Pesma traje po cele noci, i zabavlja ih a ne umara. Sto su udaljeniji jedan od drugog, to pesma moze postati drazesnija; i ako se slusalac nalazi izmedju njih dvojice, onda je na pravom mestu.

Da bi mi omogucili da i ovo cujem, iskrcali su se na obali Djudeke i razdvojili se, posavsi na razne strane kanala; ja podjoh gore-dole izmedju njih, tako da sam uvek napustao onoga koji je trebalo da pocne sa pesmom, a priblizavao se onome koji je prestao. Tek tada sam otkrio smisao tog pevanja. Kao udaljeni glas to izvanredno neobicno zvuci, poput neke tuzbalice u kojoj nema tuge; ima u tome nesto neverovatno, sto dira do suza. Ja sam to pripisivao svom raspolozenju; ali moj stari mi rece "Cudno je kako ta pesma raznezi coveka, utoliko vise  ukoliko se bolje peva." Preporucio mi je da, ako mogu, cujem zene sa Lida, a narocito one iz Malamoka i Palestrine, jer i one, rekao je, pevaju Tasa na istu ili slicnu melodiju. Dodao je : "Kad im muzevi isplove na more da love ribu, one imaju naviku da uvece posedaju na obalu i da prodornim glasom zapevaju te pesme, sve dok iz daljine ne zacuju glasove svojih muzeva, pa tako razgovaraju s njima." Zar to nije veoma lepo ? A ipak, lako je zamisliti da slusalac u blizini moze tek neznatno uzivati u takvim glasovima, koji se bore s morskim valima. Ali ovako smisao ovog pevanja postaje ljudski i istinit, i melodija, nad cijim smo mrtvim slovima malocas razbijali glavu, postaje ziva. To je pesma usamljenika, upucena u daljinu i prostranstvo da je neko drugi, prozet istim osecanjima, cuje i odgovori na nju.

9. oktobra

Samo kad bi odrzavali vecu cistocu u svom gradu, sto je koliko neophodno toliko i lako, i zaista izvanredno vazno za vekove koji dolaze. Doduse, sada je pod pretnjom velike kazne zabranjeno da se u kanale prosipa bilo sta i da se u njih baca djubre; ali pljusku koji se naglo sruci ne moze se zabraniti da podigne sve smece koje je sacisceno u kutove i da ga ponese u kanale, ili cak, sto je jos gore, da ga povuce u slivnike, koji su namenjeni samo za oticanje vode, i da ih toliko zagusi da glavnim trgovima preti opasnost da budu poplavljeni. Video sam kako su zacepljeni i prepuni vode cak i neki slivnici na malom Trgu svetog Marka, koji su inace, kao i na velikom, veoma pametno postavljeni.

U kisovite dane svuda je nepodnosljivo blato, svi psuju i proklinju, dok se penju na mostove i silaze s njih prljaju ogrtace, "tabare", koji inace cele godine vuku, a kako ceo svet ide obuven u plitke cipele i carapre, to prskaju jedni druge i grde, jer nisu se ukaljali obicnim blatom, vec onim sto najeda. Ali kad se vreme prolepsa, niko zivi ne misli na cistocu. Kako je tacna ona rec : publika se uvek zali da je lose posluzuju, a ne ume nista da preduzme da bi je bolje posluzivali. Ovde bi sve moglo odmah da se ucini, samo kad bi suveren to hteo.