Eyrarbakki

Verovatno je da niste nikada culi za mesto koje se zove Ajrarabaki; ja sam za njega prvi put cula  prosle veceri kada sam zapocela citanje romana Olafa Olafsona Odlazak u noc. Istog trenutka kada sam na naziv ovog mesta naisla pozelela sam i  da vidim kako to ono izgleda; jer, kako uopste  zamisliti neki Ajrarbaki ? ipak to  nisu Pariz ili London, koje mozemo u mislima rekonstruisati prema filmovima, razglednicama i fotografijama koje smo tokom zivota videli. Olaf Olafson, covek cije ime zvuci potpuno nestvarno, da ne kazem - izmisljeno -  (a koji pri tom potice od coveka podjednako nestvarnog imena i prezimena : Olafur Sigurdson), dolazi sa Islanda na kome se nalazi i taj Ajrarbaki. Cesto se stoga desava da se u njegovim romanima i pricama Island pojavljuje i to najcesce kao prostor zivljenja iz proslosti, mladosti glavnog junaka, koji u (njegovoj) sadasnjosti, kao i sam Olaf, zivi u SAD imigrantskim zivotom. Tako da Island najcesce kod Olafa figurira kao ona ostavljena domovina koja iako sadrzi secanja i lepa i strasna ipak ne muci nostalgijom njegove likove kao takva ili po sebi; Island se pojavljuje kao scenografija koja je mogla biti ta ali i neka sasvim druga. Bivsi da je ipak bila ta ,ona odredjuje njegove likove na jedan potpuno dubinski i sustastven nacin. Tako i ovde sa likom koji se zove Kristjan a koji u sadasnjosti zivi u Herstovom dvorcu obavljajuci posao licnog Herstovog batlera. 

Ajrarbaki je, kao sto i sam Olaf kaze, valjda svestan da ostatak sveta ne zna da to islandsko mesto uopste postoji, nekada bio vazna trgovacka luka : najvaznija za ceo juzni deo zemlje. Pored toga, a sada pretezno, bio je i poznato ribarsko selo, za koje su vezane dve zanimljivosti : jednu pominje Olaf, te se o tome moze procitati nize; druga je ta sto je upravo iz ovog mesta izvesni Bjarni Herjolfson, Norvezanin i Viking, 986. godine zaplovio ka Grenlandu da bi zavrsio na obalama Severne Amerike; tako je on bio prvi Evropljanin, veruje se, koji je otkrio ovaj kontinent. Medjutim, on nije imao narocitu zelju da novu zemlju istrazuje; naime, on je samo hteo da se susretne sa svojim roditeljima koji su sa Erikom Crvenim otputovali na Grenland. Kada je tamo konacno i stigao ispricao je svima o svojim dogodovstinama, medjutim niko se nije nasao preterano zainteresovan. Tek posto se, nakon oceve smrti, vratio u Norvesku, naisao je na interesovanje Leifa Eriksona, Erikovog sina, koji je otkupio Bjarnijev brod i sa posadom od 35 ljudi zaplovio ka Americi. Ovaj Leifov pokusaj uspeo je te su se oni naselili na prostoru danasnje Njufaundlenda a koji su oni nazvali Vinland; to se sve desavalo 1002. ili 1003. godine. Nisu se medjutim tamo dugo zadrzali vec su se narednog proleca vratili. Leif nije ponovio ovo svoje putovanje; vratio se u Norvesku i presao u hriscanstvo da bi zatim bio poslat na Grenland, kod oca Erika, da hriscanstvo propoveda.

Evo jednog dela romana koji se bavi Ajrarbakijem a koji je pun atmosfere, kao i nekoliko fotografija kako bi se sve to moglo koliko toliko i zamisliti.

Vekovima je Ajrarbaki, malo selo udaljeno pedesetak kilometara od Rejkjavika, bilo glavna luka i trgovacki centar za juznu oblast zemlje. Elizabetin otac je vodio i radnju i ribarske camce; Island je pripadao danskoj kruni i on je dobio svoje zastupnistvo direktno od kralja. Cak je ubedio kraljicu Luizu od Danske, zenu kralja Kristijana IX, da oslika olatske ikone u crkvi koju je on sagradio 1890. Posle koje casice vise obicavao je da kaze da je to uradio ne bi li dobio pravu sliku Spasioca, jer je sasvim sigurno kraljevska porodica bila mnogo obavestenija o Njemu od prostog, neokupanog proleterijata.

Bio je kraj aprila kada su prvi prolecni brodovi pristigli u Ajrarbaki, impresivne ladje, dva jedrenjaka s jarbolima od osamdeset do stotinu tona, retko kad bez sestorice muskaraca koji ih opsluzuju. Ladje su se ljuljale napred - nazad sa svojih sidrista, prevozeci ugalj, so i zito na kopno. Raz se obicno prenosila u tovarnom delu broda kao roba u rinfuzi, dok su se psenica i jecam otpremali u dzakovima. Gvozdje za potkovice, krovna gradja i ekseri pakovani su u sanduke, kao i dopunska jedra. Daske i grede slale su se odvojeno.

Podne daske i dascice strugale su se u radionici njenog oca izmedju radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje pre nego sto je sipan u burad za pivo i jabukovacu sa slavinom u tri smera; jedna za flase, druga za bacve, i treca za burice. Jedno vece kada je njen otac dosao u radnju  posle kapljice pica vise, pobrkao je jedno od buradi u senovitom uglu sa volom. Otrcao je kuci, zgrabio pusku, probudio jednog od radnika, i pozvao ga da podje sa njim. Kada su provalili kroz vrata i uleteli unutra, ispalio je hitac u bure. Posle toga, bure je postalo poznato kao volovsko bure.

Iskrcavanje tovara trajalo je nedelju dana, i onda, na smenu, posao je pocinjao s utovarom vune, usoljene ribe, i ulja iz jetre bakalara na brodove. Vuna je dovozena u Ajrarbaki tovarnim konjima, i seljaci su cesto morali da logoruju kraj zida radnje dva ili tri dana pre nego sto bi na njih dosao red. 

Volela je miris konja i otvarala je prozor pored klavira da miris pusti u sobu. Muzika je odbludela u tisinu i seljaci su se nagli napred da slusaju. Uhvatili su na trenutak deo bledog obraza na prozoru, kroz prozracne bele zavese ukrasene zutim cvetovima i razigranim leptirima. Nekoliko seljaka sedelo je na bastenskom zidu, nemo zvacuci dugacku travku, pognutih glava, potom se dosaptavajuci medjusobno, kako ne bi zaglusili ni jednu jedinu notu.

Ponekad bi dizala pogled, a ipak su znali da nije gledala u njih vec negde ka zalivu u bela jedra koja bi blagi vetar povremeno zanjihao kao da samog sebe zabavlja. Na trenutak - zatim bi ponovo spustila pogled, i dugi tanani prsti nastavili bi da salju svoje melodije u mirno popodne.