Tuesday, 28 December 2010

Putnik i mesecina

Pre no sto se Gete i Tisbajn upute ka Napulju odlucih da ostavim ovde i malo Antala Serba, sto zarad sebe, sto stoga da bi se mozda i neko drugi zainteresovao za njegov roman "Putnik i mesecina". O samom romanu i pomalo o Antalu vec sam pisala na drugom mestu, sada cu samo postaviti jedan od delova romana koji su mi se svideli, pazeci da to sve nema presudne veze sa samom radnjom. Dakle, iako je ovo deo sa polovine romana, on zapravo nije spoiler. Sve delove koji bi bili i malo telling ja sam izbacila ...a veza sa Geteom, naravno, postoji : deo koji se dole nalazi desava se u Rimu a Gete se cak pri tom i spominje !

Kako li je rekla Ahiljeva sen ? - razmisljao je. - "Radije sam tezak u ocevoj kuci, nego knez medju mrtvima svim ... " A ja bih, naprotiv, radije bio tezak, ovde, medju mrtvima, nego da budem knez u ocevoj kuci. Samo da mi je preciznije znati sta je to tezak ...

Ovde, medju mrtvima ... Jer u tom casu je vec bio izvan bedema grada, iza Cestijusove piramide, na malom protestantskom groblju. Ovde pocivaju njegove kolege, mrtvi sa severa, koje su u ove predele nagnale neizrecive nostalgije i koje je ovde sustigla smrt. Ovo lepo groblje, sa stablima senovitih krosnji, uvek je dovodilo u iskusenje severnjacke duse iluzijom da ce ovde putevi propadanja biti sladji. U jednoj od Geteovih elegija stoji, kao memento : Cestius' Mal vorbei, leise zum Orcus hinab. A Seli je u jednom svom predivno, pismu napisao da bi ovde zeleo da pociva, i stvarno tu pociva, bar njegovo srce, i nad njim natpis : Cor cordium.

Mihalj je vec krenuo prema izlazu kad je u jednom zabacenom uglu groblja primetio izdvojenu grupu grobova. Prisao je i sa jednostavnih, ampir nadgrobnih ploca procitao natpis. Na jednom je stajalo, na engleskom, samo toliko : Ovde pociva onaj ko je svoje ime ispisao na vodi. Na drugom, nesto duzi tekst : Ovde pociva Severn, slikar, najbolji prijatelj velikog engleskog pesnika Dzona Kitsa, koga je s odanoscu negovao i na samrtnoj postelji, a koji nije dozvolio da mu se ime uklese na susednu nadgrobnu plocu, ispod koje pociva. 

Mihaljeve oci napunise se suzama. Evo, ovde pociva Kits, najveci pesnik od kako je sveta i veka ... koliko god da je bezrazlozna ova ganutost, jer njegovo telo vec odavno ne pociva tu, a njegovu dusu od svakog groba vernije cuvaju njegove pesme. Ali koliko je samo za Engleze karakteristican, koliko velicansven, ljupko kompromisan i bezazleno pretvoran nacin kako su udovoljili pesnikovoj poslednjoj  zelji, a ipak nedvosmisleno obznanili da je Kits taj koji pociva tu, pod ovom plocom.

Kad je podigao pogled, pored njega su stajali neobicni ljudi. Jedna predivna zena, bez ikakve sumnje Engleskinja, jedna uniformisana nurse i dvoje veoma pristale, lepe dece, takodje engleske, decak i devojcica. Samo su stajali, ocito zbunjeni, posmatrali su grob i prenosili poglede jedni na druge, pa i Mihalja, nepomicni. Mihalj je ostao i cekao, nadao se da ce nesto reci, medjutim, nisu rekli nista. Posle nekog vremena stigao je i jedan elegantni gospodin, s istim bezizrazajnim licem s kakvim su tamo stajali i ostali. Veoma je licio na zenu, mora da su bili blizanci ili bar brat i sestra. Stao je ispred groba, a zena je pokazala na natpis. Englez je klimnuo glavom, veoma ozbiljno posmatrao, naizmenicno, grob, porodicu i Mihalja, i ni on nije progovorio ni rec. Mihalj se malo udaljio jer je pomislio da se pred njim, strancem, ustrucavaju da razgovaraju, ali oni su i dalje stajali tamo, tek bi ponekad klimnuli glavom, zbunjeno se zagledajuci jedno u drugo; i lica dvoje dece bila su isto tako bezizrazajno lepa, s istim izrazom zbunjenosti kao lica odraslih. 

Kad se okrenuo, Mihalj je sad vec gledao u njih s neskrivenom zapanjenoscu, odjednom je imao osecaj da to i nisu ljudi, vec avetne lutke, beslovesni automati nad pesnikovim grobom, neobjasnjiva vica - da nisu bili toliko lepi, mozda i ne bi bili tako zapanjujuci, ali njihova lepota je bila toliko neljudska, poput lepote likova na reklamnim posterima, da je Mihalja obuzeo neizrecivi strah. 

Odmah potom engleska porodica je krenula, polako i klimajuci glavama, pa je i Mihalj dosao polako sebi. Uistinu se prestrasio tek kad je trezveno prizvao svesti protekle minute. 

Sta se to sa mnom zbiva ? U kakvom sam se ja to ponovo dusevnom stanju nasao, onom koje neodoljivo podseca na jeziva, najcrnja raspolozenja iz mladosti ? Ni po cemu ovi ljudi nisu neobicni, osim sto su stidljivi i izuzetno budalasti Englezi koji su se nasli suoceni sa cinjenicom da stoje pred Kitsovim grobom, i sad ne znaju sta im je ciniti, mozda zato sto nisu ni znali ko je taj Kits, ili su mozda znali, ali nisu mogli da se sete sta bi trebalo da rade dobro vaspitani Englezi nad Kitsovim grobom, pa su se zato toliko postideli jedni pred drugima i, posebno, preda mnom. Tesko da je moguce i zamisliti beznacajniju i svakodnevniju scenu, a meni je ipak nalegao na srce sav neizrecivi uzas sveta. Da, uzas nije najgori u stvarima noci i straha, nego kad pocne da zuri u nas u po bela dana iz neke svakodnevne stvari, iz jednog izloga, s nepoznatog lica, iz krosnje nekog drveta ...

Gurnuo je ruke u dzepove i pohitao ka izlazu.
...
 Padalo je vece, Mihalj je hodao pognute glave, sad je vec jedva obracao paznju na ulice, sve do trenutka kad je u jednom mracnom pasazu naleteo na nekog ko je rekao : Sorry. Mihalj je na tu englesku rec naglo digao glavu, i pred sobom ugledao onog mladog Engleza koji ga je svojom pojavom i ponasanjem toliko prenerazio pred Kitsovim grobom. Mora da je bilo neceg na Mihaljevom licu ili u pogledu kad ga je upravio na Engleza, jer je taj prineo ruku sesiru, lako se naklonio, promrmljao nesto i zurno se udaljio. Mihalj se okrenuo i pogledao za njim.

Ali samo trenutak ili dva, a onda je odlucnim koracima pohitao za njim, ne razmisljajuci zasto to cini. Kao decaku, pod uticajem detektivskih romana, jedna od njegovih omiljenih zabava bila je da iznenada pocne da prati nepoznate ljude, isao je za njima vodeci racuna da ostane neprimecen, ponekad i satima. Ali ni tada, kao decak, nije pratio bilo koga. Odabrana osoba je, na neki kabalisticni nacin, morala da bude od neke narocitosti; kao sto je i taj mladi Englez bio narocit, jer ne moze da bude puka slucajnost da ga dva puta sretne u istom danu, i to bas ovog narocitog dana, u ovom velegradu, i da oba susreta izazovu u njemu neobjasnjivu prenerazenost. Iza toga se nesto krije, nesto sto se obavezno mora dokuciti.

Sunday, 19 December 2010

Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete

Po Rimu Gete se kretao inkognito; tek par prijatelja znalo je spocetka da je on uopste prispeo u Rim, dok se potencijalnim obozavaocima mladoga Vertera Gete sistematski sklanjao s puta, pravio se da on uopste nije taj i koristio lazna imena. Jedan od tih retkih koji su znali ne samo za to da je on dospeo u Rim vec i gde stanuje, bio je slikar Johan Hajnrih Vilhelm Tisbajn (1751-1828). Sa ovim Tisbajnom Gete se dopisivao jos i ranije, mnogo pre ovog njegovog puta po Italiji; sada kada je konacno dosao do Rima Tisbajn se pokazao ne samo kao odani prijatelj vec i kao sjajan domacin u Rimu, te je sluzio Geteu kao kakav vodic. Zajedno su setali po gradu, obilazili crkve i muzeje, preduzimali izlete po prirodi.  Buduci da je pored sebe imao slikara Gete je imao prilike da mnogo nauci o slikarstvu za koje je i sam priznavao da ne poznaje narocito dobro. Tisbajn ga je tako vodio da vide Rafaelove Stance i Mikelandjelovu tavanicu i Strasni Sud u Sikstinskoj kapeli ali takodje i poducavao crtanju koje je Gete pokusavao da savlada najpre na mnogim pejzazima. Tako su cesto oni izlazili van granica grada i zajedno skicirali okolis. Ovo prijateljstvo izmedju dvojice umetnika ucrstilo se dodatno i poretretom Getea koji je Tisbajn preduzeo da naslika a koji je i danas veoma poznat - to je veliki portret Gete u rimskoj Kampanji. Pored toga oni su se dogovarali i o zajednickom poduhvatu pri kome bi jedan pisao a drugi ilustrovao napisano. Potom su jos otputovali na jug, zajedno obilazili Napulj i onda se, ne znano tacno zasto, rastali. Gete je nasao novog drugara koji je sa njim onda otputovao na Siciliju. 

Tisbajn potice iz porodice koja je ukupno proizvela nekih dvadeset i osam umetnika; zanimljivo je da su trecinu ovih cinile zene. Tokom perioda od ranog 18. veka pa sve do kraja 19. veka ovih dvadeset i osmoro Tisbajna radilo je sirom Evrope. Tako je i ovaj Tisbajn, koji je sada i najpoznatiji, a koga nazivaju jos i Geteov Tisbajn, ucio prvo kod jednog a onda i kod drugog svog strica, dok se nije skrasio jedno vreme kao pruski dvorski slikar. Ovo mu je, medjutim, izgleda bilo poprilicno nezanimljivo te je otputovao prvo i Minhen a zatim u Italiju. Put u Italiju ponovice 1783. godine; u Nemacku se potom vratio tek 1799. godine. Ono sto je vazno napomenuti, pored ovog sjajnog i veoma poznatog portreta Getea, jeste da je ovaj Tisbajn bio zaduzen i za graficke prikaze Hamiltonovih vaza, o cemu sam ponesto rekla u blogu o Hamiltonu na Casa del ... ; ova publikacija Hamiltonove zbirke veoma je doprinela razvoju daljih saznanja i proucavanju anticke keramike. U pocetku barokno-rokoko slikar Geteov Tisbajn se u Rimu preobrazio u slikara neoklasicara na nacin ne mnogo razlicit od toga kako se i sam Gete pretvorio u klasicara tokom ovog putovanja. 

Evo sta Gete sam govori o druzenju sa svojim Tisbajnom kao i o obilascima koje je preduzimao sa njim, prikupljanju antikviteta i katolickom ritualu koji mu se mnogo ne dopada :

18. novembra
Cinjenica da vec odavno preko pisama odrzavam najbolje odnose sa Tisbajnom, i da sam mu cesto, cak i ne nadajuci se u to, izrazavao zelju da dodjem u Italiju, odmah je ucinila nas susret plodnim i prijatnim. On je neprestano mislio na mene i starao se da mi pomogne. Odlicno se razume i u vrste kamenja kojima se zidalo u anticko i u nase doba; temeljno ih proucio, pri cemu su mu od velike pomoci njegovo umetnicko oko i umetnicko uzivanje u stvarima koje se saznaju preko cula. Pre kratkog vremena poslao je u Vajmar zbirku uzoraka, koju je izabrao za mene i kojoj cu se radovati kad se budem vratio. U medjuvremenu je pronadjena jedna znacajna dopuna toj zborci. Neki svestenik, koji se sad nalazi u Francuskoj, a koji je nameravao da izradi jedno delo o raznim vrstama kamenja iz antickog doba, dobio je, zahvaljujuci Propagandi, zamasne komade mermera sa ostrva Parosa. Njih su isekli ovde u uzorke, a i za mene su ostavili na stranu dvanaest razlicitih komada, pocev od sasvim sitnozrnih pa do onih najgrubljih sastava, najpre izvanredne cistoce a zatim manje ili vise pomesane sa liskunom; oni prvi se koriste u vajarstvu, a ovi drugi u gradjevinarstvu. Dovoljno pada u oci koliko tacno poznavanje materijala kojima se sluze razlicite umetnosti pomaze pri njihovom ocenjivanju.
Ovde se svaki cas pruza prilika za skupljanje slicnih predmeta. U rusevinama Neronove palate isli smo sred tek zagrnutih leja artisoka, i nismo se mogli uzdrzati da ne napunimo dzepove granitom, porfirom i mermernim plocicama, koje ovde leze na hiljade i koje jos sluze kao neiscrpni svedoci o davnasnjoj velelepnosti zidova koji su njima bili oblozeni.

20.novembra

Posto nas iskustvo izobilno uci da su uz pesme svih vrsta pozeljni crtezi i bakrorezi, i da cak i sam slikar svoje najbrizljivije izradjene slike posvecuje stihovima nekog pesnika, to Tisbajnova zamisao – da pesnik i likovni umetnik treba da rade zajednicki, kako bi od samog pocetka stvorili jedinstveno delo – potpuno zasluzuje odobravanje. Svakako, teskoca bi bila znatno umanjena kad bi pesme o kojima je rec bile male, tako da su preglednije i lakse za obradu.
Tisbajn u tom pogledu ima veoma prijatne idilicne zamisli, i doista je neobicno sto su predmeti koje on zeli da vidi obradjene na ovaj nacin – upravo od one vrste za cije predstavljanje ne bi bile dovoljne ni pesnicka ni likovna umetnost, uzete svaka za sebe. On mi je o tome pricao prilikom nasih setnji, kako bi mi otvorio volju da se upustim u to. Bakrorez za naslovnu stranu naseg zajednickog dela vec je skiciran; kad se ne bih bojao da se upletem u nesto novo, verovatno bih i dopustio da me na to navede.

22. novembra, na Praznik svete Cecilije

Otisao sam sa Tisbajnom na Trg svetog Petra, gde smo, jeduci grozdje koje smo kupili u blizini, najpre setali gore dole, a zatim se, kad smo se zagrejali, sklonili u senku velikog obeliska, taman dovoljno siroku za dvojicu. Potom smo usli u Sikstinsku kapelu, koju smo takodje zatekli vidnu i svetlu,a slike lepo obasjane. „strasni sud“ i razlicite freske na tavanici, od Mikelandjela, odreda su izazivale nase ushicenje. Bio sam kadar samo da gledam i da se divim. Majstorova dusevna pouzdanost i muzevnost, kao i njegova velicanstvenost, prevazilaze sve sto se moze iskazati. Posto smo sve razgledali nebrojeno puta, napustili smo ovu svetinju i otisli u Crkvu svetog Petra, u koju je sa vedra neba ulazila najlepsa svetlost, pa su joj svi delovi bili obasjani i vidni. Uzivali smo u velicini i raskosu kao ljudi koji idu za svojim zadovoljstvom, ne dopustajuci da nas ovog puta pomete odvec probirljiv i odvec promisljen ukus, i uzdrzali smo se od svakog ostrijeg suda. Uzivali smo u onom sto je i bilo za uzivanje.


24. novembra
O ovom narodu ne bih znao da kazem nista drugo sem da su to ljudi bliski prirodi, koji uza svu velelepnost i uzvisenost religije i umetnosti nisu ni za dlaku drukciji no sto bi bili i u pecinama ili sumama. Sto svim strancima pada u oci, i o cemu i danas ceo grad govori, ali samo govori, to su ubistva, koja su sasvim uobicajena. Za ove tri nedelje u nasem kvartu ubijena su vec cetvorica. Danas je, sasvim kao Vinkelman, napadnut jedan valjan svajcarski umetnik, Svendiman, medaljar i poslednji ucenik Hedlingerov. Ubica, sa kojim je poceo da se gusa, izbo ga je na oko dvadeset mesta, a kada je naisla straza , zlikovac se sam ubio. To inace nije ovde u modi. Ubica se skloni u neku crkvu i sve je u redu.

2. decembra
28. novembra smo ponovo otisli u Sikstinsku kapelu i zatrazili smo da nam otvore galeriju, sa koje se tavanica moze videti iz vece blizine; doduse, posto je ona veoma uzana, covek se sa izvesnim naporom i uz prividnu opasnost mora provlaciti pored gvozdenih sipaka, zbog cega se oni koji su podlozni vrtoglavici i ne usudjuju da udju; ali sve to nadoknadjuje pogled na najvece remek delo. A ja sam se trenutno toliko zaneo Mikelandjelom, da mi posle njega ne prija cak ni priroda, jer je, bez sumnje, ne mogu videti na onako velicanstven nacin kao on. Kad bi samo postojalo neko sredstvo da covek trajno ureze uglavu takve slike ! Ponecu sa sobom bar ono sto sto mogu da nabavim od bakroreza i crteza radjenih po njegovim delima.

3. decembra
No ovi divni predmeti jos mi se cine kao nova poznanstva. Nisam dugo ziveo sa njima, nisam upoznao njegove osobenosti. Neki nas snazno privuku sebi, tako da za izvesno vreme postajemo ravnodusni, cak i nepravicni prema drugima. Tako su, na primer, Panteon, Apolon iz Belvedera, nekoliko kolosalnih glava i od nedavno Sikstinska kapela toliko obuzeli moju dusu da pored njih gotovo nista vise ne vidim. Ali, kako da se covek, sicusan kakav je, i sviknut na sicusnost, uzdigne do ovih plemenitih, ogromnih, savrsenih dela ? Pa kad bi covek i bio kadar da ih donekle sredi u duhu, na njeg aponovo sa svih strana navali ogromno obilje predmeta, presrece ga gde god da kroci, i svaki medju njima zahteva da mu covek svojom paznjom plati danak. Kako se tu pomoci ? Nikako drugacije do da covek strpljivo pusti da to raste i vrsi svoj uticaj, i da marljivo obraca paznju na ono sto su drugi uradili nama u korist.
I u rimskim starinama pocinjem da uzivam. Istorija, natpisi, novci, o cemu ranije nisam hteo nista da znam, sve mi se to sad neodoljivo nudi. Moje iskustvo sa istorijom prirode ovde se ponavlja jer na ovo mesto se nadovezuje celokupna svetska istorija, i od onoga kad sam dosao u Rim racunam da sam se ponovo rodio i zaista preporodio.

13. decembra
Ovde se sad malo-pomalo oporavljam od svog salto-mortale, i vise proucavam nego sto uzivam. Rim predstavlja ceo jedan svet, i potrebne su godine samo da bi covek postao svestan da se nalazi u njemu. Kakos u srecni oni putnici koji pogledaju i odu.
Danas su mi dosla do ruku Vinkelmanova pisma iz Italije. Sa kakvom ganutoscu sam poceo da ih citam ! Pre trideset i jedne godine, u isto godisnje doba, dosao je on ovamo, a bio je jos siromasnija luda no sto sam ja; i on se na sasvim nemacki nacin ozbiljno trudio da temeljno  i pouzdano izuci starine i umetnost.  Kako je cestito i valjano savladao svoj zadatak! I koliko je sad meni, na ovom mestu, dragocena uspomena na tog coveka!
Jedno mesto u Vinkelmanovom pismu Frankeu narocito mi se svidelo : „Sve u Rimu treba traziti sa izvesnom ravnodusnoscu, inace ce smatrati da ste Francuz. U Rimu se, verujem, nalazi najvisa skola za ceo svet, pa i ja osecam da sam prociscen i da sam polozio ispit.“
Ove reci se sasvim slazu sa nacinom na koji ja ovde tragam za stvarima, i ljudi izvan Rima zacelo nemaju ni pojma koliko ovde covek uci. Covek je prinudjen da se tako reci ponovo rodi, i na svoja predjasnja shvatanja gleda kao na decje cipele.

20. decembra
Preporod koji me iznutra preoblikuje neprestano deluje. Ja sam, svakako, i mislio da cu ovde nauciti nesto valjano; ali da cu biti prinudjen da se vratim u najnize skolske razrede i da zaboravim toliko stvari, pa cak i da ih sasvim iznova naucim – to nisam mislio. Ali sad sam se konacno ubedio i potpuno sam se tome pokorio, a sto vise moram da se odricem sebe, utoliko se tome vise radujem. Ja sam kao neimar koji je hteo da sagradi kulu, a polozio je los temelj; on to jos na vreme primecuje, pa rado rusi ono sto je vec izniklo iz zemlje, trudi se da prosiri i oplemeni svoj nacrt, da bude sigurniji u svoju osnovu, i vec se unapred raduje pouzdanijoj cvrstoci buduce gradjevine. Neka bi nebo dalo da se pri mom povratku na meni osete i moralne posledice koje mi je doneo zivot u prostranijem svetu. Jest, istovremeno sa umetnickim culom i moralno trpi veliko obnavljanje.

25. decembra
Mermer je neobican materijal, i stoga Apolon iz Belvedera i jeste toliko bezgranicno lep u originalu, jer onaj najuzviseniji dah zivota, mladalacki slobodnog, vecito mladog bica odmah iscezava i na najboljoj gipsanoj kopiji.
Preko puta nas, u palati Rondanini, nalazi se jedna maska Meduze, na cijem je plemenitom i lepom licu, vecem no sto je u prirodi, neizrecivo tacno izrazena stravicna ukocenost smrti. Ja vec imam jednu dobru kopiju, ali car mermera se na njoj nije zadrzala. Nestalo je one poluprovidnosti zuckastog kamena, cija se boja blizi boji mesa. Gips, medjutim, uvek izgleda poput krede i mrtav je.
A ipak koliku radost predstavlja doci nekom livcu gipsanih figura, gledati kako prekrasni delovi kipova posebno izlaze iz kalupa, i na taj nacin posmatrati oblike iz sasvim novih uglova. Zatim, covek vidi jedno kraj drugoga ono sto se nalazi rasuto po Rimu, a to je veoma korisno radi uporedjivanja. Nisam se mogao uzdrzati da ne nabavim jednu kolosalnu Jupiterovu glavu. Ona se nalazi naspram moje postelje, dobro osvetljena, kako bih joj odmah mogao uputiti svoju jutarnju molitvu.

29. decembra
Moram jos puno da pricam o Tisbajnu i da pohvalim originalan, sasvim nemacki nacin na koji se on razvio iz sebe sama, a zatim da zahvalno javim da se on tokom svog drugog boravka u Rimu veoma prijateljski starao o meni, dajuci da se za mene izradi ceo niz kopija prema najboljim majstorima, neke u crnoj kredi, druge u sepiji i akvarelu; one ce tek u Nemackoj, gde je covek udaljen od originala, steci svoju pravu vrednost i podsecace me na ono sto je najbolje.
Vodeci ovaj umetnicki zivot, covek kao da se nalazi u kakvoj sobi sa ogledalima, gde i mimo volje vidi umnozene i sebe samog i druge. Dobro sam primetio da me je Tisbajn cesce pazljivo posmatrao, i sad se ispostavilo da namerava da slika moj portret. Nacrt mu je gotov, i vec je razapeo platno. Treba da budem predstavljen u prirodnoj velicini, uvijen u beli ogrtac, kako sedim napolju na jednom oborenom obelisku i posmatram rusevine po rimskoj Kampanji, koje se nalaze duboko u pozadini. Bice to lepa slika, samo odvec velika za nase severnjacke stanove. Ja cu, bez sumnje, uspeti da se opet uvucem onamo, ali za portret nece biti mesta.

6. januara
Da bih se razgalio, postavio sam juce u dvoranu jednu kopiju kolosalne Junonine glave, ciji se original nalazi u vili Ludovizi. To je bila moja prva ljubav u Rimu, i sad je imam. Nju nikakve reci ne mogu predstaviti. Ona je kao pevanje iz Homera.
Da bih opet jednom govorio o crkvenim stvarima, ispricacu kako smo nocu uoci Bozica tumarali gradom i posecivali crkve, u kojima su drzana bogosluzenja. Narocito je posecena jedna u kojoj su orgulje i uopste muzika tako podeseni da ne  nedostaje nijedan zvuk potreban za kakav pastoralni muzicki komad : ni pastirske svirale, ni cvrkutanje ptica, ni blejanje ovaca.
Prvog dana Bozica video sam u Crkvi svetog Petra papu sa celim svestenstvom, dok je drzao veliku misu, delom pred prestolom, delom sa njega. To je u svojoj vrsti jedinstven prizor, dovoljno raskosan i dostojanstven, ali ja sam toliko ostareo u protestantskom diogenstvu da mi ovo veleleplje vise uzima no daje; i ja bih, kao i moj smerni prethodnik, zeleo da kazem ovim crkvenim osvajacima sveta : „Samo mi nemojte skrivati sunce uzvisene umetnosti i cistog covestva.“
Danas, na Sveta tri kralja, video sam i cuo bogosluzenje po grckom ritualu. Njihovi obredi mi se cine dostojanstveniji, strozi, ozbiljniji, a ipak popularniji no sto su katolicki.
I tu sam ponovo osetio da sam prestar za sve, samo ne za ono sto je istinito. Njihove ceremonije i opere, njihove litije i baleti, sve se to sliva niz mene kao voda niz ograc od navostanjenog platna. Medjutim, neki prizor u prirodi, kao sto je zalazak sunca kad se posmatra od Vile Madama, ili neko umetnicko delo kao sto je obozavana Junona, ostavljaju na mene dubok i trajan utisak.

22. januar

Ali u Rimu je suvise malo ucinjeno za onoga ko se ozbiljno trudi da izucava celinu. On mora sve sam da napabirci iz beskrajnih, iako prebogatih, rusevina. Doduse, malo stranaca se iskreno i ozbiljno trudi da vidi i nauci nesto valjano. Oni idu za svojim cudima, za svojom sujetom, i to lepo zapazaju svi oni koji imaju posla sa strancima. Svaki vodic ima neku svoju skrivenu nameru, svaki hoce da preporuci nekog trgovca, da potpomogne nekog umetnika, a zasto i ne bi ? Jer zar neiskusan covek ne odbija i najbolje stvari koje mu se nude ?

2. februara
Ako to sam nije video, covek ne moze zamisliti koliko je lepo setati Rimom po mesecini. Sve pojedinosti se gube u velikim plohama svetlosti i senki, i oku se prikazuju samo najvece, najopstije slike. Vec tri dana kako lepo i potpuno uzivamo u izvanredno sjajnim i velicanstvenim nocima. Izuzetno lep pogled pruza se sa Koloseuma. On se nocu zatvara; unutra, kraj jedne crkvice, boravi neki pustinjak, a u oburvane svodove ugnezdili su se prosjaci. Oni su zapalili vatru na zemlji, a slab povetarac je najpre razgonio dim po areni, tako da je donji deo rusevina bio prekriven, dok su ogromni zidovi nad njima mracno strcali u vazduhu; stajali smo kraj ograde i posmatrali taj fenomen a mesec je blistao visoko na nebu. Malo-pomalo dim poce prodirati kroz zidove, rupe i otvore, dok je mesecina sijala po njemu kao po magli. Bio je to prekrasan prizor. Pod ovakvim osvetljenjem bi trebalo videti Panteon, Kapitol, kolonadu pred Svetim Petrom i druge velike ulice i trgove. I tako sunce i mesec, bas kao i ljudski duh, ovde imaju sasvim drukciji zadatak no drugde, ovde gde im pogled presrece ogromne a ipak oblikovane mase.

21. februara (pred odlazak za Napulj)

Sada je ludostima dosao kraj. Jos koliko sinoc su bezbrojne svetiljke pruzale pomahnitao prizor. Covek mora videti karneval u Rimu da bi se potpuno lisio zelje da ga ikad vise ponovo vidi. O tome se nema sta pisati, mada bi pri usmenom opisu mozda i bilo zabavno. Pri tom se covek neprijatno oseca zato sto nisu od srca veseli i sto im nedostaje para da proteraju ono malo cefa sto bi jos mogli imati. Velikasi su stedljivi i uzdrzavaju se, srednji stalez nije bogat, a narod oskudeva. Poslednjih dana vladala je neverovatna buka, ali nije bilo radosti iz dna duse. Nebo, toliko beskonacno cisto i lepo, plemenito je i neduzno posmatralo ove lakrdije. 
Za mene je izvanredno znacajno sto na ovo putovanje krecem sa Tisbajnom, koji tako divno ume da vidi prirodu i umetnost; no mi se kao pravi Nemci ipak ne mozemo osloboditi planova i izgleda za rad. Kupili smo najlepsu hartiju, i naumili smo da na njoj crtamo, iako je sasvim verovatno da ce mnostvo, lepota i blistavost predmeta ocrtavati medje nasoj dobroj volji.

Saturday, 18 December 2010

Goethe : Italianische Reise - Roma !


Rim, 1. novembra
Samo zato sto sam video kako su svi telom i dusom prikovani za sever i kako niko  vise ne mari za ove predele, mogao sam se odluciti da prevalim ovaj dugacak i samotan put i da potrazim ono srediste ka kome me je vukla neka neodoljiva potreba. Stavise, poslednjih godina se to pretvorilo u neku vrstu bolesti, od koje su me jedino mogli izleciti pogled na ove krajeve i prisustvo u njima. Sad smem to da priznam ; u poslednje vreme nisam vise smeo ni da pogledam neku latinsku knjigu, kao ni crtez nekog italijanskog predela. Pozuda da vidim ovu zemlju  bila je odvec zrela : tek sad, kad je zadovoljena, ponovo iz dna duse osecam ljubav prema svojim prijteljima i otadzbini, a povratak mi se cini pozeljan, i utoliko pozeljniji sto pouzdano osecam da ovolika blaga necu doneti za sopstveno raspolaganje i licnu upotrebu, nego da ce ona i meni i drugima do kraja zivota sluziti kao uputstvo i podstrek.

Tirolske planine sam tako reci preleteo. Veronu, Vicencu, Padovu i Veneciju sam dobro razgledao, Feraru, Cento i Bolonju na brzinu, a Firencu jedva. Pozuda da stignem u Rim bila je toliko jaka i toliko je svakog trenutka rasla da se vise nigde nisam mogao zaustaviti, pa sam se u Firenci zadrzao svega tri sata. Sada sam ovde, spokojan i, kako izgleda, za ceo svoj zivot smiren. Jer bez sumnje se sme reci da nov zivot zapocinje kad covek svojim ocima vidi celinu koju vec delimicno poznaje iznutra i spolja; prve bakroreze kojih se secam (moj otac je u jednom predsoblju bio obesio prospekte Rima) vidim sad u stvarnosti, i sve sto sam vec odavno poznavao sa slika i crteza, bakroreza i drvoreza, i na osnovu predmeta izradenih od gipsa ili plute, - sve to sad stoji na okupu preda mnom; kud god podjem, srecem u novoj okolini nesto poznato; sve je kao sto sam zamisljao, i sve je novo. Isto to mogu da kazem i o svojim zapazanjima i svojim idejama. Nije mi dosla nijedna potpuno nova misao, nijednu nisam osetio sasvim stranom, ali one stare su postale toliko odredjene, toliko zive, toliko povezane, da mogu vaziti kao nove.

Kad je Pigmalionova Eliza, koju je on uoblicio sasvim u skladu sa svojim zeljama i udahnuo joj onoliko istinitosti i zivota koliko je samo umetnik kadar, najzad prisla Pigmalionu i rekla : „Ja sam to!“ – koliko je ona, ozivela, bila drukcija od oblikovanog kamena!

I koliko je za mene, zatim, i u moralnom pogledu zdravo sto zivim u jednom sasvim culnom narodu, o kojem se toliko govori i pise, i o kojem svaki stranac sudi arsinom koji je sa sobom poneo.


Rim, 5. Oktobra
Ovde sam evo vec  sedam dana, i malo-pomalo se u mojoj dusi stvara opsta slika o ovom gradu. Marljivo idemo ovamo i onamo, upoznajem se sa planovima starog i novog Rima, posmatram rusevine, zgrade, posecujem ovu i onu vilu; najvece znamenitosti sasvim polako upoznajem : samo otvaram oci i gledam, pa odlazim i opet se vracam, jer covek se samo u Rimu moze pripremiti za Rim.

Priznajmo ipak da je mucan i tuzan posao pabirciti stari Rim po novome, ali to se ipak mora ciniti, sa nadom da ce se na kraju doci do neocenjivog zadovoljenja. I velelepnost i razaranje, na cije tragove covek nailazi, prevazilaze sve nase pojmove. Sto su ostavili varvari, to su opustosile arhitekte novog Rima.

Kad tako posmatramo jedan organizam kome je dve hiljade godina i vise, koji se u smeni vremena na toliko raznih nacina i iz temelja menjao, pa ipak vidimo isto tle, isti breg, pa cesto cak i isti stub i zid, a u narodu jos tragove starog karaktera, mi onda postajemo svedoci velikih odluka sudbine, i otuda posmatracu vec od pocetka biva tesko  da dokona kako za jednim Rimom dolazi drugi, i to ne samo novi za starim, nego i razlicite epohe bilo novog bilo starog jedna za drugom. Ja se za sada jedino trudim da sam osetim gde se nalaze upola skrivene tacke, a tek onda se mogu potpuno iskoristiti lepi prethodni radovi; jer od petnaestog veka do nasih dana su se vrsni umetnici i naucnici celog svog zivota bavili ovim predmetima.


7. novembra
... svaki dan donese ponesto novo, i mi hitamo da i o tome promislimo i donesemo sud. Ali ovde dolazimo u sasvim veliku skolu, gde jedan dan toliko kazuje da se smemo usuditi da nista ne kazemo o tom danu. Stavise, dobro bismo ucinili kad bismo se, godinama ovde boraveci, pridrzavali pitagorejskog cutanja.

Ranije mi je ponekad dolazilo cudno raspolozenje da zarko zelim da me u Italiju vodi neki dobro obavesteni covek, neki Engles potkovan u umetnosti i istoriji; a sad se, medjutim, sve to udesilo lepse nego sto sam mogao da slutim. Tisbajn je toliko dugo ovde ziveo kao moj iskren prijatelj, ziveo je ovde sa zeljom da mi pokaze Rim; naseprijateljstvo je davnasnje po pismima, a novo po neposrednom  drugovanju; gde bih mogao naci nekog dragocenijeg vodju ? Iako je moje vreme ograniceno, ipak cu uzivati i uciti koliko najvise mogu.



9. novembra
U Svetom Petru sam naucio da shvatam kako umetnost, kao i priroda, moze da oduzme znacaj bilo kakvom poredjenju srazmera. A isto tako me je i Apolon iz Belvedera preneo izvan stvarnosti. Jer kao sto o onim gradjevinama ni najtacniji crtezi ne daju pravu sliku, tako je i ovde sa mermernim originalom u odnosu na gipsane odlive, medju kojima sam poznavao i veoma lepe.

10. novembra
A kada okrenem pogled u sopstvenu dusu, sto covek toliko rado cini u svakoj prilici, otkrivam izvesno osecanje kojem se beskrajno radujem, i koje se cak usudjujem da iskazem. Ko ovde sa ozbiljnoscu gleda oko sebe, i ko ima oci da vidi, taj mora da postane temeljan, taj mora steci pojam o temeljnosti kakav u njemu nikad nije bio toliko ziv.

Duh stice obelezja valjanosti i krepkosti, dospeva do ozbiljnosti lisene suvoce, do stalozenosti pune veselja. Ja se bar osecam kao da nikad nisam ocenjivao stvari ovoga sveta toliko tacno kao ovde. Radujem se  blagoslovenim posledicama koje cu otuda proisteci za ceo moj zivot.

11. novembra
Danas sam posetio Nimfu Egeriju, zatim Karakalino trkaliste, razorene grobnice duz Via Apije i Metelin grob, koji tek coveku daje predstavu o solidnom zidanju. Ovi ljudi su radili za vecnost, i proracunali su sve, jedino nisu bezumlje opusosilaca, pred kojim je sve moralo da ustukne. Veceras, dok se vec smrkavalo, dosli smo do Koloseuma. Kad se to pogleda, sve drugo se tad ucini majusno : ovo je toliko veliko da se ta slika ne moze zadrzati u dusi; covek se toga seca samo u smanjenim srazmerama, a kad se vrati i jos jednom pogleda – ponovo mu se ucini da je vece.

Wednesday, 15 December 2010

Goethe : Italianische Reise - ka Rimu

Venecija, 12. oktobra

Razume se, Italijan ima mutnu predstavu o svemu sto je iza planine, pa se i meni sad cini tmurnim sve sto je s one strane Alpa; no drage prilike mi vazda masu iz magle. Samo bi me klima mogla podstaci da ove predele pretpostavim onima; jer, rodjenje i navika su snazne veze. Ne bih ovde mogao ziveti, kao ni na kojem drugom mestu gde bih bio besposlen; sada mi pak beskrajno mnogo posla zadaje sve ono sto je novo za mene. Arhitektura ustaje iz groba kao kakav davnasnji duh, i poziva me da izucavam njene pouke kao pravila nekog izumrlog jezika, ne da bih ih primenjivao ili da bih u njima uzivao kao u necem zivom, nego samo da bih tiho u dusi odavao postovanje dostojanstvenom, zauvek minulom postojanju proteklih vekova . Posto Paladio sve dovodi u vezu sa Vitruvijem, nabavio sam i Galijanijevo izdanje; ali ovaj folijant tezi u mom prtljagu kao sto i njegovo izucavanje pritiska moj mozak. Paladio mi je svojim recima i delima, svojim nacinom misljanja i delanja vec priblizio i protumacio Vitruvija bolje no sto to moze uciniti italijanski prevod. Vitruvija nije sasvim lako citati; knjiga je vec po sebi mutno napisana i iziskuje kriticno izucavanje. I pored toga ja je letimice prelazim, i ostaje mi mnogi uzviseni utisak. Bolje reci : citam je kao kakav trebnik, vise iz poboznosti no pouke radi. Noc se vec ranije spusta i daje vremena za citanje i pisanje.

Kako sam, Bogu hvala ! opet zavoleo sve sto mi je bilo drago od detinjstva ! Kako se osecam srecan sto se opet usudjujem da pristupim starim piscima ! Jer sada smem to reci, smem priznati svoju bolest i ludost. Vec od pre nekoliko godina nisam smeo da pogledam nijednog latinskog autora, niti da posmatram ista sto bi u meni obnovilo sliku Italije. Kad bi se to slucajno desilo, trpeo bih najstrasnije bolove. Herder mi se cesto rugao da sav svoj latinski ucim iz Spinoze, jer primetio je da je to jedina latinska knjiga koju sam citao; ali on nije znao koliko sam morao da se cuvam starih pisaca, i kako sam sa strepnjom nalazio utocista u onim mutnim opstim razmisljanjima. Jos nedavno me je Vilandov prevod „Satira“ nacinio izvanredno nesrecnim; tek sto sam procitao dve medju njima, a vec kao da sam sisao sa uma.

Da nisam doneo odluku koju sad ostvarujem, sasvim bih propao : toliko je u mojoj dusi sazrela pozuda da ove predmete vidim svojim ocima. Istorijsko znanje nije mi bilo od pomoci; predmeti su se nalazili na pedalj od mene, ali bili su razdvojeni nekim neprobojnim zidom. I zaista, ni sada nemam utisak da te stvari vidim prvi put, nego da ih ponovo vidjam. Tek sam kratko vreme u Veneciji, a dovoljno sam vec prisvojio  od ovdasnjeg nacina zivota i znam da cu sa sobom poneti makar i nepotpunu, ali ipak sasvim jasnu i istinitu predstavu o njemu.

Ferara, 16. oktobra nocu

Blistavi dvor je nekada davao zivota istim ovim ulicama, tu je Ariosto ziveo nezadovoljan a Taso nesrecan, i mi verujemo da cemo okrepiti svoju dusu kad posetimo ovo mesto. Ariostov nadgrobni spomenik sadrzi mnogo mermera, lose raspodeljenog. Namesto Tasovog zatvora pokazuju jednu dascaru za smestaj drva i uglja, u kojoj zacelo nisu drzali Tasa. A u toj kuci gotovo niko ni ne zna sta trazite. Najzad  se prisecaju, zahvaljujuci napojnici. To mi lici na onu mrlju od mastila koju je nacinio doktor Luter, a koju cuvar zamka obnavlja s vremena na vreme.  Zaista, u vecini putnika ima neceg od putujuceg kalfe, pa razgledaju takve znamenitosti.

Cento, 17. oktobra uvece

Raspolozeniji nego juce pisem iz Gvercinovog rodnog grada. Ali i okolnosti su sasvim drukcije. Ovo je prijatan, lepo zidan gradic od oko pet hiljada stanovnika, bogat, zivahan, cist, usred nepregledne obradjene ravnice. Po svojoj navici odmah sam se popeo na toranj. More topola, izmedju cijih se vrhova vide u blizini mali salasi, svaki okruzen sopstvenim njivama. Prekrasno zemljiste, blaga klima. Bilo je jesenje vece kakvo nam nase leto retko poklanja. Nebo, celoga dana zastrveno, razvedrilo se, oblaci su se ustremili na sever i jug prema planinama, i za sutra se nadam lepom danu.

Gvercino je voleo svoj rodni grad, kao sto Italijani uopste u najvisem smislu gaje i neguju ovaj lokalni patriotizam; iz tog lepog osecanja je poniklo toliko dragocenih ustanova, pa cak i veliki broj mesnih svetaca. Pod vodjstvom toga majstora nastala je ovde slikarska akademija. On je za sobom ostavio vise slika u kojima gradjanin i danas uziva, a to su i zasluzile.

Gvercino je sveto ime, i pominju ga i deca i starci.

Veoma sam zavoleo sliku koja predstavlja vaskrslog Hrista kako se javlja svojoj majci. Klececi pred njim, ona gleda u njega sa neizrecivom neznoscu. Levom rukom ona dodiruje njegovo telo odmah ispod nesrecne rane, koja kvari celu sliku. On je obavio svoju levu ruku oko njenog vrata, i malo je izmakao telo da bi je lakse mogao posmatrati. Ovo daje figuri nesto sto ne bih nazvao usiljenim, ali ipak neobicnim. No i pored toga ona ostaje beskrajno prijatna. Mirni i tuzni pogled s kojim je on posmatra jedinstven je : kao da mu pred plemenitom dusom lebdi uspomena na njegove i njene patnje, koje vaskrsenje nije odmah izvidalo.
Strejndz je gravirao ovu sliku; zeleo bih da moji prijatelji  vide bar tu kopiju.

Potom je moju naklonost stekla jedna Madona. Dete trazi da se podoji, a ona mu vodi ruku da bi uzdignutim prstima podelilo blagoslov. U smislu katolicke mitologijeveoma srecna i cesto ponavljana misao.
Gvercino je duhom cestit, muzevno zdrav slikar, bez grubosti. Pre bi se moglo reci da u njegovim platnima ima neke nezne gracije pune morala, neke mirne slobode i velicine, a pritom neceg osobitog, sto cini da covek mora prepoznati njegova dela ako je jednom zadrzao oci na njima. Zadivljuje lakoca, cistota i savrsenstvo njegove kicice.


Bolonja, 18.oktobra, nocu

Najpre, dakle, Rafaelova „Sveta Cecilija“ ! To sam ja i unapred znao, a sad sam video svojim ocima : on je uvek cinio ono sto su drugi zeleli da cine, i ja sada o toj slici ne bih zeleo da kazem nista drugo sem da potice od njega. Jedno pored drugog stoje pet svetih lica, koja nas se nimalo ne ticu, ali koja su tako savrseno prikazana u svom postojanju da zazelimo vecito trajanje ovoj slici, dok bismo u isti mah bili zadovoljni kad bismo sami nestali. Ali da bismo ga upoznali kako valja, da bismo ga dostojno cenili, i da ga ne bismo bas ni velicali kao nekog boga koji bi se poput Melhisadeka pojavio bez oca i majke, moramo pogledati njegove prethodnike, njegove ucitelje. Oni su za osnovu uzeli cvrsto tle istine, marljivo su, cak i bojazljivo polozili siroke temelje, pa su medjusobno se takmiceci podigli piramidu stupnjevito uvis, dok on nije najzad, potpomognut svim ovim preimucstvima, prosvetljen nebeskim genijem, stavio poslednji kamen na vrh, iznad kojeg i pored kojeg nijedan drugi ne moze stajati.

Interesovanje za istoriju narocito ozivljava kad se posmatraju dela starijih majstora. Francesko Francija  je umetnik veoma dostojan postovanja, a Pijetro iz Perudje tako valjan covek da bi se gotovo moglo reci : cestita nemacka dusa. Kamo da je sudbina odvela Albrehta Direra dublje u Italiju ! U Minhenu sam video nekoliko njegovih dela neverovatne velicine. Siromah, kako se u Veneciji vara u racunu i sklapa sa popovima ugovor zbog kojeg gubi nedelje i mesece ! Kako na svom putovanju u Holandiju trampi za papagaje  svoja divna umetnicka dela, pomocu kojih se nadao da uspe u zivotu, i kako, da bi ustedeo napojnice, portretira sluzavke koje mu donose tanjir voca ! Mene beskrajno dira takav jadan i budalast umetnik, jer je to u osnovi i moja sudbina, samo sto ja malcice bolje umem da pomognem sebi.


Bolonja, 19. oktobra uvece

Svoj dan sam upotrebio sto sam bolje mogao za gledanje i ponovno gledanje, ali sa umetnoscu je kao sa zivotom : sto dublje covek ulazi u nju, to sira biva. Na ovom nebu se ponovno javljaju nove zvezde , koje ne mogu da procenim i koje me zbunjuju : Karacijevi, Gvido, Domenikino,ponikli u kasnijem i srecnijem umetnickom dobu; no da bi se odista uzivalo u njima potrebno je imati znanja i moci procenjivanja, sto meni nedostaje i sto se moze sreci tek malo-pomalo. Veliku smetnju cistom posmatranju i neposrednom razumevanju cine vecinom besmisleni predmeti slika, zbog kojih covek pobesni, dok bi s druge strane hteo da ih postuje i voli.

To je kao kad su se sinovi bozji zenili ljudskim kcerima, pa su otuda proisticala cudovista. Dok te s jedne strane privlace Gvidovo nebesko nastrojenje i njegova kicica koja bi trebalo da slika samo ono najsavrsenije sto covek moze videti, dotle bi smesta da okrenes pogled od odvratno glupih predmeta, koje nikakva pokuda na svetu ne bi mogla dovoljno da unizi; i tako je iz slike u sliku : covek neprestano gleda ili cas anatomije, ili gubiliste, ili strvodernicu; svuda samo patnja junaka, nigde radnja, nigde zanimanje, za ono sto je prisutno, a svuda nesto fantasticno sto se ocekuje da dodje spolja. Ili zlocinci ili zanesenjaci, razbojnici ili budale, i tu onda slikar, da bi se izvukao, dovlaci kakvog nagog junacinu ili neku lepuskastu posmatracicu, ili u najgorem slucaju postupa sa svojim crkvenim junacima kao sa manekenima i prebacuje preko njih veoma lepe naborane ogrtace. Nema tu nicega sto bi moglo pruziti neku ljudsku ideju! Medju deset sizea jedva da je jedan koji je  trebalo naslikati, a i tom jednom umetnik nije smeo da pridje sa prave strane.

Folinjo, 26. oktobra uvece

Ova Italija, koju je priroda izvanredno obdarila, beskrajno je zaostala prema ostalim zemljama u svemu sto se tice mehanike i tehnike, a na ovom se svakako zasniva ugodniji i bodriji nacin zivota. Vozilo ovdasnjih kocijasa, koje se naziva i „sedia“, svakako je nastalo od starih nosiljki u kojima su se na mazgama prevozile zene i starije otmenije osobe. Mesto zadnje mazge, koju su zapregli napred za rukunice, stavili su dole dva tocka, a na kakvo drugo usavrsavanje nisu mislili.  Ljuljaju se pri voznji kao sto su i pre toliko vekova, a takvi su i u stanovima i u svemu ostalom.

Ako covek jos hoce da vidi u stvarnosti onu prvobitnu poetsku ideju po kojoj su ljudi ziveli pod vedrim nebom i ponekad se iz nevolje povlacili u pecine, onda mora uci u ovdasnje kuce, narocitona selu, koje po izgledu i ukusu sasvim lice na pecine. Eto toliko su neverovatno bezbrizni da ne bi ostareli razmisljajuci. Sa necuvenom lakomislenoscu propustaju da se pripreme za zimu i za duze noci, i zbog toga se dobar deo godine muce kao psi. Ovde u Folinju, u jednoj velikoj odaji gde je sve kao u Homerovo doba, gde su svi okupljeni oko velike vatre koja gori na zemlji, i vicu i galame,i jedu za dugackim stolom kao na slikama koje prikazuju svadbu u Kani, - ovde sam ugrabio priliku da ovo napisem, posto je jedan od njih naredio da se donese mastionica, na sta ja u ovakvim prilikama ne bih ni pomislio. Ali i na ovom listu se mogu primetiti hladnoca i neugodnost mog stola za pisanje.

Sunday, 28 November 2010

Goethe : Italianische Reise - Venecija

Tako je, dakle, u knjizi sudbine na mom listu pisalo da cu dvadeset osmog septembra 1786. godine, uvece, po nasem vremenu u pet, prvi put ugledati Veneciju, uplovivsi iz Brente u lagune, i da cu ubrzo potom stupiti u ovu sudesnu varos na ostrvima, u ovu dabrovsku republiku, i posetiti je. I tako, Bogu hvala, Venecija za mene nije vise puka rec, i nije prazno ime, koje me je toliko puta plasilo, mene, smrtnog neprijatelja zvucnih reci bez smisla.

Osam dana od kako je poceo da zabelezava dozivljaje sa svog putovanja ka Italiji, prosavisi, izmedju ostalog, kroz Minhen, Brener, Trijent, Torbole, Malcezine, Veronu, Vicencu i Padovu, Gete je dosao do Venecije. Odmah posto je prispeo krenuo je, sam sebi kao vodic i pratilac, da obilazi grad koji se moze porediti jedino samim sobom; uronio je u lavirint venecijanskih ulicica, prolazio pored kanala, pronasao most Rijalto, posmatrao zivopisan prizor venecijanskih gospodja i gospodjica koje su se iskrcavale sa brodica kako bi, na Miholjdan, dospele do crkve, i onda, umorivsi se, i sam seo u jednu gondolu : da sebi pruzim suprotan prizor, povezao kroz severni deo Velikog kanala, oko ostrva Svete Klare, usao u lagune pa u kanal Djudeke, i dospeo do Markovog trga; tada se najednom osetih  suvlasnikom Jadranskog mora, kao sto se oseca svaki Venecijanac kad se zavali u svoju gondolu. Sledeceg dana on je vec sebi nabavio plan grada, te se popeo na toranj Svetog Marka, sto je i inace cesto cinio u , za njega novim gradovima, kako bi pribavio sebi jedan opsti pogled i vizuru. U Veneciji on je ostao do 14. oktobra; za ovih nesto vise od dve nedelje provedenih u Serenisimi Gete je obilazio znamentisti, umetnicke zbirke ali i veoma revnosno posecivao pozorisne ulicne predstave, posmatrao narod, proucavajuci njihov karakter, ali je, pored svega toga i redovnog pisanja o svojim utiscima,on jos stizao i to da posmatra skoljke i rakove satima na obali mora. O umetnickim sudovima nekom drugom prilikom; evo sta je pored toga jos Gete primetio tokom ovog svog boravka a sto je meni bilo zanimljivo.

4. oktobra

Preko dana na trgu i obali, u gondolama i palati, kupci i prodavci, prosjaci, ladjari, susetke, advokati i njihovi protivnici, sve to zivi i juri i pasti se, govori i kune se, vice i nudi, peva i igra, proklinje i galami. A uvece odlaze u pozoriste i gledaju i slusaju zivot svoga dana, vesto sastavljen, skladnije doteran, protkan bajkama, zahvaljujuci maskama udaljen od stvarnosti, ali priblizen zahvaljujuci moralu. Tome se oni detinjasto raduju, ponovo vicu, tapsu i galame. Od jutra do mraka, bolje reci od ponoci do ponoci, sve je uvek jedno isto. 
Ja pak tesko da sam nekoga video da igra prirodnije od tih maski, onako kako je moguce postici jedino vezbom i pri izuzetno srecnom telesnom sastavu.

Dok ovo pisem, dizu grdnu buku na kanalu pod mojim prozorom, a ponoc je prosla. Oni i u dobru i u zlu uvek zbog neceg moraju da su na okupu.

6. oktobra

Na jucerasnjoj tragediji sam puno naucio. Prvo, cuo sam kako Italijani izgovaraju i deklamuju svoje jampske jedanaesterce, a zatim, shvatio sam kako je Goci mudro spojio maske sa tragicnim figurama. To je pravo pozoriste za ovaj narod; jer on zeli da bude dirnut na grub nacin, on ne saucestvuje nezno i od srca u sudbini nesrecnog lica, on se raduje samo ako junak dobro govori; jer oni mnogo drze do pricanja, a zatim hoce da se smeju i da cuju kakvu budalastinu. 

Oni se prema pozorisnom komadu ne odnose drukcije do kao prema necemu stvarnom. Kad je tiranin pruzio svom sinu mac i zatrazio da ovaj ubije svoju rodjenu zenu, koja je stajala pred njim, narod poce glasno da pokazuje svoje nezadovoljstvo zbog ovog zahteva, i malo je trebalo pa da se predstava prekine. Trazili su da stari povuce svoj mac, cime bi, razume se, iduce situacije u komadu bile onemogucene. Najzad se pritesnjeni sin odluci, pridje do rampe i ponizno zamoli da se samo jos koji casak strpe, pa ce se sve ipak udesiti po njihovoj zelji. S umetnicke tacke gledista, medjutim, ta je situacija s obzirom na okolnosti bila besmislena i neprirodna, a ja sam hvalio narod zbog njegovog osecanja. 

Sad bolje razumem duge govore i silna raspravljanja u grckoj tragediji. Atinjani su jos vise voleli da slusaju kako se govori, i jos bolje su se u to razumevali od Italijana; oni su mnogo naucili u sudnicama, gde su se bavili po vasceli dan.

7. oktobra

Za veceras sam narucio cuveno pevanje ladjara, koji pevaju Tasa i Ariosta na svoje sopstvene melodije. To se zaista mora naruciti, jer je neuobicajeno i pre se moze reci da spada u upola iscezla starinska predanja. Po mesecini sam usao u jednu gondolu, a jedan pevac je bio napred, drugi pozadi; poceli su svoju pesmu, naizmenicno pevajuci stih po stih. Melodija, koju poznajemo zahvaljujuci Rusou, predstavlja sredinu izmedju korala i recitativa, i uvek zadrzava isti hod, ne vodeci racuna o taktu; modulacija je takodje jednaka, samo sto prema sadrzini stiha, pomocu neke vrste deklamacije, menjaju kako ton tako i ritam; a sto se tice duha i zivota pesme, oni se mogu shvatiti iz ovog sto sledi.

Necu ispitivati na koji nacin je nastala melodija; tek, ona je vanredno prikladna za kakvog dokonog coveka, koji nesto modulira za sebe i takvom pevanju podmece pesme koje zna napamet.

Prodornog glasa - narod pre svega ceni snagu - on sedi u barci kraj obale nekog ostrva ili kanala i gromko peva svoju pesmu da odjekne dokle god moze. Ona se siri nad mirnom vodenom povrsinom. U daljini je cuje neko drugi, koji poznaje melodiju, razume reci, i odgovara sledecim stihom; na ovo prvi odvraca, i tako jedan stalno predstavlja odjek ovog drugog. Pesma traje po cele noci, i zabavlja ih a ne umara. Sto su udaljeniji jedan od drugog, to pesma moze postati drazesnija; i ako se slusalac nalazi izmedju njih dvojice, onda je na pravom mestu.

Da bi mi omogucili da i ovo cujem, iskrcali su se na obali Djudeke i razdvojili se, posavsi na razne strane kanala; ja podjoh gore-dole izmedju njih, tako da sam uvek napustao onoga koji je trebalo da pocne sa pesmom, a priblizavao se onome koji je prestao. Tek tada sam otkrio smisao tog pevanja. Kao udaljeni glas to izvanredno neobicno zvuci, poput neke tuzbalice u kojoj nema tuge; ima u tome nesto neverovatno, sto dira do suza. Ja sam to pripisivao svom raspolozenju; ali moj stari mi rece "Cudno je kako ta pesma raznezi coveka, utoliko vise  ukoliko se bolje peva." Preporucio mi je da, ako mogu, cujem zene sa Lida, a narocito one iz Malamoka i Palestrine, jer i one, rekao je, pevaju Tasa na istu ili slicnu melodiju. Dodao je : "Kad im muzevi isplove na more da love ribu, one imaju naviku da uvece posedaju na obalu i da prodornim glasom zapevaju te pesme, sve dok iz daljine ne zacuju glasove svojih muzeva, pa tako razgovaraju s njima." Zar to nije veoma lepo ? A ipak, lako je zamisliti da slusalac u blizini moze tek neznatno uzivati u takvim glasovima, koji se bore s morskim valima. Ali ovako smisao ovog pevanja postaje ljudski i istinit, i melodija, nad cijim smo mrtvim slovima malocas razbijali glavu, postaje ziva. To je pesma usamljenika, upucena u daljinu i prostranstvo da je neko drugi, prozet istim osecanjima, cuje i odgovori na nju.

9. oktobra

Samo kad bi odrzavali vecu cistocu u svom gradu, sto je koliko neophodno toliko i lako, i zaista izvanredno vazno za vekove koji dolaze. Doduse, sada je pod pretnjom velike kazne zabranjeno da se u kanale prosipa bilo sta i da se u njih baca djubre; ali pljusku koji se naglo sruci ne moze se zabraniti da podigne sve smece koje je sacisceno u kutove i da ga ponese u kanale, ili cak, sto je jos gore, da ga povuce u slivnike, koji su namenjeni samo za oticanje vode, i da ih toliko zagusi da glavnim trgovima preti opasnost da budu poplavljeni. Video sam kako su zacepljeni i prepuni vode cak i neki slivnici na malom Trgu svetog Marka, koji su inace, kao i na velikom, veoma pametno postavljeni.

U kisovite dane svuda je nepodnosljivo blato, svi psuju i proklinju, dok se penju na mostove i silaze s njih prljaju ogrtace, "tabare", koji inace cele godine vuku, a kako ceo svet ide obuven u plitke cipele i carapre, to prskaju jedni druge i grde, jer nisu se ukaljali obicnim blatom, vec onim sto najeda. Ali kad se vreme prolepsa, niko zivi ne misli na cistocu. Kako je tacna ona rec : publika se uvek zali da je lose posluzuju, a ne ume nista da preduzme da bi je bolje posluzivali. Ovde bi sve moglo odmah da se ucini, samo kad bi suveren to hteo.

Friday, 26 November 2010

Goethe : Italianische Reise - prvi utisci iz Italije

Septembra 1876. godine Gete se otisnuo na dugo i gotovo opsesivno zeljeno putovanje ka Italiji. O ovom svom putovanju, odnosno o njegovom krajnjem odredistu, Gete nije nikoga obavestio vec se krisom iz Karlsbada zaputio ka Italiji, gde je onda ostao gotovo dve godine : u Vajmar se vratio juna 1788. godine. Tokom ovog vremena provedenog u inostranstvu Gete je mnogo pisao : pre svega dnevnik ali i pisma koja je, zajedno sa tim dnevnickim zabeleskama, potom slao prijateljima u Nemackoj. Od ovih vecina posiljaka bila je adresirana na gospodju fon Stajn sa kojom je u Vajmaru Gete odrzavao veoma bliske, pa cak i romanticne veze. Medjutim, iako je ona sve te papire brizno cuvala, medju ovim zapisima nedostaje jedan veoma bitan deo te je Geteov dnevnik sacuvan samo do njegovog polaska za Napulj : naime, iz nepoznatih razloga Gete je sam unistio one beleske koje su se odnosile na dalji tok njegovog putovanja, medju kojim je i njegov takozvani drugi boravak u Rimu, dug gotovo godinu; stoga se to vreme njegovog zivota ponekad naziva Geteovom izgubljenom godinom. Na osnovu sacuvanih dnevnika i pisama koje je prijateljima upucivao, Gete je potom, tri decenije kasnije, sastavio knjigu Putovanje po Italiji, koje je na taj nacin neka vrsta nastavka njegovog autobiografskog dela  Iz mog zivota. Poezija i stvarnost, koje je pre ovoga dovrsio. Drugi boravak u Rimu nastao je jos kasnije, tek oko 1829. godine i cini posebno delo. Putovanje po Italiji tako ne predstavlja originalan Geteov dnevnik niti njegova originalna pisma iz tog perioda - to je jedno kasnije literarno uoblicenje ovih zabelezaka koje je potom on dosta i menjao, dodajuci ili razradjujuci pojedine epizode, menjajuci stil pisanja i izbacujuci sva licna obracanja prijateljima kakva su pisma originalno sadrzala.


Tokom ovog putovanja Gete je doziveo jedan duboki i sveprozimajuci preobrazaj : od mladog Sturm und Drang pesnika, svog u zanosu, Gete se okrenuo klasici. Ova promena odrazila sa kako u njegovim knjizevnim delima tako i u celokupnom nacinu posmatranja i razmatranja sveta oko sebe, sto se ogledalo i u drugim njegovim, van-knjizevnim, aktivnostima i naporima. Cinjenica da je od tog putovanja do objavljivanja ovog dela proslo tri decenije govori o nemogucnosti da stari Gete, vec odavno potpuno drugi covek, govori i misli na nacin mladoga koga taj preobrazaj tek ceka. Pa ipak, iako bi svakako bilo zanimljivije citati njegova stvarna i neposredna zapazanja iz tog perioda, i ovako sredjivan tekst nudi mnoge zanimljivosti.


Zasto je uopste preduzeo ovo putovanje u ovom trenutku svoga zivota Gete objasnjava ovako :

Meni su sada vazni samo culni utisci, koje ne moze dati nikakva knjiga, nikakva slika. U pitanju je to da ponovo steknem zanimanje za svet, da iskusam svoj posmatracki duh i da ispitam dokle sam doterao sa svojom naukom i znanjima, da li mi je oko bistro, cisto i vedro, koliko mogu da shvatim na brzinu, i da li mogu izbrisati bore koje su se urezale i utisle u moju dusu.

No, sto se vise priblizavao Italiji Geteovo raspolozenje se popravlja i menja, te on pada u zanos pred razlikama u flori i kamenju koje veoma pazljivo posmatra i belezi, kao sto to cini i sa vremenskim prilikama. Pred prirodom se on uznosi i vec nadomak Italije on oseca to podneblje kao svoj dom.

A kad padne vece i kad blagom vazduhu malobrojni oblaci pocivaju uz planine, a na nebu vise stoje nego sto se krecu, i kad odmah po zalasku sunca pocne da se oglasuje cvrcanje zrikavaca, covek se u svetu ipak oseti kao kod kuce, a ne kao lutalica ili prognanik. Uzivljavam se u to osecanje, kao da sam ovde rodjen i vaspitan pa se sada vracam sa Grenlanda, s lova na kitove.
Kad bi moje ushicenje zbog svega ovoga cuo neko ko zivi na Jugu ili dolazi s Juga, taj bi me smatrao veoma detinjastim. Ali, ja sam odavno znao ono sto ovde iskazujem, znao celo vreme sto sam ga pretrpeo pod onim namrgodjenim nebom, i sada sam voljan da ovu radost osetim kao izuzetak u kojem bi, kao u vecitoj prirodnoj neophodnosti, vazda trebalo da uzivamo.


Evo jednog dela na samom pocetku Geteovog otkrivanja Italije u kome se govori o ljudima i njihovom nacinu zivota.


Torbole, 12. septembra

Po vecernjoj svezini sam posao u setnju, i sad zbilja vidim da se nalazim u novoj zemlji, u sasvim stranoj okolini. Ljudi zive nemarnim, dembelskim zivotom : prvo, na vratima nema brava; gostionicar me je medjutim uveravao da mogu biti sasvim miran, cak i kad bi sve sto imam pri sebi bilo od samih dijamanata; drugo, prozori su zatvoreni masnom hartijom mesto staklom; trece, nedostaje jedna veoma neophodna odaja, tako da se covek ovde prilicno priblizava stanju u prirodi. Kad sam upitao domaceg slugu za izvesno mesto, on mi pokaza na dvoriste. "Qui abasso puo servirsi!" Ja upitah "Dove?" - "Dappertutto, dove vuol!" odgovori on ljubazno. Svuda se pokazuje najveca bezbriznost, ali zato zivota i zaposlenosti ima na pretek. Susetke celog dana brbljaju i vicu, a sve su u isti mah u nekom poslu, sve imaju nesto da obave. Jos nisam video dokonu zenu.




Verona, 17. septembra

U zemlji u kojoj ljudi uzivaju u danu, ali se narocito raduju veceru, veoma je znacajan trenutak kad pocne da se smrkava. Onda prestaje rad, onda se covek vraca sa setnje, otac zeli da vidi cerku kod kuce, dan se okoncao; ali tesko da mi Kimerci znamo sta je to dan. Nama je, u vecitoj magli i sutonu, svejedno da li je dan ili noc; jer koliko vremena zaista mozemo setati i uzivati napolju ? Kad ovde padne mrak, sasvim je izvesno da je prosao dan, koji se sastojao od veceri i jutra, dvadeset cetiri sata su prozivljena, nov racun pocinje da se pise, zvona zvone, citaju se brojanice, sluzavka sa zapaljenom svetiljkom stupa u sobu i kaze : "Felicissima notte!" Ovaj trenutak se menja u svako godisnje doba, a covek, koji ovde zivi punim zivotom, ne moze se pobrkati, jer se ni jedno uzivanje njegovog zivota ne odnosi na cas, nego na doba dana. Kad bi se narodu nametnuo nemacki nacin brojanja casova, to bi ga zbunilo, jer njegov nacin je najprisnije protkan sa njegovom prirodom. Sat i po ili sat pre mraka plemstvo pocinje da izlazi u kolima; idu na trg Bra, dugom i sirokom ulicom ka Porta nuova, izlaze kroz kapiju, obilaze oko grada, a kad zvona oglase noc, sve se vraca. Delom se dovoze pred crkve, da odmole "Ave Maria della sera", delom se zaustavljaju na trgu Bra, kavaljeri prilaze kocijama, razgovaraju sa damama, i to traje neko vreme; nijednom nisam sacekao kraj. Pesaci ostaju do kasno u noc. Danas je palo taman toliko kise da pokupi prasinu, i to je zbilja bio zivahan i veseo prizor ... Ali ako hocu da kazujem casove na ovdasnji nacin, onda moram znati da je podne u sedamnaest sati, na to dodajem jos dva i kazem devetnaest sati. Kad se o tome prvi put slusa i razmislja, izgleda da je to veoma zamrseno i tesko izvesti; ali covek se vrlo brzo navikne i nadje da je ovaj posao zabavan, kao sto i narod uziva u vecitom racunanju i preracunavanju, poput dece kad se nadju pred teskocama koje lako mogu savladati. Oni ionako neprestano vitlaju prstima po vazduhu, sve izracunavaju u glavi i rado se bave brojevima.

Narod je ovde vrlo zivahan i uskomesan, a narocito veselo izgleda u nekim ulicama u kojima se jedni do drugih nalaze radnje i zanatlijski ducani. Tu se pred prodavnicom ili radionicom ne nalaze vrata; ne, nego je kuca otvorena celom sirinom, pa pogled dopire do dna prostorije i vidi sve sto se u njoj desava. Krojaci siju, obucari izvlace konac i kuckaju, svi upola na ulici; stavise, radionice cine jedan deo ulice. Uvece, kad se upale svece, to izgleda veoma zivopisno.

Na trgovima je u pijacne dane velika guzva. Nepregledne hrpe povrca i voca, bela i crna luka koliko dusa iste. Uostalom, oni vicu, saljakaju se i pevaju po ceo bogovetni dan, gadjaju jedni druge i gusaju se, i neprestano podvriskuju i smeju se. Blag vazduh i jevtina hrana omogucuju im da lako zive. Ko god moze, nalazi se pod vedrim nebom.

Nocu tek pocinje pravo pevanje i galama. Pesmica o Malbrou cuje se na svim ulicama, zatim cimbalo, pa violina. Vezbaju se da zvizdanjem podrazavaju svaku pticu. Svuda se razlezu najcudniji zvuci. Blaga klima daje i sirotinji ovakvo naglaseno osecanje zivota, pa cak i sama senka naroda jos izgleda dostojna postovanja.

Necistoca i neudobnost kuca, sto nama toliko pada u oci, istog je porekla : oni su stalno napolju, i u svojoj bezbriznosti ni na sta ne misle. Narodu je sve potaman; ljudi iz srednjih slojeva takodje zive od danas do sutra; bogat i otmen svet se zatvori u svoje stanove, koji takodje nisu toliko udobni kao na Severu. Njihova drustva se okupljaju u javnim prostorijama. Predvorja i stubista su sva opoganjena, i to je sasvim prirodno. Narod uvek oseca svoje prece pravo. Bogatas moze biti bogat i zidati palate, plemic ima pravo da vlada, ali ako podigne kakvo stubiste, kakvo stubiste, kakvo predvorje, narod se njima sluzi da zadovolji svoje potrebe, a on nema nista prece no da se sto je moguce brze oslobodi onoga sto je unosio u sebe sto je moguce cesce. Ako neko nece to da trpi, on ne treba da izigrava velikog gospodina, to jest ne treba da izigrava velikog gospodina, to jest ne treba da se pravi kao da jedan deo njegovog stana pripada publici; on zatvara svoja vrata, i dobro je i tako. U javnim zgradama narod tek pogotovo ne dozvoljva da ga lise njegovih prava, i to je ono na sta se stranci zale u celoj Italiji.

Danas sam, setajuci po gradu, na vise mesta pomatrao odecu i ponasanje ljudi, a narocito srednjeg staleza, koji se vrlo cesto srece i pokazuje vrlo zaposlen. Svi oni u hodu masu rukama. Lica iz viseg staleza, koja u izvesnim prilikama nose mac, masu samo jednom, jer su navikla da im leva miruje.

Iako narod veoma bezbrizno obavlja svoje poslove i zadovoljava svoje potrebe, ipak vrlo ostro opaza sve sto je strano. Tako sam prvih dana mogao primetiti da je svako zagledao moje cizme, posto se njima, kao skupom obucom, ovde ne sluze cak ni zimi. Sada, kada nosim cipele i carape, niko me vise ne posmatra. Ali cudno im je bilo sto jutros, dok su svi hitali tamo-amo sa cvecem, povrcem, belim lukom i raznom drugom robom sa pijace, njihovom pogledu nije promakla grancica cempresa koji sam nosio u ruci. Na njoj je visilo nekoliko zelenih sisarki, a osim toga sam drzao nekoliko rasvetalih grancica kapra. Svi su, i veliko i malo, gledali u moje prste, i izgleda da su svasta mislili.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...