Sutra se, ako se nesto u medjuvremenu nije izmenilo, zatvara izlozba Save Sumanovica u Domu vojske pod nazivom Put do slike; naziv koji dovoljno otkriva o konceptu koji su kustosi Savinog muzeja u Sidu zamislili : izlozene su slike i pored njih skice i/ili studije, bilo da su ove izvedene u olovci, akvarelu ili gvasu. Tako je posetilac mogao, na neki nacin, na trenutak postati svedok jednog dela umetnickog procesa, pratiti razvitak ideje od momenta uhvacenog na nekom sidskom soru do velikog platna koje je, neretko, nacinjeno i po nekoliko godina kasnije. Primecuje se da Sava nije znacajnje odstupao od svojih prvobitnih utisaka kao i to da su se upravo te prve impresije zabelezene na papiru najcesce vise dopadale posetiocima nego sama ulja. Za neke radove sa ovim bih se slozila i ja; medjutim, sto se tice vecine sidskih pejsaza, meni sasvim omiljenog dela opusa ludoga i nesretnoga Save - to nije slucaj. Kako bilo; svakako bi trebalo posetiti ovu lepu izlozbu, dok jos traje. Katalog - onaj mali, besplatni kao i onaj ozbiljniji koji kosta nekih 300 dinara - izuzetno su lepi; kao retko kada organizatori su pokazali da imaju smisla te se mogu pronaci u ponudi i razglednice, magneti i sveske, reprodukcije i posteri, kao u velikom svetu gde je tako sta standard. Samo bi trebalo obratiti paznju na reprodukcije smestene u paspartu, spremne za ram : to su u paspartu smestene isecene slike sa kalendara od prosle godine. Neko bi rekao kako je to snalazljivo iskoriscavanje materijala; neko drugi - da je to ipak neprimereno.
Pred sam kraj izlozbe evo dela romana Lagum Svetlane Velmar Jankovic koji se odnosi na Savu a narocito na beogradsku Savinu izlozbu iz septembra 1939. godine, istog dana, 3. septembra, kada su se odrzavale i one legendarne trke oko Kalemegdana; ovaj roman, koji veoma volim, sastoji se sav iz razlicitih realnosti, iz razlicitih sada koje junakinja prozivljava, cesto gotovo simultano; tako je to i ovde te se preklapaju razlicite slike ili secanja na Savu. Deo o Savi i toj izlozbi jedan je od meni omiljenih a slaze se jako lepo sa izlozbom; evo ga sada i na Bric-a-Brac (zahvaljujuci mojoj vrednoj sestri koja je to prekucala:) uz Savine slike koje se sve mogu pronaci ovde, na verovatno do sada najlepsem sajtu posvecenom jednom nasem slikaru. Pored reprodukcija ovde se mogu naci i razni tekstovi, kako Savini tako i onih koji su Savu poznavali.
Nad hukom Pariza tada je promicalo blago, ozareno predvečerje kasnog oktobra godine 1928. posle Hrista, likovni kritičar od velikog ugleda, istoričar umetnosti već viđen za mesto profesora Univerziteta, Dušan Pavlović, bio je doveo svoju tek venčanu ženu, mene, u pariski atelje šidskog slikara koga je pratio, bili su gotovo vršnjaci, još od prvih izložbi u Zagrebu posle velikog rata i o kome je mislio da će, ako prevaziđe kubistčko iskustvo što ga odvodi od kolorističke suštine materije, moći, svojim darom, da napravi čudo. I tako smo stajali u ateljeu toga slikara koji je mogao da napravi čudo, stajali smo a nismo, za slikara bili odviše prisutni, jer je baš hvatao poruke poslednjih odblesaka neke od obrisa na levoj strani jednog nevelikog platna, pravio, u stvari, malo čudo, jer je tu, na levoj strani toga platna, u uglu, osvetljenost nepostojanja iznenada zatreperila između gustih zelenih tonova, iskonskih i pastoralnih, istovremeno. I pretećih, neverovatno. Ugledala sam je i znala da vidim veliko čudo, istinu. Nicala je iz središta te slike, sva od bleska koji je sjedinjavao davnu a mladu vodu sa drevnim i mladim nebom, izrastala iz tog izvorišta vode i sjaja uz koje su se radovala tru ružičasta , naga, ženska tela, ne odviše jasnih obrisa, uhvaćena u pokretu, bezbrižna u svom telesnom postojanju i sasvim nesvesna trenutka koji otiče. Slika me je zgrabila i zarobila, zauvek, a on je, Šumanović, i dalje slikao, sav glavat.
….
Hodala sam , ukočenog pogleda, ništa nisam videla ali sam primala ta zračenja i odjednom su trenuci počeli da se pale u meni, trenuci za koje sam mislila da su davno iščezli.
Na primer, onaj sa oznakom oktobar 1928:
Prišla sam mu, Savi Šumanoviću, tako glavatom, u oktobru 1928. i zagledala u neveliko platno koje je završavao u svom pariskom ateljeu, u Ulici Denfert-Rochereau.- “Na kupanju” – rekla samPogledao me je zgranut i potpuno nevin. Tek onda me je uistinu primetio i, sav treperav, prihvatio.- Da – rekao je. – Otkud znadete? Zaista, zvat će se: “Na kupanju”- Znam – rekla sam i, isto tako, zatreperila. Znala sam, odmah, da se događa još jedno čudo : taj glavati, nespretni i rogobatni čarobnjak, na čiju sumnjičavost i nepoverljivost su nas upozoravali, opsednut strahom od ljudi, od zla koje je sagledavao u njima, primio me je, u tren oka, kao svoju. A ja sam njega, pričinilo mi se, poznavala oduvek, praiskonskog i ružnog.
Ili, onaj sa oznakom septembar 1939:
Prišao mi je, u septembru 1939, izmenjen, potavneo ali izronio iz pakla. Stajala sam pred onim istim nevelikim platnom koje se zvalo „Na kupanju”, retrospektivna izložba Save Šumanovića u Beogradu bila je otvorena pre nekoliko minuta.
- Još ste zaljubljeni u tu sliku ? – pitao je.Između onog mog gledanja u čudo i ovog njegovog pitanja već je bilo prošlo jedanaest godina.Jedanaest.Toliko je bilo staro i čudo ali je za mene bilo sasvim mlado: stajala sam pred nevelikom slikom nazvanom “Na kupanju” i radovala joj se kao i pre jedanaest godina .- Vi najbolje znate koliko mi je bliska - rekla sam. Od časa kada sam Vas ugledala kako je radite, sećate li se ? U onom Vašem malom ateljeu u Rue Denfert-Rochereau, u oktobru 1928, sećate se ?Naljutio se.- Nije moguće da i Vi, Vi hoćete da me povredite! Da li se sećam ? Vidim svaki moment. Ušli ste, strahovito lepi, to sam Vam već pripovedao toliko puta, i dobri, toliko dobri. Ta dobrota me je dirnula. Anđeo. I odmah ste pogodili naziv slik. Da li se sećam? Kako možete. Sećanje na tu Vašu pojavu krepilo me je za sve ovo vreme.Ne smete tako. Moja amnezija ne briše one koje volim.- Znam. Uostalom, Vaše amnezije više i nema. To se vidi na ovim platnima.- Tim novim ? Šta kažete za ta nova?
Glas mu je odjekivao, nervozan, visoko pod tavanicom dvorane na Novom univerzitetu, o raskriljena okna udarala je toplota kasnog prepodneva, proticala je nedelja, 3. septembar 1939, dan, prema vremenskoj prognozi predviđen kao vedar, tih i vrlo topao, letnji, sa 32 Celzijusova stepena u popodnevnim časovima. Savin glas se nadnosio nad mene kao krik, odgovarala sam mu nešto blago, umirujuće, da, ta platna, nova, izvanredna su, naročito “Akt u crvenoj fotelji” i poslednje “Kupačice” ( da li sam već tada bila prepoznala crte svoga lika na liku toga akta u crvenoj fotelji, a i na liku one kupačice postavljene sasvim levo, u sam ugao velikog platna slikanog 1935, ne sećam se, ali sam sasvim sigurna da sam baš te slike, prve pomenula, zar slučajno ? ) i, naravno “Plava devojčica”, i mali pejzaži iz Šida, ali neka me pusti da još gledam, i sutra u miru, ovo su samo prvi utisci, u ovoj gužvi, ionako ću nastojati da dolazim svaki dan, tu, na njegovu samostalnu izložbu, najveću koju je aBeograd ikada video.
Govorila sam mirno i opušteno, kao da sam u najspokojnijem od svih svetova, slično su se ponašali i drugi na ovoj izložbi Save Šumanovića, sve sama najuglednija imena jugoslovenske kulture, elita, a svet baš nije bio odviše spokojan, nikako nije bio, a žagorili smo, gotovo vedro, iako je tekao treći dan rata u Poljskoj, iako smo tog jutra, svi, na prvim stranicama Politike, Pravde ili Vremena čitali da je Varšava juče šest puta bombardovana….…Posle uznemirujućih prvih strana čitaoci novina stigli bi i do onih mnogo manje uznemirujućih. Do obaveštenja, recimo, o događajima koji je trebalo da postanu događaji toga dana, nedelje, 3. septembra.
Bila su dva glavna događaja. Onaj veliki, za brojnu publiku, bila je međunarodna automobilska i motociklistička trka oko Kalemegdana., onaj manji, za malobrojnu publiku, bilo je otvaranje izložbe Save Šumanovića, u zgradi Novog univerziteta, na Kraljevom trgu. ( Danas je to, ako se ne varam, zgrada Filološkog fakulteta, na Studenskom trgu. ) . U sedam velikih dvorana Novog univerziteta Sava Šumanović je izlagao, posle jedanaest godina pauze, preko 400 ulja na platnu, akvarela, crteža, skica. Početak oba događaja bio je zakazan za isto vreme: 11 časova pre podne.Ulaznice za izložbu su se, kao i obično, prodavale na samoj izložbi i, na dan otvaranja, koštale su 2 dinara., ostalih dana, sve do 22. septembra kad se izložba zatvarala. 1 dinar. Sav prihod od ulaznica slikar Šumanović bio je namenio Fondu beogradskih studenata.
Glasovi su nas ipak opkolili: časak obnovljene prisnosti, uspostavljen između slikara i mene, potiskivali su i gužvali pa je uzmicao, taj časak, kroz žamor, ka oknima kroz koje je pokušavala da prodre, u dvoranu Novog univerziteta, buka sa trkališta oko Kalemegdana. Glasovi su, iako meki i u tonalitetu radosti, ipak bili nasrtljivi, spremni da rasturaju oklop Šumanovićevog samotništva. Slikar je dopuštao to rasturanje, mada nevoljno i u odstupnici, glava mu se povećavala, naprezao se da bude osmehnut a osmeh mu je izgledao iznakažen. Njegovo držanje je uznemirilo, gotovo da me je dotakla ta njena uznemirenost, nezvaničnu gospodaricu beogradskog kulturnog života, njegovu sivu eminenciju Kristu Đorđević ( bila je stala uz mene ) koja je, sva krhka i elegantna, sva na oprezu, tananim smeškom hrabrila Šumanovića.I mala je pravo na to ohrabrivanje jer je, tada i kasnije, bila dama od mnogih hrabrosti o kojima se, eto, još za naših života sve manje zna. Bezglasno propadaju, u prostore proteklog vremena, najneosporniji bleskovi ljudske plemenitosti. Ta imućna pripadnica takozvanog visokog beogradskog društva, ta ugledna predsednica uglednog društva “Cvijeta Zuzorić”, istrajno se, godinama, sa uglednim lekarom koji ga je i lečio, svojim mužem, profesorom Univerziteta, borila protiv Šumanovićeve bolesti, nikako ne samo zato što joj je bio blizak rod. Verovala je u njega naročito onda kad on nije nimalo verovao su sebe, opsednut strahovima.
No comments:
Post a Comment