Venecija, 12. oktobra
Razume se, Italijan ima mutnu predstavu o svemu sto je iza planine, pa se i meni sad cini tmurnim sve sto je s one strane Alpa; no drage prilike mi vazda masu iz magle. Samo bi me klima mogla podstaci da ove predele pretpostavim onima; jer, rodjenje i navika su snazne veze. Ne bih ovde mogao ziveti, kao ni na kojem drugom mestu gde bih bio besposlen; sada mi pak beskrajno mnogo posla zadaje sve ono sto je novo za mene. Arhitektura ustaje iz groba kao kakav davnasnji duh, i poziva me da izucavam njene pouke kao pravila nekog izumrlog jezika, ne da bih ih primenjivao ili da bih u njima uzivao kao u necem zivom, nego samo da bih tiho u dusi odavao postovanje dostojanstvenom, zauvek minulom postojanju proteklih vekova . Posto Paladio sve dovodi u vezu sa Vitruvijem, nabavio sam i Galijanijevo izdanje; ali ovaj folijant tezi u mom prtljagu kao sto i njegovo izucavanje pritiska moj mozak. Paladio mi je svojim recima i delima, svojim nacinom misljanja i delanja vec priblizio i protumacio Vitruvija bolje no sto to moze uciniti italijanski prevod. Vitruvija nije sasvim lako citati; knjiga je vec po sebi mutno napisana i iziskuje kriticno izucavanje. I pored toga ja je letimice prelazim, i ostaje mi mnogi uzviseni utisak. Bolje reci : citam je kao kakav trebnik, vise iz poboznosti no pouke radi. Noc se vec ranije spusta i daje vremena za citanje i pisanje.
Kako sam, Bogu hvala ! opet zavoleo sve sto mi je bilo drago od detinjstva ! Kako se osecam srecan sto se opet usudjujem da pristupim starim piscima ! Jer sada smem to reci, smem priznati svoju bolest i ludost. Vec od pre nekoliko godina nisam smeo da pogledam nijednog latinskog autora, niti da posmatram ista sto bi u meni obnovilo sliku Italije. Kad bi se to slucajno desilo, trpeo bih najstrasnije bolove. Herder mi se cesto rugao da sav svoj latinski ucim iz Spinoze, jer primetio je da je to jedina latinska knjiga koju sam citao; ali on nije znao koliko sam morao da se cuvam starih pisaca, i kako sam sa strepnjom nalazio utocista u onim mutnim opstim razmisljanjima. Jos nedavno me je Vilandov prevod „Satira“ nacinio izvanredno nesrecnim; tek sto sam procitao dve medju njima, a vec kao da sam sisao sa uma.
Da nisam doneo odluku koju sad ostvarujem, sasvim bih propao : toliko je u mojoj dusi sazrela pozuda da ove predmete vidim svojim ocima. Istorijsko znanje nije mi bilo od pomoci; predmeti su se nalazili na pedalj od mene, ali bili su razdvojeni nekim neprobojnim zidom. I zaista, ni sada nemam utisak da te stvari vidim prvi put, nego da ih ponovo vidjam. Tek sam kratko vreme u Veneciji, a dovoljno sam vec prisvojio od ovdasnjeg nacina zivota i znam da cu sa sobom poneti makar i nepotpunu, ali ipak sasvim jasnu i istinitu predstavu o njemu.
Ferara, 16. oktobra nocu
Blistavi dvor je nekada davao zivota istim ovim ulicama, tu je Ariosto ziveo nezadovoljan a Taso nesrecan, i mi verujemo da cemo okrepiti svoju dusu kad posetimo ovo mesto. Ariostov nadgrobni spomenik sadrzi mnogo mermera, lose raspodeljenog. Namesto Tasovog zatvora pokazuju jednu dascaru za smestaj drva i uglja, u kojoj zacelo nisu drzali Tasa. A u toj kuci gotovo niko ni ne zna sta trazite. Najzad se prisecaju, zahvaljujuci napojnici. To mi lici na onu mrlju od mastila koju je nacinio doktor Luter, a koju cuvar zamka obnavlja s vremena na vreme. Zaista, u vecini putnika ima neceg od putujuceg kalfe, pa razgledaju takve znamenitosti.
Cento, 17. oktobra uvece
Raspolozeniji nego juce pisem iz Gvercinovog rodnog grada. Ali i okolnosti su sasvim drukcije. Ovo je prijatan, lepo zidan gradic od oko pet hiljada stanovnika, bogat, zivahan, cist, usred nepregledne obradjene ravnice. Po svojoj navici odmah sam se popeo na toranj. More topola, izmedju cijih se vrhova vide u blizini mali salasi, svaki okruzen sopstvenim njivama. Prekrasno zemljiste, blaga klima. Bilo je jesenje vece kakvo nam nase leto retko poklanja. Nebo, celoga dana zastrveno, razvedrilo se, oblaci su se ustremili na sever i jug prema planinama, i za sutra se nadam lepom danu.
Gvercino je voleo svoj rodni grad, kao sto Italijani uopste u najvisem smislu gaje i neguju ovaj lokalni patriotizam; iz tog lepog osecanja je poniklo toliko dragocenih ustanova, pa cak i veliki broj mesnih svetaca. Pod vodjstvom toga majstora nastala je ovde slikarska akademija. On je za sobom ostavio vise slika u kojima gradjanin i danas uziva, a to su i zasluzile.
Gvercino je sveto ime, i pominju ga i deca i starci.
Veoma sam zavoleo sliku koja predstavlja vaskrslog Hrista kako se javlja svojoj majci. Klececi pred njim, ona gleda u njega sa neizrecivom neznoscu. Levom rukom ona dodiruje njegovo telo odmah ispod nesrecne rane, koja kvari celu sliku. On je obavio svoju levu ruku oko njenog vrata, i malo je izmakao telo da bi je lakse mogao posmatrati. Ovo daje figuri nesto sto ne bih nazvao usiljenim, ali ipak neobicnim. No i pored toga ona ostaje beskrajno prijatna. Mirni i tuzni pogled s kojim je on posmatra jedinstven je : kao da mu pred plemenitom dusom lebdi uspomena na njegove i njene patnje, koje vaskrsenje nije odmah izvidalo.
Strejndz je gravirao ovu sliku; zeleo bih da moji prijatelji vide bar tu kopiju.
Potom je moju naklonost stekla jedna Madona. Dete trazi da se podoji, a ona mu vodi ruku da bi uzdignutim prstima podelilo blagoslov. U smislu katolicke mitologijeveoma srecna i cesto ponavljana misao.
Gvercino je duhom cestit, muzevno zdrav slikar, bez grubosti. Pre bi se moglo reci da u njegovim platnima ima neke nezne gracije pune morala, neke mirne slobode i velicine, a pritom neceg osobitog, sto cini da covek mora prepoznati njegova dela ako je jednom zadrzao oci na njima. Zadivljuje lakoca, cistota i savrsenstvo njegove kicice.
Bolonja, 18.oktobra, nocu
Najpre, dakle, Rafaelova „Sveta Cecilija“ ! To sam ja i unapred znao, a sad sam video svojim ocima : on je uvek cinio ono sto su drugi zeleli da cine, i ja sada o toj slici ne bih zeleo da kazem nista drugo sem da potice od njega. Jedno pored drugog stoje pet svetih lica, koja nas se nimalo ne ticu, ali koja su tako savrseno prikazana u svom postojanju da zazelimo vecito trajanje ovoj slici, dok bismo u isti mah bili zadovoljni kad bismo sami nestali. Ali da bismo ga upoznali kako valja, da bismo ga dostojno cenili, i da ga ne bismo bas ni velicali kao nekog boga koji bi se poput Melhisadeka pojavio bez oca i majke, moramo pogledati njegove prethodnike, njegove ucitelje. Oni su za osnovu uzeli cvrsto tle istine, marljivo su, cak i bojazljivo polozili siroke temelje, pa su medjusobno se takmiceci podigli piramidu stupnjevito uvis, dok on nije najzad, potpomognut svim ovim preimucstvima, prosvetljen nebeskim genijem, stavio poslednji kamen na vrh, iznad kojeg i pored kojeg nijedan drugi ne moze stajati.
Interesovanje za istoriju narocito ozivljava kad se posmatraju dela starijih majstora. Francesko Francija je umetnik veoma dostojan postovanja, a Pijetro iz Perudje tako valjan covek da bi se gotovo moglo reci : cestita nemacka dusa. Kamo da je sudbina odvela Albrehta Direra dublje u Italiju ! U Minhenu sam video nekoliko njegovih dela neverovatne velicine. Siromah, kako se u Veneciji vara u racunu i sklapa sa popovima ugovor zbog kojeg gubi nedelje i mesece ! Kako na svom putovanju u Holandiju trampi za papagaje svoja divna umetnicka dela, pomocu kojih se nadao da uspe u zivotu, i kako, da bi ustedeo napojnice, portretira sluzavke koje mu donose tanjir voca ! Mene beskrajno dira takav jadan i budalast umetnik, jer je to u osnovi i moja sudbina, samo sto ja malcice bolje umem da pomognem sebi.
Bolonja, 19. oktobra uvece
Svoj dan sam upotrebio sto sam bolje mogao za gledanje i ponovno gledanje, ali sa umetnoscu je kao sa zivotom : sto dublje covek ulazi u nju, to sira biva. Na ovom nebu se ponovno javljaju nove zvezde , koje ne mogu da procenim i koje me zbunjuju : Karacijevi, Gvido, Domenikino,ponikli u kasnijem i srecnijem umetnickom dobu; no da bi se odista uzivalo u njima potrebno je imati znanja i moci procenjivanja, sto meni nedostaje i sto se moze sreci tek malo-pomalo. Veliku smetnju cistom posmatranju i neposrednom razumevanju cine vecinom besmisleni predmeti slika, zbog kojih covek pobesni, dok bi s druge strane hteo da ih postuje i voli.
To je kao kad su se sinovi bozji zenili ljudskim kcerima, pa su otuda proisticala cudovista. Dok te s jedne strane privlace Gvidovo nebesko nastrojenje i njegova kicica koja bi trebalo da slika samo ono najsavrsenije sto covek moze videti, dotle bi smesta da okrenes pogled od odvratno glupih predmeta, koje nikakva pokuda na svetu ne bi mogla dovoljno da unizi; i tako je iz slike u sliku : covek neprestano gleda ili cas anatomije, ili gubiliste, ili strvodernicu; svuda samo patnja junaka, nigde radnja, nigde zanimanje, za ono sto je prisutno, a svuda nesto fantasticno sto se ocekuje da dodje spolja. Ili zlocinci ili zanesenjaci, razbojnici ili budale, i tu onda slikar, da bi se izvukao, dovlaci kakvog nagog junacinu ili neku lepuskastu posmatracicu, ili u najgorem slucaju postupa sa svojim crkvenim junacima kao sa manekenima i prebacuje preko njih veoma lepe naborane ogrtace. Nema tu nicega sto bi moglo pruziti neku ljudsku ideju! Medju deset sizea jedva da je jedan koji je trebalo naslikati, a i tom jednom umetnik nije smeo da pridje sa prave strane.
Folinjo, 26. oktobra uvece
Ova Italija, koju je priroda izvanredno obdarila, beskrajno je zaostala prema ostalim zemljama u svemu sto se tice mehanike i tehnike, a na ovom se svakako zasniva ugodniji i bodriji nacin zivota. Vozilo ovdasnjih kocijasa, koje se naziva i „sedia“, svakako je nastalo od starih nosiljki u kojima su se na mazgama prevozile zene i starije otmenije osobe. Mesto zadnje mazge, koju su zapregli napred za rukunice, stavili su dole dva tocka, a na kakvo drugo usavrsavanje nisu mislili. Ljuljaju se pri voznji kao sto su i pre toliko vekova, a takvi su i u stanovima i u svemu ostalom.
Ako covek jos hoce da vidi u stvarnosti onu prvobitnu poetsku ideju po kojoj su ljudi ziveli pod vedrim nebom i ponekad se iz nevolje povlacili u pecine, onda mora uci u ovdasnje kuce, narocitona selu, koje po izgledu i ukusu sasvim lice na pecine. Eto toliko su neverovatno bezbrizni da ne bi ostareli razmisljajuci. Sa necuvenom lakomislenoscu propustaju da se pripreme za zimu i za duze noci, i zbog toga se dobar deo godine muce kao psi. Ovde u Folinju, u jednoj velikoj odaji gde je sve kao u Homerovo doba, gde su svi okupljeni oko velike vatre koja gori na zemlji, i vicu i galame,i jedu za dugackim stolom kao na slikama koje prikazuju svadbu u Kani, - ovde sam ugrabio priliku da ovo napisem, posto je jedan od njih naredio da se donese mastionica, na sta ja u ovakvim prilikama ne bih ni pomislio. Ali i na ovom listu se mogu primetiti hladnoca i neugodnost mog stola za pisanje.
No comments:
Post a Comment