Pored toga sto je napisao monografiju o Rodenu Rilke je drzao i mnoga predavanja po Evropi na temu Rodenove umetnosti. Jedno ovakvo predavanje Sluzbeni glasnik je stampao pridruzivsi ga monografiji. Izmedju ostalog Rilke tu govori i o Medonu u kome je i sam ziveo tokom 1905. i 1906. godine dozivevsi Rodenovu svakodnevnicu.
Zivot je tamo postao umnogome prostraniji, kuca (jednospratna Villa des Brillants, s visokim krovom u stilu Luja Trinaestog) bese malena i od onda je nisu dogradjivali. Bio je tu vrt, koji je svojim radosnim vrvezom sudelovao u svemu sto se dogadjalo, a daljina se prostirala tik pred prozorom. Ono sto se sirilo u novim okolnostima i sto je bez prestanka trazilo nove prigradnje, nije bio gospodar ove kuce, bile su to njegove ljubljene stvari, koje je sada trebalo maziti. Za njih je sve bilo ucinjeno; jos pre sest godina - seticete se toga - preneo je izlozbeni paviljon Pont de l'Alma u Medon, i prepustio taj svetli, visoki prostor napolju stvarima, koje su ga sada ispunjavale u stotinama.
Pored ovog "Muzeja Roden" postepeno je izrastao muzej veoma licno probranih antickih statua i fragmenata, sa grckim i egipatskim radovima, od kojih bi pojedine stvari bile uocene i u dvoranama Luvra. U drugoj prostoriji stoje iza atickih vaza slike cije cemo pravo autorstvo odmah prepoznati, a da im i ne trazimo potpise : Ribo, Mone, Karijer, Van Gog, Suloaga, a izmedju slika, cije nam autorstvo izmice, nekoliko ih je pripisanih Falgijeru, velikom slikaru. Jasno je da ne nedostaju i posvete : same knjige vec cine zamasnu biblioteku, izuzetno samostalnu, nezavisnu od izbora njenog vlasnika, a koja ipak nije tek slucajno zatecena kod njega. Svi ti predmeti okruzeni su brigom, postuju ih, ali niko ne ocekuje da ce oni delovati na ugodnost ili raspolozenje. Gotovo da osecamo kako umetnicke stvari najraznolikijeg porekla i razdoblja nikada jos nismo tako snazno doziveli, i u nesmanjenom pojedinacnom dejstvu, kao ovde gde one nisu ohole, kao u nekoj kolekciji, a nisu ni prisiljene da iz obilja svoje lepote doprinose nekom opstem, od njih zavisnom raspolozenju. Neko je jednom rekao da ih ovde drze kao lepe zivotinje i time je zaista utvrdio Rodenov odnos prema stvarima koje ga okruzuju, jer kad on, cesto i nocu, prolazi izmedju njih, oprezno kao da nijednu ne zeli da probudi, i kada, konacno, s nekom svetiljcicom pristupi ovom ili onom antickom mermeru, taj se pokrene, budi i neocekivano ustaje : to je onda zivot za kojim je posao u traganje i kojem se sada divi : La Vie, cette merveille , jednom je zapisao.
Tu u seoskoj samoci svoga boravista, naucio je da obuhvata taj zivot s jos vecom i vernijom ljubavlju. Javljao mu se kao nekom posveceniku, nigde se vise nije skrivao od njega, nije vise bilo nepoverljivosti. upoznavao ga je u malom i u velikom, u jedva vidljivom i u neizmernom. Zivot je u ustajanju i u polasku na spavanje, i u nocnom bdenju; skromni, starinski obedi ispunjeni su njime; hleb, vino; u radosnoj razigranosti pasa jeste, u labudovima i u blistavom sestarenju golubova. U svakom cveticu je celi zivot, a stostruk je u svakom plodu.
...
Na takvim uvidima, koji su mu stalno potvrdjivali sve blisko i udaljeno, pocivali su radni dani majstora iz Medona. Dani rada su ostali, bez preskoka, samo sto je sada radu pripadalo i to razgledanje, to druzenje sa svim i razumevanje. Pocinjem da razumem - znao je katkada da kaze, zamisljen i zahvalan. "A to potice od toga sto sam se ozbiljno trudio oko jedne stvari; a ko jednu razume, taj sve razume, jer u svemu su isti zakoni. Izucio sam vajanje, doista sam znao da je to nesto veliko. Sad se secam kako sam u Oponasanju Hrista , pogotovo u trecoj knjizi, svagde umesto Boga stavljao vajarstvo, a to je bilo dobro i odgovaralo je ..."
...
Sad mozete da shvatite kako ti dani nisu pusti. Prepodneva provodi u Medonu; u razlicitim ateljeima cesto je vise zapocetih radova, pa ih doraduje jedan za drugim i svaki biva pomalo upotpunjen; izmedju tih trenutaka probija se, dosadno i obavezno, ceo poslovni promet u kojem mjastor nije postedjen briga i muka, jer gotovo ni jedno njegovo delo ne prolazi kroz trgovinu umetnickim tvorevinama. U dva sata vec, skoro nezaobilazno, ceka model u gradu (narucilac portreta ili profesionalni model), a samo leti Rodenu uspeva da bude pre sutona ponovo u Medonu. Vece je napolju kratko i uvek isto, jer se u devet casova redovno krece na pocinak.
Ako pitate za razonodu, za izuzetke : u nacelu ih nema; Renanova izreka Rad odmara, mozda jos nigde nije poprimila takvu svakodnevnu primenu kao ovde. Ali, priroda katkada neprimetno produzuje sve naoko tako jednolicne dane i umece vreme, citave praznike sto se protezu pre dnevnog rada; ona ne pusta da njen prijatelj ista propusti. Jutra, prozeta srecom, bude ga i on je sa njima. Razgleda svoj vrt, ili odlazi u Versaj da bi prisustvovao raskosnom budjenju versajskih parkova, kao da prisustvuje kraljevskom ustajanju. Voli netaknutost tih ranih casova. Vidimo zivotinje i drvece kod njihove kuce, kaze vedro i zapaza sve sto je na putu i raduje mu se. Podize neku gljivu, sav ponesen, pokazuje je gospodji Roden koja, kao i on, nije propustala ove rane setnje. "Gledaj", uzbudjeno je rekao, "bila joj je dovoljna samo jedna noc; u jednoj noci je ovo nastalo, sve te plocice. Dobro uradjeno."
Od ruba parka prostire se seoski predeo. Cetveropreg goveda, dok ore, okrece se sporo i krece s tesko po rosnom polju. Roden se cudi sporosti, toj popunoj sporosti, njenom obilju. I tada ce : C'est toute obeissance. Njegove misli su slicne tokom rada. Razume ovaj prizor, kao sto shvata slike kod pesnika koje katkada cita, uvece. (To vise nije Bodler, s vremena na vreme cita jos Rusoa, a cesto je to Platon) Ali, kada odjednom sa vojnog vezbalista, iz Sen - Sira, preko mirnih poljskih radova odjeknu trube buntovno i brzo, on se smesi : vidi Ahilov stit.
No comments:
Post a Comment