Rodin et la photographie

Pre tri godine u Rodenovom muzeju u Parizu otvorena je izlozba Rodin et la photographie na kojoj su, kako sam naziv izlozbe sugerise, prikazane fotografije vezane za Rodena i njegovo stvaralastvo. Tema ove izlozbe vrlo je zanimljiva obzirom da iako sam Roden nije, za razliku recimo od Dega, mnogo mario za fotografiju kao medij niti njome eksperimentisao, ipak jeste otvorio svoj atelje (bolje reci - svoja ateljea) mnogim fotografima svog vremena. Zapravo, iako je smatrao da je umetnik taj koji donosi istinu - dok fotografija laze, Roden je bio verovatno prvi vajar koji je fotografiju koristio kako za svoj promotivni materijal - u vidu kataloga dela i slicno - tako i da bi pokazao i ovekovecio svoj stvaralacki proces. Za ovakvo koriscenje fotografije Roden je imao mnogo razloga : prva bitna skulptura kojom se predstavio Parizu nakon stranstvovanja u Belgiji - Bronzano doba - izazvalo je skandal, prvi u nizu koje ce izazvati Rodenova dela i , verovatno, najdramaticniji : Roden je ovom prilikom bio optuzen da je koristio odlivke zivog tela. Ovakva saputanja pratila su ga jos iz Brisela gde je ovo svoje prvo veliko delo, figuru stojeceg muskrca, izlozio po prvi put pod nazivom Pobedjeni muskarac. Ovu skulpturu on je 1876. prijavio Salonu koji ju je prihvatio mada ne bez dvoumljenja zbog skandala. Roden tada pise pismo predsedniku zirija moleci ga da mu da priliku da svoje delo brani :

Zbog tih uzasnih sumnji koje je ziri izneo, osecam da su mi opljackali plodove rada. Nasuprot onome sto ljudi misle, nisam koristio zivi model za odlivanje svoje figure, nego sam na njenu izradu ulozio godinu i po dana rada; tokom tog perioda moj model je skoro stalno dolazio u atelje kod mene. Pri tome, utrosio sam svu moju ustedjevinu radeci na figuri za koju se nada, da ce poznjeti uspeh i u Parizu, kao sto se to desilo u Belgiji, posto delo izgleda dobro - jedino je postupak bio napadnut. Koliko mi je samo bolno da otkrijem da delo ne moze biti zaloga moje buducnosti ! Kako je bolno videti da je odbaceno zbog nedostojnih sumnji !

Rodenovi prijatelji iz Belgije svedocili su, pismenim putem u njegovu korist dok je on vec i tada imao neke fotografije svog modela - belgijskog vojnika Ogista Nejta - i svoje skulpture, ali izgleda da nista od ovoga nije preterano impresioniralo ziri. Cetiri godine kasnije, kada je ministar za lepe umetnosti pozeleo da otkupi bronzani odlivak ove skulpture, oformljena je komisija koja je trebalo da konacno ekspertizom utvrdi istinu o ovom delu. Na zalost, ova komisija nije poverovala da je Roden sposoban da ovakvo delo napravi bez pravljenja kalupa po odlivku (takozvani sirmulaz). U tom trenutku svi vazniji i vidjeniji skulptori u Parizu potpisuju Rodenovu izjavu o nastanku ovog dela, potvrdjujuci da je on zaista veoma talentovan i sposoban.  Bronzano doba je izliveno u bronzi te prikazano na Salonu 1880. godine gde je osvojio medalju trece klase. Sada u svetu postoji sest odlivaka od kojih je jedan u Orseju (upravo onaj izliven 1880. godine) a drugi u Muzeju lepih umetnosti u Budimpesti.

Kao sto sam napomenula - Roden nije smatrao da fotografija pokazuje pravo stanje stvari i to objasnjava ovako :

[vajar] prikazuje prelaz iz jedne poze u drugu - otkriva kako prva klizi u drugu. U njegovom delu vidimo deo onoga sto je bilo i otkrivamo deo onoga sto ce biti. [...] Sad, na primer, dok moj sveti Jovan predstavljen sa oba stopala na tlu, verovatno je da bi neka trenutna fotografija istog modela, dok cini isti pokret, pokazala da je zadnja noga vec diignuta s tla i krenula prema prednjoj. [...] Tacno je, sad, da bi iz tog razloga fotografisani model izgledao prilicno nespretno, kao ukocen paralizom i okamenjen u svojoj pozi. [...] I tako je umetnik onaj koji je verodostojan, a fotografija laze, posto se u stvarnosti vreme ne zaustavlja, pa ako umetnik postupa tako da stvara utisak pokreta kojem je, inace, potrebno nekoliko trenutaka da bi u stvarnosti bio izvrsen, njegovo delo je svakako manje konvencionalno od naucne slike u kojoj je vreme odjednom obesnazeno.

Pa ipak, i pored ovakvih shvatanja a mozda upravo i stoga sto je od skandala sa Bronzanim dobom zeleo da ima dokaz svog stvaralackog procesa, Roden saradjuje sa mnogim fotografima, pa cak i vise od toga : on nije pasivni model koji se portretise, kao sto to nisu ni njegova dela : on upravlja tim fotografskim sesijama, odredjujuci postavku, kompoziciju, svetlo, ugao. Na ovaj nacin nekakvog prosvecenog apsolutizma Roden je upravljao svojim fotografima, retko im dopustajuci donosenje kreativnih odluka. Pa ipak, senzibiliteti ovih fotografa bili su razliciti kao i njihovo umece. Zato postoje one bolje i one losije fotografije. Oni kojima je on veoma malo prepustao bili su tako Victor Pannelier, Eugène Druet i Jacques-Ernest Bulloz; oni koji su mu se vise dopadali - a to su pre svega bili mladi fotografi foto piktorijalizma i foto secesije ponikli na delu Stiglica - bili su, pre svega Edward Steichen, Gertrude Kasebier, Stephen Hawels i Henry Cole. Razlog zasto su mu se ovi fotografi toliko svidjali lezi u eksperimentima koje su oni izvodili pri cemu su fotografije cesto dobijale kvalitet slikanog ili crtanog umetnickog dela koje je najvise licilo na crtez kredom. Iako su Rodenovi crtezi (bilo da su to skice za skulpture ili pak samostalna dela, poput ilustracija za Bodlerovo Cvece zla) prilicno poznati manje poznat podatak jeste da se i Roden bavio slikanjem i akvarelom pa je cak izradio i nekolike grafike, narocito dok je boravio u Engleskoj; stoga nije tesko zamisliti njegov afinitet prema fotografima foto piktorijalizma koji su tezili da svojim fotografijama postignu (tehnikom i eksperimentom ali takodje i kompozicijom i izborom teme) efekat slikanog dela. 

Ove fotografije, Stajhenove i drugih fotografa, vazne su kako iz razloga sto preko njih mozemo videti Rodenov atelje i zamisliti tadasnji njegov zivot, takodje i prevashodno zbog toga sto one neretko prikazuju Rodena pri radu i njegova dela u nastajanju, te se moze rekonstruisati stvaralacki proces, genezu i sazrevanje umetnicke ideje, pa cak i prepoznati ono sto sada, mozda, vise i ne postoji. Neke od ovih fotografija vec se nalaze u postu na Casa del ...

Od ovih fotografa najznacajniji a i meni najinteresantniji svakako je Edvard Stajhen, americki fotograf koga je Roden prvi put upoznao oko 1900. godine : Stajhen je tom prilikom pokazao Rodenu svoj portfolio u nadi da ce se Roden onda odluciti da mu poveri fotografisanje njegovih dela i njega samog. Ovo se tako i desilo; Stajhen je vise puta posecivao Rodena, u Parizu a potom i u Medonu, gde su nastale najpoznatije Stajhenove fotografije i, uopste, fotografije Rodena i njegovih skulptura. Od ovih svakako najpoznatije jesu Stajhenove fotografije spomenika Balzaku, jos jedne problematicne skulpture koja je izazvala skandal. Stajhen je ovu skulpturu, koja je, odbijena, stajala kao model u Medonu, fotografisao nocu, praveci pauze od petnaestak minuta do sat vremena i slikajuci je iz raznih uglova. Ovim fotografijama Roden je bio toliko zadovoljan da je rekao Stajhenu odajuci mu priznanje : To je Hrist u divljini ... Vase fotografije ce omoguciti svetu da razume mog Balzaka.