Septembra 1876. godine Gete se otisnuo na dugo i gotovo opsesivno zeljeno putovanje ka Italiji. O ovom svom putovanju, odnosno o njegovom krajnjem odredistu, Gete nije nikoga obavestio vec se krisom iz Karlsbada zaputio ka Italiji, gde je onda ostao gotovo dve godine : u Vajmar se vratio juna 1788. godine. Tokom ovog vremena provedenog u inostranstvu Gete je mnogo pisao : pre svega dnevnik ali i pisma koja je, zajedno sa tim dnevnickim zabeleskama, potom slao prijateljima u Nemackoj. Od ovih vecina posiljaka bila je adresirana na gospodju fon Stajn sa kojom je u Vajmaru Gete odrzavao veoma bliske, pa cak i romanticne veze. Medjutim, iako je ona sve te papire brizno cuvala, medju ovim zapisima nedostaje jedan veoma bitan deo te je Geteov dnevnik sacuvan samo do njegovog polaska za Napulj : naime, iz nepoznatih razloga Gete je sam unistio one beleske koje su se odnosile na dalji tok njegovog putovanja, medju kojim je i njegov takozvani drugi boravak u Rimu, dug gotovo godinu; stoga se to vreme njegovog zivota ponekad naziva Geteovom izgubljenom godinom. Na osnovu sacuvanih dnevnika i pisama koje je prijateljima upucivao, Gete je potom, tri decenije kasnije, sastavio knjigu Putovanje po Italiji, koje je na taj nacin neka vrsta nastavka njegovog autobiografskog dela Iz mog zivota. Poezija i stvarnost, koje je pre ovoga dovrsio. Drugi boravak u Rimu nastao je jos kasnije, tek oko 1829. godine i cini posebno delo. Putovanje po Italiji tako ne predstavlja originalan Geteov dnevnik niti njegova originalna pisma iz tog perioda - to je jedno kasnije literarno uoblicenje ovih zabelezaka koje je potom on dosta i menjao, dodajuci ili razradjujuci pojedine epizode, menjajuci stil pisanja i izbacujuci sva licna obracanja prijateljima kakva su pisma originalno sadrzala.
Tokom ovog putovanja Gete je doziveo jedan duboki i sveprozimajuci preobrazaj : od mladog Sturm und Drang pesnika, svog u zanosu, Gete se okrenuo klasici. Ova promena odrazila sa kako u njegovim knjizevnim delima tako i u celokupnom nacinu posmatranja i razmatranja sveta oko sebe, sto se ogledalo i u drugim njegovim, van-knjizevnim, aktivnostima i naporima. Cinjenica da je od tog putovanja do objavljivanja ovog dela proslo tri decenije govori o nemogucnosti da stari Gete, vec odavno potpuno drugi covek, govori i misli na nacin mladoga koga taj preobrazaj tek ceka. Pa ipak, iako bi svakako bilo zanimljivije citati njegova stvarna i neposredna zapazanja iz tog perioda, i ovako sredjivan tekst nudi mnoge zanimljivosti.
Zasto je uopste preduzeo ovo putovanje u ovom trenutku svoga zivota Gete objasnjava ovako :
Meni su sada vazni samo culni utisci, koje ne moze dati nikakva knjiga, nikakva slika. U pitanju je to da ponovo steknem zanimanje za svet, da iskusam svoj posmatracki duh i da ispitam dokle sam doterao sa svojom naukom i znanjima, da li mi je oko bistro, cisto i vedro, koliko mogu da shvatim na brzinu, i da li mogu izbrisati bore koje su se urezale i utisle u moju dusu.
No, sto se vise priblizavao Italiji Geteovo raspolozenje se popravlja i menja, te on pada u zanos pred razlikama u flori i kamenju koje veoma pazljivo posmatra i belezi, kao sto to cini i sa vremenskim prilikama. Pred prirodom se on uznosi i vec nadomak Italije on oseca to podneblje kao svoj dom.
A kad padne vece i kad blagom vazduhu malobrojni oblaci pocivaju uz planine, a na nebu vise stoje nego sto se krecu, i kad odmah po zalasku sunca pocne da se oglasuje cvrcanje zrikavaca, covek se u svetu ipak oseti kao kod kuce, a ne kao lutalica ili prognanik. Uzivljavam se u to osecanje, kao da sam ovde rodjen i vaspitan pa se sada vracam sa Grenlanda, s lova na kitove.
Kad bi moje ushicenje zbog svega ovoga cuo neko ko zivi na Jugu ili dolazi s Juga, taj bi me smatrao veoma detinjastim. Ali, ja sam odavno znao ono sto ovde iskazujem, znao celo vreme sto sam ga pretrpeo pod onim namrgodjenim nebom, i sada sam voljan da ovu radost osetim kao izuzetak u kojem bi, kao u vecitoj prirodnoj neophodnosti, vazda trebalo da uzivamo.
Evo jednog dela na samom pocetku Geteovog otkrivanja Italije u kome se govori o ljudima i njihovom nacinu zivota.
Torbole, 12. septembra
Po vecernjoj svezini sam posao u setnju, i sad zbilja vidim da se nalazim u novoj zemlji, u sasvim stranoj okolini. Ljudi zive nemarnim, dembelskim zivotom : prvo, na vratima nema brava; gostionicar me je medjutim uveravao da mogu biti sasvim miran, cak i kad bi sve sto imam pri sebi bilo od samih dijamanata; drugo, prozori su zatvoreni masnom hartijom mesto staklom; trece, nedostaje jedna veoma neophodna odaja, tako da se covek ovde prilicno priblizava stanju u prirodi. Kad sam upitao domaceg slugu za izvesno mesto, on mi pokaza na dvoriste. "Qui abasso puo servirsi!" Ja upitah "Dove?" - "Dappertutto, dove vuol!" odgovori on ljubazno. Svuda se pokazuje najveca bezbriznost, ali zato zivota i zaposlenosti ima na pretek. Susetke celog dana brbljaju i vicu, a sve su u isti mah u nekom poslu, sve imaju nesto da obave. Jos nisam video dokonu zenu.
Verona, 17. septembra
U zemlji u kojoj ljudi uzivaju u danu, ali se narocito raduju veceru, veoma je znacajan trenutak kad pocne da se smrkava. Onda prestaje rad, onda se covek vraca sa setnje, otac zeli da vidi cerku kod kuce, dan se okoncao; ali tesko da mi Kimerci znamo sta je to dan. Nama je, u vecitoj magli i sutonu, svejedno da li je dan ili noc; jer koliko vremena zaista mozemo setati i uzivati napolju ? Kad ovde padne mrak, sasvim je izvesno da je prosao dan, koji se sastojao od veceri i jutra, dvadeset cetiri sata su prozivljena, nov racun pocinje da se pise, zvona zvone, citaju se brojanice, sluzavka sa zapaljenom svetiljkom stupa u sobu i kaze : "Felicissima notte!" Ovaj trenutak se menja u svako godisnje doba, a covek, koji ovde zivi punim zivotom, ne moze se pobrkati, jer se ni jedno uzivanje njegovog zivota ne odnosi na cas, nego na doba dana. Kad bi se narodu nametnuo nemacki nacin brojanja casova, to bi ga zbunilo, jer njegov nacin je najprisnije protkan sa njegovom prirodom. Sat i po ili sat pre mraka plemstvo pocinje da izlazi u kolima; idu na trg Bra, dugom i sirokom ulicom ka Porta nuova, izlaze kroz kapiju, obilaze oko grada, a kad zvona oglase noc, sve se vraca. Delom se dovoze pred crkve, da odmole "Ave Maria della sera", delom se zaustavljaju na trgu Bra, kavaljeri prilaze kocijama, razgovaraju sa damama, i to traje neko vreme; nijednom nisam sacekao kraj. Pesaci ostaju do kasno u noc. Danas je palo taman toliko kise da pokupi prasinu, i to je zbilja bio zivahan i veseo prizor ... Ali ako hocu da kazujem casove na ovdasnji nacin, onda moram znati da je podne u sedamnaest sati, na to dodajem jos dva i kazem devetnaest sati. Kad se o tome prvi put slusa i razmislja, izgleda da je to veoma zamrseno i tesko izvesti; ali covek se vrlo brzo navikne i nadje da je ovaj posao zabavan, kao sto i narod uziva u vecitom racunanju i preracunavanju, poput dece kad se nadju pred teskocama koje lako mogu savladati. Oni ionako neprestano vitlaju prstima po vazduhu, sve izracunavaju u glavi i rado se bave brojevima.
Narod je ovde vrlo zivahan i uskomesan, a narocito veselo izgleda u nekim ulicama u kojima se jedni do drugih nalaze radnje i zanatlijski ducani. Tu se pred prodavnicom ili radionicom ne nalaze vrata; ne, nego je kuca otvorena celom sirinom, pa pogled dopire do dna prostorije i vidi sve sto se u njoj desava. Krojaci siju, obucari izvlace konac i kuckaju, svi upola na ulici; stavise, radionice cine jedan deo ulice. Uvece, kad se upale svece, to izgleda veoma zivopisno.
Na trgovima je u pijacne dane velika guzva. Nepregledne hrpe povrca i voca, bela i crna luka koliko dusa iste. Uostalom, oni vicu, saljakaju se i pevaju po ceo bogovetni dan, gadjaju jedni druge i gusaju se, i neprestano podvriskuju i smeju se. Blag vazduh i jevtina hrana omogucuju im da lako zive. Ko god moze, nalazi se pod vedrim nebom.
Nocu tek pocinje pravo pevanje i galama. Pesmica o Malbrou cuje se na svim ulicama, zatim cimbalo, pa violina. Vezbaju se da zvizdanjem podrazavaju svaku pticu. Svuda se razlezu najcudniji zvuci. Blaga klima daje i sirotinji ovakvo naglaseno osecanje zivota, pa cak i sama senka naroda jos izgleda dostojna postovanja.
Necistoca i neudobnost kuca, sto nama toliko pada u oci, istog je porekla : oni su stalno napolju, i u svojoj bezbriznosti ni na sta ne misle. Narodu je sve potaman; ljudi iz srednjih slojeva takodje zive od danas do sutra; bogat i otmen svet se zatvori u svoje stanove, koji takodje nisu toliko udobni kao na Severu. Njihova drustva se okupljaju u javnim prostorijama. Predvorja i stubista su sva opoganjena, i to je sasvim prirodno. Narod uvek oseca svoje prece pravo. Bogatas moze biti bogat i zidati palate, plemic ima pravo da vlada, ali ako podigne kakvo stubiste, kakvo stubiste, kakvo predvorje, narod se njima sluzi da zadovolji svoje potrebe, a on nema nista prece no da se sto je moguce brze oslobodi onoga sto je unosio u sebe sto je moguce cesce. Ako neko nece to da trpi, on ne treba da izigrava velikog gospodina, to jest ne treba da izigrava velikog gospodina, to jest ne treba da se pravi kao da jedan deo njegovog stana pripada publici; on zatvara svoja vrata, i dobro je i tako. U javnim zgradama narod tek pogotovo ne dozvoljva da ga lise njegovih prava, i to je ono na sta se stranci zale u celoj Italiji.
Danas sam, setajuci po gradu, na vise mesta pomatrao odecu i ponasanje ljudi, a narocito srednjeg staleza, koji se vrlo cesto srece i pokazuje vrlo zaposlen. Svi oni u hodu masu rukama. Lica iz viseg staleza, koja u izvesnim prilikama nose mac, masu samo jednom, jer su navikla da im leva miruje.
Iako narod veoma bezbrizno obavlja svoje poslove i zadovoljava svoje potrebe, ipak vrlo ostro opaza sve sto je strano. Tako sam prvih dana mogao primetiti da je svako zagledao moje cizme, posto se njima, kao skupom obucom, ovde ne sluze cak ni zimi. Sada, kada nosim cipele i carape, niko me vise ne posmatra. Ali cudno im je bilo sto jutros, dok su svi hitali tamo-amo sa cvecem, povrcem, belim lukom i raznom drugom robom sa pijace, njihovom pogledu nije promakla grancica cempresa koji sam nosio u ruci. Na njoj je visilo nekoliko zelenih sisarki, a osim toga sam drzao nekoliko rasvetalih grancica kapra. Svi su, i veliko i malo, gledali u moje prste, i izgleda da su svasta mislili.
No comments:
Post a Comment