Velikic i Tisma

Deo o piscima iz vec pominjane Velikiceve knjige O piscima i gradovima najvise mi se dopada; moglo bi se slobodno reci da mi se u okviru ove grupe izuzetno dopada svaki esej, valjda stoga sto u pisanju pisaca o drugim piscima (ili o samima sebi) uvek ima mnogo napatvorenog sarma.. Velikic je pisao o Sabatu, Nabokovu, Italu Zvevu - o kome sam istovremeno po prvi put i saznala od njega; na samom pocetku, kao prvi esej, nalazi se medjutim onaj posvecen jednom nasem piscu : Aleksandru Tismi. Posto je ujedno ovo i najkraci esej ove grupe resih da ga postavim ovde. To je jedan esej pisan sa, cini se, posebnim osecanjem.

Tismu sam upoznao jednog januarskog dana 1993. godine na zeleznickoj stanici u Hamburgu. Doputovali smo na knjizevni skup koji se odrzavao u hamburskom Literaturhausu, izasli iz istog voza i nasli se licem u lice na peronu. Bio je iznenadjen mojim ogromnim koferom i pitao me da li sam krenuo na put oko sveta. On je nosio samo malu koznu torbu. I dok smo peske hodali prema obliznjem hotelu, svako je iznosio vlastiti koncept putovanja. Govorio je kao sto pise, britko i jasno, uvek otkrivajuci samu sustinu i nerv price. Nije stedeo sagovornika, kao sto nije stedeo ni citaoca. Nije stedeo ni mene.

Sta sve imate u koferu, pitao je Tisma. Jos jedne cipele, rekao sam. Ali, ove na Vama su sasvim dobre, primetio je Tisma. Zima je, rekao sam, na severu stalno pada kisa ili veje sneg i logicno je pretpostaviti da ove cipele na meni mogu da se pokvase. Moram imati barem jos jedne cipele u rezervi, pravdao sam se. Ako pokvasite te cipele na Vama, sto bas i nije tako verovatno, kupicete onda nove cipele, rekao je Tisma. A sta ako je tog dana nedelja, protestovao sam. Tisma se nasmejao i rekao : Znaci, Vi cete citavog zivota zbog te svoje sumnjive logike vuci kofer samo zato sto strepite od jedne tako minimalne mogucnosti - potopa u nedelju.

Tokom protekle decenije cesto smo se sretali na knjizevnim  skupovima u Nemackoj i Austriji. Bio je zatvoren covek, direktan kad progovori, cesto neprijatan, jer se nije trudio da ublazi svoj ostar sud. Nikada nismo pricali o literaturi ili politici, vec naizgled nebitnim stvarima koje jesu nukleus literature. usudio bih se da kazem da je Tisma kao pisac u svojoj zemlji dugo bio na sporednom koloseku. Iako mu niko nije osporavao vrednost, godinama je bio po strani. Jedan od razloga za to, koji i sam navodi u svojim Dnevnicima, jeste mozda cinjenica da nije ziveo u beogradu, u centru knjizevnog zivota ondasnje Jugoslavije, vec u Novom Sadu. Nije pripadao knjizevnom establismentu. Bio je zasao u sestu deceniju zivota kada je za roman Upotreba coveka primio najvazniju jugoslovensku nagradu. Tek tada je postao citan pisac u svojoj zemlji, ali, cini mi se, opet ne onoliko koliko je to njegovo delo zasluzivalo. Zahvaljujuci uspehu u Evropi, pre svega u Nemackoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domacem terenu. 

U vreme raspada Jugoslavije drzao se po strani, a kada bi u retkim prilikama nesto rekao, u tekstu ili intervjuu, nikada to nije bila prica koju bi bilo koja strana mogla "blanko" koristiti. Bio je covek-ostrvo, svet za sebe, svet sa posebnom infrastrukturom. Tisma nije bio onaj koji se bori za nekakav koncept, knjizevni ili politicki, svejedno, on nikada nije nista sugerisao, niti resavao. Posao literature nije da daje odgovore, vec da postavlja pitanja, da se suocava sa tamnim mestima ljudske psihe. Bio je hronicar trosenja ljudskog zivota. U svojim pripovetkama i romanima pripovedao je o nasilju i patnji, o logorima i porazu humanosti. Takav je bio i u privatnom razgovoru. Ne bih mogao reci da je bio ironican, niti pesimista, jednostavno je metodom rodjenog hirurga, skalpelom svoga pera, otkrivao citaocima sta se krije u dubinama ljudske psihe, sta je sve pojedinac u stanju da ucini drugome, ali i samome sebi. U naizgled jasnom i cistom vermerovskom pejzazu enterijera, otkrivao je mracne dubine mimo ogledala koja uvek daju ocekivani odraz. I u tom smislu nije imao milosti. Pa tako i naslov njegovog najpoznatijeg romana, Upotreba coveka, jeste velika metafora za vek u kojem je ziveo.

Proslog leta moja jedina lektira bili su Tismini Dnevnici. Polako sam iscitavao obimnu knjigu od hiljadu strana stalno odlazuci kraj. Ne pamtim da sam ikada u dnevniku jednog pisca nasao arhivu najdubljih zatona duse. U tom smislu Tismini Dnevnici jesu knjiga koja je ostavila najdublji trag u meni. Jer, covek nije iz jednog komada, vec je zbir kontradiktornosti, svakodnevna muka da se izbori sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima. Dok sam citao, preda mnom se otvaralo sest decenija jednog zivota koji sebe posmatra, od studentskih godina u Budimpesti za vreme Drugog svetskog rata do kraja drugog milenijuma. Ne stedeci sebe nimalo, otkrivajuci svoje najskrovitije misli, trenutke kada bi njime ovladali zavist i bes, pohota i strah, ne krijuci mizantropiju i tajne, sve udare kojima je bio izlozen, kao pred nekim cudesnim rendgen-aparatom, Tisma je izlagao jednog drogog Tismu, coveka koji se plasi aviona i godinama se odvikavao od pusenja. I svakako jeste uteha citaocu ovih Dnevnika naci priznanje za slabost, za poroke, za muku zivljenja, lisenu patetike, ironicno intoniranu, ali ne zato da bi se autor distancirao, vec da bi potvrdio kako je zivot svakog coveka svakodnevni nemir, soba bez prozora, u koju svetlost samo povremeno dopire kroz pukotine. 

"Moja krajnja izdvojenost usled mog mesovitog porekla koje bi kod nekog drugog mozda bilo beznacajno, mene je oblikovala u izuzetno sebicno, egocentricno, samo na sebe usredsredjeno i sobom obuzeto bice " , kaze Tisma u Dnevniku secajuci se sebe iz doba mladosti. "Hocu li izbiti iz svoje samoce, iz svoje izolovanosti, iz sebicnosti koju sam, iako je cinila najsusastveniju osnovu moje prirode, osecao kao porok, kao nedostatak, kao prepreku do cilja da  se sa ljudima sjedinim, da im se nametnem ? Sve vise sam osecao da to mogu postici samo putem pisanja, putem svoje literature, da je cilj za kojim sam posao po nagonu, po zelji da stvorim knjige kakve sam voleo da citam, u stvari moja jedina mogucna zivotna putanja. Bez literature, bez napisanih sopstvenih knjiga, ja sam bio nista, jedan neispunjen prostor, prostor bez dodira sa stvarnoscu, sa istorijom, pa i sa zivotom; bez njih, ako bih umro pre njih ili ili poziveo ne stekavsi sposobnost da ih sastavim i ispisem, ja ne bih postojao, bio bih avet, maskara, lazan covek, privid usred zivota koji ce nestati utapajuci se u drugi privid, mrtvi privid."

Kada sam konacno procitao Tismin Dnevnik, hteo sam da ga pozovem telefonom i izrazim odusevljenje, medjutim, odustao sam od toga suocivsi se sa njegovim mogucim recenicama. Poslednji put smo se sreli u maju prosle godine u Berlinu, na veceri koju je jugoslovenski ambasador priredio u Tisminu cast. Tada sam mu, dok smo se rastajali u dvoristu ambasade, rekao da cu kada se vratim u Beograd poceti da citam njegove Dnevnike. "sta ce Vam to", bio je njegov komentar. "To je tako ogromno, i mozda bespotrebno, kao onaj Vas kofer."

(2002)

EDIT : 

Tismin Dnevnik prvobitno je 1991. godine izdala Matica srpska, mada samo iz godina izmedju 1942. i 1951; deset godina kasnije meni omiljena Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica izdala je celokupne njegove dnevnike, dakle one od 1942. zakljucno sa godinom izdanja 2001. To je izdanje koje je i Velikic citao i iz koga citira. Oba ova izdanja postoje u Gradskoj biblioteci u Beogradu.

Autor Tišma, Aleksandar Oblast esejistika / lepa književnost Biblioteka Posebna izdanja Datum objavljivanja 23.10.2001. Format 23 x 14 Težina 1446 Broj strana 1181 Cena 3300din / 32.04€ Povez Tvrdi Pismo Latinica

Dnevnik sam počeo da vodim još kao dečak u odrastanju.  Onda sam ga prekinuo, videći valjda, da beleži sve same beznačajnosti ali sam sa sedamnaest godina počeo da ga pišem ponovo u novu svesku i posle toga nisam prestajao da u tu svesku i u sve nove i nove unosim datirane zabeleške o sebi i o onom što mi se bitno i uzbudljivo dešava. Dugo se nisam pitao da li ću dnevnik objaviti. Ali, on je, započet kao uteha usamljenika i kao zadovoljavač potrebe za trajanjem pisca u nastajanju, postepeno izrastao u posebno književno ostvarenje, o čijoj sam se budućnosti morao postarati, kao i o svima ostalima. Pošto je bio tajan, pobojao sam se bio na početku međujugoslovenskog rata da bi usled neke nesreće - požara, bombe, šta ja znam - mogao iz nepoznatosti propasti pravo u nepostojanje, pa sam prepisao prvih njegovih devet godina i štampao ih najpre u časopisu “Književnost”, a potom, 1991, kao knjigu kod Matice srpske pod naslovom Dnevnik 1942-1951.

BG * 103 - 692 u Sijeni

Povodom nagrade "Todor Manojlovic" , koju je Mileta danas dobio (cestitamo !),evo jos jednog dela njegove knjige Ultramarin/Ultramarin Encore, koju sam vec pominjala; ovde Mileta prica o Sijeni i Ambrodju Lorencetiju :)

Krstarimo zemljama koje su dale imena ocevim omiljenim bojama, nas BG*103-692, na previse mekim, francuskim amortizerima leluja predelima koji ublazavaju oziljke davnih gradjanskih ratova, ponistavaju zlodela najamnickih vojski, to su zemlje koje je sam Bog dotakao i iz cijeg su se dodira rasuli vinogradi i maslinjaci. Gvelfi i gibelini postoje samo u udzbenicima istorije, u knjizevnim delima, borba za moc, naravno, nije usahla, ona se samo preoblikovala i osvojila nove, manje vidljive metode. Tvrdjave na brezuljcima, nekada uslov prezivljavanja, sada su dekorativni element, nestala je pljacka pod maskom lojalnosti gospodarima ili veri, nestalo je morbidno urezivanje ideoloskih simbola u tela zarobljenika, tako omiljeno u gradjanskim ratovima svih vremena i prostora.

Moj prvi dolazak u Sijenu bio je ocev drugi. A mnogo godina nakon tog dana, kad budem prilazio gradu satkanom od mrke opeke i belog krecnjaka, seticu se ocevog unutrasnjeg osmeha, razumecu ga konacno.

Grad je oduvek bio nesvesna projekcija stanja u nekom drustvu, snimak tog drustva. Ali, nema mnogo mesta na svetu gde su ljudi, hotimice, u temelje grada upisali sliku svog uravnotezenog komunalnog uredjenja. Na blago nagnutoj povrsini sredisnjeg trga, Kampa, devet belih linija preseca povrsinu poplocanu opekom. One, medjutim, nisu samo dekorativni element  trga - to je za vecnost upisana slika Devetorice, neobicnog sistema demokratije koji je, jos dok je trajao, bio nazvan Il Buon Governo. Sedamdeset godina, u trinaestom i cetrnaestom stolecu, Sijenom je upravljalo telo koje se zvanicno nazivalo Devet guvernera i branilaca Komune. Sastav te vlade, ciji je mandat trajao dva meseca, odredjivan je kockom, a mogli su biti izabrani svi gradjani. Svoje vreme na vlasti proveli bi takoreci zatvoreniu raskosnom zdanju gradske kuce, tacnije Javne palate, kako bi se ime Palazzo Publico moglo ispravnije prevesti. Tako bi  u periodu od pet godina nekoliko stotina ljudi upoznalo teskoce vladanja, u periodima suvise kratkim da bi od te vlasti izvukli bilo kakvu korist. Zato nije slucajno sto se bele linije u plocniku susticu pred fasadom elegantnog gotickog zdanja, ciji vitki toranj cini kontrapunkt nagnutom trgu : to su zamisljene linije sile koje pokazuju da se ceo grad sabira u ovoj kuci.

Ovaj kripticki znak nije bio dovoljan, Sijena je, gde drugde nego u unutrasnjosti sedista gradske moci, osetila potrebu da naslika svoje drustveno uredjenje. Taj zamasni slikarski zadatak Komuna je poverila Ambrodju Lorencetiju, u casu kada su, kako Dante navodi, "gradovi Italije bili puni tirana". Slozena alegorijska kompozicija :dobre i lose uprave" dopunjena prikazima plodova te dve opozitne vladavine, razvija se na sva cetiri zida prostrane odaje, nekadasnje sale u kojoj su zasedala Devetorica.

U javnoj palati, pre no sto je Ambrodjo poceo da izvodi svoj slikarski ep, vec su postojale mnoge freske. Medju njima bila je i Simone Martinijeva Maesta, himnicna slika nebeskog dvora kojim predsedava kraljica - Bogorodica. Nesto od te hijeraticnosti preneto je i u prikaze dobre i lose uprave. U sredistu je Veglio, Starac, alegorija zajednickog dobra, to jest grada Sijene. On sedi na prestolu, primetno veci od ostalih figura, pod njegovim nogama je vucica sa Romulom i Remom. Odeven je u heraldicke boje Sijene, crnu i belu. Oko njegove glave, na tamnoplavoj pozadini, rasporedjene su tri krilate figure : Vera, Nada i Milosrdje. Zenske figure snabdevene odgovarajucim atributima sede na sirokoj, frontalno postavljenoj klupi, koja se prostire na obe strane prestola. Mir, Snaga, Odvaznost, Velikodusnost, Umerenost, Pravednost cine taj dvor, tu imaginarnu vladu ciji je zadatak da inspirise Devetoricu.

Plodovi uprave inspirisane tim principima vidljivi su na bocnom zidu. Ambrodjo je rasirio svoju kompoziciju na skoro osam metara zida. Izduzeno polje podeljeno je na dve celine : harmonija dobre vladavine otelotvoruje se podjednako u okvirima gradskih zidina i na sirokom prostoru oko grada. Grad, dat kao implozija nepravilnih i raznobojnih zgrada, portika, lodja, balkona i ukrasenih prozora, pulsira zivotom. Tu su mimicari koji igraju kolo odeveni u zivopisna zenska ruha, sokolari i prosjaci. Ucitelj u kostimu slicnom Danteovoj odezdi obraca se sa katedre zbijenim ucenicima, radnici popravljaju krov, krojac, ispred radnje, premerava sukno, trgovci za tezgama hvale svoj espap.

Sve sto je izvan zidina u srednjem veku bilo je carstvo opasnosti. Zato je nad gradskim zidom Ambrodjo naslikao jos jednu krilatu figuru iznad koje pise SECURITAS. Sa zaleprsanim svitkom u levoj i minijaturnim vesalima u desnoj ruci, ona bdi nad sirokim gradskim zaledjem, nad brezuljkastim predelom, vilama rasutim po okolini, mostovima i putevima od cije prohodnosti zavisilo blagostanje Sijene, nad seljacima sto obraduju vinograde, zanju ili vrsu zito.

Naslikani bedem nije samo granica dva sveta vec i mesto suceljavanja dva pogleda, bliskog i dalekog, frontalne vizure i pticje perspektive toliko karakteristicne za sijensko slikarstvo. U pogledu sa visine, sirokom panoramskom planu, uvek ima neveg misticnog. To je onaj kadar koji odabira demijurg kada proverava ucinak svoje kreacije. Kao da se i mi, pred ovom slikom, na tren poistovecujemo sa krilatom figurom Sigurnosti.

Dvoru drusvene harmonije pandan cini alegorijska slika lose uprave i njenih posledica. To je dvor tiranina koji, prikazan kao djavo sa grotesknim roscicima, predsedava krunskim savetom sacinjenim od alegorijskih figura. Na stranama prestola simetricno su rasporedjene Surovost, Obmana, Prevara, Bes, Podela i Rat, sa odgovarajucim atributima. Pod nogama tiranina, kao kakav kucni ljubimac, naslikan je mrki jarac, sveopsti simbol greha, a jos nize, pored postamenta prestola, lezi vezana i nemocna figura pravednosti. Oko glave imperatora zla rasporedjene su krilate predstave Pohlepe, Gordosti i Hvalisavosti. 

Te davne godine kada smo naseg amija BG*103-692 parkirali u hladovini, uz bastion nekog baroknog utvrdjenja blizu dominikanskog samostana, freske Ambrodja Lorencetija predstavljale su tek siroko naslikanu panoramu, punu graciozno naslikanih detalja. 

Nepunih cetvrt veka kasnije, okolnosti oblikuju drugaciji pogled : negativni deo Ambrodjove velike alegorije najednom dobija novi smisao. Krstarim ulicama Sijene poput senke, nosim na ledjima teret zemlje iz koje dolazim, njenog dugotrajnog propadanja, dimovi zapaljenih polja na Ambrodjovoj slici koja prikazuje plodove tiranije zgarista su mojih krajeva, bande pseudovojnika sto terorisu stanovnistvo govore mojim jezikom. Njegova pustopolina nije tek "moralizirani pejsaz" nego naturalisticki prikaz.

Poput vizantijskih vladara koji u ove zemlje dolaze u trinaestom i petnaestom veku, u nadi da ce pronaci spasonosno resenje za domovinu koja se topi, u prtljagu nosim samo nemoc. Pizanelo, Pjero u Arecu, ili jos detaljnije, Benoco Gocoli na zidovima kapele u firentinskoj palati Medici-Rikardi, ovekovecice njihovu raskosnu pojavu, zivopisne ogrtace i visoke, cudne kape, ali ne i njihov jad. Za razliku od njih, okruzen svitama, putujem sam. Neprimetan. Oni su ocekivali nemoguce, a ja ne trazim mnogo : samo mogucnost da se na trenutak izmaknem.

"Dobre uprave", gde gos da se dogode kao incident istorije, imaju tu osobinu da kratko traju. Osetljive, one brzo padaju kao plen tirana, ili naprosto nepovoljnih okolnosti, i pretvaraju se u mit o zlatnom dobu, koji potom nastavlja da zraci i osvetljava nadom teska vremena. Osam godina po zavrsetku slika u Sali .Devetorice Ambrodjo i njegov stariji brat Pjetro umrli su u pohodu "crne smrti". Epidemija kuge nije odnela samo trecinu stanovnistva Evrope, dva velika sijenska slikara, vec i stabilno uredjenje Devetorice. Ambrodjovi Effetti del Cattivo Governo pokazali su se kao pikturalno predskazanje.

U casu povratka u Sijenu, moje privatno zlatno doba ozvucuje karakteristican bruj slabog Sitroenovog motora. Osvrcem se : na velikom parkingu, podalje od sredista grada, medju registracijama svih evropskih zemalja, nekadasnjeg Istoka i nekadasnjeg Zapada, nema nijednog amija. Dok pesacim prema skoljkolikom trgu, pokusavam da ozivim utisak prvog susreta sa Sijenom. U dvadesetak godina izmenjali su se predsednici i pape, racunari su otpoceli desant na domove ljudi sirom sveta, snimljeni su milioni losih filmova i tek poneki dobar, prvi ljudi koji su hodali mesecom posetili su moj grad, pocela je i pri tom prestala da se proizvodi zastava 101, Dejvid Bouvi je snimio album "Low", klonirano je prvo toplokrvno bice, ovca nazvana Doli, pao je Berlinski zid, decak je postao mladic, a mladic covek, a duh ovog mesta, kako su to oduvek prizeljkivali njegovi stanovnici, ostao je isti. Trudim se da prepoznam putanju kojom se mala socijalisticko - samoupravna probijala do trga. Trazim mesto gde se najednom razmaknu fasade uskih koncentricnih ulica, ukaze nebo preseceno siluetom gotickog zdanja i tornjem sa krunom od belog krecnjaka.

Po prolasku epidemije bubonske kuge, neobicna demokratija grada od mrke opeke nije obnovljena, ali se u Sijenu postepeno vratio prosperitet. Slikarska vestina nanovo se uspostavila na starim principima. Iako je Sijena bila grad bogatih pojedinaca, bankara, malo je njenih slika nastalo po porudzbinama privatnih lica ili mocnih porodica.Slikarstvo je bilo i ostalo stvar Komune. Narudzbine su uglavnom javne. Po tome se Sijena razlikuje od svog istorijskog rivala, Firence.

Razlikuje se od veceg i mocnijeg suseda i po tome sto je sijenskom slikarstvu bila strana svaka ideja o napretku. Istoricari umetnosti novijih vremena, skloni da ideje darvinizma prenesu u svoje polje proucavanja, zbog toga su sa prezirom posmatrali kasnije sijenske slikare - Saseta ili Djovani di Paolo jedva da se pominju u pregledima istorije umetnosti, gde suvereno vladaju njihovi firentinski savremenici. Jos u devetnaestom veku uoblicio se stereotip po kojem je firentinsko slikarstvo aktivno, a sijensko kontemplativno.

Ocu se ne svidja to odredjenje. On bi pre rekao da su dela sijenskih slikara poeticna. U njima nema besprekorne perspektive, precizne anatomije, nema oblika koji su doslovno preneti iz prirode. Ali zato iz tog lako prepozatljivog rukopisa, iz lokalne gotike, izvire postojano zracenje, nekakva aura plemenitosti. A to je ono za cime je moj otac, u slikarstvu, oduvek tezio.

Goethe : Italianische Reise - Gete osvaja Vezuv

Evo kako je nas Gete doziveo penjanje na Vezuv; jednom je naterao i sirotog Tisbajna da sa njim podje i uzvere se gore a dva puta je odlazio i sam, fasciniran uzarenim grotlom. Znamo vec za Geteovu ljubav prema kamenju i uopste prirodnom svetu, te se lako da zamisliti kakva je burna osecanja u Geteu izazvala ova pojava koju su nekad sa bogom Vulkanom povezivali. Kao boga vatre i ukrotitelja ognja Rimljani su Vulkana postovali od najranijih vremena; okupljali su se tako jos u vreme kraljeva oko oltara Vuklanala, pod rimskim Kapitolom, upucujuci molitve bogu koji je imao tu moc i da spreci pozare. Medjutim, osnovna delatnost ovog vatrenog boga bila je kovacka - u unutrasnjosti plamenog grotla ili podno Etne na Siciliji Vulkan je, uz pomoc svojih pomocnika Kiklopa, kovao munje vrhovnog boga Jupitera, svoga oca. A kada se nije ni time bavio bio je poznat i po tome sto je umeo da sacini izuzetno lep nakit boginjama ili pak stitove junacima. Iako u prvome trenutku toliko malo voljen zbog ruznoce (njegov parnjak Hefest je cak i zafrljacen sa Olimpa), ovaj je Vulkan svojim lukavstvom sebi za zenu dobio ne manje no Veneru; ova ga je medjutim varala sto je njemu prouzrokovalo ne malo bola i ljutnje : tako se verovalo da vatra siklja iz vulkana onda kada je Vulkan zbog nove prevare besan i onda udara malo jace svojim cekicem po nakovnju. Tako su valjda obicni ljudi i dalje to shvatali 79. godine kada su dim i pepeo krenuli da zamracuju nebo nad Vezuvom i onda uskoro nad Pompejom i Herkulanumom.

Ta erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, nikako nije bila prva a svakako ne ni poslednja : izmedju nje i 1944. godine, kada je zabelezena poslednja vulkanska aktivnost Vezuva, dogodio se citav niz od gotovo pedesetak manjih erupcija. Tokom 18. veka, dakle tokom veka kada je Gete posetio Italiju, bilo ih je sest. Medjutim, ova prvovekovna erupcija bila je i daleko najrazornija te je tako sasvim unistila, izmedju ostalog,ova dva grada koja su danas tako poznata;  o tome je detaljno pisao ocevidac sedamnaestogodisnji Plinije Mladji, u pismima koja je, doduse dvadeset pet godina kasnije, pisao svom prijatelju istoricaru Tacitu. Sve ovo, pored stanovitog poznavanja i interesovanja za kamenje sigurno se motalo i nasem Geteu po glavi dok se po Vezuvu uspinjao; sta je pak Tisbajn o svemu mislio, onako nesretan, sem mozda Grom i pakao ! mozemo samo da nagadjamo :)

2. marta

sam se popeo na Vezuv, mada je vreme bilo tmurno a vrh obavijen oblacima. Kolima sam se dovezao do Rezime, a zatim sam na mazgi pojahao uzbrdo izmedju vinograda; najzad sam posao peske, prvo preko lave iz godine sedamdeset prve, po kojoj se vec uhvatila fina ali cvrsta mahovina, a posle sve pored lave. Pustinjakovu kolibu ostavio sam na uzvisicu s leve strane. Dalje se ide uz brdo od pepela, sto je prilicno naporno. Dve trecine ovoga vrha bilo je pokriveno oblacima. Najzad smo stigli do starog sad ispunjenog kratera i naisli na novu lavu od pre dva i po meseca, cak i na jednu slabiju zicu od pre pet dana koja se vec bila ohladila. Popeli smo se preko nje uz jedan tek stvoren vulkanski brezuljak, koji se pusio sa svih strana. Dim je isao na suprotnu stranu od nas, i ja htedoh da podjem u krater. Zasli smo oko pedesetak koraka u isparenja, kad ona postadose toliko snazna da sam jedva uspevao da vidim svoje cipele. Nista nije pomagalo ni sto sam drzao maramicu ispred lica, igubio sam i vodica iz vida, nesigurno sam koracao po izbacenim ulomcima lave, pa odlucih da se vratim i da taj zeljeni prizor sacuvam za neki dan kad bude vedrije i manje dima. Sad bar znam koliko je tesko disati u takvoj atmosferi.

Uostalom, planina je bila sasvim mirna. Ni plamena, ni tutnjave, ni izbacivanja kamenja, sto se inace stalno dogadja. Sad sam je izvideo, da bila je u pravom smislu reci opsadio cim se vreme prolepsa.

6. marta

Iako nerado, Tisbajn me je danas iz drugarske odanosti pratio na Vezuv. Njemu, likovnom umetniku, koji se uvek bavi samo najlepsim ljudskim ii zivotinjskim oblicima, i koji svojim smislom i ukusom ocovecuje cak i ono sto je bezoblicno, kao sto su stene i predeli - njemu ce izgledati zaista odvratna ovakva strahovita, neuoblicena gomila, koja neprestano prozdire sebe samu i objavljuje rat svakom osecaju lepote.

U podnozju strme padine docekala su nas dva vodica, jedan stariji i jedan mladji, obojica vicni u svom poslu. Prvi je povukao uzbrdo mene, a drugi Tisbajna. Povukli su, kazem, jer takav vodic opasuje se kruznim remenom za koji se putnik prihvati, pa se, vucen navise i sam se pomazuci stapom, utoliko lakse penje.

Tako smo dospeli do povrsine nad kojom se uzdize planinska kupa, sa razvalinama Monte Some na severu.

Pogled na predeo prema zapadu je kao kakvo lekovito kupanje izvidao sve bolove prouzrokovane naprezanjem i odneo sav umor, pa smo poceli da obilazimo oko kupe, koja se neprestano pusila i izbacivala kamenje  i pepeo. Sve dok je prostor dopustao da ostanemo na dovoljnom odstojanju, to je bio velicanstven prizor koji je uzizao duh. Najpre snazna grmljavina, koja se zaori sa dna grotla, a zatim hiljade kamenja, veceg i manjeg, koje poleti u vazduh, uvijeno u oblake pepela. Najveci deo pada natrag u grotlo. Ostale krhotine, bacene u stranu, stvaraju neobican sum padajuci na spoljasnju stranu kupe : najpre bi tresnulo najteze kamenje i uz potmulu tutnjavu se otkotrljalo niz padinu kupe, za njim bi zazveckalo sitnije, i na kraju bi poceo da sipi pepeo. Sve se to dogadjalo u pravilnim razmacima, koje smo pomocu mirnog odbrajanja mogli sasvim lepo da odmerimo.

Ali izmedju Monte Somei kupastog vrha prostor se prilicno suzio pa je nesto kamenja vec pocelo da pada oko nas, kvareci nam uzivanje u obilasku. Tisbajn je sad na planini osecao jos vecu zlovolju, jer tom cudovistu nije bilo dosta to sto je ruzno, nego je pretilo da postane i opasno. 

Ali kako neposredna opasnost neosporno ima nesto privlacno i u coveku podstice duh protivrecja da joj usprkosi, to ja pomislih da ce svakako biti moguce da se u medjuvremenu izmedju dve erupcije covek uspne uz kupu do grotla i da se pre isteka tog vremena i vrati posavetovao sam se o ovome sa vodicima pod jednom isturenom stenom na Monte Somi, gde smo se ulogorili u bezbednosti i krepili ponetom hranom. Mladji se usudio da zajedno sa mnom ucini taj podvig; posto smo lanenim i svilenim tkaninama oblozili glave sesira , pripremili smo se, sa stapovima u rukama, pri cemu sam ga ja drzao za pojas ...

Jos je oko nas zveckalo sitno kamenje, jos je rominjao pepeo, kad me snazni mladic povuce preko uzarenih osulina ka vrhu. Onde stadosmo na ivicu ogromnog zdrela, ciji je dim lak povetarac terao od nas, ali je u isti mah i zastao unutrasnjost grotla, koje se svud unaokolo pusilo iz hiljadu pukotina. Kroz dim su se tu i tamo videle naprsle litice. Taj prizor nije bio ni poucan ni prijatan, ali upravo zato sto nista nismo videli, zadrzali smo se da nesto ipak uocimo. Zaboravili smo da mirno brojimo, i stajali smo na ostroj ivici pred ogromnom provalijom. Najednom odjeknu grmljavina, strahoviti naboj prolete pored nas, i mi se nehotice scucurismo, kao da bi nas to moglo spasti od gomile kamenja koja je padala; vec poce da zveci sitnije kamenje a mi, ne pomislivsi da ponovo pred sobom imamo pocivku, i srecni sto smo umakli opasnosti, prispesmo u podnozje kupe dok je pepeo jos sipao propisno nam zasuvsi sesire i ramena.

Posto me je Tisbajn radosno docekao, izgrdio i okrepio, mogao sam da narocitu paznju posvetim danasnjoj i novijoj lavi. Stariji vodic je znao da im tacno odredi godine. Ranija lava je vec bila pokrivena pepelom i zaravnjena, a novija, narocito ona koja je lagano tekla, pruzala je neobican prizor; jer kako ona, mileci, neko vreme vuce sa sobom ocvrsle slojeve na svojoj povrsini, to se ipak mora desiti da se oni s vremena na vreme zaustave, uzarena reka jos gura napred i navlaci jedne preko drugih, oni ostanu ukoceni i neobicno nazubljeni; jos cudniji no sto su u slicnom slucaju sante leda kad zajasu jedna preko druge.

Sintija i neofrivolista

Sutradan sam za doruckom ukratko ispricao Sintiji dogadjaje. Razume se, nisam pomenuo Ajlin Sent Kler. Nisam joj ispricao ni - kako bih to nazvao - o viziji Leglea de Fresnoa. A precutao sam i nas susret sa ponocnim konjanikom.

Postoje stvari koje su samo nocu istinite. Nisam bio u stanju da govorim o njima. Bilo me je sramota. Covek se stidi nerazumljivog, iracionalnog, kako kakve dusevne bolesti. Nastojao sam da ne mislim na to. 

Uostalom, bilo je lepo letnje jutro. Na svetu je postojala samo Sintija, i mali prasici dole u majuru, Sintijini ljubimci.

Odsetali smo na breg, seli na travu, suncali se.

Kada je Sintija cutala, bila je predivna. Na brezuljku, iznad majura koji je bio njen, pod velskim suncem, takodje njenim, sa kulama Lanvigana u pozadini, bila je u potpunosti onakva kakvu sam je u svojoj uobrazilji video, i koju sam voleo : mlada gospodarica zamka, naivna i daleko od svih ljudskih nevolja. Samo prasici, pilici i hrastovi u stanju su da razumeju uistinu ovu dirljivu, blago humornu pa, ipak, tako velicanstvenu misteriju koja se ogleda u mladosti devojke, i u mladosti bogate devojke. Siromasna devojka nikad nije uistinu mlada, i u trezvenosti svojih briga vise nalikuje na muskarca.

Sa svojom plavetnom kosom na suncu, Sintija je divno cutala, kao jedan Teokritov stih. Bilo je leto, onaj trenutak u kojem covek moze da poveruje da je vreme stalo i da je sve u najboljem redu. 

Videlo se lepo da joj se u glavi nista ne desava, da se u potpunosti prepusta dobrom osecanju svoje koze, svoga tela. I ja sam se odlicno osecao. 

Ali to nije dugo potrajalo.

Sintija se uznemirila, sela i nervozno izjavila :

- Nemojte misliti da sada ni na sta ne mislim. Ne podnosim devojke koje samo tako zive na svetu.

- Na sta mislite, Sintija ?

- Danas sam u jutarnjim novinama procitala da se broj nezaposlenih u Juznom Velsu ponovo povecao za pet odsto. Ipak je strasno da covek samo sedi na ovom bregu, a pri tom ...

- Dosta ! - uzviknuo sam prilicno neljubazno.

Osecao sam se kao da mi je neko prosuo za vrat kofu hladne vode. Lakse podnosim svakojake izlive bolecivosti nego nepozvano saosecanje bogatog coveka sa siromasnima. Isto tako je neprirodno i neprijatno, kao kada bi neki radnik tvrdio da ne zavidi industrijalcu na njegovom bogatstvu. Neka se klase mrze, to je tako u redu, a mene neka ostave na miru po ovom divnom suncu koje je ionako prava retkost na britanskim ostrvima.

O, Sintija ! ... Bila je toliko dvojaka. Reci koje je izgovarala uopste nisu bile u skladu sa bicem koje sam ja zamislio.

Moja Sintija je bila od onih zena koje padaju u nesvest ako svog dragana zateknu da jede virsle i koje s vremena na vreme opako isamaraju sobaricu - bila je gospodarica zamka koja oholo tronuje u svom malom lirskom zivotu i ne primecuje da pri yom citavi narodi umiru od gladi.

Nisam, medjutim, gubio nadu da je Sintija zaista takva kakvom je ja vidim, samo sto nije bas najbolje bila vaspitana. Krivica je verovatno na njenoj majci, mora da ju je ona naucila, pod uticajem ko zna kakvih razocaranja, onim sujeverjima karakteristicnim za srednju klasu : da je inteligencija vrednost i da je svako covek.

- Sintija, neka siromasan covek saoseca sa drugim siromasnim ljudima, ali vi bi trebalo da budete oholi i nemilosrdni. Kada bi se meni pruzila prilika da budem na vasem mestu ... citav moj zivot nalikovao bi na blago sadisticku predstavu, bio bi uzor nemarnosti, distanciranosti. Knjigu ne bih ni greskom uzeo u ruku, citav dan bih igrao golf ili ako postoji neki jos otmeniji,jos dosadniji sport, njemu bih se posvetio. Putovao bih, razgledao slike i konstantovao, recimo, da je Leonardo sasvim dobar slikar s obzirom na to da je bio puki gradjanin. Malo bih govorio, oholost je mnogo lakse izraziti jednim lepim pokretom. Ne kazem da bi takav zivot bio zabavan, ali udovoljavanje obavezama nikad nije zabavno ...

- Vi biste se menjali sa mnom ?

- Ja ? Smesta.

- Ne razumem. Ja bih mnogo radije bila na vasem mestu. Ziveti za nauku ... u sluzbi istine i humanosti ...

- Budite uvereni da moja nauka nije nikad bila u sluzbi covecanstva. Jer, nema istine, niti humanosti. Postoje samo uopstene istine, mnogobrojne i razne, i postoje ljudi. I uvek me je ispunjavalo izuzetnom radoscu sto moja naucna pregnuca, recimo, oko starog engleskog kovackog zanata, nikom nisu bila ni od kakve koristi. 

- Vi govorite kao da nemate ideale.

- Tacno. Ja sam neofrivolist.

- Po cemu se razlikujete od starih frivolista ?

- Ponajvise po prefiksu "neo". Ovako je uzbudljivije.

Sintija je uplela deciji venac od nekog zutog livadskog cveca, na engleskom se zove dandelion, i sneveselo zurila ispred sebe. Nase dobro prijateljstvo naslo se pred kriticnom tackom. Sada sam veoma pozalio sto sam toliko govorio. Zasto covek uopste i razgovara sa damom, izabranicom svoga srca ? To donosi samo neprijatnosti. 

Ljubio sam joj ruke, nadajuci se oprostaju. Sintija me je na trenutak pogledala, veoma nezno, zatim se uozbiljila i ustala.

- Bojim se da se nas dvoje ne razumemo - rekla je izvestacenim glasom, onako kako je verovatno cula u nekoj pozorisnoj predstavi. Trebalo je mozda jos da doda "gospodine".

I pocela je da prica sa velikim odusevljenjem o svojoj prijateljici, jedinom bicu koje je ipak razume.

Posli smo nazad u dvorac. Ja sam imao napad cutanja, kao i uvek kada mislim da sam ucinio nesto veoma glupo. I osecao sam se, uz to, vrlo nesrecno. 

Tek sada sam primetio koliko mi je vazna ova zabludela gospodarica zamka.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb

Jutro na Miroovoj slici

Polako se stisava buka prouzrokovana dodelom NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Sada vec tradicionalno, nekoliko nedelja pre te tako vazne odluke, krece se po svim dnevnim novinama sa clancima, predvidjanjima, obznanjivanjima uzih i onda jos uzih krugova i lista, stvarajuci tako i kod onih inace neizanteresovanih osecaj nekakvog iscekivanja. Zatim, posle jos malo nagadjanja, saopstava se odluka, (tacno u podne!) te zapocinje jedan haos koji je, eto, ove godine kulminirao i u cinjenici da je drage pisce cak i Olja Beckovic pozvala u Utisak nedelje. Toliko je sve to aktuelno. Danima se onda govori (i pljuje) po ziriju (pojedinacno i onako skupa) po piscima (onima koji nisu dobili i onome ko je nagradu dobio), daju se izjave, polemise se i, sve u svemu, gotovo uvek zakljucuje da je nagradu dobio/la najnezasluzniji pisac medju izabranima, koji su opet, svi zajedno, nejasno kako i zasto uopste na listu i dosli, te se zakljucuje da ta nagrada, zapravo, nista ne vredi. I tako sve dok se ne nadje nesto drugo od opste vaznosti sto ce onda obuzeti carsiju i sire javno mnenje u narednih nekoliko dana ili nedelja. Zaista, sada se vec jedva secam vremena - a do skoro je tako bilo - kada sam , kao neko slabo zainteresovan za ovdasnju knjizevnu scenu, jedva bivala svesna da je ta nagrada dodeljena i jos manje ko ju je dobio; tek dosta kasnije naletela bih u knjizari na natpis ili onu trakicu oko omota na kojoj pise ovogodisnji dobitnik Ninove nagrade. 

Neko bi rekao - ali to je sjajno ! - bolje da se tako raspravlja o piscima i njihovim delima nego o estradi i reality emisijama; medjutim - that's just it : o piscima i knjigama se raspravlja bas kao o razvodu Natase Bekvalac ili o tome ko je za sta proglasen u nekom sou koji se zove zamak ili dvorac. Sa istim bizarnim ukusom za dramu i napetost izvestava se o glasanju zirija kao i o tome kada je Natasa a kada Danilo stigao do advokata i kakav je izraz lica sa sobom poneo pri izlasku odatle. Takodje, sa istim pljuvalackim zanosom se grde nareceni bivsi supruznici kao i clanovi zirija i njihovi izabranici. Internet demokratizacijom sada se pri tom svi nalaze dovoljno vazni i interesantni da sve to dodatno i prokomentarisu, te cestitaju Danilu na novoj devojci ili tese Natasu istim zarom s kojim se hvali ili kudi Cirjanicka. Sve se svodi na nivo zute stampe. Pa ipak, cija god da je taktika i kojim god razlogom da je pokrenuta (trebalo bi pomenuti i iznenadni a izuzetni interes ovih medija i za Bukerove liste i dodele nagrada), ona ipak doprinosi tome da sada prakticno svi znaju da je pomenuta dobila nagradu, kao i to da ju je prosli put dobila Grozdana, te o tome onda pricaju. Koliko sam cula dobitnici ove nagrade, po svim statistikama, zaista postaju tako opste poznati i onda se njihove knjige citaju i kupuju oko 30% vise nego pre. 

Dakle, sta god mislili o nacinu na koji se ova nagrada dodeljuje, ko je dodeljuje i kome se dodeljuje - cinjenica ostaje da ova nagrada zaista jeste i do danas ne samo najpoznatija vec i najprestiznija nagrada svoje vrste kod nas (sto rece ovogodisnja dobitnica - to znamo i vi i ja). Mozemo je osporavati onako kako se osporava Oskar  ili cak Nobel- pa opet, kada uzimamo knjigu u ruke kaogod i film, dopada nam se da vidimo natpis dobitnik ili barem nominovan, bio u najuzem izboru za. Pogotovo onda kada znamo da tu nagradu dobiti nece nekakve kvazi spisateljice takozvanih zenskih romana. Na kraju, u trenucima kada zaista uopste nisam marila za nasu knjizevnost, ova nagrada je ucinila da saznam za postojanje ljudi  poput Pistala, koga sada veoma volim ili pak Gorana Petrovica koga skoro pa obozavam :) Tako, NINu hvala, volim i ovog Velikic Dragana, nagradjeni roman ali i druge knjige; za njega se sada nadam da me nece tuziti sto sad ovde prenosim neke njegove eseje. Radi se o knjizi  O piscima i gradovima koja je zapravo zbirka raznorodnih njegovih sastava koji su kojekude izlazili u stampi a koju sam pre nesto dana zavrsila. Podeljeni u tri grupe, od kojih pisci i gradovi cine dve poslednje grupe, ovi tekstovi lepo su i zanimljivo napisani, neki doduse vise od drugih; od prve grupe, one mozda najlicnije, izdvajam ovu koja mi se svidela - a pri tom je i dovoljno kratka. Druga grupa tekstova, ona o piscima, mi je najinteresantnija i najlepsa; kao da je i sam pisac, mozda iz duznog postovanja, tu dao najvise od sebe. Tako on predivno govori o Tismi, sto sam izdvojila za sledeci put, zatim nadahnuto o Italu Zvevu, (o kome ja od njega cujem prvi put i vec sam povadila sve signature u gradskoj biblioteci), kao i o Sabatu i Nabokovu. Na kraju, treca grupa tekstova posvecena je gradovima u kojima se on nalazio, prolazio njima ili u njima ziveo. Od njih onaj o Becu najdrazi mi je. Napokon evo i tog teksta pracenog Miroovim slikama ...

Postoje slike koje ne mozemo nikada prvi put videti. Master takvog prizora upisan je u nasu memoriju davno, u onom mitskom vremenu kada cula jos nisu razdvojena. U toj Vavilonskoj kuli senzacija zvuk je zapravo miris, a svaka boja ima svoj ukus. Kasnije, pocinjemo da ispisujemo svoje secanje. Talog iskustva modifikuje dozivljaje. Singer je u pravu kad kaze da pisac nije onaj koji se seca, vec onaj koji izmislja vlastito secanje. Secanja svoja i "tudja" (junaka) mozemo izmisljati ukoliko nosimo ceznju za dopisivanjem zivota, vec zato sto svaki pisac zivi u svojim knjigama moguce varijante one jedine stvarnosti. 

Izmisljanje mog secanja pocelo je jednog novembarskog dana 1958. godine. "Beogradski" voz zaustavio se na samoj obali, na koloseku koji nestaje u moru. Imao sam pet godina kada su se moji roditelji preselili iz Beograda u Pulu, najudaljeniju tacku tadasnje Jugoslavije, na samo dno istarskog poluostrva gde se kao u kakvom bunaru okoncavala linija zeleznicke pruge. U rano jutro posmatrao sam kroz prozor taksija gole krosnje stabala stanicnog bulevara. Nebo je bilo nisko. Grane drveca su  se zarivale u guste, kisne oblake koji su kao vrece visili nad pustim ulicama. Sa desne strane pruzala se obala. Ribarski camci, avetinjski nepokretni na uljastoj povrsini zaliva, odjednom su nestali iza zida carinarnice. Levom stranom nizale su se kuce sa vrtovima. Pejzaz provincijske periferije, tamo gde selo usamljenim jednospratnicama sirokih prozora i dvorisnim ogradama postoji kao kakva aplikacija u scenografiji grada. taksi se zaustavio ispred jedne oronule kuce okruzene ogromnim dvoristem sa palmama, grmovima simsira, kalinama i lijanderima. Visoki zid prema ulici bio je obrastao gustim tkanjem lovora. 

Vila "Marija", jedna u nizu kuca podno pulskog Kastela, prvi je sloj palimpsesta - prostor u kojem ce se radjati junaci. Vremenom ce postati nepregledni studio koji nudi polunamestene sobe, mermerni hol sa polukruznim vitrazom iznad ulaznih vrata, prazne vesernice i ostave u suterenu. U dvoristu, koje podseca na zapustenu botanicku bastu, rastu ogledni primerci mediteranske vegetacije. Pod krosnjom kaline odmara se lav od terakote. Sa krova - prostrane terase posute zuckastim sljunkom - kao sa komandnog mosta, pruza se pogled na zaliv i grad. Na tom brodu oplovio sam svih sedam pulskih bregova desifrujuci gradjevine, ulice, trgove.

Verujem da svaki pisac poseduje veoma skroman broj tonova, prizora, sumova i mirisa dozivljenih u ranom detinjstvu, u onom "neistorijskom" periodu svoga zivota, dakle, u vlastitom mitu. Tu su kulise sa kojima ce uvek iznova, u svakoj sledecoj knjizi, graditi svet iznalazeci ono sto je neiscrpno : kombinacije.

Svaki pisac nosi u sebi deo globusa, svejedno da li je to Makondo ili Buenos Ajres, Aleksandrija ili Dablin, itaka ili Trst. Pisanje i jeste vestina pretvaranja unutrasnje mape u sistem znakova. Hajnrik Sliman je, tragajuci za Trojom, koristio Homerove mape. Iako arheolog amater, Sliman je razumeo poruke skrivene u stihovima Ilijade. A irski pisac, Dzems dzojs, sagradio je citav jedan grad dobro proucivsi putanje Odiseja. Sanjao je Dablin u Trstu, Puli, Cirihu. Mnoge ulice starog Trsta preselio je u Dablin, kao sto je osetljivim sluhom dozivao imena iz telefonskih imenika i darivao ih svojim junacima. U "ulicnom namestaju" Dablina prepoznao je onaj nepropadljiv sloj. Duboki slojevi jezika kriju sifre, graficke i zvucne kartice, a ono malo znacenja sto iscuri kao mlaz peska na svetlost dana nazivacemo koincidencijom, sudbinom.

Knjizevna radionica je skladiste. Kreacija se sastoji u nacinu pretrazivanja tog skladista. Talog iz kojeg svaki pisac gradi svoj literarni svet jedinstven je i neponovljiv kao otisak prsta. Rad na rukopisu podrazumeva podizanje studija gde ce se culne senzacije oslobadjati taloga. Ponekad, na dnu sita, u mulju, blesne zrno zlata.

Bio sam vec student kada mi je do ruku dosla jedna istorija slikarstva dvadesetog veka. Polako sam listao strane sa reprodukcijama. Mnoge sam vec prepoznavao, ne praveci razliku da li sam ih video u nekom od svetskih muzeja ili u kakvoj knjizi. I onda zastajem zbunjen slikom koja kao da oduvek postoji zapisana u mojoj memoriji : tako poznati vrt sa kucom u pozadini, prizor sa periferije grada u kojem sam odrastao. I taj magarac, obavezni inventar Istre, prisutan u svakom selu. Neobicna geometrija neba i filigranski uredjen povrtnjak. Vegetacija koja kao paucina drzi na okupu svet omamljujuce tisine. Izgubljeni raj. Kuca koja dise jer, nema sumnje, enterijer je nastanjen. Iza visokog zida koji doziva ogradu pulske carinarnice naslucujem avetinjski nepokretne ribarske camce. I znam da je rano jutro na toj Miroovoj slici, da stanari ville rustice jos spavaju troseci snom pesak svoje bezimene istorije. Izvan paucinaste vegetacije pruza se terra incognita. Po talasima neba plove krosnje stabala. 

Ruski pisac Gajto Gazdanov davno je zapisao : "Ali svaki dogadjaj pre nego sto se dogodi u stvarnosti vec postioji. Pamcenje - to je vid uperen unatrag. Ali postoje i ljudi koje je Bog smestio ispred njihovog zivota. Zamislite da stojite negde daleko, na kraju duge staze koju osvetljavaju bakljom. Plameni barjak vam se priblizava, on osvetljava usput gradove u kojima cete ziveti, lica ljudi koje cete sresti, tela zena koje cete voleti."

Miroova slika je oduvek u meni. Arhiv sakupljen tokom kratke voznje taksijem jednog novembarskog jutra 1958. godine na pulskom bulevaru "Stacione".

Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete stizu u Napulj

Krajem februara 1787. godine Gete i Tisbajn pristizu u Napulj. Za Getea to je ljubav na prvi pogled : pred klimom i prirodnim lepotama ovog grada on pada u potpuni zanos te dozivljava izraziti  joie de vivre momenat; ne ni samo to - pred zivotnim navikama ondasnjih on i sam pocinje da se menja, njegova nemacka, racionalna dusa da se omamljuje, te tako u jednom trenutku pun ushicenja kaze :

Napulj je raj, svako zivi u nekoj vrsti pijanog samozaborava. Sa mnom je isto tako, jedva sam sebe prepoznajem i izgledam sebi kao drugi covek. Juce sam pomislio : " Ili si pre bio sisao sa uma, ili si to sada". 

Sa Tisbajnom ili sam on tako obilazi Napulj, javne i privatne zbirke i kolekcije, vozi se do Pompeje, otkrivene jos u poslednjoj godini 16. veka a onda i do Herkulanuma cije je istrazivanje tako reci tek bilo zapoceto nekih pedesetak godina pre Geteove posete. Povrh svega - fantasticne klime, flore i faune, antickih ostataka i umetnickih zbirki (I napolitansku slikarsku skolu covek moze shvatiti samo u Napulju) njega veoma uzbudjuje i prisustvo Vezuva : on se na taj Mount Doom ispeo bar tri puta, sve iako je vulkan i tada bljuvao pomalo vatru. No, o penjanju na Vezuv poseban post ! Za sada evo ponekih napuljskih utisaka; na kraju istih oprastamo se sa Tisbajnom, sa kojim se Gete tokom ovog zajednickog putovanja razilazi, a upoznajemo slikara Knipa koji ce od toga trenutka pratiti Getea. Zajedno oni ce ubrzo potom obici i Siciliju.

25. februar 

Po potpuno vedrom vremenu priblizavali smo se Napulju; i tu smo se zaista obreli u sasim drugoj zemlji. Zgrade sa ravnim krovovima ukazuju na drugacije podneblje. Moguce je da unutra nisu narocito udbne. Sav nered je na ulici, i sedi na suncu dokle god ono sija. Napolitanac veruje da je on vlasnik raja, a o severnim zemljama ima vrlo tuznu predstavu. Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, na danasi assai. Tako oni zamisljaju nase prilike. Za pouku svim nemackim plemenima, ova karakteristika znaci u prevodu : "Stalno sneg, kuce od drveta, veliko neznanje, ali para dovoljno."

Sam napulj se predstavlja kao veseo, slobodan i zivahan, bezbrojni ljudi se komesaju na sve strane, kralj je u lovu, kraljica je u blagoslovenom stanju, i tako, sve je da bolje ne moze biti.

27. februar

Moze se govoriti, pricati, slikati, sto god se hoce, ali ovo ovde sve nadmasuje. Obale, morske uvale i zalivi, Vezuv, grad, predgradja, zamkovi, mesta za provod. - Veceras smo jos obisli pecinu Pozilipu bas kad je sunce na zalasku obasjalo kroz suprotan otvor. Oprostio sam svima koji u Napulju izgube pamet, i s ganutoscu sam se setio svog oca, na koga su nacinili neizbrisiv utisak narocito oni predmeti koje sam ja danas prvi put video. I kao sto kazu da covek koji je video aveti nikada ne moze ponovo postati veseo, tako bi se za njega moglo i obrnuto reci, naime da nikada nije mogao postati sasvim nesrecan, jer se neprestano u mislima prenosio u Napulj. Ja sam sad, po svom obicaju, sasvim tih, i samo sto sirim oci u cudu kad ugledam nesto preterano divno.

1. mart

Plovidba do Pocuolija, ugodne voznje po okolini, vesele setnje po najcudnijem predelu na svetu. Pod najcistijim nebom najnesigurnije tle. Razvaline neshvatljivog blagostanja, unizene i neprijatna izgleda voda koja kljuca, jame iz kojih isparava sumpor, brda ... gola, odvratna prostranstva, a posle svega toga bujna vegetacija, koja se siri gde god samo moze, uzdizuci se nad svim unistenjem, oko jezera i potoka, i koja se u obliku prekrasne hrastove sume odrzava cak i na padinama starog kratera.

I tako coveka nesto baca tamo - amo izmedju dogadjaja u prirodi i u zivotu naroda. Covek bi zeleo da razmislja, a oseca se suvise nespretan za to. U medjuvremenu, onaj ko je ziv veselo zive i dalje, pa ni mi nismo propustili da tako cinimo. Obrazovane osobe, koje pripadaju svetu i njegovim zbivanjima, ali koje, opomenute ozbiljnom sudbinom, osecaju sklonost i prema razmisljanju. Neogranicen pogled na predeo, more i nebo; zatim ponovo u blizini jedne ljubazne mlade dame, svikle i sklone da slusaju laskanja.

3. marta

Sto nijedan Napolitanac ne zeli da makne iz svoga grada, sto njihovi pesnici u jakim hiperbolama opevaju blagoslovenost ovdasnjeg polozaja, - zbog svega im toga ne treba zamerati, pa makar se u blizini nalazilo jos nekoliko Vezuva. Ovde covek uopste ne zeli da se seca Rima; u poredjenju sa ovdasnjim otvorenim polozajem svetska prestonica u dolini Tibra izgleda coveku kao neki stari manastir sazidan na losem mestu. 

9. marta

Sve sto na Sever dolazi pojedinacno, poput potkresanog limunovog drveca, kao komadi novca, rezano drago kamenje, vaze, sve to izgleda sasvim drukcije ovde gde tih blaga ima u obilju i gde im je zavicaj. Jer onde gde su umetnicka dela retka izvesnu vrednost pridaje im i ta retkost, dok ovde covek uci da ceni samo ono sto je toga i dostojno.

Sad se daje silni novac za etrurske vaze, i van spora je da se medju njima nalaze lepi i izvrsni primerci. Nema putnika koji ne bi zeleoda ih kupi. Covek ne pridaje toliku vaznost novcu kao kad je kod kuce, pa se pribojavam da cu i sam podleci iskusenju. 

11. marta 1787.

Zajedno sa Tisbajnom odvezao sam se u Pompeju, kojom prilikom smo s leve strane i desne strane videli sve ove divne vidike koje smo dobro poznavali sa mnogih crteza tih predela, a koji su nam se sad ukazivali u svom celovitom sjaju. Pompeja svakog acudjuje svojom skucenoscu i majusnoscu. Uske ulice, iako prave i oivicene plocnicima, male kuce bez prozora, sobe osvetljene jedino kroz vrata koja gledaju na dvorista i otvorene galerije. Cak i javne zgrade, klupa kraj gradske kapije, hram, a zatim i jedna vila u blizini, lice vise na modele i na ormane za lutke negoli na zdanja. Medjutim, sobe, hodnici i galerije su islikani najvedrijim bojama; povrsine zidova su jednoobrazne, u njihovoj sredini se nalazi po jedna podrobno izvedena freska, sad vecinom skinuta, a na ivicama i po krajevima se vide lake i ukusne arabeske, iz kojih se ponekad razvijaju i ljupke prilike dece i nimfi, dok na nekom drugom mestu iz debelih venaca od cveca naviru divlje i pitome zivotinje. I tako ovaj grad, koji je najpre bio prekriven kisom kamenja i pepela, i koji su zatim opljackali oni sto su ga otkopavali, svojim sadasnjim sasvim opustosenim stanjem ipak ukazuje na sklonost celog jednog naroda prema umetnickim slikama, sklonost koju danas ni najrevnosniji ljubitelj niti shvata, niti oseca, niti za njom ima potrebu.

13. marta

U nedelju smo bili u Pompeji - u svetu su se dogodile mnoge nesrece, ali malo ih je koje su potomcima pruzili toliko uzivanje. Tesko da znam za nesto zanimljivije. Kuce su male i uske, ali iznutra su islikane na najljupkiji nacin. Gradska kapija je vredna paznje, sa grobovima koji su odmah uz nju. Tu je i grob jedne svestenice, u obliku polukruzne klupe sa kamenim naslonom, u koji je krupnim slovima urezan natpis. Preko naslona vidi se more i sunce na zalasku. Velicanstveno mesto, vredno ove lepe zamisli.

18. marta

Nismo vise mogli oklevati da posetimo Herkulanum i zbirku iskopina u Porticiju. Taj stari grad, koji se nalazi u podnozju Vezuva, bio je potpuno prekriven lavom, koja je rasla usled potonjih erupcija, tako da se zgrade sada nalaze 60 stopa ispod zemlje. Otkrili su ih ka su kopali jedan bunar, pa naisli na pod prekriven mermernim plocama. Velika je steta sti oskopavanje nisu po svim pravilima obavili nemacki rudari; jer pri slucajnom i pljackaskom preterivanju zacelo su upropascena mnoga plemenita anticka dela. Sisli smo u jednu jamu, 60 stopa duboku, i tu se pri svetlosti buktinja divili pozoristu koje se nekada nalazilo pod vedrim nebom, i slusali sta je tu sve pronadjeno i izvuceno na povrsinu.

19. marta

Poslednjih dana sam ucvrstio jedno novo poznanstvo. Posto me je Tisbajn za ove cetiri nedelje verno i sa puno koristi po mene pratio u obilazenju prirodnih i umetnickih predmeta, pa smo koliko juce jos bili zajedno u Porticiju, dosli smo do zakljucka, izmenjujuci misli, da se njegovi umetnicki ciljevi kao i oni poslovi koje je on duzan da obavljau gradu i na dvoru, posto se nada buducem postavljenju u Napulju, ne mogu spojiti sa mojim namerama, zeljama i sklonostima. Predlozio mi je stoga, vazda brinuci o meni, da uzmem kao stalnog pratioca jednog mladog coveka, koga sam jos od prvih dana cesce vidjao, i to ne bez simpatije i naklonosti. To je Knip, koji se neko vreme bavio u Rimu, a onda se preselio u Napulj, u pravi element svakog pejzaziste. Jos u Rimu sam cuo kako ga hvale kao vestog crtaca, samo sto o njegovoj marljivosti nisu govorili s podjednakom hvalom. Ja sam ga vec prilicno upoznao, i manu koju mu prebacuju pre bih nazvao neodlucnoscu, koja se zacelo moze savladati kad neko vreme provedemo zajedno.

Pred zatvaranje izlozbe Save Sumanovica

Sutra se, ako se nesto u medjuvremenu nije izmenilo, zatvara izlozba Save Sumanovica u Domu vojske pod nazivom Put do slike; naziv koji dovoljno otkriva o konceptu koji su kustosi Savinog muzeja u Sidu zamislili : izlozene su slike i pored njih skice i/ili studije, bilo da su ove izvedene u olovci, akvarelu ili gvasu. Tako je posetilac mogao, na neki nacin, na trenutak postati svedok jednog dela umetnickog procesa, pratiti razvitak ideje od momenta uhvacenog na nekom sidskom soru do velikog platna koje je, neretko, nacinjeno i po nekoliko godina kasnije. Primecuje se da Sava nije znacajnje odstupao od svojih prvobitnih utisaka kao i to da su se upravo te prve impresije zabelezene na papiru najcesce vise dopadale posetiocima nego sama ulja. Za neke radove sa ovim bih se slozila i ja; medjutim, sto se tice vecine sidskih pejsaza, meni sasvim omiljenog dela opusa ludoga i nesretnoga Save - to nije slucaj. Kako bilo; svakako bi trebalo posetiti ovu lepu izlozbu, dok jos traje. Katalog - onaj mali, besplatni kao i onaj ozbiljniji koji kosta nekih 300 dinara - izuzetno su lepi; kao retko kada organizatori su pokazali da imaju smisla te se mogu pronaci u ponudi i razglednice, magneti i sveske, reprodukcije i posteri, kao u velikom svetu gde je tako sta standard. Samo bi trebalo obratiti paznju na reprodukcije smestene u paspartu, spremne za ram : to su u paspartu smestene isecene slike sa kalendara od prosle godine. Neko bi rekao kako je to snalazljivo iskoriscavanje materijala; neko drugi - da je to ipak neprimereno.

Pred sam kraj izlozbe evo dela romana Lagum Svetlane Velmar Jankovic koji se odnosi na Savu a narocito na beogradsku Savinu izlozbu iz septembra 1939. godine, istog dana, 3. septembra, kada su se odrzavale i one legendarne trke oko Kalemegdana; ovaj roman, koji veoma volim, sastoji se sav iz razlicitih realnosti, iz razlicitih sada koje junakinja prozivljava, cesto gotovo simultano; tako je to i ovde te se preklapaju razlicite slike ili secanja na Savu. Deo o Savi i toj izlozbi jedan je od meni omiljenih a slaze se jako lepo sa izlozbom; evo ga sada i na Bric-a-Brac (zahvaljujuci mojoj vrednoj sestri koja je to prekucala:) uz Savine slike koje se sve mogu pronaci ovde, na verovatno do sada najlepsem sajtu posvecenom jednom nasem slikaru. Pored reprodukcija ovde se mogu naci i razni tekstovi, kako Savini tako i onih koji su Savu poznavali.

Nad hukom Pariza tada je promicalo blago, ozareno predvečerje kasnog oktobra godine 1928. posle Hrista, likovni kritičar od velikog ugleda, istoričar umetnosti već viđen za mesto profesora Univerziteta, Dušan Pavlović, bio je doveo svoju tek venčanu ženu, mene, u pariski atelje šidskog slikara koga je pratio, bili su gotovo vršnjaci, još od prvih izložbi u Zagrebu posle velikog rata i o kome je mislio da će, ako prevaziđe kubistčko iskustvo što ga odvodi od kolorističke suštine materije, moći, svojim darom, da napravi čudo. I tako smo stajali u ateljeu toga slikara koji je mogao da napravi čudo, stajali smo a nismo, za slikara bili odviše prisutni, jer je baš hvatao poruke poslednjih odblesaka neke od obrisa na levoj strani jednog nevelikog platna, pravio, u stvari, malo čudo, jer je tu, na levoj strani toga platna, u uglu, osvetljenost nepostojanja iznenada zatreperila između gustih zelenih tonova, iskonskih i pastoralnih, istovremeno. I pretećih, neverovatno. Ugledala sam je i znala da vidim veliko čudo, istinu. Nicala je iz središta te slike, sva od bleska koji je sjedinjavao davnu a mladu vodu sa drevnim i mladim nebom, izrastala  iz tog izvorišta vode i sjaja uz koje su se radovala tru ružičasta , naga, ženska tela, ne odviše jasnih obrisa, uhvaćena u pokretu, bezbrižna u svom telesnom postojanju i sasvim nesvesna trenutka koji otiče. Slika me je zgrabila i zarobila, zauvek, a on je, Šumanović, i dalje slikao, sav glavat.

….

Hodala sam , ukočenog pogleda, ništa nisam videla ali sam primala ta zračenja i odjednom su trenuci počeli da se pale u meni, trenuci za koje sam mislila da su davno iščezli.

Na primer, onaj sa oznakom oktobar 1928:

Prišla sam mu, Savi Šumanoviću, tako glavatom, u oktobru 1928. i zagledala u neveliko platno koje je završavao u svom pariskom ateljeu, u Ulici Denfert-Rochereau.

-  “Na kupanju” – rekla sam

Pogledao me je zgranut i potpuno nevin. Tek onda me je uistinu primetio i, sav treperav, prihvatio.

-  Da – rekao je. – Otkud znadete? Zaista, zvat će se:  “Na kupanju”

-  Znam – rekla sam i, isto tako, zatreperila. Znala sam, odmah, da se događa još jedno čudo : taj glavati, nespretni i rogobatni čarobnjak, na čiju sumnjičavost i nepoverljivost su nas upozoravali, opsednut strahom od ljudi, od zla koje je sagledavao u njima, primio me je, u tren oka, kao svoju. A ja sam njega, pričinilo mi se, poznavala oduvek, praiskonskog i ružnog.

Ili, onaj sa oznakom septembar 1939:

Prišao mi je, u septembru 1939, izmenjen, potavneo ali izronio iz pakla. Stajala sam pred onim istim nevelikim platnom koje se zvalo „Na kupanju”, retrospektivna izložba Save Šumanovića u Beogradu bila je otvorena pre nekoliko minuta.

 - Još ste zaljubljeni u tu sliku ? – pitao je.

Između onog mog gledanja u čudo i ovog njegovog pitanja već je bilo prošlo jedanaest godina.

Jedanaest.

Toliko je bilo staro i čudo ali je za mene bilo sasvim mlado: stajala sam pred nevelikom slikom nazvanom “Na kupanju” i radovala joj se kao i pre jedanaest godina .

- Vi najbolje znate koliko mi je bliska -  rekla sam. Od časa kada sam Vas ugledala kako je radite, sećate li se ? U onom Vašem malom ateljeu  u Rue Denfert-Rochereau, u oktobru 1928, sećate se ?

Naljutio se.

- Nije moguće da i Vi, Vi hoćete da me povredite! Da li se sećam ? Vidim svaki moment. Ušli ste, strahovito lepi, to sam Vam već pripovedao toliko puta, i dobri, toliko dobri. Ta dobrota me je dirnula. Anđeo.  I odmah ste pogodili naziv slik. Da li se sećam? Kako možete. Sećanje na tu Vašu pojavu krepilo me je za sve ovo vreme.Ne smete tako. Moja amnezija ne briše one koje volim.

- Znam. Uostalom, Vaše amnezije više i nema. To se vidi na ovim platnima.

- Tim novim ? Šta kažete za ta nova?

Glas mu je odjekivao, nervozan, visoko pod tavanicom dvorane na Novom univerzitetu, o raskriljena okna udarala je toplota kasnog prepodneva, proticala je nedelja, 3. septembar 1939, dan, prema vremenskoj prognozi predviđen kao vedar, tih i vrlo topao, letnji, sa 32 Celzijusova stepena u popodnevnim časovima. Savin glas se nadnosio nad mene kao krik, odgovarala sam mu nešto blago, umirujuće, da, ta platna, nova, izvanredna su, naročito “Akt u crvenoj fotelji” i poslednje “Kupačice” ( da li sam već tada bila prepoznala crte svoga lika na liku toga akta u crvenoj fotelji, a i na liku one kupačice postavljene sasvim levo, u sam ugao velikog platna slikanog 1935, ne sećam se, ali sam sasvim sigurna da sam baš te slike, prve pomenula, zar slučajno ? ) i, naravno “Plava devojčica”, i mali pejzaži iz Šida, ali neka me pusti da još gledam, i sutra u miru, ovo su samo prvi utisci, u ovoj gužvi, ionako ću nastojati da dolazim svaki dan, tu, na njegovu samostalnu izložbu, najveću koju je aBeograd ikada video.

Govorila sam mirno i opušteno, kao da sam u najspokojnijem od svih svetova, slično su se ponašali i drugi na ovoj izložbi Save Šumanovića, sve sama najuglednija imena jugoslovenske kulture, elita, a svet baš nije bio odviše spokojan, nikako nije bio, a žagorili smo, gotovo vedro, iako je tekao treći dan rata u Poljskoj, iako smo tog jutra, svi,  na prvim stranicama Politike, Pravde ili Vremena čitali da je Varšava juče šest puta bombardovana….

…

Posle uznemirujućih  prvih strana čitaoci novina stigli bi i do onih mnogo manje uznemirujućih. Do obaveštenja, recimo, o događajima koji je trebalo da postanu događaji toga dana, nedelje, 3. septembra.

Bila su dva glavna događaja. Onaj veliki, za brojnu publiku, bila je međunarodna automobilska i motociklistička trka oko Kalemegdana., onaj manji, za malobrojnu publiku, bilo je otvaranje izložbe Save Šumanovića, u zgradi Novog univerziteta,  na Kraljevom trgu. ( Danas je to, ako se ne varam, zgrada Filološkog  fakulteta, na Studenskom trgu. ) . U sedam velikih dvorana Novog univerziteta Sava Šumanović je izlagao, posle jedanaest godina pauze, preko 400 ulja na platnu, akvarela, crteža, skica. Početak oba događaja bio je zakazan za isto vreme: 11 časova pre podne.Ulaznice za izložbu su se, kao i obično, prodavale na samoj izložbi i, na dan otvaranja, koštale su 2 dinara., ostalih dana, sve do 22. septembra kad se izložba zatvarala. 1 dinar. Sav prihod od ulaznica slikar Šumanović bio je namenio Fondu beogradskih studenata.

Glasovi su nas ipak opkolili: časak obnovljene prisnosti, uspostavljen između slikara i mene, potiskivali su i gužvali pa je uzmicao, taj časak, kroz žamor, ka oknima kroz koje je pokušavala da prodre, u dvoranu Novog univerziteta, buka sa trkališta oko Kalemegdana. Glasovi su, iako meki i u tonalitetu radosti, ipak bili nasrtljivi, spremni da rasturaju oklop Šumanovićevog samotništva. Slikar je dopuštao to rasturanje, mada nevoljno i u odstupnici, glava mu se povećavala, naprezao se da bude osmehnut a osmeh mu je izgledao iznakažen. Njegovo držanje je uznemirilo, gotovo da me je dotakla ta njena uznemirenost, nezvaničnu gospodaricu beogradskog kulturnog života, njegovu sivu eminenciju Kristu Đorđević ( bila je stala uz mene ) koja je, sva krhka i elegantna, sva na oprezu, tananim smeškom hrabrila Šumanovića.I mala je pravo na to ohrabrivanje jer je, tada i kasnije, bila dama od mnogih hrabrosti o kojima se, eto, još za naših života sve manje zna. Bezglasno propadaju, u prostore proteklog vremena, najneosporniji bleskovi ljudske plemenitosti. Ta imućna pripadnica takozvanog visokog beogradskog društva, ta ugledna predsednica uglednog društva “Cvijeta Zuzorić”, istrajno se, godinama, sa uglednim lekarom koji ga je i lečio, svojim mužem, profesorom Univerziteta, borila protiv Šumanovićeve bolesti, nikako ne samo zato što joj je bio blizak rod. Verovala je u njega naročito onda kad on nije nimalo verovao su sebe, opsednut strahovima.   

Lagum, Svetlana Velmar Jankovic