Amadeu Injasio de Almeida Prado

Pre nekih mesec dana procitah po prvi put knjigu jednog svajcarskog pisca a da to nije bio onaj nemacki prebeg koji se nastanio u Montanjoli ;); barem je to tako bilo da je ovo bio prvi put da sam bila svesna toga da je pisac iz Svajcarske : priznajem sicusnu mogucnost da sam se sa nekim svajcarskim piscem susrela i ranije a da to nisam znala. No, ta sicusna mogucnost zaista je neznatna : strastveni sam obozavatelj pred-citateljskog rituala proucavanja predgovora, pogovora i korica knjiga, svojevrsnih knjizevnih trejlera. Tako da bih, verujem, ipak znala da ovo nije prvi put da sam citala kakvog svajcarskog pisca. Fascinirana sam tom cinjenicom jos i stoga sto stideci se  moram priznati da ne bih mogla da nabrojim neke svajcarske pisce a da mi zivot od toga zavisi. Cak bih se i Sri Lankanca odmah dosetila ali Svajcarca yok. No, eto sada znam i jednog takvog : Paskal Mersije. 

Ovaj Paskal zapravo se zove Peter Bijeri i ima 66 godina; slicno glavnom liku romana koji sam citala - Nocni voz za Lisabon - i on je strucnjak za klasicnu starinu : studirao je filozofiju, klasicnu filologiju i indologiju te jos onda i anglistiku na univerzitetima u Londonu i cuvenom Hajdelbergu gde je potom i doktorirao; teza mu se bavila filozofijom vremena. Nakon toga Bijeri ostaje u fakultetskim krugovima postajuci profesor (Marburg, potom Berlin); ovaj svoj poziv on je napustio pre 4 godine jer je bio nezadovoljan stanjem u skolstvu, pa se sada valjda u potpunosti posvetio knjizevnoj karijeri. Svoj prvi roman ovaj je hajdelberski doktor nauka objavio jos 1995. godine; roman koji sam citala pretposlednji je, iz 2004. godine; kod nas ga je objavio AED studio, izdavac o kome ne znam nista sem toga da objavljuje izuzetno zanimljive knjige. Tako su upravo oni bili prvi koji su preveli i objavili neku knjigu Paskala Mersijea na srpski, sto se nadam da nece biti izuzetak : sudeci po ovoj knjizi mislim da bih ovoga Paskala/Petera zaista mogla voleti. 

Knjiga Nocni voz za Lisabon jedna je od onih knjiga koje nazivam fantazmima a sto sam vec jednom objasnila sta za mene znaci. Obuzela me je potpuno, jos od prve recenice na prvoj stranici i drzala u jednakom zanosu sve do samog kraja. Jos od trenutka kada sam je izvukla sa neke od sada poprilicno zbrkanih polica u biblioteci i procitala kratak sadrzaj znala sam da cu je voleti. Evo ukratko o cemu se tu radi : omiljeni profesor grckog i latinskog u gimnaziji Rajmond Gregorijus, onaj po kome navijaju sat i koji dobrocudno posmatra svet iza debelih stakala naocara preterane dioptrije, onaj Gregorijus koga iz ljubavi prema njegovoj opstoj i potpunoj izgubljenosti u savremenom svetu nazivaju Mundus, jednoga dana izlazi nasred casa iz gimnazije i nestaje. Zapravo, on nije nestao : otisao je kuci nakon sto je u jednoj prodavnici kupio ploce za ucenje portugalskog i jos i jednu knjigu nekog portugaloskom pisca; za ovoga on nikada nije cuo, niti je mogao sta iz te knjige razumeti, pa ipak : nalazi se potpuno ocaran i zaveden. Zatim Mundus cini nesto jos necuvenije : seda na nocni voz za Lisabon. Ostatak romana Mundus provodi uglavnom u Lisabonu, tragajuci za piscem te knjige koju sa sobom nosi a koji se zove Amadeu Injasio de Almeida Prado. Prateci Mundusa po Lisabonu desile su mi se nekolike stvari  od kojih su najvaznije sledece: prvo - snazno pozeleh da i ja   mogu tako da sednem u nocni voz za Lisabon i, sve sa ovom knjigom u ruci, setam delovima grada carobnih naziva poput - Alfama a  koje sam onda pomno trazila po internetu da bih na neki nacin zaista tuda i prolazila; drugo - potpuno se zaljubih u pomenutog Amadeua. Pisuci neki post prosle godine rekoh da mi je cudno kako iako ne citam mnogo manje nego ranije ipak se neuporedivo manje zanosim, da ne kazem, zaljubljujem u likove iz tih knjiga. Nisam znala da kazem da li je to zbog likova ili zbog mene a sada mi se cini da su ipak likovi bili ti koji nisu izazivali dovoljno osecanja. Amadeu me je zaneo na nacin na koji je to u mladosti ucinio Demijan, na primer. 

U prikazu ove knjige u Danas-u receno je : 

Zaplet koji insistira na misterioznosti, dramatičnosti, neverovatnim koincidencijama i naglim preokretima jeste i naslabija tačka ovog romana, koji bi prevagnuo ka stilu Dena Brauna ili Paola Koelja da nije filozofsko-esejističkih ekskursa koji čine gotovo polovinu inače dosta obimne knjige.

Zaista, zaplet moze ponekad delovati kao a bit too much : mozda najpre zarad pomenutih koincidencija; medjutim, kako to veoma cesto biva, stvarni zivot najcesce prevazilazi svaku fikciju po svojoj cudnovatosti - te cesto vec izustimo da kazemo Ma daaaaaa, jesteeee, baaaaaaaaas u trenutku kada saznamo da se cela prica zaista i dogodila i to bas na taj neverovatan nacin na koji je i prikazana. Ovaj roman jeste fikcija, mozda na trenutke manje verovatna, ali to su trenuci i to je, na kraju krajeva, zaista najmanje bitno. Ono sto jeste vazno je to da zaista nikako, ali nikako i ni na koji nacin Paskal Mersije ne moze da se poredi sa Den Braunom i bez filozofko- esejistickih eskursa, to jest - i u delovima u kojima se oni ne javljaju. Poredjenje sa Karlosom Luisom Safonom, i to sa Senkom vetra a ne onim drugim knjigama mnogo bi bilo tacnije. 

No, evo kako jedan od likova na koje Mundus nailazi prica o Amadeu koga ja, iz nekog razloga, od pocetka zamisljam s crtama Dzubranovog idealizovanog (auto)portreta Proroka. Nije preterani spolier nista sto on kaze, tako da se moze citati : to je jedan stari svstenik iz Amadeuove skole koji ga je poznavao kao decaka; taj deo, koji ovde nije ceo, je mozda i najvazniji u ustanovljenju moga Amadeu obozavanja ;)  Uz to - neke stare razglednice Lisabona i ... pa, malo fada, naravno i to onog posvecenog Lisabonu : 

 

  "Avgustin i laz - samo jedna od hiljadu stvari o kojoj smo se prepirali", kazao je otac Bartolomeu. "Mnogo smo se prepirali, ali se iz prepirki nikad nije izrodila svadja, Jer, vidite, on jeste bio usijana glava i buntovnik, no uz to i mladic brilijantne inteligencije, rodjeni govornik, sest godina tutnjao je kroz gimnaziju poput oluje, bio je stvoren da postane legenda."

  Svestenik je nadlanicom presao preko portreta u Pradovoj knjizi koju je drzao u rukama. To je mogao da bude pokret ispravljanja stranice, ali i milovanja. Pred Gregorijusovim ocima pojavila se Adrijana kako nadlanicom prelazi preko Amadeovog pisaceg stola.

  "Ovde je stariji,"rekao je svestenik, "ali, to je on. Takav je bio, bas takav."

  Spustio je knjigu na cebe kojim su mu bile umotane noge.

"U vreme kada sam mu predavao bio sam na sredini dvadesetih godina; za mene je predstavljalo ogroman izazov to sto moram da mu odolevam. Podelio je nastavnike na one koji su ga proklinjali i na one koji su ga voleli. Da, bas voleli - neki od nas naprosto su bili zaljubljeni u njega, u njegovu neumerenost, njegovu bezgranicnu velikodusnost i zilavu zagrizenost, u njegovu odvaznost koja se ni na sta nije obazirala, njegovu neustrasivost i njegov fanaticni zar. Bio je odlucan i smeo, avanturista koga ste lako mogli da zamislite na nekom od nasih istorijskih brodova, kako peva, propoveda, cvrsto resen da, ako treba i macem, stanovnike dalekih kontinenata zastiti od svega cime bi posada mogla da ih ponizi. Bio je spreman da svakogaizazove, i samog djavola, pa i Boga. Ne, nije to bila manija velicine, kao sto su njegovi protivnici govorili, bio je to samo zivot koji je bujao, eruptivno izbijanje probudjenih snaga, vatromet vrcavih ideja. Nema sumnje - bio je i poprilicno oholo momce. No, ta je oholost bila tako neobuzdana, tako je prelazila svaku meru da bi covek zaboravio sav otpor i gledao zadivljeno, kao u cudo prirode koje ima vlastite zakone. Oni koji su ga voleli videli su u njemu nebruseni dijamant, dragulj u prirodnom stanju. Oni, pak, kod kojih je izazivao odbojnost bili su u tome podstaknuti njegovim odsustvom respekta, koje je umelo i da povredi, kao i njegovim nemim ali evidentnim uverenjem da je u pravu, osobenim za one koji su brzi, bistriji i blistaviji od ostalih, i koji to znaju. Videli su u njemu balavca plemicke krvi  koga je sudbina obdarila i sakom i kapom, ne samo novcem nego i talentima, lepotom i sarmom, a uz sve to, bio je i neodoljivo melanholican, sto ga je predpdredilo da postane miljenik zena. Nije bilo pravedno da neko toliko bolje prolazi od drugih, nije naprosto bilo fer, i to ga je cinilo magnetom za zavist i nenaklonost. Medjutim, i oni koji mu nisu bili naklonjeni, tajno su mu se divili, jer niko nije mogao da ne vidi kako je tom decaku bilo dato da dotakne nebo. 

   ...

   "Sta sve vec nije bio procitao kad je, sa deset godina, presao prag gimnazije u svom malenom, po meri sivenom redengotu ! Poneko od nas uhvatio bi sebe kako proverava moze li sa njim da drzi korak. A on je, posle nastave, ostajao u biblioteci, pa bi onim svojim fenomenalnim pamcenjem i tamnim ocima neverovatno koncentrisanog pogleda - ciju potpunu usredsredjenost nije mogao da poremeti ni najglasniji prasak - usisavao sve te debele knjige, recenicu po recenicu, stranicu po stranicu. 'Kad Amadeu procita knjigu', kazao je jedan nastavnik, 'u njoj vise ne ostanu slova. Taj ne guta samo smisao, nego i stamparsku boju.'
   I bilo je tako : tekstovi kao da su u njemu nestajali, do poslednje reci, a na policama su ostajale samo prazne caure. Predeli duha koji su se prostirali iza tog gotovo besramno visokog cela sirili su se vrtoglavom brzinom : iz nedelje u nedelju uoblicavale su se nove formacije, iznenadjujuce formacije ideja, asocijacija i fantasticnih jezickih resenja koje su nas uvek iznova zadivljavale. Desavalo se da se sakrije u biblioteku i tu provede citavu noc, citajuci uz dzepnu lampu. Kad prvi put nije dosao kuci, njegova se majka silno uspanicila. No, vremenom se navikla, ne bez ponosa, na to da je njen sin sklon prenebregavanju svih pravila.
   Bilo je nastavnika, i to ne malo, koji bi se uplasili kad bi se Amadeov pogled zadrzao na njima. Nije to bio odbojan, izazovan ili ratoboran pogled, ali je onome od koga se ocekivalo objasnjenje davao samo jednu, jednu jedinu, sansu da to objasnjenje pruzi kako valja. Ako bi nastavnik tada pogresio, ili bi odao da je nesiguran, Amadeov pogled ne bi postao prezriv, niti se cinilo da vreba novu gresku, nije ispoljavao cak ni razocarenje, ne - Amadeu bi samo skrenuo pogled, nije dozvoljavao da se ista primeti, a pri izlasku iz ucionice bio je prijatan, uctiv. No upravo je ta primetna zelja da ne povredi nastavnika bila porazavajuca. Iskusio sam to i sam, a potvrdili su mi i drugi : dok bismo spremali predavanja, taj ispitivacki pogled bio je pred nama. Za neke je to bio pogled ispitivaca, pogled koji je od nastavnika trazio da se vrati u skolsku klupu, ali bilo je i onih koji su uspevali da ga prime u duhu sportiste koji je naisao na jakog protivnika. Nisam poznavao nikog ko nije iskusio to prisustvo Amadea Injasija de Almeida Prada, prerano sazrelog i vise nego budnog sina slavnog sudije, u trenucima kad bi se spremalo neko tesko predavanje, pri kojem je i nastavnik mogao da pogresi.
    Uprkos tome : nije bio samo zahtevan. I uopste, nije bio sazdan iz jednog komada. U njemu je bilo pukotina, lomova, skokova, i ponekad bi se coveku ucinilo da ga uopste ne poznaje. Kad bi primetio sta je ucinio svojim prekoracivanjem mere i previsokim ciljevima, pao bi sa oblaka, bio razocaran i na sve nacine pokusavao da ispravi ucinjeno. Postojao je, naime, i drugi Amadeu - dobar drug spreman da pomogne. Bio je u stanju da nocima sedi uz nekoga pomazuci mu da se pripremi za pismeni i pri tom je pokazivao takvu skromnost i takvo andjeosko strpljenje da bi se svi koji su ga ogovarali postideli.

   I napadi potistenosti bili su deo tog drugog Amadea. Kad bi ga obuzeli, cinilo se da se u njega, barem privremeno, uselila sasvim drugacija priroda. Postajao bi podlozan bezrazloznom strahu, trzao se na najmanju buku koja kao da ga je sibala. U takvim trenucima delovao je kao otelovljenje muke postojanja. Ko bi tad pokusao da ga utesi ili obodri, lose bi prosao. Sunuo bi na njega, besno sisteci.
   Toliko je stvari umeo, taj tako bogato nadaren decko. Samo jedno nije - da praznuje, da bude opusten, da pusti da ga zivot nosi. Sam je sebi bio prepreka, sa svojom prevelikom budnoscu i strastvenom potrebom za uvidom i kontrolom. Nije pio. Nije ni pusio, to je doslo tek kasnije. Cajem se, medjutim, davio, obozavao je zlatnocrveni sjaj jakog asama i posebno je zbog njega doneo od kuce srebrni cajnik, koji je, pri odlasku, poklonio kuvaru."
   Postojala je, zar ne, i ta devojka, Marija Zoao, ubacio je Gregorijus.
   "Jeste. Amadeu ju je voleo. Voleo na svoj neponovljivo cedan nacin cemu su se svi smejali, mada nisu uspevali da sakriju zavist : zavideli su osecanju kakvo se zapravo javlja samo u bajkama. Voleo ju je i postovao. Da, to je ; postovao ju je, mada se, kad je rec o deci, to obicno ne govori. Amadeu je, medjutim, u mnogo cemu bio drugaciji. Marija Zoao nije bila posebno lepa, nikakva princeza, daleko od toga. Nije bila, koliko znam, ni narocito dobar djak. Niko nije sasvim razumeo tu njegovu naklonost, ponajmanje ostale devojcice iz skole prekoputa, koje bi sve dale da privuku pogled naseg plemenitog princa. Mozda je razlog bio u tome sto ona naprosto nije bila njime zaslepljena, sto je nije oborio s nogi kao sve ostale. Mozda je njemu bas to bilo potrebno : da ga neko prihvati spontano i ravnopravno, recima, pogledima i kretnjama kadrim da ga, svojom prirodnoscu i neupadljivoscu, oslobode njega samog.

   Kad bi Marija Zoao dosla ovamo i sela kraj njega, na stepenice, odjednom bi se smirio : kao da se oslobodio tereta svoje budnosti i brzine, bremena svog neprekidnog prisustva duhom, muke koju mu je zadavala potreba da samog sebe neprekidno pretice i pobedjuje. Dok bi sedeo kraj nje, dogadjalo se da precuje zvono koje je objavljivalo pocetak nastave, a ko bi ih video sticao bi utisak da ne zeli da ikad vise ustane. Onda bi mu Marija spustila ruku na rame i vratila ga iz tog rajskog stanja nenapregnutosti, za njega toliko dragocenog. Uvek ga je ona doticala, nikad nisam video da njegova ruka pociva na njoj. Kad bi doslo vreme da se vrati na predavanja, Marija bi svoju sjajnu, crnu kosu gumicom obuhvatila u konjski rep, a on bi je pri tom uvek gledao kao opcinjen - stoti put podjedano opcinjen kao i prvi put; mora da je tu njenu kretnju mnogo voleo. Jednog dana, medjutim, umesto gumice pojavila se srebrna snala, a na Amadeovom licu se videlo da je to njegov poklon."
   Kao ni Melodi, ni svestenik nije znao prezime devojcice.
   "Sada, kad me pitate, cini mi se kao da to prezime nismo hteli da znamo, kao da bi nam smetalo da ga znamo", kazao je. "Kao sto ni za svece ne pitamo kako su se prezivali. Ili ne pitamo za prezime Dijane, ili Elektre."

   U sobu je usla casna sestra.

  

Kako je Lene Krec zavela Ozborna, mladog britanskog aristokratu :)

Poslednji deo Legende o Pendragonu Antala Serba koji postavljam.

Nakon sto sam posle poslepodnevnog dremeza sisao u park da se malo prosetam, naisao sam na Lene. Bila je veoma razdragana, jela je krupne breskve iz prepune kosare, postavljene na jedan bastenski sto. Nakon sto je privremeno prestala sa uzimanjem hrane, uhvatila me je pod ruku i povela prema udaljenijem delu parka.

Seli smo na obalu jednog potoka, u vedrom raspolozenju.

-Veoma je lepo ovde - rekla je Lene - I sasvim pristaje uz moje danasnje dusevno stanje. Tako sam srecna.

-To se retko moze cuti. Zasto, dopada vam se u Lanviganu ?

-Veoma. Tako dragi, nimalo komplikovani ljudi, erl je, doduse, covek kao da je pao na glavu, mada mu je sama glava veoma lepa. Devojka je izuzetno zlatna, premda jezivo konvencionalna. Cudi me da vam nije dosadna. Ali nije rec o tome ... Znate i sami da se nikad nisam mesala u vase stvari. Srecna sam. Dogodilo se.

-Sta ?

-Pa, sta mislite, zasto sam dosla u Lanvigan ?

-Da spasete zivot erla od Gvineda.

-Delom i zbog toga, ali samo uzgred. U krajnjoj liniji sta me se tice erl od Gvineda i ostali matori aristokrati ? Nisu moj slucaj.

-Hocete da kazete, dakle, da ste dosli radi Ozborna ?

-Eto, vidite. Niste bas budala. I saopstavam vam, kao starom prijatelju i mom dobrocinitelju, da moje putesestvije nije ostalo bez rezultata. Nocas ...

-O, Lene, cestitam. u odnosu na Ozborna onaj cetrdesetogodisnji cedni teolog moze da se smatra podivljalim Sicilijancem.

-E, pa, to sam vam ja.

-Cudesno ! Ali priznajte : Ozborn je sigurno poklekao samo pred terorom. Mora da ste ga primorali samo uz revolver u ruci. 

-Pa, dotle ipak nije islo. Ali nije bilo ni malo lako. Ako vas zanimaju detalji, slusajte. Treba da znate da se Ozborn sve do juce ponasao veoma rezervisano prema meni. Odnosno ne bas rezervisano, nego sa onom vrstom ljubaznosti koju pokazuje prema svojim muskim drugarima. Da sam uvredljive prirode, kakve su bile nase majke, srce bi mi biloslomljeno. Ali, hvala Bogu, nisam tako osetljiva dusa. Stavise radovala sam se da me tretira kao muskarca. Znala sam da je vec i to velika stvar sto me se ne uzasava.

Ali cak i ovako, kada bih ga uhvatila za ruku, pocrveneo bi do usiju i hitno poceo da elaborira dramska dela Sekspirovih savremenika. Dobro, cekaj samo, mislila sam, doci ce jos maca na vratanca.

Postepeno sam shvatila da nikakvi klasicni zenski trikovi, kada je o njemu rec, ne mogu biti ni od kakve pomoci. Jednostavno ih, bezazlen kakav je, ne primecuje. Onomad u Londonu, kada smo se prerusavali, uzalud sam pokusavala pred njim da se pokazem u donjem rublju. Po svaku cenu je hteo da se povuce kada sam se presvlacila, a kada sam mu rekla da meni to ne smeta, pripalio je cigaretu i seo. Od tog casa smatrao je prirodnim da me vidi golu. Ipak, shvatila sam da se u njemu ne javlja nikakva muska pomisao. Premda je u meni njegova bezazlenost pobudjivala tim vise zenskih primisli. Mogu vam reci da sam cvilela i vristala, ali samo u sebi, bezglasno.

Protivno mojim ubedjenjima, pokusala sam i sa sentimentalizmom. Predocila sam mu, kako se to u ovakvim prilikama obicno radi, koliko sam usamljena i koliko su tuzne moje veceri, te da me do sada niko nije voleo, i koliko mi je, o, tesko u srcu. Saslusao me je sa iskrenom empatijom i obecao da ce me u Oksfordu uvesti u najbolje drustvo (jer veruje, naime, da su svi snobovi kao sto je on), a da u medjuvremenu proucavam moderni engleski roman, jer je knjiga najbolji prijatelj. 

I tako smo stigli u Lanvigan. Vec me je stvarno bilo sramota. Za toliko vremena mogla sam da postanem svemocna metresa jednog francuskog kralja. Za toliko vremena mogla sam da skuvam tri filmske poglavice i dvojicu ambasadora. I kada mi je sinoc uspelo da ga izmamim u park, odmah sam pomislila da mozda imam neke sanse. Englezi, naime, vole prirodu.

Predlozila sam da sednemo na trevu. Ali Ozborn je na to izrazio bojazan da je trava vlazna. Pa smo seli na jednu klupu. Nezno sam polozila glavu na njegovo rame i pocela da mu ljubim usi. Ozborn je ljubazno cutao. Kad mi je dosadilo, rekao je sa osmehom da je rec valjda o nekom zanimljivom nemackom obicaju, i da je verovatno veoma starog porekla. Ne znam, rekla sam na to, ali je veoma prijatno. Zanimljivo, rekao je on, sanjalacki. Da niste mozda raspolozeni da me poljubite, pitala sam. Jesam, rekao je ljubazno i poljubio me u celo. Da sam ja musko, rekla sam, ja bih svakako poljubac spustila na usta. Na to je rekao da je to nezdravo. Da li biste voleli da budete musko, pitao je. A vi ? - uzvratila sam ja pitanjem.

Malo se iznenadio, ali sam videla da na toj liniji ne mogu narocito da prosperiram. I tada mi je na um pala genijalna ideja. Rekla sam da bih nadasve zelela da se popnem na drvo, i zamolila ga da mi pomogne. Pa sam se uzverala na jednu granu. Ozborn me je odozdo pridrzavao. A onda sam se snazno zanjihala, vrisnula, i pala na Ozborna. Mozete zamisliti kako je kada sa ovom mojom konstitucijom padnem na nekog ...

Nasli smo se oboje na zemlji. I tako sam na jedvite jade, sa nekoliko modrica, stigla do ljubakanja. Kuk me je jezivo boleo, ali sada sam konacno bila na sinama. 

Moram reci da Ozborn ni u ovoj situaciji nije nimalo bio bezobrazan. Nikakva se  inicijativa od njega nije mogla ocekivati. Posle nekih pola sata, kada smo se malo pribrali, upitala sam ga da li je bilo dobro, na sta je on rekao da je bilo izrazito dobro i to, cini mi se, prilicno iskreno. I jos je dodao da ga veoma raduje sto je sada bogatiji za jedno zivotno iskustvo. I da je, evo, stekao svoju prvu ljubavnicu.

Na to sam se ja razbesnela. Rekla sam mu da su Englezi nevaspitane budaletine kada vec posle ovakvih sitnica zenu proglasavaju za lover, i neka mu bude jasno da nikad nece biti moj ljubavnik. Ozborn se na to opet zamislio, na svoj rasejani nacin, i na kraju rekao sorry. I spremao se da ustane. Ali ja sam ga uhvatila za kaput, po biblijskom receptu, i rekla da nema razloga za tugovanje, ako me lepo zamoli moze da mi bude ljubavnik, i da ce u tom slucaju da stekne jos vise zivotnih iskustava. To je svakako shvatio. Ali ostao je u sedecem polozaju i nastavio da razmislja.

Posle nekog vremena morala sam da se obrecnem na njega. Sta ceka ? Odgovorio je da nikako ne moze da se seti sta se u ovakvim prilikama treba reci. Umirila sam ga da se i delima moze mnogo toga reci. Onda je dobro, rekao je, jer ne moze bas niceg da se seti, i nastavio je da sedi. Pa da vidimo onda dela, rekla sam. Budite strastveni, covece. Na to me je ozborn zgrabio za ramena i snazno protresao.

Necu sad da ulazim u detalje, jer vam vidim na licu da biste se vi na ozbornovom mestu drugacije ponasali. A sa vama sad bas nisam raspolozena. Danas sam izrazito monogamna, prvi put u zivotu. Ostacu verna Ozbornu.

-Well - rekao sam - dozvoljavate li da zamislim nastavak ?

-Samo izvolite. Mogu vam reci jos samo toliko da popriste daljih dogadjaja nije park nego moja soba, i to cele noci. Ipak ... Ozborn nije razocarao. A i on je bio zadovoljan. Izjavio je da se odavno nije tako dobro zabavio. I da se nada da cemo se uskoro i vencati.

To me je prenerazilo. Kakav mesalliance! Moje snobovsko srce je neizrecivo krvarilo. Siroti erl ... Samo je jos to falilo da udes Pendragona bude potpun. Sada je svemu dosao kraj.

-O, cestitam - rekao sam sa suzama u glasu. 

-Ali molim vas, ne budite maloumni ! Ne mislite valjda da cu se udati za njega ?

-Zasto? nije losa prilika.

- Ne, drago sine, toliko glupa bas nisam. Uci u jednu ovakvu degenerisanu aristokrarsku porodicu ? Sta bi rekli moji prijatelji u Berlinu ? Sa druge strane, jos sam mlada. Jedva sam nesto iskusila od zivota ... Toliko toga me jos ceka. Nikad nisam bila u vezi, na primer, sa nekim tenorom. Ni sa nekim od Hoencolerna. I sa crncem samo jednom. Zaista jos ne mogu da se udam.

-I te kako ste u pravu - uzdahnuo sam sa olaksanjem. - Zivot je pred vama.

-Samo se pitam - rekla je Lene - hoce li se Ozborn makar malo promeniti pod uticajem ovog "zivotnog iskustva"? Hoce li se od sad ponasati kao muskarac ?

-Prema vama svakako- rekao sam - sve dok to vi budete hteli, ali ne vise od toga. Ali kad vi odete, sve ce se nastaviti po starom, bar kolikoja poznajem engleske momke. Tek izuzetno, veoma retko, provodeci noc u krugu najintimnijih prijatelja, kada se bude povela rec o zenama i on ce ispricati, bez pomena imena, da je imao nekad jednu prijateljicu i da je to bio cudesan dozivljaj. I zivece u magiji te uspomene narednih deset godina, sve dok ne bude naisla neka druga Lene, koja ce ga zavesti.

-O, Boze - rekla je Lene - koliko je samo glup, koliko nemoralan i ogranicen ! Pa ipak, da li vi nalazite da ima neceg lepog u tom lepoduhu ?

Nisam nista odgovorio. Setio sam se jednog momenta naseg prepodnevnog izleta, kojem do sada nisam pridavao nikakvu vaznost. Put nas je vodio kroz sumu, pored jednog bistrog planinskog potoka. Ozborn je zaustavio automobil, svukao se i okupapo, mada je bilo prilicno vetrovito. I dok se cvokocuci zubima oblacio, rekao mi je :

-O, doktore, kada bi covek mogao da ode na neko nenastanjeno ostrvo ... na neko koralno osrvo u Polineziji ... gde bi komunicirao samo sa pticama i ribama, poput franjevackih svetaca ... da ne vidi drugog coveka, narocito zenu ... tada bi covek mogao da sacuva svoje lkjudsko dostojanstvo.

I secam se da mu je lice bilo tako duboko tuzno, kao njuska psa koji se neceg stidi.

  

The Tomb of Keats by Oscar Wilde

Irish Monthly, July 1877.

As one enters Rome from the Via Ostiensis by the Porta San Paolo, the first object that meets the eye is a marble pyramid which stands close at hand on the left.

There are many Egyptian obelisks in Rome--tall, snakelike spires of red sandstone, mottled with strange writings, which remind us of the pillars of flame which led the children of Israel through the desert away from the land of the Pharaohs; but more wonderful than these to look upon is this gaunt, wedge-shaped pyramid standing here in this Italian city, unshattered amid the ruins and wrecks of time, looking older than the Eternal City itself, like terrible impassiveness turned to stone. And so in the Middle Ages men supposed this to be the sepulchre of Remus, who was slain by his own brother at the founding of the city, so ancient and mysterious it appears; but we have now, perhaps unfortunately, more accurate information about it, and know that it is the tomb of one Caius Cestius, a Roman gentleman of small note, who died about 30 B.C.

Yet though we cannot care much for the dead man who lies in lonely state beneath it, and who is only known to the world through his sepulchre, still this pyramid will be ever dear to the eyes of all English-speaking people, because at evening its shadows fall on the tomb of one who walks with Spenser, and Shakespeare, and Byron, and Shelley, and Elizabeth Barrett Browning in the great procession of the sweet singers of England.

For at its foot there is a green, sunny slope, known as the Old Protestant Cemetery, and on this a common-looking grave, which bears the following inscription:

This grave contains all that was mortal of a young English
poet, who on his deathbed, in the bitterness of his heart,
desired these words to be engraven on his tombstone:
HERE LIES ONE WHOSE NAME WAS WRIT IN WATER. February 24, 1821.
And the name of the young English poet is John Keats.

Lord Houghton calls this cemetery 'one of the most beautiful spots on which the eye and heart of man can rest,' and Shelley speaks of it as making one 'in love with death, to think that one should be buried in so sweet a place'; and indeed when I saw the violets and the daisies and the poppies that overgrow the tomb, I remembered how the dead poet had once told his friend that he thought the 'intensest pleasure he had received in life was in watching the growth of flowers,' and how another time, after lying a while quite still, he murmured in some strange prescience of early death, 'I feel the flowers growing over me.'

But this time-worn stone and these wildflowers are but poor memorials {1} of one so great as Keats; most of all, too, in this city of Rome, which pays such honour to her dead; where popes, and emperors, and saints, and cardinals lie hidden in 'porphyry wombs,' or couched in baths of jasper and chalcedony and malachite, ablaze with precious stones and metals, and tended with continual service. For very noble is the site, and worthy of a noble monument; behind looms the grey pyramid, symbol of the world's age, and filled with memories of the sphinx, and the lotus leaf, and the glories of old Nile; in front is the Monte Testaccio, built, it is said, with the broken fragments of the vessels in which all the nations of the East and the West brought their tribute to Rome; and a little distance off, along the slope of the hill under the Aurelian wall, some tall gaunt cypresses rise, like burnt-out funeral torches, to mark the spot where Shelley's heart (that 'heart of hearts'!) lies in the earth; and, above all, the soil on which we tread is very Rome!

As I stood beside the mean grave of this divine boy, I thought of him as of a Priest of Beauty slain before his time; and the vision of Guido's St. Sebastian came before my eyes as I saw him at Genoa, a lovely brown boy, with crisp, clustering hair and red lips, bound by his evil enemies to a tree, and though pierced by arrows, raising his eyes with divine, impassioned gaze towards the Eternal Beauty of the opening heavens. And thus my thoughts shaped themselves to rhyme:

HEU MISERANDE PUER
Rid of the world's injustice and its pain,
He rests at last beneath God's veil of blue;
Taken from life while life and love were new
The youngest of the martyrs here is lain,
Fair as Sebastian and as foully slain.
No cypress shades his grave, nor funeral yew,
But red-lipped daisies, violets drenched with dew,
And sleepy poppies, catch the evening rain.
O proudest heart that broke for misery!
O saddest poet that the world hath seen!
O sweetest singer of the English land!
Thy name was writ in water on the sand,
But our tears shall keep thy memory green,
And make it flourish like a Basil-tree.
Borne, 1877.

Footnote:
{1} Reverently some well-meaning persons have placed a marble slab on the wall of the cemetery with a medallion-profile of Keats on it and some mediocre lines of poetry. The face is ugly, and rather hatchet-shaped, with thick sensual lips, and is utterly unlike the poet himself, who was very beautiful to look upon. 'His countenance,' says a lady who saw him at one of Hazlitt's lectures, 'lives in my mind as one of singular beauty and brightness; it had the expression as if he had been looking on some glorious sight.' And this is the idea which Severn's picture of him gives. Even Haydon's rough pen-and-ink sketch of him is better than this 'marble libel,' which I hope will soon be taken down. I think the best representation of the poet would be a coloured bust, like that of the young Rajah of Koolapoor at Florence, which is a lovely and lifelike work of art.

Eyrarbakki

Verovatno je da niste nikada culi za mesto koje se zove Ajrarabaki; ja sam za njega prvi put cula  prosle veceri kada sam zapocela citanje romana Olafa Olafsona Odlazak u noc. Istog trenutka kada sam na naziv ovog mesta naisla pozelela sam i  da vidim kako to ono izgleda; jer, kako uopste  zamisliti neki Ajrarbaki ? ipak to  nisu Pariz ili London, koje mozemo u mislima rekonstruisati prema filmovima, razglednicama i fotografijama koje smo tokom zivota videli. Olaf Olafson, covek cije ime zvuci potpuno nestvarno, da ne kazem - izmisljeno -  (a koji pri tom potice od coveka podjednako nestvarnog imena i prezimena : Olafur Sigurdson), dolazi sa Islanda na kome se nalazi i taj Ajrarbaki. Cesto se stoga desava da se u njegovim romanima i pricama Island pojavljuje i to najcesce kao prostor zivljenja iz proslosti, mladosti glavnog junaka, koji u (njegovoj) sadasnjosti, kao i sam Olaf, zivi u SAD imigrantskim zivotom. Tako da Island najcesce kod Olafa figurira kao ona ostavljena domovina koja iako sadrzi secanja i lepa i strasna ipak ne muci nostalgijom njegove likove kao takva ili po sebi; Island se pojavljuje kao scenografija koja je mogla biti ta ali i neka sasvim druga. Bivsi da je ipak bila ta ,ona odredjuje njegove likove na jedan potpuno dubinski i sustastven nacin. Tako i ovde sa likom koji se zove Kristjan a koji u sadasnjosti zivi u Herstovom dvorcu obavljajuci posao licnog Herstovog batlera. 

Ajrarbaki je, kao sto i sam Olaf kaze, valjda svestan da ostatak sveta ne zna da to islandsko mesto uopste postoji, nekada bio vazna trgovacka luka : najvaznija za ceo juzni deo zemlje. Pored toga, a sada pretezno, bio je i poznato ribarsko selo, za koje su vezane dve zanimljivosti : jednu pominje Olaf, te se o tome moze procitati nize; druga je ta sto je upravo iz ovog mesta izvesni Bjarni Herjolfson, Norvezanin i Viking, 986. godine zaplovio ka Grenlandu da bi zavrsio na obalama Severne Amerike; tako je on bio prvi Evropljanin, veruje se, koji je otkrio ovaj kontinent. Medjutim, on nije imao narocitu zelju da novu zemlju istrazuje; naime, on je samo hteo da se susretne sa svojim roditeljima koji su sa Erikom Crvenim otputovali na Grenland. Kada je tamo konacno i stigao ispricao je svima o svojim dogodovstinama, medjutim niko se nije nasao preterano zainteresovan. Tek posto se, nakon oceve smrti, vratio u Norvesku, naisao je na interesovanje Leifa Eriksona, Erikovog sina, koji je otkupio Bjarnijev brod i sa posadom od 35 ljudi zaplovio ka Americi. Ovaj Leifov pokusaj uspeo je te su se oni naselili na prostoru danasnje Njufaundlenda a koji su oni nazvali Vinland; to se sve desavalo 1002. ili 1003. godine. Nisu se medjutim tamo dugo zadrzali vec su se narednog proleca vratili. Leif nije ponovio ovo svoje putovanje; vratio se u Norvesku i presao u hriscanstvo da bi zatim bio poslat na Grenland, kod oca Erika, da hriscanstvo propoveda.

Evo jednog dela romana koji se bavi Ajrarbakijem a koji je pun atmosfere, kao i nekoliko fotografija kako bi se sve to moglo koliko toliko i zamisliti.

Vekovima je Ajrarbaki, malo selo udaljeno pedesetak kilometara od Rejkjavika, bilo glavna luka i trgovacki centar za juznu oblast zemlje. Elizabetin otac je vodio i radnju i ribarske camce; Island je pripadao danskoj kruni i on je dobio svoje zastupnistvo direktno od kralja. Cak je ubedio kraljicu Luizu od Danske, zenu kralja Kristijana IX, da oslika olatske ikone u crkvi koju je on sagradio 1890. Posle koje casice vise obicavao je da kaze da je to uradio ne bi li dobio pravu sliku Spasioca, jer je sasvim sigurno kraljevska porodica bila mnogo obavestenija o Njemu od prostog, neokupanog proleterijata.

Bio je kraj aprila kada su prvi prolecni brodovi pristigli u Ajrarbaki, impresivne ladje, dva jedrenjaka s jarbolima od osamdeset do stotinu tona, retko kad bez sestorice muskaraca koji ih opsluzuju. Ladje su se ljuljale napred - nazad sa svojih sidrista, prevozeci ugalj, so i zito na kopno. Raz se obicno prenosila u tovarnom delu broda kao roba u rinfuzi, dok su se psenica i jecam otpremali u dzakovima. Gvozdje za potkovice, krovna gradja i ekseri pakovani su u sanduke, kao i dopunska jedra. Daske i grede slale su se odvojeno.

Podne daske i dascice strugale su se u radionici njenog oca izmedju radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje pre nego sto je sipan u burad za pivo i jabukovacu sa slavinom u tri smera; jedna za flase, druga za bacve, i treca za burice. Jedno vece kada je njen otac dosao u radnju  posle kapljice pica vise, pobrkao je jedno od buradi u senovitom uglu sa volom. Otrcao je kuci, zgrabio pusku, probudio jednog od radnika, i pozvao ga da podje sa njim. Kada su provalili kroz vrata i uleteli unutra, ispalio je hitac u bure. Posle toga, bure je postalo poznato kao volovsko bure.

Iskrcavanje tovara trajalo je nedelju dana, i onda, na smenu, posao je pocinjao s utovarom vune, usoljene ribe, i ulja iz jetre bakalara na brodove. Vuna je dovozena u Ajrarbaki tovarnim konjima, i seljaci su cesto morali da logoruju kraj zida radnje dva ili tri dana pre nego sto bi na njih dosao red. 

Volela je miris konja i otvarala je prozor pored klavira da miris pusti u sobu. Muzika je odbludela u tisinu i seljaci su se nagli napred da slusaju. Uhvatili su na trenutak deo bledog obraza na prozoru, kroz prozracne bele zavese ukrasene zutim cvetovima i razigranim leptirima. Nekoliko seljaka sedelo je na bastenskom zidu, nemo zvacuci dugacku travku, pognutih glava, potom se dosaptavajuci medjusobno, kako ne bi zaglusili ni jednu jedinu notu.

Ponekad bi dizala pogled, a ipak su znali da nije gledala u njih vec negde ka zalivu u bela jedra koja bi blagi vetar povremeno zanjihao kao da samog sebe zabavlja. Na trenutak - zatim bi ponovo spustila pogled, i dugi tanani prsti nastavili bi da salju svoje melodije u mirno popodne.

Velikic i Tisma

Deo o piscima iz vec pominjane Velikiceve knjige O piscima i gradovima najvise mi se dopada; moglo bi se slobodno reci da mi se u okviru ove grupe izuzetno dopada svaki esej, valjda stoga sto u pisanju pisaca o drugim piscima (ili o samima sebi) uvek ima mnogo napatvorenog sarma.. Velikic je pisao o Sabatu, Nabokovu, Italu Zvevu - o kome sam istovremeno po prvi put i saznala od njega; na samom pocetku, kao prvi esej, nalazi se medjutim onaj posvecen jednom nasem piscu : Aleksandru Tismi. Posto je ujedno ovo i najkraci esej ove grupe resih da ga postavim ovde. To je jedan esej pisan sa, cini se, posebnim osecanjem.

Tismu sam upoznao jednog januarskog dana 1993. godine na zeleznickoj stanici u Hamburgu. Doputovali smo na knjizevni skup koji se odrzavao u hamburskom Literaturhausu, izasli iz istog voza i nasli se licem u lice na peronu. Bio je iznenadjen mojim ogromnim koferom i pitao me da li sam krenuo na put oko sveta. On je nosio samo malu koznu torbu. I dok smo peske hodali prema obliznjem hotelu, svako je iznosio vlastiti koncept putovanja. Govorio je kao sto pise, britko i jasno, uvek otkrivajuci samu sustinu i nerv price. Nije stedeo sagovornika, kao sto nije stedeo ni citaoca. Nije stedeo ni mene.

Sta sve imate u koferu, pitao je Tisma. Jos jedne cipele, rekao sam. Ali, ove na Vama su sasvim dobre, primetio je Tisma. Zima je, rekao sam, na severu stalno pada kisa ili veje sneg i logicno je pretpostaviti da ove cipele na meni mogu da se pokvase. Moram imati barem jos jedne cipele u rezervi, pravdao sam se. Ako pokvasite te cipele na Vama, sto bas i nije tako verovatno, kupicete onda nove cipele, rekao je Tisma. A sta ako je tog dana nedelja, protestovao sam. Tisma se nasmejao i rekao : Znaci, Vi cete citavog zivota zbog te svoje sumnjive logike vuci kofer samo zato sto strepite od jedne tako minimalne mogucnosti - potopa u nedelju.

Tokom protekle decenije cesto smo se sretali na knjizevnim  skupovima u Nemackoj i Austriji. Bio je zatvoren covek, direktan kad progovori, cesto neprijatan, jer se nije trudio da ublazi svoj ostar sud. Nikada nismo pricali o literaturi ili politici, vec naizgled nebitnim stvarima koje jesu nukleus literature. usudio bih se da kazem da je Tisma kao pisac u svojoj zemlji dugo bio na sporednom koloseku. Iako mu niko nije osporavao vrednost, godinama je bio po strani. Jedan od razloga za to, koji i sam navodi u svojim Dnevnicima, jeste mozda cinjenica da nije ziveo u beogradu, u centru knjizevnog zivota ondasnje Jugoslavije, vec u Novom Sadu. Nije pripadao knjizevnom establismentu. Bio je zasao u sestu deceniju zivota kada je za roman Upotreba coveka primio najvazniju jugoslovensku nagradu. Tek tada je postao citan pisac u svojoj zemlji, ali, cini mi se, opet ne onoliko koliko je to njegovo delo zasluzivalo. Zahvaljujuci uspehu u Evropi, pre svega u Nemackoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domacem terenu. 

U vreme raspada Jugoslavije drzao se po strani, a kada bi u retkim prilikama nesto rekao, u tekstu ili intervjuu, nikada to nije bila prica koju bi bilo koja strana mogla "blanko" koristiti. Bio je covek-ostrvo, svet za sebe, svet sa posebnom infrastrukturom. Tisma nije bio onaj koji se bori za nekakav koncept, knjizevni ili politicki, svejedno, on nikada nije nista sugerisao, niti resavao. Posao literature nije da daje odgovore, vec da postavlja pitanja, da se suocava sa tamnim mestima ljudske psihe. Bio je hronicar trosenja ljudskog zivota. U svojim pripovetkama i romanima pripovedao je o nasilju i patnji, o logorima i porazu humanosti. Takav je bio i u privatnom razgovoru. Ne bih mogao reci da je bio ironican, niti pesimista, jednostavno je metodom rodjenog hirurga, skalpelom svoga pera, otkrivao citaocima sta se krije u dubinama ljudske psihe, sta je sve pojedinac u stanju da ucini drugome, ali i samome sebi. U naizgled jasnom i cistom vermerovskom pejzazu enterijera, otkrivao je mracne dubine mimo ogledala koja uvek daju ocekivani odraz. I u tom smislu nije imao milosti. Pa tako i naslov njegovog najpoznatijeg romana, Upotreba coveka, jeste velika metafora za vek u kojem je ziveo.

Proslog leta moja jedina lektira bili su Tismini Dnevnici. Polako sam iscitavao obimnu knjigu od hiljadu strana stalno odlazuci kraj. Ne pamtim da sam ikada u dnevniku jednog pisca nasao arhivu najdubljih zatona duse. U tom smislu Tismini Dnevnici jesu knjiga koja je ostavila najdublji trag u meni. Jer, covek nije iz jednog komada, vec je zbir kontradiktornosti, svakodnevna muka da se izbori sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima. Dok sam citao, preda mnom se otvaralo sest decenija jednog zivota koji sebe posmatra, od studentskih godina u Budimpesti za vreme Drugog svetskog rata do kraja drugog milenijuma. Ne stedeci sebe nimalo, otkrivajuci svoje najskrovitije misli, trenutke kada bi njime ovladali zavist i bes, pohota i strah, ne krijuci mizantropiju i tajne, sve udare kojima je bio izlozen, kao pred nekim cudesnim rendgen-aparatom, Tisma je izlagao jednog drogog Tismu, coveka koji se plasi aviona i godinama se odvikavao od pusenja. I svakako jeste uteha citaocu ovih Dnevnika naci priznanje za slabost, za poroke, za muku zivljenja, lisenu patetike, ironicno intoniranu, ali ne zato da bi se autor distancirao, vec da bi potvrdio kako je zivot svakog coveka svakodnevni nemir, soba bez prozora, u koju svetlost samo povremeno dopire kroz pukotine. 

"Moja krajnja izdvojenost usled mog mesovitog porekla koje bi kod nekog drugog mozda bilo beznacajno, mene je oblikovala u izuzetno sebicno, egocentricno, samo na sebe usredsredjeno i sobom obuzeto bice " , kaze Tisma u Dnevniku secajuci se sebe iz doba mladosti. "Hocu li izbiti iz svoje samoce, iz svoje izolovanosti, iz sebicnosti koju sam, iako je cinila najsusastveniju osnovu moje prirode, osecao kao porok, kao nedostatak, kao prepreku do cilja da  se sa ljudima sjedinim, da im se nametnem ? Sve vise sam osecao da to mogu postici samo putem pisanja, putem svoje literature, da je cilj za kojim sam posao po nagonu, po zelji da stvorim knjige kakve sam voleo da citam, u stvari moja jedina mogucna zivotna putanja. Bez literature, bez napisanih sopstvenih knjiga, ja sam bio nista, jedan neispunjen prostor, prostor bez dodira sa stvarnoscu, sa istorijom, pa i sa zivotom; bez njih, ako bih umro pre njih ili ili poziveo ne stekavsi sposobnost da ih sastavim i ispisem, ja ne bih postojao, bio bih avet, maskara, lazan covek, privid usred zivota koji ce nestati utapajuci se u drugi privid, mrtvi privid."

Kada sam konacno procitao Tismin Dnevnik, hteo sam da ga pozovem telefonom i izrazim odusevljenje, medjutim, odustao sam od toga suocivsi se sa njegovim mogucim recenicama. Poslednji put smo se sreli u maju prosle godine u Berlinu, na veceri koju je jugoslovenski ambasador priredio u Tisminu cast. Tada sam mu, dok smo se rastajali u dvoristu ambasade, rekao da cu kada se vratim u Beograd poceti da citam njegove Dnevnike. "sta ce Vam to", bio je njegov komentar. "To je tako ogromno, i mozda bespotrebno, kao onaj Vas kofer."

(2002)

EDIT : 

Tismin Dnevnik prvobitno je 1991. godine izdala Matica srpska, mada samo iz godina izmedju 1942. i 1951; deset godina kasnije meni omiljena Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica izdala je celokupne njegove dnevnike, dakle one od 1942. zakljucno sa godinom izdanja 2001. To je izdanje koje je i Velikic citao i iz koga citira. Oba ova izdanja postoje u Gradskoj biblioteci u Beogradu.

Autor Tišma, Aleksandar Oblast esejistika / lepa književnost Biblioteka Posebna izdanja Datum objavljivanja 23.10.2001. Format 23 x 14 Težina 1446 Broj strana 1181 Cena 3300din / 32.04€ Povez Tvrdi Pismo Latinica

Dnevnik sam počeo da vodim još kao dečak u odrastanju.  Onda sam ga prekinuo, videći valjda, da beleži sve same beznačajnosti ali sam sa sedamnaest godina počeo da ga pišem ponovo u novu svesku i posle toga nisam prestajao da u tu svesku i u sve nove i nove unosim datirane zabeleške o sebi i o onom što mi se bitno i uzbudljivo dešava. Dugo se nisam pitao da li ću dnevnik objaviti. Ali, on je, započet kao uteha usamljenika i kao zadovoljavač potrebe za trajanjem pisca u nastajanju, postepeno izrastao u posebno književno ostvarenje, o čijoj sam se budućnosti morao postarati, kao i o svima ostalima. Pošto je bio tajan, pobojao sam se bio na početku međujugoslovenskog rata da bi usled neke nesreće - požara, bombe, šta ja znam - mogao iz nepoznatosti propasti pravo u nepostojanje, pa sam prepisao prvih njegovih devet godina i štampao ih najpre u časopisu “Književnost”, a potom, 1991, kao knjigu kod Matice srpske pod naslovom Dnevnik 1942-1951.

BG * 103 - 692 u Sijeni

Povodom nagrade "Todor Manojlovic" , koju je Mileta danas dobio (cestitamo !),evo jos jednog dela njegove knjige Ultramarin/Ultramarin Encore, koju sam vec pominjala; ovde Mileta prica o Sijeni i Ambrodju Lorencetiju :)

Krstarimo zemljama koje su dale imena ocevim omiljenim bojama, nas BG*103-692, na previse mekim, francuskim amortizerima leluja predelima koji ublazavaju oziljke davnih gradjanskih ratova, ponistavaju zlodela najamnickih vojski, to su zemlje koje je sam Bog dotakao i iz cijeg su se dodira rasuli vinogradi i maslinjaci. Gvelfi i gibelini postoje samo u udzbenicima istorije, u knjizevnim delima, borba za moc, naravno, nije usahla, ona se samo preoblikovala i osvojila nove, manje vidljive metode. Tvrdjave na brezuljcima, nekada uslov prezivljavanja, sada su dekorativni element, nestala je pljacka pod maskom lojalnosti gospodarima ili veri, nestalo je morbidno urezivanje ideoloskih simbola u tela zarobljenika, tako omiljeno u gradjanskim ratovima svih vremena i prostora.

Moj prvi dolazak u Sijenu bio je ocev drugi. A mnogo godina nakon tog dana, kad budem prilazio gradu satkanom od mrke opeke i belog krecnjaka, seticu se ocevog unutrasnjeg osmeha, razumecu ga konacno.

Grad je oduvek bio nesvesna projekcija stanja u nekom drustvu, snimak tog drustva. Ali, nema mnogo mesta na svetu gde su ljudi, hotimice, u temelje grada upisali sliku svog uravnotezenog komunalnog uredjenja. Na blago nagnutoj povrsini sredisnjeg trga, Kampa, devet belih linija preseca povrsinu poplocanu opekom. One, medjutim, nisu samo dekorativni element  trga - to je za vecnost upisana slika Devetorice, neobicnog sistema demokratije koji je, jos dok je trajao, bio nazvan Il Buon Governo. Sedamdeset godina, u trinaestom i cetrnaestom stolecu, Sijenom je upravljalo telo koje se zvanicno nazivalo Devet guvernera i branilaca Komune. Sastav te vlade, ciji je mandat trajao dva meseca, odredjivan je kockom, a mogli su biti izabrani svi gradjani. Svoje vreme na vlasti proveli bi takoreci zatvoreniu raskosnom zdanju gradske kuce, tacnije Javne palate, kako bi se ime Palazzo Publico moglo ispravnije prevesti. Tako bi  u periodu od pet godina nekoliko stotina ljudi upoznalo teskoce vladanja, u periodima suvise kratkim da bi od te vlasti izvukli bilo kakvu korist. Zato nije slucajno sto se bele linije u plocniku susticu pred fasadom elegantnog gotickog zdanja, ciji vitki toranj cini kontrapunkt nagnutom trgu : to su zamisljene linije sile koje pokazuju da se ceo grad sabira u ovoj kuci.

Ovaj kripticki znak nije bio dovoljan, Sijena je, gde drugde nego u unutrasnjosti sedista gradske moci, osetila potrebu da naslika svoje drustveno uredjenje. Taj zamasni slikarski zadatak Komuna je poverila Ambrodju Lorencetiju, u casu kada su, kako Dante navodi, "gradovi Italije bili puni tirana". Slozena alegorijska kompozicija :dobre i lose uprave" dopunjena prikazima plodova te dve opozitne vladavine, razvija se na sva cetiri zida prostrane odaje, nekadasnje sale u kojoj su zasedala Devetorica.

U javnoj palati, pre no sto je Ambrodjo poceo da izvodi svoj slikarski ep, vec su postojale mnoge freske. Medju njima bila je i Simone Martinijeva Maesta, himnicna slika nebeskog dvora kojim predsedava kraljica - Bogorodica. Nesto od te hijeraticnosti preneto je i u prikaze dobre i lose uprave. U sredistu je Veglio, Starac, alegorija zajednickog dobra, to jest grada Sijene. On sedi na prestolu, primetno veci od ostalih figura, pod njegovim nogama je vucica sa Romulom i Remom. Odeven je u heraldicke boje Sijene, crnu i belu. Oko njegove glave, na tamnoplavoj pozadini, rasporedjene su tri krilate figure : Vera, Nada i Milosrdje. Zenske figure snabdevene odgovarajucim atributima sede na sirokoj, frontalno postavljenoj klupi, koja se prostire na obe strane prestola. Mir, Snaga, Odvaznost, Velikodusnost, Umerenost, Pravednost cine taj dvor, tu imaginarnu vladu ciji je zadatak da inspirise Devetoricu.

Plodovi uprave inspirisane tim principima vidljivi su na bocnom zidu. Ambrodjo je rasirio svoju kompoziciju na skoro osam metara zida. Izduzeno polje podeljeno je na dve celine : harmonija dobre vladavine otelotvoruje se podjednako u okvirima gradskih zidina i na sirokom prostoru oko grada. Grad, dat kao implozija nepravilnih i raznobojnih zgrada, portika, lodja, balkona i ukrasenih prozora, pulsira zivotom. Tu su mimicari koji igraju kolo odeveni u zivopisna zenska ruha, sokolari i prosjaci. Ucitelj u kostimu slicnom Danteovoj odezdi obraca se sa katedre zbijenim ucenicima, radnici popravljaju krov, krojac, ispred radnje, premerava sukno, trgovci za tezgama hvale svoj espap.

Sve sto je izvan zidina u srednjem veku bilo je carstvo opasnosti. Zato je nad gradskim zidom Ambrodjo naslikao jos jednu krilatu figuru iznad koje pise SECURITAS. Sa zaleprsanim svitkom u levoj i minijaturnim vesalima u desnoj ruci, ona bdi nad sirokim gradskim zaledjem, nad brezuljkastim predelom, vilama rasutim po okolini, mostovima i putevima od cije prohodnosti zavisilo blagostanje Sijene, nad seljacima sto obraduju vinograde, zanju ili vrsu zito.

Naslikani bedem nije samo granica dva sveta vec i mesto suceljavanja dva pogleda, bliskog i dalekog, frontalne vizure i pticje perspektive toliko karakteristicne za sijensko slikarstvo. U pogledu sa visine, sirokom panoramskom planu, uvek ima neveg misticnog. To je onaj kadar koji odabira demijurg kada proverava ucinak svoje kreacije. Kao da se i mi, pred ovom slikom, na tren poistovecujemo sa krilatom figurom Sigurnosti.

Dvoru drusvene harmonije pandan cini alegorijska slika lose uprave i njenih posledica. To je dvor tiranina koji, prikazan kao djavo sa grotesknim roscicima, predsedava krunskim savetom sacinjenim od alegorijskih figura. Na stranama prestola simetricno su rasporedjene Surovost, Obmana, Prevara, Bes, Podela i Rat, sa odgovarajucim atributima. Pod nogama tiranina, kao kakav kucni ljubimac, naslikan je mrki jarac, sveopsti simbol greha, a jos nize, pored postamenta prestola, lezi vezana i nemocna figura pravednosti. Oko glave imperatora zla rasporedjene su krilate predstave Pohlepe, Gordosti i Hvalisavosti. 

Te davne godine kada smo naseg amija BG*103-692 parkirali u hladovini, uz bastion nekog baroknog utvrdjenja blizu dominikanskog samostana, freske Ambrodja Lorencetija predstavljale su tek siroko naslikanu panoramu, punu graciozno naslikanih detalja. 

Nepunih cetvrt veka kasnije, okolnosti oblikuju drugaciji pogled : negativni deo Ambrodjove velike alegorije najednom dobija novi smisao. Krstarim ulicama Sijene poput senke, nosim na ledjima teret zemlje iz koje dolazim, njenog dugotrajnog propadanja, dimovi zapaljenih polja na Ambrodjovoj slici koja prikazuje plodove tiranije zgarista su mojih krajeva, bande pseudovojnika sto terorisu stanovnistvo govore mojim jezikom. Njegova pustopolina nije tek "moralizirani pejsaz" nego naturalisticki prikaz.

Poput vizantijskih vladara koji u ove zemlje dolaze u trinaestom i petnaestom veku, u nadi da ce pronaci spasonosno resenje za domovinu koja se topi, u prtljagu nosim samo nemoc. Pizanelo, Pjero u Arecu, ili jos detaljnije, Benoco Gocoli na zidovima kapele u firentinskoj palati Medici-Rikardi, ovekovecice njihovu raskosnu pojavu, zivopisne ogrtace i visoke, cudne kape, ali ne i njihov jad. Za razliku od njih, okruzen svitama, putujem sam. Neprimetan. Oni su ocekivali nemoguce, a ja ne trazim mnogo : samo mogucnost da se na trenutak izmaknem.

"Dobre uprave", gde gos da se dogode kao incident istorije, imaju tu osobinu da kratko traju. Osetljive, one brzo padaju kao plen tirana, ili naprosto nepovoljnih okolnosti, i pretvaraju se u mit o zlatnom dobu, koji potom nastavlja da zraci i osvetljava nadom teska vremena. Osam godina po zavrsetku slika u Sali .Devetorice Ambrodjo i njegov stariji brat Pjetro umrli su u pohodu "crne smrti". Epidemija kuge nije odnela samo trecinu stanovnistva Evrope, dva velika sijenska slikara, vec i stabilno uredjenje Devetorice. Ambrodjovi Effetti del Cattivo Governo pokazali su se kao pikturalno predskazanje.

U casu povratka u Sijenu, moje privatno zlatno doba ozvucuje karakteristican bruj slabog Sitroenovog motora. Osvrcem se : na velikom parkingu, podalje od sredista grada, medju registracijama svih evropskih zemalja, nekadasnjeg Istoka i nekadasnjeg Zapada, nema nijednog amija. Dok pesacim prema skoljkolikom trgu, pokusavam da ozivim utisak prvog susreta sa Sijenom. U dvadesetak godina izmenjali su se predsednici i pape, racunari su otpoceli desant na domove ljudi sirom sveta, snimljeni su milioni losih filmova i tek poneki dobar, prvi ljudi koji su hodali mesecom posetili su moj grad, pocela je i pri tom prestala da se proizvodi zastava 101, Dejvid Bouvi je snimio album "Low", klonirano je prvo toplokrvno bice, ovca nazvana Doli, pao je Berlinski zid, decak je postao mladic, a mladic covek, a duh ovog mesta, kako su to oduvek prizeljkivali njegovi stanovnici, ostao je isti. Trudim se da prepoznam putanju kojom se mala socijalisticko - samoupravna probijala do trga. Trazim mesto gde se najednom razmaknu fasade uskih koncentricnih ulica, ukaze nebo preseceno siluetom gotickog zdanja i tornjem sa krunom od belog krecnjaka.

Po prolasku epidemije bubonske kuge, neobicna demokratija grada od mrke opeke nije obnovljena, ali se u Sijenu postepeno vratio prosperitet. Slikarska vestina nanovo se uspostavila na starim principima. Iako je Sijena bila grad bogatih pojedinaca, bankara, malo je njenih slika nastalo po porudzbinama privatnih lica ili mocnih porodica.Slikarstvo je bilo i ostalo stvar Komune. Narudzbine su uglavnom javne. Po tome se Sijena razlikuje od svog istorijskog rivala, Firence.

Razlikuje se od veceg i mocnijeg suseda i po tome sto je sijenskom slikarstvu bila strana svaka ideja o napretku. Istoricari umetnosti novijih vremena, skloni da ideje darvinizma prenesu u svoje polje proucavanja, zbog toga su sa prezirom posmatrali kasnije sijenske slikare - Saseta ili Djovani di Paolo jedva da se pominju u pregledima istorije umetnosti, gde suvereno vladaju njihovi firentinski savremenici. Jos u devetnaestom veku uoblicio se stereotip po kojem je firentinsko slikarstvo aktivno, a sijensko kontemplativno.

Ocu se ne svidja to odredjenje. On bi pre rekao da su dela sijenskih slikara poeticna. U njima nema besprekorne perspektive, precizne anatomije, nema oblika koji su doslovno preneti iz prirode. Ali zato iz tog lako prepozatljivog rukopisa, iz lokalne gotike, izvire postojano zracenje, nekakva aura plemenitosti. A to je ono za cime je moj otac, u slikarstvu, oduvek tezio.

Goethe : Italianische Reise - Gete osvaja Vezuv

Evo kako je nas Gete doziveo penjanje na Vezuv; jednom je naterao i sirotog Tisbajna da sa njim podje i uzvere se gore a dva puta je odlazio i sam, fasciniran uzarenim grotlom. Znamo vec za Geteovu ljubav prema kamenju i uopste prirodnom svetu, te se lako da zamisliti kakva je burna osecanja u Geteu izazvala ova pojava koju su nekad sa bogom Vulkanom povezivali. Kao boga vatre i ukrotitelja ognja Rimljani su Vulkana postovali od najranijih vremena; okupljali su se tako jos u vreme kraljeva oko oltara Vuklanala, pod rimskim Kapitolom, upucujuci molitve bogu koji je imao tu moc i da spreci pozare. Medjutim, osnovna delatnost ovog vatrenog boga bila je kovacka - u unutrasnjosti plamenog grotla ili podno Etne na Siciliji Vulkan je, uz pomoc svojih pomocnika Kiklopa, kovao munje vrhovnog boga Jupitera, svoga oca. A kada se nije ni time bavio bio je poznat i po tome sto je umeo da sacini izuzetno lep nakit boginjama ili pak stitove junacima. Iako u prvome trenutku toliko malo voljen zbog ruznoce (njegov parnjak Hefest je cak i zafrljacen sa Olimpa), ovaj je Vulkan svojim lukavstvom sebi za zenu dobio ne manje no Veneru; ova ga je medjutim varala sto je njemu prouzrokovalo ne malo bola i ljutnje : tako se verovalo da vatra siklja iz vulkana onda kada je Vulkan zbog nove prevare besan i onda udara malo jace svojim cekicem po nakovnju. Tako su valjda obicni ljudi i dalje to shvatali 79. godine kada su dim i pepeo krenuli da zamracuju nebo nad Vezuvom i onda uskoro nad Pompejom i Herkulanumom.

Ta erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, nikako nije bila prva a svakako ne ni poslednja : izmedju nje i 1944. godine, kada je zabelezena poslednja vulkanska aktivnost Vezuva, dogodio se citav niz od gotovo pedesetak manjih erupcija. Tokom 18. veka, dakle tokom veka kada je Gete posetio Italiju, bilo ih je sest. Medjutim, ova prvovekovna erupcija bila je i daleko najrazornija te je tako sasvim unistila, izmedju ostalog,ova dva grada koja su danas tako poznata;  o tome je detaljno pisao ocevidac sedamnaestogodisnji Plinije Mladji, u pismima koja je, doduse dvadeset pet godina kasnije, pisao svom prijatelju istoricaru Tacitu. Sve ovo, pored stanovitog poznavanja i interesovanja za kamenje sigurno se motalo i nasem Geteu po glavi dok se po Vezuvu uspinjao; sta je pak Tisbajn o svemu mislio, onako nesretan, sem mozda Grom i pakao ! mozemo samo da nagadjamo :)

2. marta

sam se popeo na Vezuv, mada je vreme bilo tmurno a vrh obavijen oblacima. Kolima sam se dovezao do Rezime, a zatim sam na mazgi pojahao uzbrdo izmedju vinograda; najzad sam posao peske, prvo preko lave iz godine sedamdeset prve, po kojoj se vec uhvatila fina ali cvrsta mahovina, a posle sve pored lave. Pustinjakovu kolibu ostavio sam na uzvisicu s leve strane. Dalje se ide uz brdo od pepela, sto je prilicno naporno. Dve trecine ovoga vrha bilo je pokriveno oblacima. Najzad smo stigli do starog sad ispunjenog kratera i naisli na novu lavu od pre dva i po meseca, cak i na jednu slabiju zicu od pre pet dana koja se vec bila ohladila. Popeli smo se preko nje uz jedan tek stvoren vulkanski brezuljak, koji se pusio sa svih strana. Dim je isao na suprotnu stranu od nas, i ja htedoh da podjem u krater. Zasli smo oko pedesetak koraka u isparenja, kad ona postadose toliko snazna da sam jedva uspevao da vidim svoje cipele. Nista nije pomagalo ni sto sam drzao maramicu ispred lica, igubio sam i vodica iz vida, nesigurno sam koracao po izbacenim ulomcima lave, pa odlucih da se vratim i da taj zeljeni prizor sacuvam za neki dan kad bude vedrije i manje dima. Sad bar znam koliko je tesko disati u takvoj atmosferi.

Uostalom, planina je bila sasvim mirna. Ni plamena, ni tutnjave, ni izbacivanja kamenja, sto se inace stalno dogadja. Sad sam je izvideo, da bila je u pravom smislu reci opsadio cim se vreme prolepsa.

6. marta

Iako nerado, Tisbajn me je danas iz drugarske odanosti pratio na Vezuv. Njemu, likovnom umetniku, koji se uvek bavi samo najlepsim ljudskim ii zivotinjskim oblicima, i koji svojim smislom i ukusom ocovecuje cak i ono sto je bezoblicno, kao sto su stene i predeli - njemu ce izgledati zaista odvratna ovakva strahovita, neuoblicena gomila, koja neprestano prozdire sebe samu i objavljuje rat svakom osecaju lepote.

U podnozju strme padine docekala su nas dva vodica, jedan stariji i jedan mladji, obojica vicni u svom poslu. Prvi je povukao uzbrdo mene, a drugi Tisbajna. Povukli su, kazem, jer takav vodic opasuje se kruznim remenom za koji se putnik prihvati, pa se, vucen navise i sam se pomazuci stapom, utoliko lakse penje.

Tako smo dospeli do povrsine nad kojom se uzdize planinska kupa, sa razvalinama Monte Some na severu.

Pogled na predeo prema zapadu je kao kakvo lekovito kupanje izvidao sve bolove prouzrokovane naprezanjem i odneo sav umor, pa smo poceli da obilazimo oko kupe, koja se neprestano pusila i izbacivala kamenje  i pepeo. Sve dok je prostor dopustao da ostanemo na dovoljnom odstojanju, to je bio velicanstven prizor koji je uzizao duh. Najpre snazna grmljavina, koja se zaori sa dna grotla, a zatim hiljade kamenja, veceg i manjeg, koje poleti u vazduh, uvijeno u oblake pepela. Najveci deo pada natrag u grotlo. Ostale krhotine, bacene u stranu, stvaraju neobican sum padajuci na spoljasnju stranu kupe : najpre bi tresnulo najteze kamenje i uz potmulu tutnjavu se otkotrljalo niz padinu kupe, za njim bi zazveckalo sitnije, i na kraju bi poceo da sipi pepeo. Sve se to dogadjalo u pravilnim razmacima, koje smo pomocu mirnog odbrajanja mogli sasvim lepo da odmerimo.

Ali izmedju Monte Somei kupastog vrha prostor se prilicno suzio pa je nesto kamenja vec pocelo da pada oko nas, kvareci nam uzivanje u obilasku. Tisbajn je sad na planini osecao jos vecu zlovolju, jer tom cudovistu nije bilo dosta to sto je ruzno, nego je pretilo da postane i opasno. 

Ali kako neposredna opasnost neosporno ima nesto privlacno i u coveku podstice duh protivrecja da joj usprkosi, to ja pomislih da ce svakako biti moguce da se u medjuvremenu izmedju dve erupcije covek uspne uz kupu do grotla i da se pre isteka tog vremena i vrati posavetovao sam se o ovome sa vodicima pod jednom isturenom stenom na Monte Somi, gde smo se ulogorili u bezbednosti i krepili ponetom hranom. Mladji se usudio da zajedno sa mnom ucini taj podvig; posto smo lanenim i svilenim tkaninama oblozili glave sesira , pripremili smo se, sa stapovima u rukama, pri cemu sam ga ja drzao za pojas ...

Jos je oko nas zveckalo sitno kamenje, jos je rominjao pepeo, kad me snazni mladic povuce preko uzarenih osulina ka vrhu. Onde stadosmo na ivicu ogromnog zdrela, ciji je dim lak povetarac terao od nas, ali je u isti mah i zastao unutrasnjost grotla, koje se svud unaokolo pusilo iz hiljadu pukotina. Kroz dim su se tu i tamo videle naprsle litice. Taj prizor nije bio ni poucan ni prijatan, ali upravo zato sto nista nismo videli, zadrzali smo se da nesto ipak uocimo. Zaboravili smo da mirno brojimo, i stajali smo na ostroj ivici pred ogromnom provalijom. Najednom odjeknu grmljavina, strahoviti naboj prolete pored nas, i mi se nehotice scucurismo, kao da bi nas to moglo spasti od gomile kamenja koja je padala; vec poce da zveci sitnije kamenje a mi, ne pomislivsi da ponovo pred sobom imamo pocivku, i srecni sto smo umakli opasnosti, prispesmo u podnozje kupe dok je pepeo jos sipao propisno nam zasuvsi sesire i ramena.

Posto me je Tisbajn radosno docekao, izgrdio i okrepio, mogao sam da narocitu paznju posvetim danasnjoj i novijoj lavi. Stariji vodic je znao da im tacno odredi godine. Ranija lava je vec bila pokrivena pepelom i zaravnjena, a novija, narocito ona koja je lagano tekla, pruzala je neobican prizor; jer kako ona, mileci, neko vreme vuce sa sobom ocvrsle slojeve na svojoj povrsini, to se ipak mora desiti da se oni s vremena na vreme zaustave, uzarena reka jos gura napred i navlaci jedne preko drugih, oni ostanu ukoceni i neobicno nazubljeni; jos cudniji no sto su u slicnom slucaju sante leda kad zajasu jedna preko druge.

Sintija i neofrivolista

Sutradan sam za doruckom ukratko ispricao Sintiji dogadjaje. Razume se, nisam pomenuo Ajlin Sent Kler. Nisam joj ispricao ni - kako bih to nazvao - o viziji Leglea de Fresnoa. A precutao sam i nas susret sa ponocnim konjanikom.

Postoje stvari koje su samo nocu istinite. Nisam bio u stanju da govorim o njima. Bilo me je sramota. Covek se stidi nerazumljivog, iracionalnog, kako kakve dusevne bolesti. Nastojao sam da ne mislim na to. 

Uostalom, bilo je lepo letnje jutro. Na svetu je postojala samo Sintija, i mali prasici dole u majuru, Sintijini ljubimci.

Odsetali smo na breg, seli na travu, suncali se.

Kada je Sintija cutala, bila je predivna. Na brezuljku, iznad majura koji je bio njen, pod velskim suncem, takodje njenim, sa kulama Lanvigana u pozadini, bila je u potpunosti onakva kakvu sam je u svojoj uobrazilji video, i koju sam voleo : mlada gospodarica zamka, naivna i daleko od svih ljudskih nevolja. Samo prasici, pilici i hrastovi u stanju su da razumeju uistinu ovu dirljivu, blago humornu pa, ipak, tako velicanstvenu misteriju koja se ogleda u mladosti devojke, i u mladosti bogate devojke. Siromasna devojka nikad nije uistinu mlada, i u trezvenosti svojih briga vise nalikuje na muskarca.

Sa svojom plavetnom kosom na suncu, Sintija je divno cutala, kao jedan Teokritov stih. Bilo je leto, onaj trenutak u kojem covek moze da poveruje da je vreme stalo i da je sve u najboljem redu. 

Videlo se lepo da joj se u glavi nista ne desava, da se u potpunosti prepusta dobrom osecanju svoje koze, svoga tela. I ja sam se odlicno osecao. 

Ali to nije dugo potrajalo.

Sintija se uznemirila, sela i nervozno izjavila :

- Nemojte misliti da sada ni na sta ne mislim. Ne podnosim devojke koje samo tako zive na svetu.

- Na sta mislite, Sintija ?

- Danas sam u jutarnjim novinama procitala da se broj nezaposlenih u Juznom Velsu ponovo povecao za pet odsto. Ipak je strasno da covek samo sedi na ovom bregu, a pri tom ...

- Dosta ! - uzviknuo sam prilicno neljubazno.

Osecao sam se kao da mi je neko prosuo za vrat kofu hladne vode. Lakse podnosim svakojake izlive bolecivosti nego nepozvano saosecanje bogatog coveka sa siromasnima. Isto tako je neprirodno i neprijatno, kao kada bi neki radnik tvrdio da ne zavidi industrijalcu na njegovom bogatstvu. Neka se klase mrze, to je tako u redu, a mene neka ostave na miru po ovom divnom suncu koje je ionako prava retkost na britanskim ostrvima.

O, Sintija ! ... Bila je toliko dvojaka. Reci koje je izgovarala uopste nisu bile u skladu sa bicem koje sam ja zamislio.

Moja Sintija je bila od onih zena koje padaju u nesvest ako svog dragana zateknu da jede virsle i koje s vremena na vreme opako isamaraju sobaricu - bila je gospodarica zamka koja oholo tronuje u svom malom lirskom zivotu i ne primecuje da pri yom citavi narodi umiru od gladi.

Nisam, medjutim, gubio nadu da je Sintija zaista takva kakvom je ja vidim, samo sto nije bas najbolje bila vaspitana. Krivica je verovatno na njenoj majci, mora da ju je ona naucila, pod uticajem ko zna kakvih razocaranja, onim sujeverjima karakteristicnim za srednju klasu : da je inteligencija vrednost i da je svako covek.

- Sintija, neka siromasan covek saoseca sa drugim siromasnim ljudima, ali vi bi trebalo da budete oholi i nemilosrdni. Kada bi se meni pruzila prilika da budem na vasem mestu ... citav moj zivot nalikovao bi na blago sadisticku predstavu, bio bi uzor nemarnosti, distanciranosti. Knjigu ne bih ni greskom uzeo u ruku, citav dan bih igrao golf ili ako postoji neki jos otmeniji,jos dosadniji sport, njemu bih se posvetio. Putovao bih, razgledao slike i konstantovao, recimo, da je Leonardo sasvim dobar slikar s obzirom na to da je bio puki gradjanin. Malo bih govorio, oholost je mnogo lakse izraziti jednim lepim pokretom. Ne kazem da bi takav zivot bio zabavan, ali udovoljavanje obavezama nikad nije zabavno ...

- Vi biste se menjali sa mnom ?

- Ja ? Smesta.

- Ne razumem. Ja bih mnogo radije bila na vasem mestu. Ziveti za nauku ... u sluzbi istine i humanosti ...

- Budite uvereni da moja nauka nije nikad bila u sluzbi covecanstva. Jer, nema istine, niti humanosti. Postoje samo uopstene istine, mnogobrojne i razne, i postoje ljudi. I uvek me je ispunjavalo izuzetnom radoscu sto moja naucna pregnuca, recimo, oko starog engleskog kovackog zanata, nikom nisu bila ni od kakve koristi. 

- Vi govorite kao da nemate ideale.

- Tacno. Ja sam neofrivolist.

- Po cemu se razlikujete od starih frivolista ?

- Ponajvise po prefiksu "neo". Ovako je uzbudljivije.

Sintija je uplela deciji venac od nekog zutog livadskog cveca, na engleskom se zove dandelion, i sneveselo zurila ispred sebe. Nase dobro prijateljstvo naslo se pred kriticnom tackom. Sada sam veoma pozalio sto sam toliko govorio. Zasto covek uopste i razgovara sa damom, izabranicom svoga srca ? To donosi samo neprijatnosti. 

Ljubio sam joj ruke, nadajuci se oprostaju. Sintija me je na trenutak pogledala, veoma nezno, zatim se uozbiljila i ustala.

- Bojim se da se nas dvoje ne razumemo - rekla je izvestacenim glasom, onako kako je verovatno cula u nekoj pozorisnoj predstavi. Trebalo je mozda jos da doda "gospodine".

I pocela je da prica sa velikim odusevljenjem o svojoj prijateljici, jedinom bicu koje je ipak razume.

Posli smo nazad u dvorac. Ja sam imao napad cutanja, kao i uvek kada mislim da sam ucinio nesto veoma glupo. I osecao sam se, uz to, vrlo nesrecno. 

Tek sada sam primetio koliko mi je vazna ova zabludela gospodarica zamka.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb