Eyrarbakki

Verovatno je da niste nikada culi za mesto koje se zove Ajrarabaki; ja sam za njega prvi put cula  prosle veceri kada sam zapocela citanje romana Olafa Olafsona Odlazak u noc. Istog trenutka kada sam na naziv ovog mesta naisla pozelela sam i  da vidim kako to ono izgleda; jer, kako uopste  zamisliti neki Ajrarbaki ? ipak to  nisu Pariz ili London, koje mozemo u mislima rekonstruisati prema filmovima, razglednicama i fotografijama koje smo tokom zivota videli. Olaf Olafson, covek cije ime zvuci potpuno nestvarno, da ne kazem - izmisljeno -  (a koji pri tom potice od coveka podjednako nestvarnog imena i prezimena : Olafur Sigurdson), dolazi sa Islanda na kome se nalazi i taj Ajrarbaki. Cesto se stoga desava da se u njegovim romanima i pricama Island pojavljuje i to najcesce kao prostor zivljenja iz proslosti, mladosti glavnog junaka, koji u (njegovoj) sadasnjosti, kao i sam Olaf, zivi u SAD imigrantskim zivotom. Tako da Island najcesce kod Olafa figurira kao ona ostavljena domovina koja iako sadrzi secanja i lepa i strasna ipak ne muci nostalgijom njegove likove kao takva ili po sebi; Island se pojavljuje kao scenografija koja je mogla biti ta ali i neka sasvim druga. Bivsi da je ipak bila ta ,ona odredjuje njegove likove na jedan potpuno dubinski i sustastven nacin. Tako i ovde sa likom koji se zove Kristjan a koji u sadasnjosti zivi u Herstovom dvorcu obavljajuci posao licnog Herstovog batlera. 

Ajrarbaki je, kao sto i sam Olaf kaze, valjda svestan da ostatak sveta ne zna da to islandsko mesto uopste postoji, nekada bio vazna trgovacka luka : najvaznija za ceo juzni deo zemlje. Pored toga, a sada pretezno, bio je i poznato ribarsko selo, za koje su vezane dve zanimljivosti : jednu pominje Olaf, te se o tome moze procitati nize; druga je ta sto je upravo iz ovog mesta izvesni Bjarni Herjolfson, Norvezanin i Viking, 986. godine zaplovio ka Grenlandu da bi zavrsio na obalama Severne Amerike; tako je on bio prvi Evropljanin, veruje se, koji je otkrio ovaj kontinent. Medjutim, on nije imao narocitu zelju da novu zemlju istrazuje; naime, on je samo hteo da se susretne sa svojim roditeljima koji su sa Erikom Crvenim otputovali na Grenland. Kada je tamo konacno i stigao ispricao je svima o svojim dogodovstinama, medjutim niko se nije nasao preterano zainteresovan. Tek posto se, nakon oceve smrti, vratio u Norvesku, naisao je na interesovanje Leifa Eriksona, Erikovog sina, koji je otkupio Bjarnijev brod i sa posadom od 35 ljudi zaplovio ka Americi. Ovaj Leifov pokusaj uspeo je te su se oni naselili na prostoru danasnje Njufaundlenda a koji su oni nazvali Vinland; to se sve desavalo 1002. ili 1003. godine. Nisu se medjutim tamo dugo zadrzali vec su se narednog proleca vratili. Leif nije ponovio ovo svoje putovanje; vratio se u Norvesku i presao u hriscanstvo da bi zatim bio poslat na Grenland, kod oca Erika, da hriscanstvo propoveda.

Evo jednog dela romana koji se bavi Ajrarbakijem a koji je pun atmosfere, kao i nekoliko fotografija kako bi se sve to moglo koliko toliko i zamisliti.

Vekovima je Ajrarbaki, malo selo udaljeno pedesetak kilometara od Rejkjavika, bilo glavna luka i trgovacki centar za juznu oblast zemlje. Elizabetin otac je vodio i radnju i ribarske camce; Island je pripadao danskoj kruni i on je dobio svoje zastupnistvo direktno od kralja. Cak je ubedio kraljicu Luizu od Danske, zenu kralja Kristijana IX, da oslika olatske ikone u crkvi koju je on sagradio 1890. Posle koje casice vise obicavao je da kaze da je to uradio ne bi li dobio pravu sliku Spasioca, jer je sasvim sigurno kraljevska porodica bila mnogo obavestenija o Njemu od prostog, neokupanog proleterijata.

Bio je kraj aprila kada su prvi prolecni brodovi pristigli u Ajrarbaki, impresivne ladje, dva jedrenjaka s jarbolima od osamdeset do stotinu tona, retko kad bez sestorice muskaraca koji ih opsluzuju. Ladje su se ljuljale napred - nazad sa svojih sidrista, prevozeci ugalj, so i zito na kopno. Raz se obicno prenosila u tovarnom delu broda kao roba u rinfuzi, dok su se psenica i jecam otpremali u dzakovima. Gvozdje za potkovice, krovna gradja i ekseri pakovani su u sanduke, kao i dopunska jedra. Daske i grede slale su se odvojeno.

Podne daske i dascice strugale su se u radionici njenog oca izmedju radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje pre nego sto je sipan u burad za pivo i jabukovacu sa slavinom u tri smera; jedna za flase, druga za bacve, i treca za burice. Jedno vece kada je njen otac dosao u radnju  posle kapljice pica vise, pobrkao je jedno od buradi u senovitom uglu sa volom. Otrcao je kuci, zgrabio pusku, probudio jednog od radnika, i pozvao ga da podje sa njim. Kada su provalili kroz vrata i uleteli unutra, ispalio je hitac u bure. Posle toga, bure je postalo poznato kao volovsko bure.

Iskrcavanje tovara trajalo je nedelju dana, i onda, na smenu, posao je pocinjao s utovarom vune, usoljene ribe, i ulja iz jetre bakalara na brodove. Vuna je dovozena u Ajrarbaki tovarnim konjima, i seljaci su cesto morali da logoruju kraj zida radnje dva ili tri dana pre nego sto bi na njih dosao red. 

Volela je miris konja i otvarala je prozor pored klavira da miris pusti u sobu. Muzika je odbludela u tisinu i seljaci su se nagli napred da slusaju. Uhvatili su na trenutak deo bledog obraza na prozoru, kroz prozracne bele zavese ukrasene zutim cvetovima i razigranim leptirima. Nekoliko seljaka sedelo je na bastenskom zidu, nemo zvacuci dugacku travku, pognutih glava, potom se dosaptavajuci medjusobno, kako ne bi zaglusili ni jednu jedinu notu.

Ponekad bi dizala pogled, a ipak su znali da nije gledala u njih vec negde ka zalivu u bela jedra koja bi blagi vetar povremeno zanjihao kao da samog sebe zabavlja. Na trenutak - zatim bi ponovo spustila pogled, i dugi tanani prsti nastavili bi da salju svoje melodije u mirno popodne.

Velikic i Tisma

Deo o piscima iz vec pominjane Velikiceve knjige O piscima i gradovima najvise mi se dopada; moglo bi se slobodno reci da mi se u okviru ove grupe izuzetno dopada svaki esej, valjda stoga sto u pisanju pisaca o drugim piscima (ili o samima sebi) uvek ima mnogo napatvorenog sarma.. Velikic je pisao o Sabatu, Nabokovu, Italu Zvevu - o kome sam istovremeno po prvi put i saznala od njega; na samom pocetku, kao prvi esej, nalazi se medjutim onaj posvecen jednom nasem piscu : Aleksandru Tismi. Posto je ujedno ovo i najkraci esej ove grupe resih da ga postavim ovde. To je jedan esej pisan sa, cini se, posebnim osecanjem.

Tismu sam upoznao jednog januarskog dana 1993. godine na zeleznickoj stanici u Hamburgu. Doputovali smo na knjizevni skup koji se odrzavao u hamburskom Literaturhausu, izasli iz istog voza i nasli se licem u lice na peronu. Bio je iznenadjen mojim ogromnim koferom i pitao me da li sam krenuo na put oko sveta. On je nosio samo malu koznu torbu. I dok smo peske hodali prema obliznjem hotelu, svako je iznosio vlastiti koncept putovanja. Govorio je kao sto pise, britko i jasno, uvek otkrivajuci samu sustinu i nerv price. Nije stedeo sagovornika, kao sto nije stedeo ni citaoca. Nije stedeo ni mene.

Sta sve imate u koferu, pitao je Tisma. Jos jedne cipele, rekao sam. Ali, ove na Vama su sasvim dobre, primetio je Tisma. Zima je, rekao sam, na severu stalno pada kisa ili veje sneg i logicno je pretpostaviti da ove cipele na meni mogu da se pokvase. Moram imati barem jos jedne cipele u rezervi, pravdao sam se. Ako pokvasite te cipele na Vama, sto bas i nije tako verovatno, kupicete onda nove cipele, rekao je Tisma. A sta ako je tog dana nedelja, protestovao sam. Tisma se nasmejao i rekao : Znaci, Vi cete citavog zivota zbog te svoje sumnjive logike vuci kofer samo zato sto strepite od jedne tako minimalne mogucnosti - potopa u nedelju.

Tokom protekle decenije cesto smo se sretali na knjizevnim  skupovima u Nemackoj i Austriji. Bio je zatvoren covek, direktan kad progovori, cesto neprijatan, jer se nije trudio da ublazi svoj ostar sud. Nikada nismo pricali o literaturi ili politici, vec naizgled nebitnim stvarima koje jesu nukleus literature. usudio bih se da kazem da je Tisma kao pisac u svojoj zemlji dugo bio na sporednom koloseku. Iako mu niko nije osporavao vrednost, godinama je bio po strani. Jedan od razloga za to, koji i sam navodi u svojim Dnevnicima, jeste mozda cinjenica da nije ziveo u beogradu, u centru knjizevnog zivota ondasnje Jugoslavije, vec u Novom Sadu. Nije pripadao knjizevnom establismentu. Bio je zasao u sestu deceniju zivota kada je za roman Upotreba coveka primio najvazniju jugoslovensku nagradu. Tek tada je postao citan pisac u svojoj zemlji, ali, cini mi se, opet ne onoliko koliko je to njegovo delo zasluzivalo. Zahvaljujuci uspehu u Evropi, pre svega u Nemackoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domacem terenu. 

U vreme raspada Jugoslavije drzao se po strani, a kada bi u retkim prilikama nesto rekao, u tekstu ili intervjuu, nikada to nije bila prica koju bi bilo koja strana mogla "blanko" koristiti. Bio je covek-ostrvo, svet za sebe, svet sa posebnom infrastrukturom. Tisma nije bio onaj koji se bori za nekakav koncept, knjizevni ili politicki, svejedno, on nikada nije nista sugerisao, niti resavao. Posao literature nije da daje odgovore, vec da postavlja pitanja, da se suocava sa tamnim mestima ljudske psihe. Bio je hronicar trosenja ljudskog zivota. U svojim pripovetkama i romanima pripovedao je o nasilju i patnji, o logorima i porazu humanosti. Takav je bio i u privatnom razgovoru. Ne bih mogao reci da je bio ironican, niti pesimista, jednostavno je metodom rodjenog hirurga, skalpelom svoga pera, otkrivao citaocima sta se krije u dubinama ljudske psihe, sta je sve pojedinac u stanju da ucini drugome, ali i samome sebi. U naizgled jasnom i cistom vermerovskom pejzazu enterijera, otkrivao je mracne dubine mimo ogledala koja uvek daju ocekivani odraz. I u tom smislu nije imao milosti. Pa tako i naslov njegovog najpoznatijeg romana, Upotreba coveka, jeste velika metafora za vek u kojem je ziveo.

Proslog leta moja jedina lektira bili su Tismini Dnevnici. Polako sam iscitavao obimnu knjigu od hiljadu strana stalno odlazuci kraj. Ne pamtim da sam ikada u dnevniku jednog pisca nasao arhivu najdubljih zatona duse. U tom smislu Tismini Dnevnici jesu knjiga koja je ostavila najdublji trag u meni. Jer, covek nije iz jednog komada, vec je zbir kontradiktornosti, svakodnevna muka da se izbori sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima. Dok sam citao, preda mnom se otvaralo sest decenija jednog zivota koji sebe posmatra, od studentskih godina u Budimpesti za vreme Drugog svetskog rata do kraja drugog milenijuma. Ne stedeci sebe nimalo, otkrivajuci svoje najskrovitije misli, trenutke kada bi njime ovladali zavist i bes, pohota i strah, ne krijuci mizantropiju i tajne, sve udare kojima je bio izlozen, kao pred nekim cudesnim rendgen-aparatom, Tisma je izlagao jednog drogog Tismu, coveka koji se plasi aviona i godinama se odvikavao od pusenja. I svakako jeste uteha citaocu ovih Dnevnika naci priznanje za slabost, za poroke, za muku zivljenja, lisenu patetike, ironicno intoniranu, ali ne zato da bi se autor distancirao, vec da bi potvrdio kako je zivot svakog coveka svakodnevni nemir, soba bez prozora, u koju svetlost samo povremeno dopire kroz pukotine. 

"Moja krajnja izdvojenost usled mog mesovitog porekla koje bi kod nekog drugog mozda bilo beznacajno, mene je oblikovala u izuzetno sebicno, egocentricno, samo na sebe usredsredjeno i sobom obuzeto bice " , kaze Tisma u Dnevniku secajuci se sebe iz doba mladosti. "Hocu li izbiti iz svoje samoce, iz svoje izolovanosti, iz sebicnosti koju sam, iako je cinila najsusastveniju osnovu moje prirode, osecao kao porok, kao nedostatak, kao prepreku do cilja da  se sa ljudima sjedinim, da im se nametnem ? Sve vise sam osecao da to mogu postici samo putem pisanja, putem svoje literature, da je cilj za kojim sam posao po nagonu, po zelji da stvorim knjige kakve sam voleo da citam, u stvari moja jedina mogucna zivotna putanja. Bez literature, bez napisanih sopstvenih knjiga, ja sam bio nista, jedan neispunjen prostor, prostor bez dodira sa stvarnoscu, sa istorijom, pa i sa zivotom; bez njih, ako bih umro pre njih ili ili poziveo ne stekavsi sposobnost da ih sastavim i ispisem, ja ne bih postojao, bio bih avet, maskara, lazan covek, privid usred zivota koji ce nestati utapajuci se u drugi privid, mrtvi privid."

Kada sam konacno procitao Tismin Dnevnik, hteo sam da ga pozovem telefonom i izrazim odusevljenje, medjutim, odustao sam od toga suocivsi se sa njegovim mogucim recenicama. Poslednji put smo se sreli u maju prosle godine u Berlinu, na veceri koju je jugoslovenski ambasador priredio u Tisminu cast. Tada sam mu, dok smo se rastajali u dvoristu ambasade, rekao da cu kada se vratim u Beograd poceti da citam njegove Dnevnike. "sta ce Vam to", bio je njegov komentar. "To je tako ogromno, i mozda bespotrebno, kao onaj Vas kofer."

(2002)

EDIT : 

Tismin Dnevnik prvobitno je 1991. godine izdala Matica srpska, mada samo iz godina izmedju 1942. i 1951; deset godina kasnije meni omiljena Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica izdala je celokupne njegove dnevnike, dakle one od 1942. zakljucno sa godinom izdanja 2001. To je izdanje koje je i Velikic citao i iz koga citira. Oba ova izdanja postoje u Gradskoj biblioteci u Beogradu.

Autor Tišma, Aleksandar Oblast esejistika / lepa književnost Biblioteka Posebna izdanja Datum objavljivanja 23.10.2001. Format 23 x 14 Težina 1446 Broj strana 1181 Cena 3300din / 32.04€ Povez Tvrdi Pismo Latinica

Dnevnik sam počeo da vodim još kao dečak u odrastanju.  Onda sam ga prekinuo, videći valjda, da beleži sve same beznačajnosti ali sam sa sedamnaest godina počeo da ga pišem ponovo u novu svesku i posle toga nisam prestajao da u tu svesku i u sve nove i nove unosim datirane zabeleške o sebi i o onom što mi se bitno i uzbudljivo dešava. Dugo se nisam pitao da li ću dnevnik objaviti. Ali, on je, započet kao uteha usamljenika i kao zadovoljavač potrebe za trajanjem pisca u nastajanju, postepeno izrastao u posebno književno ostvarenje, o čijoj sam se budućnosti morao postarati, kao i o svima ostalima. Pošto je bio tajan, pobojao sam se bio na početku međujugoslovenskog rata da bi usled neke nesreće - požara, bombe, šta ja znam - mogao iz nepoznatosti propasti pravo u nepostojanje, pa sam prepisao prvih njegovih devet godina i štampao ih najpre u časopisu “Književnost”, a potom, 1991, kao knjigu kod Matice srpske pod naslovom Dnevnik 1942-1951.

BG * 103 - 692 u Sijeni

Povodom nagrade "Todor Manojlovic" , koju je Mileta danas dobio (cestitamo !),evo jos jednog dela njegove knjige Ultramarin/Ultramarin Encore, koju sam vec pominjala; ovde Mileta prica o Sijeni i Ambrodju Lorencetiju :)

Krstarimo zemljama koje su dale imena ocevim omiljenim bojama, nas BG*103-692, na previse mekim, francuskim amortizerima leluja predelima koji ublazavaju oziljke davnih gradjanskih ratova, ponistavaju zlodela najamnickih vojski, to su zemlje koje je sam Bog dotakao i iz cijeg su se dodira rasuli vinogradi i maslinjaci. Gvelfi i gibelini postoje samo u udzbenicima istorije, u knjizevnim delima, borba za moc, naravno, nije usahla, ona se samo preoblikovala i osvojila nove, manje vidljive metode. Tvrdjave na brezuljcima, nekada uslov prezivljavanja, sada su dekorativni element, nestala je pljacka pod maskom lojalnosti gospodarima ili veri, nestalo je morbidno urezivanje ideoloskih simbola u tela zarobljenika, tako omiljeno u gradjanskim ratovima svih vremena i prostora.

Moj prvi dolazak u Sijenu bio je ocev drugi. A mnogo godina nakon tog dana, kad budem prilazio gradu satkanom od mrke opeke i belog krecnjaka, seticu se ocevog unutrasnjeg osmeha, razumecu ga konacno.

Grad je oduvek bio nesvesna projekcija stanja u nekom drustvu, snimak tog drustva. Ali, nema mnogo mesta na svetu gde su ljudi, hotimice, u temelje grada upisali sliku svog uravnotezenog komunalnog uredjenja. Na blago nagnutoj povrsini sredisnjeg trga, Kampa, devet belih linija preseca povrsinu poplocanu opekom. One, medjutim, nisu samo dekorativni element  trga - to je za vecnost upisana slika Devetorice, neobicnog sistema demokratije koji je, jos dok je trajao, bio nazvan Il Buon Governo. Sedamdeset godina, u trinaestom i cetrnaestom stolecu, Sijenom je upravljalo telo koje se zvanicno nazivalo Devet guvernera i branilaca Komune. Sastav te vlade, ciji je mandat trajao dva meseca, odredjivan je kockom, a mogli su biti izabrani svi gradjani. Svoje vreme na vlasti proveli bi takoreci zatvoreniu raskosnom zdanju gradske kuce, tacnije Javne palate, kako bi se ime Palazzo Publico moglo ispravnije prevesti. Tako bi  u periodu od pet godina nekoliko stotina ljudi upoznalo teskoce vladanja, u periodima suvise kratkim da bi od te vlasti izvukli bilo kakvu korist. Zato nije slucajno sto se bele linije u plocniku susticu pred fasadom elegantnog gotickog zdanja, ciji vitki toranj cini kontrapunkt nagnutom trgu : to su zamisljene linije sile koje pokazuju da se ceo grad sabira u ovoj kuci.

Ovaj kripticki znak nije bio dovoljan, Sijena je, gde drugde nego u unutrasnjosti sedista gradske moci, osetila potrebu da naslika svoje drustveno uredjenje. Taj zamasni slikarski zadatak Komuna je poverila Ambrodju Lorencetiju, u casu kada su, kako Dante navodi, "gradovi Italije bili puni tirana". Slozena alegorijska kompozicija :dobre i lose uprave" dopunjena prikazima plodova te dve opozitne vladavine, razvija se na sva cetiri zida prostrane odaje, nekadasnje sale u kojoj su zasedala Devetorica.

U javnoj palati, pre no sto je Ambrodjo poceo da izvodi svoj slikarski ep, vec su postojale mnoge freske. Medju njima bila je i Simone Martinijeva Maesta, himnicna slika nebeskog dvora kojim predsedava kraljica - Bogorodica. Nesto od te hijeraticnosti preneto je i u prikaze dobre i lose uprave. U sredistu je Veglio, Starac, alegorija zajednickog dobra, to jest grada Sijene. On sedi na prestolu, primetno veci od ostalih figura, pod njegovim nogama je vucica sa Romulom i Remom. Odeven je u heraldicke boje Sijene, crnu i belu. Oko njegove glave, na tamnoplavoj pozadini, rasporedjene su tri krilate figure : Vera, Nada i Milosrdje. Zenske figure snabdevene odgovarajucim atributima sede na sirokoj, frontalno postavljenoj klupi, koja se prostire na obe strane prestola. Mir, Snaga, Odvaznost, Velikodusnost, Umerenost, Pravednost cine taj dvor, tu imaginarnu vladu ciji je zadatak da inspirise Devetoricu.

Plodovi uprave inspirisane tim principima vidljivi su na bocnom zidu. Ambrodjo je rasirio svoju kompoziciju na skoro osam metara zida. Izduzeno polje podeljeno je na dve celine : harmonija dobre vladavine otelotvoruje se podjednako u okvirima gradskih zidina i na sirokom prostoru oko grada. Grad, dat kao implozija nepravilnih i raznobojnih zgrada, portika, lodja, balkona i ukrasenih prozora, pulsira zivotom. Tu su mimicari koji igraju kolo odeveni u zivopisna zenska ruha, sokolari i prosjaci. Ucitelj u kostimu slicnom Danteovoj odezdi obraca se sa katedre zbijenim ucenicima, radnici popravljaju krov, krojac, ispred radnje, premerava sukno, trgovci za tezgama hvale svoj espap.

Sve sto je izvan zidina u srednjem veku bilo je carstvo opasnosti. Zato je nad gradskim zidom Ambrodjo naslikao jos jednu krilatu figuru iznad koje pise SECURITAS. Sa zaleprsanim svitkom u levoj i minijaturnim vesalima u desnoj ruci, ona bdi nad sirokim gradskim zaledjem, nad brezuljkastim predelom, vilama rasutim po okolini, mostovima i putevima od cije prohodnosti zavisilo blagostanje Sijene, nad seljacima sto obraduju vinograde, zanju ili vrsu zito.

Naslikani bedem nije samo granica dva sveta vec i mesto suceljavanja dva pogleda, bliskog i dalekog, frontalne vizure i pticje perspektive toliko karakteristicne za sijensko slikarstvo. U pogledu sa visine, sirokom panoramskom planu, uvek ima neveg misticnog. To je onaj kadar koji odabira demijurg kada proverava ucinak svoje kreacije. Kao da se i mi, pred ovom slikom, na tren poistovecujemo sa krilatom figurom Sigurnosti.

Dvoru drusvene harmonije pandan cini alegorijska slika lose uprave i njenih posledica. To je dvor tiranina koji, prikazan kao djavo sa grotesknim roscicima, predsedava krunskim savetom sacinjenim od alegorijskih figura. Na stranama prestola simetricno su rasporedjene Surovost, Obmana, Prevara, Bes, Podela i Rat, sa odgovarajucim atributima. Pod nogama tiranina, kao kakav kucni ljubimac, naslikan je mrki jarac, sveopsti simbol greha, a jos nize, pored postamenta prestola, lezi vezana i nemocna figura pravednosti. Oko glave imperatora zla rasporedjene su krilate predstave Pohlepe, Gordosti i Hvalisavosti. 

Te davne godine kada smo naseg amija BG*103-692 parkirali u hladovini, uz bastion nekog baroknog utvrdjenja blizu dominikanskog samostana, freske Ambrodja Lorencetija predstavljale su tek siroko naslikanu panoramu, punu graciozno naslikanih detalja. 

Nepunih cetvrt veka kasnije, okolnosti oblikuju drugaciji pogled : negativni deo Ambrodjove velike alegorije najednom dobija novi smisao. Krstarim ulicama Sijene poput senke, nosim na ledjima teret zemlje iz koje dolazim, njenog dugotrajnog propadanja, dimovi zapaljenih polja na Ambrodjovoj slici koja prikazuje plodove tiranije zgarista su mojih krajeva, bande pseudovojnika sto terorisu stanovnistvo govore mojim jezikom. Njegova pustopolina nije tek "moralizirani pejsaz" nego naturalisticki prikaz.

Poput vizantijskih vladara koji u ove zemlje dolaze u trinaestom i petnaestom veku, u nadi da ce pronaci spasonosno resenje za domovinu koja se topi, u prtljagu nosim samo nemoc. Pizanelo, Pjero u Arecu, ili jos detaljnije, Benoco Gocoli na zidovima kapele u firentinskoj palati Medici-Rikardi, ovekovecice njihovu raskosnu pojavu, zivopisne ogrtace i visoke, cudne kape, ali ne i njihov jad. Za razliku od njih, okruzen svitama, putujem sam. Neprimetan. Oni su ocekivali nemoguce, a ja ne trazim mnogo : samo mogucnost da se na trenutak izmaknem.

"Dobre uprave", gde gos da se dogode kao incident istorije, imaju tu osobinu da kratko traju. Osetljive, one brzo padaju kao plen tirana, ili naprosto nepovoljnih okolnosti, i pretvaraju se u mit o zlatnom dobu, koji potom nastavlja da zraci i osvetljava nadom teska vremena. Osam godina po zavrsetku slika u Sali .Devetorice Ambrodjo i njegov stariji brat Pjetro umrli su u pohodu "crne smrti". Epidemija kuge nije odnela samo trecinu stanovnistva Evrope, dva velika sijenska slikara, vec i stabilno uredjenje Devetorice. Ambrodjovi Effetti del Cattivo Governo pokazali su se kao pikturalno predskazanje.

U casu povratka u Sijenu, moje privatno zlatno doba ozvucuje karakteristican bruj slabog Sitroenovog motora. Osvrcem se : na velikom parkingu, podalje od sredista grada, medju registracijama svih evropskih zemalja, nekadasnjeg Istoka i nekadasnjeg Zapada, nema nijednog amija. Dok pesacim prema skoljkolikom trgu, pokusavam da ozivim utisak prvog susreta sa Sijenom. U dvadesetak godina izmenjali su se predsednici i pape, racunari su otpoceli desant na domove ljudi sirom sveta, snimljeni su milioni losih filmova i tek poneki dobar, prvi ljudi koji su hodali mesecom posetili su moj grad, pocela je i pri tom prestala da se proizvodi zastava 101, Dejvid Bouvi je snimio album "Low", klonirano je prvo toplokrvno bice, ovca nazvana Doli, pao je Berlinski zid, decak je postao mladic, a mladic covek, a duh ovog mesta, kako su to oduvek prizeljkivali njegovi stanovnici, ostao je isti. Trudim se da prepoznam putanju kojom se mala socijalisticko - samoupravna probijala do trga. Trazim mesto gde se najednom razmaknu fasade uskih koncentricnih ulica, ukaze nebo preseceno siluetom gotickog zdanja i tornjem sa krunom od belog krecnjaka.

Po prolasku epidemije bubonske kuge, neobicna demokratija grada od mrke opeke nije obnovljena, ali se u Sijenu postepeno vratio prosperitet. Slikarska vestina nanovo se uspostavila na starim principima. Iako je Sijena bila grad bogatih pojedinaca, bankara, malo je njenih slika nastalo po porudzbinama privatnih lica ili mocnih porodica.Slikarstvo je bilo i ostalo stvar Komune. Narudzbine su uglavnom javne. Po tome se Sijena razlikuje od svog istorijskog rivala, Firence.

Razlikuje se od veceg i mocnijeg suseda i po tome sto je sijenskom slikarstvu bila strana svaka ideja o napretku. Istoricari umetnosti novijih vremena, skloni da ideje darvinizma prenesu u svoje polje proucavanja, zbog toga su sa prezirom posmatrali kasnije sijenske slikare - Saseta ili Djovani di Paolo jedva da se pominju u pregledima istorije umetnosti, gde suvereno vladaju njihovi firentinski savremenici. Jos u devetnaestom veku uoblicio se stereotip po kojem je firentinsko slikarstvo aktivno, a sijensko kontemplativno.

Ocu se ne svidja to odredjenje. On bi pre rekao da su dela sijenskih slikara poeticna. U njima nema besprekorne perspektive, precizne anatomije, nema oblika koji su doslovno preneti iz prirode. Ali zato iz tog lako prepozatljivog rukopisa, iz lokalne gotike, izvire postojano zracenje, nekakva aura plemenitosti. A to je ono za cime je moj otac, u slikarstvu, oduvek tezio.

Goethe : Italianische Reise - Gete osvaja Vezuv

Evo kako je nas Gete doziveo penjanje na Vezuv; jednom je naterao i sirotog Tisbajna da sa njim podje i uzvere se gore a dva puta je odlazio i sam, fasciniran uzarenim grotlom. Znamo vec za Geteovu ljubav prema kamenju i uopste prirodnom svetu, te se lako da zamisliti kakva je burna osecanja u Geteu izazvala ova pojava koju su nekad sa bogom Vulkanom povezivali. Kao boga vatre i ukrotitelja ognja Rimljani su Vulkana postovali od najranijih vremena; okupljali su se tako jos u vreme kraljeva oko oltara Vuklanala, pod rimskim Kapitolom, upucujuci molitve bogu koji je imao tu moc i da spreci pozare. Medjutim, osnovna delatnost ovog vatrenog boga bila je kovacka - u unutrasnjosti plamenog grotla ili podno Etne na Siciliji Vulkan je, uz pomoc svojih pomocnika Kiklopa, kovao munje vrhovnog boga Jupitera, svoga oca. A kada se nije ni time bavio bio je poznat i po tome sto je umeo da sacini izuzetno lep nakit boginjama ili pak stitove junacima. Iako u prvome trenutku toliko malo voljen zbog ruznoce (njegov parnjak Hefest je cak i zafrljacen sa Olimpa), ovaj je Vulkan svojim lukavstvom sebi za zenu dobio ne manje no Veneru; ova ga je medjutim varala sto je njemu prouzrokovalo ne malo bola i ljutnje : tako se verovalo da vatra siklja iz vulkana onda kada je Vulkan zbog nove prevare besan i onda udara malo jace svojim cekicem po nakovnju. Tako su valjda obicni ljudi i dalje to shvatali 79. godine kada su dim i pepeo krenuli da zamracuju nebo nad Vezuvom i onda uskoro nad Pompejom i Herkulanumom.

Ta erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, nikako nije bila prva a svakako ne ni poslednja : izmedju nje i 1944. godine, kada je zabelezena poslednja vulkanska aktivnost Vezuva, dogodio se citav niz od gotovo pedesetak manjih erupcija. Tokom 18. veka, dakle tokom veka kada je Gete posetio Italiju, bilo ih je sest. Medjutim, ova prvovekovna erupcija bila je i daleko najrazornija te je tako sasvim unistila, izmedju ostalog,ova dva grada koja su danas tako poznata;  o tome je detaljno pisao ocevidac sedamnaestogodisnji Plinije Mladji, u pismima koja je, doduse dvadeset pet godina kasnije, pisao svom prijatelju istoricaru Tacitu. Sve ovo, pored stanovitog poznavanja i interesovanja za kamenje sigurno se motalo i nasem Geteu po glavi dok se po Vezuvu uspinjao; sta je pak Tisbajn o svemu mislio, onako nesretan, sem mozda Grom i pakao ! mozemo samo da nagadjamo :)

2. marta

sam se popeo na Vezuv, mada je vreme bilo tmurno a vrh obavijen oblacima. Kolima sam se dovezao do Rezime, a zatim sam na mazgi pojahao uzbrdo izmedju vinograda; najzad sam posao peske, prvo preko lave iz godine sedamdeset prve, po kojoj se vec uhvatila fina ali cvrsta mahovina, a posle sve pored lave. Pustinjakovu kolibu ostavio sam na uzvisicu s leve strane. Dalje se ide uz brdo od pepela, sto je prilicno naporno. Dve trecine ovoga vrha bilo je pokriveno oblacima. Najzad smo stigli do starog sad ispunjenog kratera i naisli na novu lavu od pre dva i po meseca, cak i na jednu slabiju zicu od pre pet dana koja se vec bila ohladila. Popeli smo se preko nje uz jedan tek stvoren vulkanski brezuljak, koji se pusio sa svih strana. Dim je isao na suprotnu stranu od nas, i ja htedoh da podjem u krater. Zasli smo oko pedesetak koraka u isparenja, kad ona postadose toliko snazna da sam jedva uspevao da vidim svoje cipele. Nista nije pomagalo ni sto sam drzao maramicu ispred lica, igubio sam i vodica iz vida, nesigurno sam koracao po izbacenim ulomcima lave, pa odlucih da se vratim i da taj zeljeni prizor sacuvam za neki dan kad bude vedrije i manje dima. Sad bar znam koliko je tesko disati u takvoj atmosferi.

Uostalom, planina je bila sasvim mirna. Ni plamena, ni tutnjave, ni izbacivanja kamenja, sto se inace stalno dogadja. Sad sam je izvideo, da bila je u pravom smislu reci opsadio cim se vreme prolepsa.

6. marta

Iako nerado, Tisbajn me je danas iz drugarske odanosti pratio na Vezuv. Njemu, likovnom umetniku, koji se uvek bavi samo najlepsim ljudskim ii zivotinjskim oblicima, i koji svojim smislom i ukusom ocovecuje cak i ono sto je bezoblicno, kao sto su stene i predeli - njemu ce izgledati zaista odvratna ovakva strahovita, neuoblicena gomila, koja neprestano prozdire sebe samu i objavljuje rat svakom osecaju lepote.

U podnozju strme padine docekala su nas dva vodica, jedan stariji i jedan mladji, obojica vicni u svom poslu. Prvi je povukao uzbrdo mene, a drugi Tisbajna. Povukli su, kazem, jer takav vodic opasuje se kruznim remenom za koji se putnik prihvati, pa se, vucen navise i sam se pomazuci stapom, utoliko lakse penje.

Tako smo dospeli do povrsine nad kojom se uzdize planinska kupa, sa razvalinama Monte Some na severu.

Pogled na predeo prema zapadu je kao kakvo lekovito kupanje izvidao sve bolove prouzrokovane naprezanjem i odneo sav umor, pa smo poceli da obilazimo oko kupe, koja se neprestano pusila i izbacivala kamenje  i pepeo. Sve dok je prostor dopustao da ostanemo na dovoljnom odstojanju, to je bio velicanstven prizor koji je uzizao duh. Najpre snazna grmljavina, koja se zaori sa dna grotla, a zatim hiljade kamenja, veceg i manjeg, koje poleti u vazduh, uvijeno u oblake pepela. Najveci deo pada natrag u grotlo. Ostale krhotine, bacene u stranu, stvaraju neobican sum padajuci na spoljasnju stranu kupe : najpre bi tresnulo najteze kamenje i uz potmulu tutnjavu se otkotrljalo niz padinu kupe, za njim bi zazveckalo sitnije, i na kraju bi poceo da sipi pepeo. Sve se to dogadjalo u pravilnim razmacima, koje smo pomocu mirnog odbrajanja mogli sasvim lepo da odmerimo.

Ali izmedju Monte Somei kupastog vrha prostor se prilicno suzio pa je nesto kamenja vec pocelo da pada oko nas, kvareci nam uzivanje u obilasku. Tisbajn je sad na planini osecao jos vecu zlovolju, jer tom cudovistu nije bilo dosta to sto je ruzno, nego je pretilo da postane i opasno. 

Ali kako neposredna opasnost neosporno ima nesto privlacno i u coveku podstice duh protivrecja da joj usprkosi, to ja pomislih da ce svakako biti moguce da se u medjuvremenu izmedju dve erupcije covek uspne uz kupu do grotla i da se pre isteka tog vremena i vrati posavetovao sam se o ovome sa vodicima pod jednom isturenom stenom na Monte Somi, gde smo se ulogorili u bezbednosti i krepili ponetom hranom. Mladji se usudio da zajedno sa mnom ucini taj podvig; posto smo lanenim i svilenim tkaninama oblozili glave sesira , pripremili smo se, sa stapovima u rukama, pri cemu sam ga ja drzao za pojas ...

Jos je oko nas zveckalo sitno kamenje, jos je rominjao pepeo, kad me snazni mladic povuce preko uzarenih osulina ka vrhu. Onde stadosmo na ivicu ogromnog zdrela, ciji je dim lak povetarac terao od nas, ali je u isti mah i zastao unutrasnjost grotla, koje se svud unaokolo pusilo iz hiljadu pukotina. Kroz dim su se tu i tamo videle naprsle litice. Taj prizor nije bio ni poucan ni prijatan, ali upravo zato sto nista nismo videli, zadrzali smo se da nesto ipak uocimo. Zaboravili smo da mirno brojimo, i stajali smo na ostroj ivici pred ogromnom provalijom. Najednom odjeknu grmljavina, strahoviti naboj prolete pored nas, i mi se nehotice scucurismo, kao da bi nas to moglo spasti od gomile kamenja koja je padala; vec poce da zveci sitnije kamenje a mi, ne pomislivsi da ponovo pred sobom imamo pocivku, i srecni sto smo umakli opasnosti, prispesmo u podnozje kupe dok je pepeo jos sipao propisno nam zasuvsi sesire i ramena.

Posto me je Tisbajn radosno docekao, izgrdio i okrepio, mogao sam da narocitu paznju posvetim danasnjoj i novijoj lavi. Stariji vodic je znao da im tacno odredi godine. Ranija lava je vec bila pokrivena pepelom i zaravnjena, a novija, narocito ona koja je lagano tekla, pruzala je neobican prizor; jer kako ona, mileci, neko vreme vuce sa sobom ocvrsle slojeve na svojoj povrsini, to se ipak mora desiti da se oni s vremena na vreme zaustave, uzarena reka jos gura napred i navlaci jedne preko drugih, oni ostanu ukoceni i neobicno nazubljeni; jos cudniji no sto su u slicnom slucaju sante leda kad zajasu jedna preko druge.

Sintija i neofrivolista

Sutradan sam za doruckom ukratko ispricao Sintiji dogadjaje. Razume se, nisam pomenuo Ajlin Sent Kler. Nisam joj ispricao ni - kako bih to nazvao - o viziji Leglea de Fresnoa. A precutao sam i nas susret sa ponocnim konjanikom.

Postoje stvari koje su samo nocu istinite. Nisam bio u stanju da govorim o njima. Bilo me je sramota. Covek se stidi nerazumljivog, iracionalnog, kako kakve dusevne bolesti. Nastojao sam da ne mislim na to. 

Uostalom, bilo je lepo letnje jutro. Na svetu je postojala samo Sintija, i mali prasici dole u majuru, Sintijini ljubimci.

Odsetali smo na breg, seli na travu, suncali se.

Kada je Sintija cutala, bila je predivna. Na brezuljku, iznad majura koji je bio njen, pod velskim suncem, takodje njenim, sa kulama Lanvigana u pozadini, bila je u potpunosti onakva kakvu sam je u svojoj uobrazilji video, i koju sam voleo : mlada gospodarica zamka, naivna i daleko od svih ljudskih nevolja. Samo prasici, pilici i hrastovi u stanju su da razumeju uistinu ovu dirljivu, blago humornu pa, ipak, tako velicanstvenu misteriju koja se ogleda u mladosti devojke, i u mladosti bogate devojke. Siromasna devojka nikad nije uistinu mlada, i u trezvenosti svojih briga vise nalikuje na muskarca.

Sa svojom plavetnom kosom na suncu, Sintija je divno cutala, kao jedan Teokritov stih. Bilo je leto, onaj trenutak u kojem covek moze da poveruje da je vreme stalo i da je sve u najboljem redu. 

Videlo se lepo da joj se u glavi nista ne desava, da se u potpunosti prepusta dobrom osecanju svoje koze, svoga tela. I ja sam se odlicno osecao. 

Ali to nije dugo potrajalo.

Sintija se uznemirila, sela i nervozno izjavila :

- Nemojte misliti da sada ni na sta ne mislim. Ne podnosim devojke koje samo tako zive na svetu.

- Na sta mislite, Sintija ?

- Danas sam u jutarnjim novinama procitala da se broj nezaposlenih u Juznom Velsu ponovo povecao za pet odsto. Ipak je strasno da covek samo sedi na ovom bregu, a pri tom ...

- Dosta ! - uzviknuo sam prilicno neljubazno.

Osecao sam se kao da mi je neko prosuo za vrat kofu hladne vode. Lakse podnosim svakojake izlive bolecivosti nego nepozvano saosecanje bogatog coveka sa siromasnima. Isto tako je neprirodno i neprijatno, kao kada bi neki radnik tvrdio da ne zavidi industrijalcu na njegovom bogatstvu. Neka se klase mrze, to je tako u redu, a mene neka ostave na miru po ovom divnom suncu koje je ionako prava retkost na britanskim ostrvima.

O, Sintija ! ... Bila je toliko dvojaka. Reci koje je izgovarala uopste nisu bile u skladu sa bicem koje sam ja zamislio.

Moja Sintija je bila od onih zena koje padaju u nesvest ako svog dragana zateknu da jede virsle i koje s vremena na vreme opako isamaraju sobaricu - bila je gospodarica zamka koja oholo tronuje u svom malom lirskom zivotu i ne primecuje da pri yom citavi narodi umiru od gladi.

Nisam, medjutim, gubio nadu da je Sintija zaista takva kakvom je ja vidim, samo sto nije bas najbolje bila vaspitana. Krivica je verovatno na njenoj majci, mora da ju je ona naucila, pod uticajem ko zna kakvih razocaranja, onim sujeverjima karakteristicnim za srednju klasu : da je inteligencija vrednost i da je svako covek.

- Sintija, neka siromasan covek saoseca sa drugim siromasnim ljudima, ali vi bi trebalo da budete oholi i nemilosrdni. Kada bi se meni pruzila prilika da budem na vasem mestu ... citav moj zivot nalikovao bi na blago sadisticku predstavu, bio bi uzor nemarnosti, distanciranosti. Knjigu ne bih ni greskom uzeo u ruku, citav dan bih igrao golf ili ako postoji neki jos otmeniji,jos dosadniji sport, njemu bih se posvetio. Putovao bih, razgledao slike i konstantovao, recimo, da je Leonardo sasvim dobar slikar s obzirom na to da je bio puki gradjanin. Malo bih govorio, oholost je mnogo lakse izraziti jednim lepim pokretom. Ne kazem da bi takav zivot bio zabavan, ali udovoljavanje obavezama nikad nije zabavno ...

- Vi biste se menjali sa mnom ?

- Ja ? Smesta.

- Ne razumem. Ja bih mnogo radije bila na vasem mestu. Ziveti za nauku ... u sluzbi istine i humanosti ...

- Budite uvereni da moja nauka nije nikad bila u sluzbi covecanstva. Jer, nema istine, niti humanosti. Postoje samo uopstene istine, mnogobrojne i razne, i postoje ljudi. I uvek me je ispunjavalo izuzetnom radoscu sto moja naucna pregnuca, recimo, oko starog engleskog kovackog zanata, nikom nisu bila ni od kakve koristi. 

- Vi govorite kao da nemate ideale.

- Tacno. Ja sam neofrivolist.

- Po cemu se razlikujete od starih frivolista ?

- Ponajvise po prefiksu "neo". Ovako je uzbudljivije.

Sintija je uplela deciji venac od nekog zutog livadskog cveca, na engleskom se zove dandelion, i sneveselo zurila ispred sebe. Nase dobro prijateljstvo naslo se pred kriticnom tackom. Sada sam veoma pozalio sto sam toliko govorio. Zasto covek uopste i razgovara sa damom, izabranicom svoga srca ? To donosi samo neprijatnosti. 

Ljubio sam joj ruke, nadajuci se oprostaju. Sintija me je na trenutak pogledala, veoma nezno, zatim se uozbiljila i ustala.

- Bojim se da se nas dvoje ne razumemo - rekla je izvestacenim glasom, onako kako je verovatno cula u nekoj pozorisnoj predstavi. Trebalo je mozda jos da doda "gospodine".

I pocela je da prica sa velikim odusevljenjem o svojoj prijateljici, jedinom bicu koje je ipak razume.

Posli smo nazad u dvorac. Ja sam imao napad cutanja, kao i uvek kada mislim da sam ucinio nesto veoma glupo. I osecao sam se, uz to, vrlo nesrecno. 

Tek sada sam primetio koliko mi je vazna ova zabludela gospodarica zamka.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb

Jutro na Miroovoj slici

Polako se stisava buka prouzrokovana dodelom NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Sada vec tradicionalno, nekoliko nedelja pre te tako vazne odluke, krece se po svim dnevnim novinama sa clancima, predvidjanjima, obznanjivanjima uzih i onda jos uzih krugova i lista, stvarajuci tako i kod onih inace neizanteresovanih osecaj nekakvog iscekivanja. Zatim, posle jos malo nagadjanja, saopstava se odluka, (tacno u podne!) te zapocinje jedan haos koji je, eto, ove godine kulminirao i u cinjenici da je drage pisce cak i Olja Beckovic pozvala u Utisak nedelje. Toliko je sve to aktuelno. Danima se onda govori (i pljuje) po ziriju (pojedinacno i onako skupa) po piscima (onima koji nisu dobili i onome ko je nagradu dobio), daju se izjave, polemise se i, sve u svemu, gotovo uvek zakljucuje da je nagradu dobio/la najnezasluzniji pisac medju izabranima, koji su opet, svi zajedno, nejasno kako i zasto uopste na listu i dosli, te se zakljucuje da ta nagrada, zapravo, nista ne vredi. I tako sve dok se ne nadje nesto drugo od opste vaznosti sto ce onda obuzeti carsiju i sire javno mnenje u narednih nekoliko dana ili nedelja. Zaista, sada se vec jedva secam vremena - a do skoro je tako bilo - kada sam , kao neko slabo zainteresovan za ovdasnju knjizevnu scenu, jedva bivala svesna da je ta nagrada dodeljena i jos manje ko ju je dobio; tek dosta kasnije naletela bih u knjizari na natpis ili onu trakicu oko omota na kojoj pise ovogodisnji dobitnik Ninove nagrade. 

Neko bi rekao - ali to je sjajno ! - bolje da se tako raspravlja o piscima i njihovim delima nego o estradi i reality emisijama; medjutim - that's just it : o piscima i knjigama se raspravlja bas kao o razvodu Natase Bekvalac ili o tome ko je za sta proglasen u nekom sou koji se zove zamak ili dvorac. Sa istim bizarnim ukusom za dramu i napetost izvestava se o glasanju zirija kao i o tome kada je Natasa a kada Danilo stigao do advokata i kakav je izraz lica sa sobom poneo pri izlasku odatle. Takodje, sa istim pljuvalackim zanosom se grde nareceni bivsi supruznici kao i clanovi zirija i njihovi izabranici. Internet demokratizacijom sada se pri tom svi nalaze dovoljno vazni i interesantni da sve to dodatno i prokomentarisu, te cestitaju Danilu na novoj devojci ili tese Natasu istim zarom s kojim se hvali ili kudi Cirjanicka. Sve se svodi na nivo zute stampe. Pa ipak, cija god da je taktika i kojim god razlogom da je pokrenuta (trebalo bi pomenuti i iznenadni a izuzetni interes ovih medija i za Bukerove liste i dodele nagrada), ona ipak doprinosi tome da sada prakticno svi znaju da je pomenuta dobila nagradu, kao i to da ju je prosli put dobila Grozdana, te o tome onda pricaju. Koliko sam cula dobitnici ove nagrade, po svim statistikama, zaista postaju tako opste poznati i onda se njihove knjige citaju i kupuju oko 30% vise nego pre. 

Dakle, sta god mislili o nacinu na koji se ova nagrada dodeljuje, ko je dodeljuje i kome se dodeljuje - cinjenica ostaje da ova nagrada zaista jeste i do danas ne samo najpoznatija vec i najprestiznija nagrada svoje vrste kod nas (sto rece ovogodisnja dobitnica - to znamo i vi i ja). Mozemo je osporavati onako kako se osporava Oskar  ili cak Nobel- pa opet, kada uzimamo knjigu u ruke kaogod i film, dopada nam se da vidimo natpis dobitnik ili barem nominovan, bio u najuzem izboru za. Pogotovo onda kada znamo da tu nagradu dobiti nece nekakve kvazi spisateljice takozvanih zenskih romana. Na kraju, u trenucima kada zaista uopste nisam marila za nasu knjizevnost, ova nagrada je ucinila da saznam za postojanje ljudi  poput Pistala, koga sada veoma volim ili pak Gorana Petrovica koga skoro pa obozavam :) Tako, NINu hvala, volim i ovog Velikic Dragana, nagradjeni roman ali i druge knjige; za njega se sada nadam da me nece tuziti sto sad ovde prenosim neke njegove eseje. Radi se o knjizi  O piscima i gradovima koja je zapravo zbirka raznorodnih njegovih sastava koji su kojekude izlazili u stampi a koju sam pre nesto dana zavrsila. Podeljeni u tri grupe, od kojih pisci i gradovi cine dve poslednje grupe, ovi tekstovi lepo su i zanimljivo napisani, neki doduse vise od drugih; od prve grupe, one mozda najlicnije, izdvajam ovu koja mi se svidela - a pri tom je i dovoljno kratka. Druga grupa tekstova, ona o piscima, mi je najinteresantnija i najlepsa; kao da je i sam pisac, mozda iz duznog postovanja, tu dao najvise od sebe. Tako on predivno govori o Tismi, sto sam izdvojila za sledeci put, zatim nadahnuto o Italu Zvevu, (o kome ja od njega cujem prvi put i vec sam povadila sve signature u gradskoj biblioteci), kao i o Sabatu i Nabokovu. Na kraju, treca grupa tekstova posvecena je gradovima u kojima se on nalazio, prolazio njima ili u njima ziveo. Od njih onaj o Becu najdrazi mi je. Napokon evo i tog teksta pracenog Miroovim slikama ...

Postoje slike koje ne mozemo nikada prvi put videti. Master takvog prizora upisan je u nasu memoriju davno, u onom mitskom vremenu kada cula jos nisu razdvojena. U toj Vavilonskoj kuli senzacija zvuk je zapravo miris, a svaka boja ima svoj ukus. Kasnije, pocinjemo da ispisujemo svoje secanje. Talog iskustva modifikuje dozivljaje. Singer je u pravu kad kaze da pisac nije onaj koji se seca, vec onaj koji izmislja vlastito secanje. Secanja svoja i "tudja" (junaka) mozemo izmisljati ukoliko nosimo ceznju za dopisivanjem zivota, vec zato sto svaki pisac zivi u svojim knjigama moguce varijante one jedine stvarnosti. 

Izmisljanje mog secanja pocelo je jednog novembarskog dana 1958. godine. "Beogradski" voz zaustavio se na samoj obali, na koloseku koji nestaje u moru. Imao sam pet godina kada su se moji roditelji preselili iz Beograda u Pulu, najudaljeniju tacku tadasnje Jugoslavije, na samo dno istarskog poluostrva gde se kao u kakvom bunaru okoncavala linija zeleznicke pruge. U rano jutro posmatrao sam kroz prozor taksija gole krosnje stabala stanicnog bulevara. Nebo je bilo nisko. Grane drveca su  se zarivale u guste, kisne oblake koji su kao vrece visili nad pustim ulicama. Sa desne strane pruzala se obala. Ribarski camci, avetinjski nepokretni na uljastoj povrsini zaliva, odjednom su nestali iza zida carinarnice. Levom stranom nizale su se kuce sa vrtovima. Pejzaz provincijske periferije, tamo gde selo usamljenim jednospratnicama sirokih prozora i dvorisnim ogradama postoji kao kakva aplikacija u scenografiji grada. taksi se zaustavio ispred jedne oronule kuce okruzene ogromnim dvoristem sa palmama, grmovima simsira, kalinama i lijanderima. Visoki zid prema ulici bio je obrastao gustim tkanjem lovora. 

Vila "Marija", jedna u nizu kuca podno pulskog Kastela, prvi je sloj palimpsesta - prostor u kojem ce se radjati junaci. Vremenom ce postati nepregledni studio koji nudi polunamestene sobe, mermerni hol sa polukruznim vitrazom iznad ulaznih vrata, prazne vesernice i ostave u suterenu. U dvoristu, koje podseca na zapustenu botanicku bastu, rastu ogledni primerci mediteranske vegetacije. Pod krosnjom kaline odmara se lav od terakote. Sa krova - prostrane terase posute zuckastim sljunkom - kao sa komandnog mosta, pruza se pogled na zaliv i grad. Na tom brodu oplovio sam svih sedam pulskih bregova desifrujuci gradjevine, ulice, trgove.

Verujem da svaki pisac poseduje veoma skroman broj tonova, prizora, sumova i mirisa dozivljenih u ranom detinjstvu, u onom "neistorijskom" periodu svoga zivota, dakle, u vlastitom mitu. Tu su kulise sa kojima ce uvek iznova, u svakoj sledecoj knjizi, graditi svet iznalazeci ono sto je neiscrpno : kombinacije.

Svaki pisac nosi u sebi deo globusa, svejedno da li je to Makondo ili Buenos Ajres, Aleksandrija ili Dablin, itaka ili Trst. Pisanje i jeste vestina pretvaranja unutrasnje mape u sistem znakova. Hajnrik Sliman je, tragajuci za Trojom, koristio Homerove mape. Iako arheolog amater, Sliman je razumeo poruke skrivene u stihovima Ilijade. A irski pisac, Dzems dzojs, sagradio je citav jedan grad dobro proucivsi putanje Odiseja. Sanjao je Dablin u Trstu, Puli, Cirihu. Mnoge ulice starog Trsta preselio je u Dablin, kao sto je osetljivim sluhom dozivao imena iz telefonskih imenika i darivao ih svojim junacima. U "ulicnom namestaju" Dablina prepoznao je onaj nepropadljiv sloj. Duboki slojevi jezika kriju sifre, graficke i zvucne kartice, a ono malo znacenja sto iscuri kao mlaz peska na svetlost dana nazivacemo koincidencijom, sudbinom.

Knjizevna radionica je skladiste. Kreacija se sastoji u nacinu pretrazivanja tog skladista. Talog iz kojeg svaki pisac gradi svoj literarni svet jedinstven je i neponovljiv kao otisak prsta. Rad na rukopisu podrazumeva podizanje studija gde ce se culne senzacije oslobadjati taloga. Ponekad, na dnu sita, u mulju, blesne zrno zlata.

Bio sam vec student kada mi je do ruku dosla jedna istorija slikarstva dvadesetog veka. Polako sam listao strane sa reprodukcijama. Mnoge sam vec prepoznavao, ne praveci razliku da li sam ih video u nekom od svetskih muzeja ili u kakvoj knjizi. I onda zastajem zbunjen slikom koja kao da oduvek postoji zapisana u mojoj memoriji : tako poznati vrt sa kucom u pozadini, prizor sa periferije grada u kojem sam odrastao. I taj magarac, obavezni inventar Istre, prisutan u svakom selu. Neobicna geometrija neba i filigranski uredjen povrtnjak. Vegetacija koja kao paucina drzi na okupu svet omamljujuce tisine. Izgubljeni raj. Kuca koja dise jer, nema sumnje, enterijer je nastanjen. Iza visokog zida koji doziva ogradu pulske carinarnice naslucujem avetinjski nepokretne ribarske camce. I znam da je rano jutro na toj Miroovoj slici, da stanari ville rustice jos spavaju troseci snom pesak svoje bezimene istorije. Izvan paucinaste vegetacije pruza se terra incognita. Po talasima neba plove krosnje stabala. 

Ruski pisac Gajto Gazdanov davno je zapisao : "Ali svaki dogadjaj pre nego sto se dogodi u stvarnosti vec postioji. Pamcenje - to je vid uperen unatrag. Ali postoje i ljudi koje je Bog smestio ispred njihovog zivota. Zamislite da stojite negde daleko, na kraju duge staze koju osvetljavaju bakljom. Plameni barjak vam se priblizava, on osvetljava usput gradove u kojima cete ziveti, lica ljudi koje cete sresti, tela zena koje cete voleti."

Miroova slika je oduvek u meni. Arhiv sakupljen tokom kratke voznje taksijem jednog novembarskog jutra 1958. godine na pulskom bulevaru "Stacione".