Goethe : Italianische Reise - Venecija

Tako je, dakle, u knjizi sudbine na mom listu pisalo da cu dvadeset osmog septembra 1786. godine, uvece, po nasem vremenu u pet, prvi put ugledati Veneciju, uplovivsi iz Brente u lagune, i da cu ubrzo potom stupiti u ovu sudesnu varos na ostrvima, u ovu dabrovsku republiku, i posetiti je. I tako, Bogu hvala, Venecija za mene nije vise puka rec, i nije prazno ime, koje me je toliko puta plasilo, mene, smrtnog neprijatelja zvucnih reci bez smisla.

Osam dana od kako je poceo da zabelezava dozivljaje sa svog putovanja ka Italiji, prosavisi, izmedju ostalog, kroz Minhen, Brener, Trijent, Torbole, Malcezine, Veronu, Vicencu i Padovu, Gete je dosao do Venecije. Odmah posto je prispeo krenuo je, sam sebi kao vodic i pratilac, da obilazi grad koji se moze porediti jedino samim sobom; uronio je u lavirint venecijanskih ulicica, prolazio pored kanala, pronasao most Rijalto, posmatrao zivopisan prizor venecijanskih gospodja i gospodjica koje su se iskrcavale sa brodica kako bi, na Miholjdan, dospele do crkve, i onda, umorivsi se, i sam seo u jednu gondolu : da sebi pruzim suprotan prizor, povezao kroz severni deo Velikog kanala, oko ostrva Svete Klare, usao u lagune pa u kanal Djudeke, i dospeo do Markovog trga; tada se najednom osetih  suvlasnikom Jadranskog mora, kao sto se oseca svaki Venecijanac kad se zavali u svoju gondolu. Sledeceg dana on je vec sebi nabavio plan grada, te se popeo na toranj Svetog Marka, sto je i inace cesto cinio u , za njega novim gradovima, kako bi pribavio sebi jedan opsti pogled i vizuru. U Veneciji on je ostao do 14. oktobra; za ovih nesto vise od dve nedelje provedenih u Serenisimi Gete je obilazio znamentisti, umetnicke zbirke ali i veoma revnosno posecivao pozorisne ulicne predstave, posmatrao narod, proucavajuci njihov karakter, ali je, pored svega toga i redovnog pisanja o svojim utiscima,on jos stizao i to da posmatra skoljke i rakove satima na obali mora. O umetnickim sudovima nekom drugom prilikom; evo sta je pored toga jos Gete primetio tokom ovog svog boravka a sto je meni bilo zanimljivo.

4. oktobra

Preko dana na trgu i obali, u gondolama i palati, kupci i prodavci, prosjaci, ladjari, susetke, advokati i njihovi protivnici, sve to zivi i juri i pasti se, govori i kune se, vice i nudi, peva i igra, proklinje i galami. A uvece odlaze u pozoriste i gledaju i slusaju zivot svoga dana, vesto sastavljen, skladnije doteran, protkan bajkama, zahvaljujuci maskama udaljen od stvarnosti, ali priblizen zahvaljujuci moralu. Tome se oni detinjasto raduju, ponovo vicu, tapsu i galame. Od jutra do mraka, bolje reci od ponoci do ponoci, sve je uvek jedno isto. 

Ja pak tesko da sam nekoga video da igra prirodnije od tih maski, onako kako je moguce postici jedino vezbom i pri izuzetno srecnom telesnom sastavu.

Dok ovo pisem, dizu grdnu buku na kanalu pod mojim prozorom, a ponoc je prosla. Oni i u dobru i u zlu uvek zbog neceg moraju da su na okupu.

6. oktobra

Na jucerasnjoj tragediji sam puno naucio. Prvo, cuo sam kako Italijani izgovaraju i deklamuju svoje jampske jedanaesterce, a zatim, shvatio sam kako je Goci mudro spojio maske sa tragicnim figurama. To je pravo pozoriste za ovaj narod; jer on zeli da bude dirnut na grub nacin, on ne saucestvuje nezno i od srca u sudbini nesrecnog lica, on se raduje samo ako junak dobro govori; jer oni mnogo drze do pricanja, a zatim hoce da se smeju i da cuju kakvu budalastinu. 

Oni se prema pozorisnom komadu ne odnose drukcije do kao prema necemu stvarnom. Kad je tiranin pruzio svom sinu mac i zatrazio da ovaj ubije svoju rodjenu zenu, koja je stajala pred njim, narod poce glasno da pokazuje svoje nezadovoljstvo zbog ovog zahteva, i malo je trebalo pa da se predstava prekine. Trazili su da stari povuce svoj mac, cime bi, razume se, iduce situacije u komadu bile onemogucene. Najzad se pritesnjeni sin odluci, pridje do rampe i ponizno zamoli da se samo jos koji casak strpe, pa ce se sve ipak udesiti po njihovoj zelji. S umetnicke tacke gledista, medjutim, ta je situacija s obzirom na okolnosti bila besmislena i neprirodna, a ja sam hvalio narod zbog njegovog osecanja. 

Sad bolje razumem duge govore i silna raspravljanja u grckoj tragediji. Atinjani su jos vise voleli da slusaju kako se govori, i jos bolje su se u to razumevali od Italijana; oni su mnogo naucili u sudnicama, gde su se bavili po vasceli dan.

7. oktobra

Za veceras sam narucio cuveno pevanje ladjara, koji pevaju Tasa i Ariosta na svoje sopstvene melodije. To se zaista mora naruciti, jer je neuobicajeno i pre se moze reci da spada u upola iscezla starinska predanja. Po mesecini sam usao u jednu gondolu, a jedan pevac je bio napred, drugi pozadi; poceli su svoju pesmu, naizmenicno pevajuci stih po stih. Melodija, koju poznajemo zahvaljujuci Rusou, predstavlja sredinu izmedju korala i recitativa, i uvek zadrzava isti hod, ne vodeci racuna o taktu; modulacija je takodje jednaka, samo sto prema sadrzini stiha, pomocu neke vrste deklamacije, menjaju kako ton tako i ritam; a sto se tice duha i zivota pesme, oni se mogu shvatiti iz ovog sto sledi.

Necu ispitivati na koji nacin je nastala melodija; tek, ona je vanredno prikladna za kakvog dokonog coveka, koji nesto modulira za sebe i takvom pevanju podmece pesme koje zna napamet.

Prodornog glasa - narod pre svega ceni snagu - on sedi u barci kraj obale nekog ostrva ili kanala i gromko peva svoju pesmu da odjekne dokle god moze. Ona se siri nad mirnom vodenom povrsinom. U daljini je cuje neko drugi, koji poznaje melodiju, razume reci, i odgovara sledecim stihom; na ovo prvi odvraca, i tako jedan stalno predstavlja odjek ovog drugog. Pesma traje po cele noci, i zabavlja ih a ne umara. Sto su udaljeniji jedan od drugog, to pesma moze postati drazesnija; i ako se slusalac nalazi izmedju njih dvojice, onda je na pravom mestu.

Da bi mi omogucili da i ovo cujem, iskrcali su se na obali Djudeke i razdvojili se, posavsi na razne strane kanala; ja podjoh gore-dole izmedju njih, tako da sam uvek napustao onoga koji je trebalo da pocne sa pesmom, a priblizavao se onome koji je prestao. Tek tada sam otkrio smisao tog pevanja. Kao udaljeni glas to izvanredno neobicno zvuci, poput neke tuzbalice u kojoj nema tuge; ima u tome nesto neverovatno, sto dira do suza. Ja sam to pripisivao svom raspolozenju; ali moj stari mi rece "Cudno je kako ta pesma raznezi coveka, utoliko vise  ukoliko se bolje peva." Preporucio mi je da, ako mogu, cujem zene sa Lida, a narocito one iz Malamoka i Palestrine, jer i one, rekao je, pevaju Tasa na istu ili slicnu melodiju. Dodao je : "Kad im muzevi isplove na more da love ribu, one imaju naviku da uvece posedaju na obalu i da prodornim glasom zapevaju te pesme, sve dok iz daljine ne zacuju glasove svojih muzeva, pa tako razgovaraju s njima." Zar to nije veoma lepo ? A ipak, lako je zamisliti da slusalac u blizini moze tek neznatno uzivati u takvim glasovima, koji se bore s morskim valima. Ali ovako smisao ovog pevanja postaje ljudski i istinit, i melodija, nad cijim smo mrtvim slovima malocas razbijali glavu, postaje ziva. To je pesma usamljenika, upucena u daljinu i prostranstvo da je neko drugi, prozet istim osecanjima, cuje i odgovori na nju.

9. oktobra

Samo kad bi odrzavali vecu cistocu u svom gradu, sto je koliko neophodno toliko i lako, i zaista izvanredno vazno za vekove koji dolaze. Doduse, sada je pod pretnjom velike kazne zabranjeno da se u kanale prosipa bilo sta i da se u njih baca djubre; ali pljusku koji se naglo sruci ne moze se zabraniti da podigne sve smece koje je sacisceno u kutove i da ga ponese u kanale, ili cak, sto je jos gore, da ga povuce u slivnike, koji su namenjeni samo za oticanje vode, i da ih toliko zagusi da glavnim trgovima preti opasnost da budu poplavljeni. Video sam kako su zacepljeni i prepuni vode cak i neki slivnici na malom Trgu svetog Marka, koji su inace, kao i na velikom, veoma pametno postavljeni.

U kisovite dane svuda je nepodnosljivo blato, svi psuju i proklinju, dok se penju na mostove i silaze s njih prljaju ogrtace, "tabare", koji inace cele godine vuku, a kako ceo svet ide obuven u plitke cipele i carapre, to prskaju jedni druge i grde, jer nisu se ukaljali obicnim blatom, vec onim sto najeda. Ali kad se vreme prolepsa, niko zivi ne misli na cistocu. Kako je tacna ona rec : publika se uvek zali da je lose posluzuju, a ne ume nista da preduzme da bi je bolje posluzivali. Ovde bi sve moglo odmah da se ucini, samo kad bi suveren to hteo.

Goethe : Italianische Reise - prvi utisci iz Italije

Septembra 1876. godine Gete se otisnuo na dugo i gotovo opsesivno zeljeno putovanje ka Italiji. O ovom svom putovanju, odnosno o njegovom krajnjem odredistu, Gete nije nikoga obavestio vec se krisom iz Karlsbada zaputio ka Italiji, gde je onda ostao gotovo dve godine : u Vajmar se vratio juna 1788. godine. Tokom ovog vremena provedenog u inostranstvu Gete je mnogo pisao : pre svega dnevnik ali i pisma koja je, zajedno sa tim dnevnickim zabeleskama, potom slao prijateljima u Nemackoj. Od ovih vecina posiljaka bila je adresirana na gospodju fon Stajn sa kojom je u Vajmaru Gete odrzavao veoma bliske, pa cak i romanticne veze. Medjutim, iako je ona sve te papire brizno cuvala, medju ovim zapisima nedostaje jedan veoma bitan deo te je Geteov dnevnik sacuvan samo do njegovog polaska za Napulj : naime, iz nepoznatih razloga Gete je sam unistio one beleske koje su se odnosile na dalji tok njegovog putovanja, medju kojim je i njegov takozvani drugi boravak u Rimu, dug gotovo godinu; stoga se to vreme njegovog zivota ponekad naziva Geteovom izgubljenom godinom. Na osnovu sacuvanih dnevnika i pisama koje je prijateljima upucivao, Gete je potom, tri decenije kasnije, sastavio knjigu Putovanje po Italiji, koje je na taj nacin neka vrsta nastavka njegovog autobiografskog dela  Iz mog zivota. Poezija i stvarnost, koje je pre ovoga dovrsio. Drugi boravak u Rimu nastao je jos kasnije, tek oko 1829. godine i cini posebno delo. Putovanje po Italiji tako ne predstavlja originalan Geteov dnevnik niti njegova originalna pisma iz tog perioda - to je jedno kasnije literarno uoblicenje ovih zabelezaka koje je potom on dosta i menjao, dodajuci ili razradjujuci pojedine epizode, menjajuci stil pisanja i izbacujuci sva licna obracanja prijateljima kakva su pisma originalno sadrzala.

Tokom ovog putovanja Gete je doziveo jedan duboki i sveprozimajuci preobrazaj : od mladog Sturm und Drang pesnika, svog u zanosu, Gete se okrenuo klasici. Ova promena odrazila sa kako u njegovim knjizevnim delima tako i u celokupnom nacinu posmatranja i razmatranja sveta oko sebe, sto se ogledalo i u drugim njegovim, van-knjizevnim, aktivnostima i naporima. Cinjenica da je od tog putovanja do objavljivanja ovog dela proslo tri decenije govori o nemogucnosti da stari Gete, vec odavno potpuno drugi covek, govori i misli na nacin mladoga koga taj preobrazaj tek ceka. Pa ipak, iako bi svakako bilo zanimljivije citati njegova stvarna i neposredna zapazanja iz tog perioda, i ovako sredjivan tekst nudi mnoge zanimljivosti.

Zasto je uopste preduzeo ovo putovanje u ovom trenutku svoga zivota Gete objasnjava ovako :

Meni su sada vazni samo culni utisci, koje ne moze dati nikakva knjiga, nikakva slika. U pitanju je to da ponovo steknem zanimanje za svet, da iskusam svoj posmatracki duh i da ispitam dokle sam doterao sa svojom naukom i znanjima, da li mi je oko bistro, cisto i vedro, koliko mogu da shvatim na brzinu, i da li mogu izbrisati bore koje su se urezale i utisle u moju dusu.

No, sto se vise priblizavao Italiji Geteovo raspolozenje se popravlja i menja, te on pada u zanos pred razlikama u flori i kamenju koje veoma pazljivo posmatra i belezi, kao sto to cini i sa vremenskim prilikama. Pred prirodom se on uznosi i vec nadomak Italije on oseca to podneblje kao svoj dom.

A kad padne vece i kad blagom vazduhu malobrojni oblaci pocivaju uz planine, a na nebu vise stoje nego sto se krecu, i kad odmah po zalasku sunca pocne da se oglasuje cvrcanje zrikavaca, covek se u svetu ipak oseti kao kod kuce, a ne kao lutalica ili prognanik. Uzivljavam se u to osecanje, kao da sam ovde rodjen i vaspitan pa se sada vracam sa Grenlanda, s lova na kitove.

Kad bi moje ushicenje zbog svega ovoga cuo neko ko zivi na Jugu ili dolazi s Juga, taj bi me smatrao veoma detinjastim. Ali, ja sam odavno znao ono sto ovde iskazujem, znao celo vreme sto sam ga pretrpeo pod onim namrgodjenim nebom, i sada sam voljan da ovu radost osetim kao izuzetak u kojem bi, kao u vecitoj prirodnoj neophodnosti, vazda trebalo da uzivamo.

Evo jednog dela na samom pocetku Geteovog otkrivanja Italije u kome se govori o ljudima i njihovom nacinu zivota.


Torbole, 12. septembra

Po vecernjoj svezini sam posao u setnju, i sad zbilja vidim da se nalazim u novoj zemlji, u sasvim stranoj okolini. Ljudi zive nemarnim, dembelskim zivotom : prvo, na vratima nema brava; gostionicar me je medjutim uveravao da mogu biti sasvim miran, cak i kad bi sve sto imam pri sebi bilo od samih dijamanata; drugo, prozori su zatvoreni masnom hartijom mesto staklom; trece, nedostaje jedna veoma neophodna odaja, tako da se covek ovde prilicno priblizava stanju u prirodi. Kad sam upitao domaceg slugu za izvesno mesto, on mi pokaza na dvoriste. "Qui abasso puo servirsi!" Ja upitah "Dove?" - "Dappertutto, dove vuol!" odgovori on ljubazno. Svuda se pokazuje najveca bezbriznost, ali zato zivota i zaposlenosti ima na pretek. Susetke celog dana brbljaju i vicu, a sve su u isti mah u nekom poslu, sve imaju nesto da obave. Jos nisam video dokonu zenu.

Verona, 17. septembra

U zemlji u kojoj ljudi uzivaju u danu, ali se narocito raduju veceru, veoma je znacajan trenutak kad pocne da se smrkava. Onda prestaje rad, onda se covek vraca sa setnje, otac zeli da vidi cerku kod kuce, dan se okoncao; ali tesko da mi Kimerci znamo sta je to dan. Nama je, u vecitoj magli i sutonu, svejedno da li je dan ili noc; jer koliko vremena zaista mozemo setati i uzivati napolju ? Kad ovde padne mrak, sasvim je izvesno da je prosao dan, koji se sastojao od veceri i jutra, dvadeset cetiri sata su prozivljena, nov racun pocinje da se pise, zvona zvone, citaju se brojanice, sluzavka sa zapaljenom svetiljkom stupa u sobu i kaze : "Felicissima notte!" Ovaj trenutak se menja u svako godisnje doba, a covek, koji ovde zivi punim zivotom, ne moze se pobrkati, jer se ni jedno uzivanje njegovog zivota ne odnosi na cas, nego na doba dana. Kad bi se narodu nametnuo nemacki nacin brojanja casova, to bi ga zbunilo, jer njegov nacin je najprisnije protkan sa njegovom prirodom. Sat i po ili sat pre mraka plemstvo pocinje da izlazi u kolima; idu na trg Bra, dugom i sirokom ulicom ka Porta nuova, izlaze kroz kapiju, obilaze oko grada, a kad zvona oglase noc, sve se vraca. Delom se dovoze pred crkve, da odmole "Ave Maria della sera", delom se zaustavljaju na trgu Bra, kavaljeri prilaze kocijama, razgovaraju sa damama, i to traje neko vreme; nijednom nisam sacekao kraj. Pesaci ostaju do kasno u noc. Danas je palo taman toliko kise da pokupi prasinu, i to je zbilja bio zivahan i veseo prizor ... Ali ako hocu da kazujem casove na ovdasnji nacin, onda moram znati da je podne u sedamnaest sati, na to dodajem jos dva i kazem devetnaest sati. Kad se o tome prvi put slusa i razmislja, izgleda da je to veoma zamrseno i tesko izvesti; ali covek se vrlo brzo navikne i nadje da je ovaj posao zabavan, kao sto i narod uziva u vecitom racunanju i preracunavanju, poput dece kad se nadju pred teskocama koje lako mogu savladati. Oni ionako neprestano vitlaju prstima po vazduhu, sve izracunavaju u glavi i rado se bave brojevima.

Narod je ovde vrlo zivahan i uskomesan, a narocito veselo izgleda u nekim ulicama u kojima se jedni do drugih nalaze radnje i zanatlijski ducani. Tu se pred prodavnicom ili radionicom ne nalaze vrata; ne, nego je kuca otvorena celom sirinom, pa pogled dopire do dna prostorije i vidi sve sto se u njoj desava. Krojaci siju, obucari izvlace konac i kuckaju, svi upola na ulici; stavise, radionice cine jedan deo ulice. Uvece, kad se upale svece, to izgleda veoma zivopisno.

Na trgovima je u pijacne dane velika guzva. Nepregledne hrpe povrca i voca, bela i crna luka koliko dusa iste. Uostalom, oni vicu, saljakaju se i pevaju po ceo bogovetni dan, gadjaju jedni druge i gusaju se, i neprestano podvriskuju i smeju se. Blag vazduh i jevtina hrana omogucuju im da lako zive. Ko god moze, nalazi se pod vedrim nebom.

Nocu tek pocinje pravo pevanje i galama. Pesmica o Malbrou cuje se na svim ulicama, zatim cimbalo, pa violina. Vezbaju se da zvizdanjem podrazavaju svaku pticu. Svuda se razlezu najcudniji zvuci. Blaga klima daje i sirotinji ovakvo naglaseno osecanje zivota, pa cak i sama senka naroda jos izgleda dostojna postovanja.

Necistoca i neudobnost kuca, sto nama toliko pada u oci, istog je porekla : oni su stalno napolju, i u svojoj bezbriznosti ni na sta ne misle. Narodu je sve potaman; ljudi iz srednjih slojeva takodje zive od danas do sutra; bogat i otmen svet se zatvori u svoje stanove, koji takodje nisu toliko udobni kao na Severu. Njihova drustva se okupljaju u javnim prostorijama. Predvorja i stubista su sva opoganjena, i to je sasvim prirodno. Narod uvek oseca svoje prece pravo. Bogatas moze biti bogat i zidati palate, plemic ima pravo da vlada, ali ako podigne kakvo stubiste, kakvo stubiste, kakvo predvorje, narod se njima sluzi da zadovolji svoje potrebe, a on nema nista prece no da se sto je moguce brze oslobodi onoga sto je unosio u sebe sto je moguce cesce. Ako neko nece to da trpi, on ne treba da izigrava velikog gospodina, to jest ne treba da izigrava velikog gospodina, to jest ne treba da se pravi kao da jedan deo njegovog stana pripada publici; on zatvara svoja vrata, i dobro je i tako. U javnim zgradama narod tek pogotovo ne dozvoljva da ga lise njegovih prava, i to je ono na sta se stranci zale u celoj Italiji.

Danas sam, setajuci po gradu, na vise mesta pomatrao odecu i ponasanje ljudi, a narocito srednjeg staleza, koji se vrlo cesto srece i pokazuje vrlo zaposlen. Svi oni u hodu masu rukama. Lica iz viseg staleza, koja u izvesnim prilikama nose mac, masu samo jednom, jer su navikla da im leva miruje.

Iako narod veoma bezbrizno obavlja svoje poslove i zadovoljava svoje potrebe, ipak vrlo ostro opaza sve sto je strano. Tako sam prvih dana mogao primetiti da je svako zagledao moje cizme, posto se njima, kao skupom obucom, ovde ne sluze cak ni zimi. Sada, kada nosim cipele i carape, niko me vise ne posmatra. Ali cudno im je bilo sto jutros, dok su svi hitali tamo-amo sa cvecem, povrcem, belim lukom i raznom drugom robom sa pijace, njihovom pogledu nije promakla grancica cempresa koji sam nosio u ruci. Na njoj je visilo nekoliko zelenih sisarki, a osim toga sam drzao nekoliko rasvetalih grancica kapra. Svi su, i veliko i malo, gledali u moje prste, i izgleda da su svasta mislili.

Lupercalia

Prvo Faunovo svetiliste sagradio je Euandar na severozapadnom podnozju Palatina. Ovde je, pokraj pecine Luperkal, svake godine na dan 15. februara svekovan jedan od najstarijih rimskih praznika - Luperkalije (Lupercalia). To je praznik pastira, koji se proslavljao da bi se stoka zastitila od vukova i da bi se mnozila stada. Svecanost je otpocinjala kod Luperkala, prinosenjem na zrtvu jarca, koze i psa, i to u prisutvu Jupiterovog svestenika (flamen Dialis). Posle ovoga, zrtveniku su prilazila dva mladica iz uglednih rimskih porodica da bi svestenici dotakli njihova cela krvavim zrtvenim nozevima. Posto bi im otrli krv vunom umocenom u mleko, mladici su morali da se dva puta glasno nasmeju. Drugi deo svecanosti sastojao se u utrkivanju nagih mladica (Luperci), zaogrnitih kozjom kozom, oko Palatina. Oni su kaisevima od koze zrtvovanih zivotinja udarali sve prolaznike, prvenstveno zene. Praznik je zavrsavan gozbom. 

Prvi deo ove praznicne ceremonije obavljan je radi pokajanja i ociscenja od greha, dok je drugi deo svetkovine povezan s ritualima koji pospesuju plodnost. 

iz Recnika grcke i rimske mitologije Dragoslava Srejovica i Aleksandrine Cermanovic Kuzmanovic

Praznik Luperkalija ime je dobio od reci lupa, sto znaci vucica, tacnije od pecine Luperkal u kojoj se vucica starala o blizancima Romulu i Remu, pre nego sto je na njih naisao pastir Faustul. Ovaj dobri pastir odveo ih je svojoj kuci gde su se on i njegova zena potom brinuli o braci. U anticko vreme jedna od turistickih atrakcija Rima bila je i Faustulova koliba koja se nalazila na jugozapadnoj strani Palatina. Na zalost, ovaj dobri pastir izgubio je zivot pokusavajuci da izmiri zavadjenu bracu, te je potom sahranjen na samom forumu.  Sto se tice pecine Luperkal - ona se takodje nalazila na Palatinu; pre tri godine pojedini italijanski arheolozi objavili su da su ovu pecinu nasli i to ispod Avgustove kuce. Ovo je znacajno stoga sto je Avgust, dok je jos bio samo Oktavijan, ozbiljno razmisljao da promeni svoje ime u Romul; ovo nije ucinjeno stoga sto se po jednom predanju njegov zivot zavrsio poprilicno nasilnom smrcu. Medjutim, ima dosta i onih koji ovakvu identifikaciju te podzemne prostorije opovrgavaju : s obzirom da je njen svod prekriven skoljkama smatraju da je bi to pre bio nekakav groto, odnosno - nimfeum.  

Rodin et la photographie

Pre tri godine u Rodenovom muzeju u Parizu otvorena je izlozba Rodin et la photographie na kojoj su, kako sam naziv izlozbe sugerise, prikazane fotografije vezane za Rodena i njegovo stvaralastvo. Tema ove izlozbe vrlo je zanimljiva obzirom da iako sam Roden nije, za razliku recimo od Dega, mnogo mario za fotografiju kao medij niti njome eksperimentisao, ipak jeste otvorio svoj atelje (bolje reci - svoja ateljea) mnogim fotografima svog vremena. Zapravo, iako je smatrao da je umetnik taj koji donosi istinu - dok fotografija laze, Roden je bio verovatno prvi vajar koji je fotografiju koristio kako za svoj promotivni materijal - u vidu kataloga dela i slicno - tako i da bi pokazao i ovekovecio svoj stvaralacki proces. Za ovakvo koriscenje fotografije Roden je imao mnogo razloga : prva bitna skulptura kojom se predstavio Parizu nakon stranstvovanja u Belgiji - Bronzano doba - izazvalo je skandal, prvi u nizu koje ce izazvati Rodenova dela i , verovatno, najdramaticniji : Roden je ovom prilikom bio optuzen da je koristio odlivke zivog tela. Ovakva saputanja pratila su ga jos iz Brisela gde je ovo svoje prvo veliko delo, figuru stojeceg muskrca, izlozio po prvi put pod nazivom Pobedjeni muskarac. Ovu skulpturu on je 1876. prijavio Salonu koji ju je prihvatio mada ne bez dvoumljenja zbog skandala. Roden tada pise pismo predsedniku zirija moleci ga da mu da priliku da svoje delo brani :

Zbog tih uzasnih sumnji koje je ziri izneo, osecam da su mi opljackali plodove rada. Nasuprot onome sto ljudi misle, nisam koristio zivi model za odlivanje svoje figure, nego sam na njenu izradu ulozio godinu i po dana rada; tokom tog perioda moj model je skoro stalno dolazio u atelje kod mene. Pri tome, utrosio sam svu moju ustedjevinu radeci na figuri za koju se nada, da ce poznjeti uspeh i u Parizu, kao sto se to desilo u Belgiji, posto delo izgleda dobro - jedino je postupak bio napadnut. Koliko mi je samo bolno da otkrijem da delo ne moze biti zaloga moje buducnosti ! Kako je bolno videti da je odbaceno zbog nedostojnih sumnji !

Rodenovi prijatelji iz Belgije svedocili su, pismenim putem u njegovu korist dok je on vec i tada imao neke fotografije svog modela - belgijskog vojnika Ogista Nejta - i svoje skulpture, ali izgleda da nista od ovoga nije preterano impresioniralo ziri. Cetiri godine kasnije, kada je ministar za lepe umetnosti pozeleo da otkupi bronzani odlivak ove skulpture, oformljena je komisija koja je trebalo da konacno ekspertizom utvrdi istinu o ovom delu. Na zalost, ova komisija nije poverovala da je Roden sposoban da ovakvo delo napravi bez pravljenja kalupa po odlivku (takozvani sirmulaz). U tom trenutku svi vazniji i vidjeniji skulptori u Parizu potpisuju Rodenovu izjavu o nastanku ovog dela, potvrdjujuci da je on zaista veoma talentovan i sposoban.  Bronzano doba je izliveno u bronzi te prikazano na Salonu 1880. godine gde je osvojio medalju trece klase. Sada u svetu postoji sest odlivaka od kojih je jedan u Orseju (upravo onaj izliven 1880. godine) a drugi u Muzeju lepih umetnosti u Budimpesti.

Kao sto sam napomenula - Roden nije smatrao da fotografija pokazuje pravo stanje stvari i to objasnjava ovako :

[vajar] prikazuje prelaz iz jedne poze u drugu - otkriva kako prva klizi u drugu. U njegovom delu vidimo deo onoga sto je bilo i otkrivamo deo onoga sto ce biti. [...] Sad, na primer, dok moj sveti Jovan predstavljen sa oba stopala na tlu, verovatno je da bi neka trenutna fotografija istog modela, dok cini isti pokret, pokazala da je zadnja noga vec diignuta s tla i krenula prema prednjoj. [...] Tacno je, sad, da bi iz tog razloga fotografisani model izgledao prilicno nespretno, kao ukocen paralizom i okamenjen u svojoj pozi. [...] I tako je umetnik onaj koji je verodostojan, a fotografija laze, posto se u stvarnosti vreme ne zaustavlja, pa ako umetnik postupa tako da stvara utisak pokreta kojem je, inace, potrebno nekoliko trenutaka da bi u stvarnosti bio izvrsen, njegovo delo je svakako manje konvencionalno od naucne slike u kojoj je vreme odjednom obesnazeno.

Pa ipak, i pored ovakvih shvatanja a mozda upravo i stoga sto je od skandala sa Bronzanim dobom zeleo da ima dokaz svog stvaralackog procesa, Roden saradjuje sa mnogim fotografima, pa cak i vise od toga : on nije pasivni model koji se portretise, kao sto to nisu ni njegova dela : on upravlja tim fotografskim sesijama, odredjujuci postavku, kompoziciju, svetlo, ugao. Na ovaj nacin nekakvog prosvecenog apsolutizma Roden je upravljao svojim fotografima, retko im dopustajuci donosenje kreativnih odluka. Pa ipak, senzibiliteti ovih fotografa bili su razliciti kao i njihovo umece. Zato postoje one bolje i one losije fotografije. Oni kojima je on veoma malo prepustao bili su tako Victor Pannelier, Eugène Druet i Jacques-Ernest Bulloz; oni koji su mu se vise dopadali - a to su pre svega bili mladi fotografi foto piktorijalizma i foto secesije ponikli na delu Stiglica - bili su, pre svega Edward Steichen, Gertrude Kasebier, Stephen Hawels i Henry Cole. Razlog zasto su mu se ovi fotografi toliko svidjali lezi u eksperimentima koje su oni izvodili pri cemu su fotografije cesto dobijale kvalitet slikanog ili crtanog umetnickog dela koje je najvise licilo na crtez kredom. Iako su Rodenovi crtezi (bilo da su to skice za skulpture ili pak samostalna dela, poput ilustracija za Bodlerovo Cvece zla) prilicno poznati manje poznat podatak jeste da se i Roden bavio slikanjem i akvarelom pa je cak izradio i nekolike grafike, narocito dok je boravio u Engleskoj; stoga nije tesko zamisliti njegov afinitet prema fotografima foto piktorijalizma koji su tezili da svojim fotografijama postignu (tehnikom i eksperimentom ali takodje i kompozicijom i izborom teme) efekat slikanog dela. 

Ove fotografije, Stajhenove i drugih fotografa, vazne su kako iz razloga sto preko njih mozemo videti Rodenov atelje i zamisliti tadasnji njegov zivot, takodje i prevashodno zbog toga sto one neretko prikazuju Rodena pri radu i njegova dela u nastajanju, te se moze rekonstruisati stvaralacki proces, genezu i sazrevanje umetnicke ideje, pa cak i prepoznati ono sto sada, mozda, vise i ne postoji. Neke od ovih fotografija vec se nalaze u postu na Casa del ...

Od ovih fotografa najznacajniji a i meni najinteresantniji svakako je Edvard Stajhen, americki fotograf koga je Roden prvi put upoznao oko 1900. godine : Stajhen je tom prilikom pokazao Rodenu svoj portfolio u nadi da ce se Roden onda odluciti da mu poveri fotografisanje njegovih dela i njega samog. Ovo se tako i desilo; Stajhen je vise puta posecivao Rodena, u Parizu a potom i u Medonu, gde su nastale najpoznatije Stajhenove fotografije i, uopste, fotografije Rodena i njegovih skulptura. Od ovih svakako najpoznatije jesu Stajhenove fotografije spomenika Balzaku, jos jedne problematicne skulpture koja je izazvala skandal. Stajhen je ovu skulpturu, koja je, odbijena, stajala kao model u Medonu, fotografisao nocu, praveci pauze od petnaestak minuta do sat vremena i slikajuci je iz raznih uglova. Ovim fotografijama Roden je bio toliko zadovoljan da je rekao Stajhenu odajuci mu priznanje : To je Hrist u divljini ... Vase fotografije ce omoguciti svetu da razume mog Balzaka.  

Vila u Medonu - iz Rilkeovog predavanja

Pored toga sto je napisao monografiju o Rodenu Rilke je drzao i mnoga predavanja po Evropi na temu Rodenove umetnosti. Jedno ovakvo predavanje Sluzbeni glasnik je stampao pridruzivsi ga monografiji. Izmedju ostalog Rilke tu govori i o Medonu u kome je i sam ziveo tokom 1905. i 1906. godine dozivevsi Rodenovu svakodnevnicu.

Zivot je tamo postao umnogome prostraniji, kuca (jednospratna Villa des Brillants, s visokim krovom u stilu Luja Trinaestog) bese malena i od onda je nisu dogradjivali. Bio je tu vrt, koji je svojim radosnim vrvezom sudelovao u svemu sto se dogadjalo, a daljina se prostirala tik pred prozorom. Ono sto se sirilo u novim okolnostima i sto je bez prestanka trazilo nove prigradnje, nije bio gospodar ove kuce, bile su to njegove ljubljene stvari, koje je sada trebalo maziti. Za njih je sve bilo ucinjeno; jos pre sest godina - seticete se toga - preneo je izlozbeni paviljon Pont de l'Alma u Medon, i prepustio taj svetli, visoki prostor napolju stvarima, koje su ga sada ispunjavale u stotinama.

Pored ovog "Muzeja Roden" postepeno je izrastao muzej veoma licno probranih antickih statua i fragmenata, sa grckim i egipatskim radovima, od kojih bi pojedine stvari bile uocene i u dvoranama Luvra. U drugoj prostoriji stoje iza atickih vaza slike cije cemo pravo autorstvo odmah prepoznati, a da im i ne trazimo potpise : Ribo, Mone, Karijer, Van Gog, Suloaga, a izmedju slika, cije nam autorstvo izmice, nekoliko ih je pripisanih Falgijeru, velikom slikaru. Jasno je da ne nedostaju i posvete : same knjige vec cine zamasnu biblioteku, izuzetno samostalnu, nezavisnu od izbora njenog vlasnika, a koja ipak nije tek slucajno zatecena kod njega. Svi ti predmeti okruzeni su brigom, postuju ih, ali niko ne ocekuje da ce oni delovati na ugodnost ili raspolozenje. Gotovo da osecamo kako umetnicke stvari najraznolikijeg porekla i razdoblja nikada jos nismo tako snazno doziveli, i u nesmanjenom pojedinacnom dejstvu, kao ovde gde one nisu ohole, kao u nekoj kolekciji, a nisu ni prisiljene da iz obilja svoje lepote doprinose nekom opstem, od njih zavisnom raspolozenju. Neko je jednom rekao da ih ovde drze kao lepe zivotinje i time je zaista utvrdio Rodenov odnos prema stvarima koje ga okruzuju, jer kad on, cesto i nocu, prolazi izmedju njih, oprezno kao da nijednu ne zeli da probudi, i kada, konacno, s nekom svetiljcicom pristupi ovom ili onom antickom mermeru, taj se pokrene, budi i neocekivano ustaje : to je onda zivot za kojim je posao u traganje i kojem se sada divi : La Vie, cette merveille , jednom je zapisao.

Tu u seoskoj samoci svoga boravista, naucio je da obuhvata taj zivot s jos vecom i vernijom ljubavlju. Javljao mu se kao nekom posveceniku, nigde se vise nije skrivao od njega, nije vise bilo nepoverljivosti. upoznavao ga je u malom i u velikom, u jedva vidljivom i u neizmernom. Zivot je u ustajanju i u polasku na spavanje, i u nocnom bdenju; skromni, starinski obedi ispunjeni su njime; hleb, vino; u radosnoj razigranosti pasa jeste, u labudovima i u blistavom sestarenju golubova. U svakom cveticu je celi zivot, a stostruk je u svakom plodu.

...

Na takvim uvidima, koji su mu stalno potvrdjivali sve blisko i udaljeno, pocivali su radni dani majstora iz Medona. Dani rada su ostali, bez preskoka, samo sto je sada radu pripadalo i to razgledanje, to druzenje sa svim i razumevanje. Pocinjem da razumem - znao je katkada da kaze, zamisljen i zahvalan. "A to potice od toga sto sam se ozbiljno trudio oko jedne stvari; a ko jednu razume, taj sve razume, jer u svemu su isti zakoni. Izucio sam vajanje, doista sam znao da je to nesto veliko. Sad se secam kako sam u Oponasanju Hrista , pogotovo u trecoj knjizi, svagde umesto Boga stavljao vajarstvo, a to je bilo dobro i odgovaralo je ..."

...

Sad mozete da shvatite kako ti dani nisu pusti. Prepodneva provodi u Medonu; u razlicitim ateljeima cesto je vise zapocetih radova, pa ih doraduje jedan za drugim i svaki biva pomalo upotpunjen; izmedju tih trenutaka probija se, dosadno i obavezno, ceo poslovni promet u kojem mjastor nije postedjen briga i muka, jer gotovo ni jedno njegovo delo ne prolazi kroz trgovinu umetnickim tvorevinama. U dva sata vec, skoro nezaobilazno, ceka model u gradu (narucilac portreta ili profesionalni model), a samo leti Rodenu uspeva da bude pre sutona ponovo u Medonu. Vece je napolju kratko i uvek isto, jer se u devet casova redovno krece na pocinak.

Ako pitate za razonodu, za izuzetke : u nacelu ih nema; Renanova izreka Rad odmara, mozda jos nigde nije poprimila takvu svakodnevnu primenu kao ovde. Ali, priroda katkada neprimetno produzuje sve naoko tako jednolicne dane i umece vreme, citave praznike sto se protezu pre dnevnog rada; ona ne pusta da njen prijatelj ista propusti. Jutra, prozeta srecom, bude ga i on je sa njima. Razgleda svoj vrt, ili odlazi u Versaj da bi prisustvovao raskosnom budjenju versajskih parkova, kao da prisustvuje kraljevskom ustajanju. Voli netaknutost tih ranih casova. Vidimo zivotinje i drvece kod njihove kuce, kaze vedro i zapaza sve sto je na putu i raduje mu se. Podize neku gljivu, sav ponesen, pokazuje je gospodji Roden koja, kao i on, nije propustala ove rane setnje. "Gledaj", uzbudjeno je rekao, "bila joj je dovoljna samo jedna noc; u jednoj noci je ovo nastalo, sve te plocice. Dobro uradjeno."

Od ruba parka prostire se seoski predeo. Cetveropreg goveda, dok ore, okrece se sporo i krece s tesko po rosnom polju. Roden se cudi sporosti, toj popunoj sporosti, njenom obilju. I tada ce : C'est toute obeissance. Njegove misli su slicne tokom rada. Razume ovaj prizor, kao sto shvata slike kod pesnika koje katkada cita, uvece. (To vise nije Bodler, s vremena na vreme cita jos Rusoa, a cesto je to Platon) Ali, kada odjednom sa vojnog vezbalista, iz Sen - Sira, preko mirnih poljskih radova odjeknu trube buntovno i brzo, on se smesi : vidi Ahilov stit.