Gaj Plinije pozdravlja dragog Svetonija Trankvila

1. Oslobodi vec jednom moje jedanaesterce od reci koju su dali nasim zajednickim prijateljima obecavajuci im tvoje spise. Svaki dan se pozivaju na to i zahtevaju, tako da vec postoji opasnost da ce ih morati iznuditi putem parnice. 2. Ja sam medju onima koji odugovlace sa izdavanjem svojih dela, ali ti si me nadvisio svojim oklevanjem i svojom sporoscu. Zbog toga, ili vec jednom savladaj svoju neodlucnost, ili se cuvaj da te tvoje knjige ne izvucem iz tebe besom i svadjom mojih jamba, posto ih moji jedanaesterci nisu mogli izmamiti slatkim recima. 3. Tvoje delo je vec zavrseno i svrseno, i , ako ga budes jos vise doteravao, nece biti nista sjajnije, nego ce biti gore. Dozvoli mi da vidim tvoje ime u naslovu, daj da mogu slusati kako se knjige moga dragog Trankvila prepisuju, citaju, prodaju. Opravdano je, posto se toliko volimo, da i ti meni priredis isto uzivanje, kao sto sam i ja tebi. Budi mi zdravo !

Gaj Svetnije Trankvil bio je Hadrijanov sekretar (sa tog mesta otpusten, pored Septicija Klara i iz istih razloga, oko 122. godine) i Plinijev veoma blizak prijatelj, sto se vidi vec i po tonu kojim je ovo pismo pisano. Svetonije je danas najpoznatiji kao istoricar koji je napisao cuvene biografije dvanaest careva (De vita caesarum), neizbezne za svakoga ko je zainteresovan za istoriju Rima, i pored traceva i senzacionalizma Svetonijevog dela (ili upravo stoga;). Pisao je jos o slavnim ljudima (De viris illustribus), slavnim retoricarima (De Claris Rhetoribus), pesnicima (De poeta) i istoricarima (De historicis) ; mnoga njegova dela su medjutim tokom vremena izgubljena, medju njima i Zivoti poznatih rimskih prostitutki ;) 

Plinije se kao senator, obrazovan covek, pravnik i govornik druzio sa mnogim poznatim ljudima svoga vremena; od istoricara, pored Svetonija, prijatelj mu je bio takodje i veliki Tacit, uz Tukidida svakako najznacajniji istoricar antickog sveta. Plinijev ujak, koji ga je i usvojio, Plinije Stariji, takodje se bavio pisanjem istorije a prijatelji su i samog Plinija Mladjeg nagovarali da se poduhvati takvog zanimanja. U jednom pismu Plinije odgovara na ovakva prijateljska nagovaranja ovim recima, kojim razmatra ujedno i odnos govornistva i istorije :

8. Sa devetnaest godina poceo sam da nastupam kao govornik na forumu, a tek sada, ali kao kroz maglu, vidim sta znaci biti govornik. 9. a sta ce biti kad se ovom teretu pridruzi jos jedan ? Govornistvo i istorija imaju mnogo cega zajednickog, ali je jos vise onog sto je kod njih razlicito, cak i u onome sto im je na izgled zajednicko. I govornik i istoricar pricaju, ali uvek na drugi nacin : istoricar moze da upotrebi ponekad kakav ruzan, prljav i prostacki izraz, dok kod govornika mora biti sve probrano, uzviseno i dostojanstveno. 10. Istoriji su cesto dovoljne kosti, misici i nervi, dok govornistvu privlace neke grive i kreste; istoricar se ljudima vise dopada ako je snazan, gorak, nametljiv, a govornik treba da bude privlacan, nezan i prijatan; dakle, drukcije reci, drukciji ton, drukcija konstrukcija. 11. Jer veoma mnogo znaci, kao sto kaze Tukidid, da li je nesto napisano za potomke, ili predstavlja samo pokusaj za dobijanje nagrade. drugo je govornistvo, a prvo istorija. 

Iz tih razloga ne mogu da se odlucim da dve nejednake, a samim tim vec razlicite struke, buduci da je svaka za sebe veoma vazna, sjedinim i pomesam; jer bi me takvo mesanje mozda i prevarilo da u jednoj struci radim ono sto bi trebalo da radim u drugoj.    

U ucenim krugovima starog Rima se smatralo, po uzoru na Kvintilijana, da je istorija neka vrsta posrednika izmedju govornistva i pesnistva - ona je manje ostra od govornistva a stvarnija od poezije.

[freske su iz malog mauzoleja S. Statilija Taura, sada u Nacionalnom muzeju Rima]

Sta je sve napisao Plinije Stariji i kako mu je to poslo za rukom

Gaj Plinije salje pozdrav dragom Bebiju Makru

1. Veoma mi je milo sto tako marljivo citas knjige mog ujaka, sto zelis da ih imas i pitas me koja su sve njegova dela. 2. Obavicu, dakle, taj posao, pa cu te izvestiti cak i o tome kojim su redom ta dela pisana, jer i takvo znanje je korisno ljudima koji se bave naukom.

3. Bacanje koplja sa konja - jedna knjiga. Tu knjigu je napisao dok je bio komandant konjickog eskadrona : pisao je isto tako duhovito kao sto je radio brizljivo.

O zivotu Pomponija Sekunda - dve knjige; on ga je posebno voleo, pa se oduzio njegovoj uspomeni ovim delom. 

4. O germanskim ratovima - dvadeset knjiga, u kojima je opisao sve ratove koje smo vodili sa Germanima. Delo je poceo da pise kad je ratovao u Germaniji, podstaknut jednim snom. U snu mu se , naime, javio lik Druza Nerona, koji je pobedjivao sirom Germanije i tamo izgubio zivot. On mu je preporucivao da se postara da se ne izbrise uspomena na njega i molio ga neka ne dopusti da se nepravedno ugasi to secanje.

5. Ucenik govornistva - tri knjige koje sam sam podelio u sest svezaka zbog obimnosti gradiva; u tim knjigama on vodi govornika tako reci od kolevke do savrsenosti.

O sumnjivim oblicima u jeziku - osam knjiga - napisao je tokom poslednjih godina, za vreme vladavine Nerona, kad je opasnost pretila zbog svakog malo slobodnijeg i ispravnijeg govora usred opsteg ropstva.

6. O smrti Aufidija Basa - u trideset i jednoj knjizi. 

O prirodi - trideset i sedam knjiga - veoma je opsirno delo, uceno i isto tako raznovrsno kao sto je i priroda.

7. Cudis se da je jedan toliko zaposlen covek mogao napisati tako mnogo knjiga, i tako savesno. Jos vise ces se cuditi kada ti kazem i to da je neko vreme vrlo marljivo obavljao i adokatske poslove, da je umro u pedeset sestoj godini i da je, zbog javnih sluzbi koje je obavljao, a delom i zbog tesnih veza koje je odrzavao sa nasim vladarima, uvek morao ziveti u napetom iscekivanju i u veoma teskim prilikama. 8. ali je njegov duh bio bistar, njegova marljivost je bila neverovatna i bio je gotovo neprestano budan. Pocev od praznika posvecenih Vulkanu pa nadalje, radio je uz svecu, ne zato da bi mu to donosilo neku srecu u radu vec zbog ozbiljnog proucavanja, radeci tako do duboko u noc, a zimi bi poceo da radi od sedam, ili najkasnije od osam casova, a cesto i od sest casova. (Istina, mogao je vrlo lako da zaspi, ponekad bi zadremao i za vreme rada, pa bi se ponovo probudio.) 9. Pre svanuca bi odlazio caru Vespazijanu, jer je ovaj radio nocu, a odande bi odlazio na mesto svoje javne sluzbe. Zatim bi se vratio kuci i sve preostalo vreme ponovo bi posvecivao citanju. 10. Posto bi nesto pojeo, a njegovi obroci su u toku dana bili laki i jednostavni, po ugledu na stare, leti, kad ne bi bio suvise zaposlen, lezao bi na suncu i, dok su mu glasno citali neku knjigu, sam bi pravio izvode i zabeleske. Jer nista nije citao , a da nije pravio izvode. Imao je, takodje, obicaj da kaze da nijedna knjiga nije tako losa da ne bi bar u necemu bila od koristi. 11. Posle suncanja najcesce bi se kupao u hladnoj vodi, zatim bi nesto pojeo i malo odspavao; posle toga bi ponovo radio, kao da je svanuo novi dan, sve do rucka. Za vreme rucka, dok su mu citali iz neke knjige, pravio je beleske, i to sasvim kratke. 12. Secam se da je jednom prilikom neko od njegovih prijatelja pozvao citaca koji je nesto pogresno izgovorio, i naterao ga da to ponovo procita; tad mu je moj ujak rekao : "Pa valjda si razumeo?" I kad je on odgovorio da je shvatio, rekao mu je : "Pa zasto si ga onda prekidao ? Zbog te tvoje upadice izgubismo vise od deset stihova!" Tako skupo je cenio svoje vreme. 13. Leti se od vecere dizao jos za videla, a zimi je, pre no sto bi pala noc, ustajao kao da ga je na to primoravao neki zakon. 

14. Tako je postupao i u toku svog rada i u gradskoj vrevi. A kad je bio daleko od toga, samo ga je vreme dok se kupao zadrzavalo od citanja. Kad govorim o kupanju, mislim samo na vreme koje je provodio u vodi; jer za vreme cetkanja i susenja uvek bi mu ponesto citali, ili bi sam diktirao. 15. na putovanju je radio to isto, kao da je oslobodjen svih ostalih briga. Pored njega je sedeo pisar sa knjigom i beleznicom, zimi bi nosiorukavice da ga ni nevreme ne bi ometalo u njegovom naucnom radu; zbog toga su ga i u Rimu nosili u nosiljci. 16. Jos i danas se secam kako me je jednom prilikom prekoreo, dok sam se setao : " Mogao bi da ne gubis te casove." On je, naime, smatrao da je izgubljen svaki trenutak koji nije posvecen citanju i pisanju. 17. Sa takvom marljivoscu napisao je toliko knjiga i ostavio mi sto sezdeset odabranih komentara, ispisanih sa obe strane, i to najsitnijim slovima; zbog toga je taj broj jos i veci. Govorio mi je da je kao prokurator u Spaniji ove spise mogao prodati za cetiri stotine hiljada sesteraca nekom Larciju Licinu, ali tada ih je bilo nesto manje.

18. Zar ti ne izgleda, kad pomislis koliko je taj covek procitao, koliko je napisao, kao da nikada nije vrsio javne sluzbe i kao da nije bio u prijateljskim odnosima sa carem; a kad cujes koliko se bavio naukom, zar ti onda ne izgleda da jos uvek nije dovoljno napisao ili procitao ? Jer da mu sluzbeni poslovi nisu oduzimali vrem, sta ne bi mogao postici ovakvim radnim zalaganjem ? 19. I zato se obicno samo smejem kad mi neko kaze da sam tako marljiv, jer ja sam prava pravcita lenstina, ako me uporedis s njim ! Ali jesam li sam u ovome, kad se moje vreme deli na drzavne poslove i na obaveze koje imam prema prijateljima ? Koji od onih, sto citav svoj zivot provode medju knjigama, ne bi pocrveneo od stida kad bi ga uporedili sa njim, jer bi sam sebi izgledao kao da spava i besposlici ?

20. Nesto sam oduzio ovo pismo, iako sam nameravao  da napisem samo ono sto si zeleo da znas, naime, koje je knjige moj ujak ostavio za sobom; ipak, verujem da ti ovi moji podaci nece biti manje prijatni od samih knjiga koje je napisao, buduci da bi te mogli ne samo podstknuti da ih procitas, nego ce mozda u tebi probuditi zelju da i sam napises ponesto, ugledajuci se na njega i u teznji da mu budes slican. Budi mi zdravo !

[freske iz Livijine vile u Rimu]

Ziveti kao Spurina

Gaj Plinije pozdravlja svoga Kalvizija Rufa

1. Ne znam da li sam ikada u zivotu doziveo nesto tako prijatno kao prilikom svoje nedavne posete Spurini, i ja zaista ne bih zeleo ni na koga drugoga da se ugledam u svojoj starosti, ako mi bude sudjeno da tako dugo pozivim, jer nemoguce je coveku da zamisli jedan lepse sredjeni zivot. 2. Sredjen zivot, narocito ako su u pitanju stari ljudi, u meni izaziva isto zadovoljstvo kao i utvrdjene putanje zvezda. Mladim ljudima na neki nacin dolikuje izvesna neurednost i ne moze im se zameriti ako su ponesto nespretni, ali stariji ljudi treba da vode miran i uredan zivot, jer njihovo vreme ucestvovanja u javnim sluzbama proslo, a pohlepa za slavom je kod njih prava sramota. 

3. Ovoga reda se Spurina najstroze pridrzava, stavise, i male stvari, male ako se ne obavljaju svakodnevno, kod njega teku po utvrdjenom redu, da tako kazem, kruze. 4. Ujutru on ostaje jos neko vreme u krevetu i radi, u osam casova zatrazi obucu i seta oko tri hiljade koraka i pri tom ne vezba duh u manjoj meri nego telo. ako su tu prisutni jos i prijatelji, onda se razvijaju veoma ozbiljni razgovori; ako ih nema, onda cita knjige, a ponekad, i kad su mu prijatelji prisutni, cini to sam, pod uslovom da mu ne prigovaraju i ne zameraju. 5. Posle setnje sedne i ponovo uzima knjigu u ruke, ili, ako mu je milije, razgovara. Ubrzo zatim sedne u kola i sa sobom povede i svoju zenu, dostojnu da bude primer zbog izvanrednih osobina, ili nekoga od svojih prijatelja, kao sto je pre neki dan poveo mene. 6. Kako je divno, kako prijatno kad se covek nalazi u    njegovom drustvu ! Koliko razgovora kakve su vodili nasi stari ! O kakvim junackim i plemenitim delima velikih ljudi mozes da slusas 1 Kakve samo pouke mozes da primis 1 A pri svemu tome on je toliko skroman i nikako ne zeli da izgleda kao da nekome deli savete 1 7. Posto je kolima presao sedam hiljada koraka, on ponovo predje peske jos hiljadu koraka, zatim se opet malo odmori ili vrati radu u svojoj radnoj sobi. Jer, on i pise, i to na oba jezika - na grckom i na latinskom - i pise lirske, veoma ucene pesme; one se isticu svojom ljupkoscu, duhovitoscu i otmenoscu, a njihovu uzvisenu lepotu uvecava jos i otmenost licnosti koja ih pise. 8. Kad se objavi vreme kupanja (to je zimi oko devet casova, a leti oko osam), on se seta nag po suncu ako nema vetra. Posle toga igra se loptom i istrajno, jer i ovom vrstom vezbanja bori se protiv starosti. Posto se okupao, seda za sto, ali ne pocinje odmah da jede; u medjuvremenu slusa nekoga koji mu cita i to samo nesto sto odmara i sto je prijatnije. Za sve to vreme njegovi prijatelji mogu da rade to isto ili nesto drugo sto vise vole. 9. Zatim se servira dobar, ali jednostavan rucak na sudovima od cistoga starog srebra. Upotrebljavaju se i korintski sudovi, u kojima on uziva ali nije u njih zaljubljen. Cesto se na rucku nalaze i komicari, da bi se prijatna jela mogla zaciniti i duhovitim zabavama. Cesto to oduzme i deo noci, narocito leti, i to nikome ne traje suvise dugo, jer gozba tako prijatno traje. 10. Zbog toga su kod njega ostrina sluha i snaga vida i posle swdamdeset sedme godine neostecene, ocuvane, i zato je njegovo telo jos uvek pokretno i zivo, a od starosti pripada mu jedino mudrost.

11. Eto za kakvim zivotom ja zudim i kako ga zamisljam, i zeljno cu poceti tako da zivim cim mi godine budu to savetovale i dozvolile da truba zasvira povlacenje. A dotle me pritiskuje hiljadu poslova u kojima mi utehu i primer pruza ovaj isti Spurina. 12. Jer i on je, takodje, kao sto je to zahtevala i njegova cast, ispunio svoju duznost - vodjenje sudskih poslova, upravljanje provincijama i mnogim drugim poslovima, zbog kojih je zasluzio ovaj odmor. Zato i ja zamisljam isti takav zivotni put  i odredjujem sebi isti cilj i to ti vec sad tvrdim svojom recju. A ako budes video da sam presao preko cilja, ti me pozovi na odgovornost na osnovu ovog pisma i naredi mi da se povucem, buduci da ne bih hteo da budem optuzen za lenjost. Budi mi zdravo !

* Vestricije Spurina (Vestricius Spurina) bio je drzavnik i politicar; ziveo je preko 75 godina - od oko 24. godine nove ere- te je tako bio svedok vladavini cak petnaest careva, od kojih je car Nerva odlucio da mu ukaze posebnu pocast time sto je naredio da mu se podigne trijumfalna statua.

[freske su iz malog mauzoleja S. Statilija Taura, sada u Nacionalnom muzeju Rima]

Laurentinum : Plinijeva villa rustica

U ovom pismu s kraja 1. veka nove ere, Gaj Plinije Mladji pise svome dobrom prijatelju Galu o vili u Laurentinu; smatra se da je ovo najpotpuniji literarni prikaz jedne seoske kuce/vile (villa rustica) bogatijeg Rimljanina. Na zalost, ova Plinijeva vila nije ocuvana niti je sa sigurnoscu utvrdjeno gde se nalazila - crtezi koje cu staviti uz tekst samo su pokusaji njene rekonstrukcije po Plinijevim opisima iz ovog pisma. Dakle, ono sto sledi je veoma detaljan opis vile koju je Plinije Mladji narocito voleo ali koja nije bila jedina njegova vila - imao je, na primer, jos jednu seosku vilu u Toskani. Iz ovih opisa moze se naslutiti karakter Gajev koji je moze se reci skroman za jednog Rimljanina : nema opisa luksuznog namestaja i predmeta, umetnickih dela, skulptura, zidnih slika i slicnoga, dok mnogo polaze, reklo bi se, na prirodu i mir. 

Gaj Plinije pozdravlja svoga dragog Gala

1. Cudis se sto mi takvu radost stvara moj Laurentin, ili , ako tako vise volis, moj Laurens. Prestaces da se cudis kada budes upoznao udobnosti moje vile, izvanredan polozaj i prostranu obalu. 2. Imanje je udaljeno sedamnaest hiljada koraka od grada, tako da posle obavljenih poslova mozes tamo da provodis noc, a da ne ubrzavas niti da prekidas svoje dnevne poslove. Pristup ne osigurava  samo jedan put : i put za Laurentin i put za Ostiju idu u istom pravcu, ali moras jedan drum ostaviti kod cetrnaestog miljokaza, a drugi kod jedanestog. Kojim god putem dosao, sporedni put na koji se nailazi donekle je peskovit i prilicno tegoban ako se vozis kolima, dok je veoma kratak i prijatan kada njime jases. 3. Pogled je sa obe strane veoma raznolik, jer katkada  se put suzava, dok prolazi kroz sume, zatim se ponovo siri i otvara preko prostranih livada, gde pasu mnogobrojna stada ovaca i goveda i konja, koje su zimi spustili sa planine da bi sada uzivali u prolecnoj toploti. 

4. Vila je dovoljno prostrana za moje potrebe i njeno odrzavanje ne kosta mnogo. U prednjem delu nalazi se atrijum, ne bogzna kako sjajan, ali nije ni ruzan, zatim dolazi trem u obliku slova D, koji okruzuje jedno malo ali prijatno dvoriste. To je izvanredna zastita od loseg vremena, zaklonjeno je prozorima i jos vise strehom koja ga nadvisuje. 5. Prema njegovoj sredini nalazi se jedna svetla dvorana, zatim trpezarija, koja je zaista izvanredna, i ona izlazi na morsku obalu, i, kad god africki vetar natera talase ovamo, pena velikih talasa, koji su vec izgubili svoju snagu, pomalo je vlazi. svuda, s obe strane, nalaze se dvokrilna vrata i prozori, tako da napred i sa strane izgleda kao da je okrenuta moru sa tri strane; a sa zadnje strane dozvoljava da se vidi unutrasnja dvorana, dok trem, unutrasnje dvoriste i ponovo trem, zatim atrijum, otvaraju vidik na sume i na udaljene planine. 

6. s leve strane, i malo povucena od mora, nalazi se velika spavaca soba, zatim jos jedna, nesto manja, koja propusta jutarnje zrake sunca kroz jedan prozor, dok drugi prozor propusta poslednje vecernje zrake, i sa toga prozora pruza se lep pogled na more koje je ispod njega , ali na malo sigurnijem rastojanju. 7. Tamo gde ova soba i trpezarija zahvataju ugao nalazi se jedno mesto koje prima i pojacava toplotu sunca. Ovo je zimsko boraviste mojih ljudi i predstavlja ujedno i vezbaonicu. Tu se ne cuje nikakav vetar, osim onih vetrova sto donose kisne oblake i prekrivaju nebo, ali ne cine manje prijatnim ovo mesto. 8. Na tom uglu se nalazi jos jedna dvorana, okrugla, koja nudi suncu sve svoje prozore. Na jednom zidu je ugradjen orman u kome su smestene knjige koje nisu za citanje nego za proucavanje. 9. Zatim dolazi mala spavaca soba odvojena od prethodne jednim prolazom koji ima pod kroz koji prolazi vrela para i ujednaceno je zagreva. Ostatak zgrade sa ove strane ima odeljenje koja koriste moji robovi i oslobodjenici, ali je veci deo tih soba dovoljno pristojan i pogodan da mogu primiti i goste. 

10. Na drugoj strani centralnog dela nalazi se veoma otmena spavaca odaja, zatim je tu i druga otmena i velika spavaca soba i trpezarija osrednje velicine sa puno sunca ciji se zraci  odbijaju od mora; pozadi je jos jedna odaja za spavanje sa predsobljem, dovoljno visoka da bi mogla leti biti hladna, a zimi zaklonjena, jer je zasticena od svih vetrova. Slicnu sobu i predsoblje deli samo jedan zid. 11. Posle toga se redjaju kupatila : hladno kupatilo je veliko i prostrano, i uz njegove zidove nalaze se bazeni za kupanje, veoma prostrani, tako da pomisljas da je more sasvim blizu. Zatim je tu odaja za mazanje uljem, pa hipokaust - prostorija za zagrevanje i predsoblje za kupatilo, onda dve sobe za odmaranje, sa lepim ukrasima u jednostavnom stilu; odatle se ulazi u prijatno zagrejano plivaliste, odakle plivaci mogu da vide more. 12. Nedaleko odatle nalazi se dvoriste gde se igra loptom i koje u potpunosti zagreva sunce na zalasku. Tu se sad podize kula, koja ima dve dnevne sobe u prizemlju i dve na prvom spratu, kao i trpezariju u kojoj se sluzi vecera; odavde se vidi more nadaleko, zatim obala i sve lepe vile na njoj. 13. Postoji jos jedna kula, i u njoj se nalazi spavaca soba koja prima suncane zrake i na izlasku i na zalasku sunca; ispod te sobe nalazi se prostran podrum i zitnica; a dole je trpezarija do koje dopire samo sum talasa sa uzburkanog mora, pa i to tek kao slab odjek koji se jedva cuje; okrenuta je basti i setalistu koje se pruza oko nje.

14. Svuda oko setalista raste simsir, a tamo gde nema simsira ima ruzmarina; (simsir bujno napreduje na mestima gde je zasticen zgradama, ali se odmah osusi ako je izlozen vetrovima i slanoj vodi, pa makar i na vecoj daljini). 15. Unutar samih staza za setnju nalazi se mlada i senovita pergola gde je zemlja meka i ugiba se cak i ispod bosih nogu. Sam vrt je prosto prekriven stablima dudova i smokava, drvecem sto lepo uspeva na tom zemljistu koje nimalo ne pogoduje drugom drvecu. S te strane trpezarije, koja je okrenuta od mora, moze se videti sve to sto nije nimalo manje privlacno od mora. A sa prozora dveju soba koje se nalaze pozadi moze se videti ulaz u kucu i jos jedna basta zasadjena lepim povrcem.

16. Ovde se nalazi zasvodjena galerija, priblizno velicine javne zgrade. Ona ima prozore s obe strane, ali ih je vise okrenutih moru, a prema vrtu ih je dva puta manje. Svi ovi prozori su otvoreni, ako je dan lep i bez vetra; a ako je vreme vetrovito, otvoreni su samo oni sa strane s koje ne duva vetar. 17. Napred je terasa puna mirisnih ljubicica. Zatvorena galerija jaca suncevu toplotu koja ulazi unutra i kao sto u sebi zadrzava sunceve zrake, tako odbija severni vetar, pa je s prednje strane gotovo isto tako toplo kao sto je sa zadnje strane uvek hladovina. Na slican nacin ova galerija zadrzava i jugozapadni africki vetar, i tako lomi i iscrpljuje snagu vetrova sa suprotnih strana. Zato je tamo prijatno zimi, ali je mnogo prijatnije leti. 18. Jer je terasa hladna ujutru, a staza i blizi deo baste posle podne, buduci da je senka kraca ili duza s jedne ili sa druge strane, dok dan biva duzi ili postaje kraci. 19. A u samu galeriju, naravno, sunce uopste ne dopire u vreme kad "zvezda" udari u vrh krova. Pored toga otvoreni prozori na galeriji omogucuju strujanje povatarca sa zapada, te tako sam vazduh nikad nije zagusljiv i ustajao.

20. Na kraju terase, galerije i baste nalazi se nekoliko odaja koje ja stvarno najvise volim; sam sam ih sagradio. Medju njima je jedna suncana sobica, koja ima s jedne strane terasu, sa druge more, a sunce sa obe strane. Tu je jos jedna soba sa vratima koja vode na trem i sa prozorom okrenutim prema moru. 21. Preko puta srednjeg zida nalazi se jedan predivan alkov koji se moze otvoriti prema sobi tako sto se pomere okna i zavese, ili se moze odvojiti od nje, ako se vrata zatvore i zavese spuste. Buduci da je prostorija dovoljna da primi jedan lezaj i dve stolice, a ispod nje lezi more, pozadi se nalaze susedne vile, a jos dalje je suma, sve se to moze lepo gledati pojedinacno kroz jedan prozor ili zajedno kroz sve prozore. 22. Pored te prostorije nalazi se odaja za spavanje. Tu ne dopiru ni glasovi posluge, ni sum mora, ni buka vetrova, ni sevanja munje, izuzev dnevne svetlosti ako su prozori otvoreni. Ova duboka tisina vlada tamo zbog toga sto se izmedju zida u toj sobi i baste nalazi hodnik u cijem praznom prostoru mora svaki sum, svaki glas da se ugasi. 23. Pored spavace sobe nalazi se malo loziste koje se lozi spolja i ima uzak otvor, kroz koji se propusta ili zadrzava toplota, prema tome koliko se zeli. Zatim  je tu jos jedna soba sa predsobljem. Obe prostorije okrenute su suncu koje ih svojim zracima odmah ispuni cim se rodi, i ostane u njima i preko podne, mada tada u sobe usijava koso. 24. I kad zazelim da se povucem u tu bastensku kucicu, cini mi se da sam udaljen od svega; prilikom saturnalija osecam se najbolje bas ovde, onda kad u svim ostalim odajama odjekuje zivost praznicnih dana i veseli poklici. Tada ne smetam ni ja svojim ljudima, dok se zabavljaju , niti me oni svojom larmom i vikom ometaju, dok se bavim svojim studijama.

25. Ovim preimucstvima i ovim ugodnostima nedostaje tekuca voda, ali bunara i kladenaca koji izbijaju iz zemlje ima koliko te je volja. Uopste, sama priroda i sam polozaj obale predstavljaju nesto izvanredno. Svuda, gde god samo malo pocnes da kopas, pojavi se voda, i to cista voda, bez slanog ukusa i neiskvarena, mada je more tako blizu. 26. Obliznje sume daju drva koliko mi treba, a grad Ostija nas snabdeva svim ostalim sto nam je potrebn. Ima i jedna varosica, od koje me odvaja samo jedna kuca, koja moze zadovoljiti onoga koji nema velike prohteve; tu postoje, kao velika pogodnost, tri kupatila, koja se mogu uzeti pod najam, ako nas nas iznenadni dolazak ili suvise kratkotrajan boravak sprecavaju da zagrejemo kupatilo kod svoje kuce.

27. Samu obalu krase cas krovovi vila, cas opet pojedinacne zgrade, tako da i sa mora i sa obale sve to izgleda kao citav niz gradova. Obala je ponekad meka, kad je more mirno, ali cesce ocvrsne, jer u tle stalno udaraju morski talasi. 28. More bas ne obiluje ribama koje bi imale neku vrednost, ali tu ima izvrsnih morskih listova platusa i izvanrednih skoljki. A moja kuca sama me snabdeva svim proizvodima primorja, u prvom redu mlekom, jer tu se skupljaju stada koja se vracaju sa pasnjaka kad god traze vodu i hladovinu.

29. Zar mi sad ne verujes da ja iz sasvim opravdanih razloga zivim ovde na svom imanju i da mi ono predstavlja najmilije mesto za uzivanje ? Ti si isuvise vezan za grad, osim ako za tim ne zudis. I kamo srece da tako sto stvarno zelis ! Da bi pored tolikih i takvih cari moje male vile dobile jos jednu, i to najvecu potvrdu, trebalo bi da ti budes njen gost. Budi mi zdravo !

Gaj Plinije pozdravlja dragog Septicija Klara

1. Je li, ti obecavas da ces doci na rucak, a ne dolazis ! Jos uvek vazi odluka : do poslednje pare ces mi isplatiti troskove, a oni nisu bas tako mali ! 2. Za svakog gosta bila je pripremljena po glavica salate, po tri puza, po dva jajeta, jelo od pira sa medovinom i rashladjeno snegom (jer i to ces platiti, stavise, narocito to, posto je nestalo odmah sa stola), masline, krastavci, luk i hiljadu drugih gurmanluka. Slusao bi i komicara, umetnika recitatora ili sviraca, ili sve odjednom, posto znas da sam vrlo siroke ruke. 3. A tebi su bogzna kod koga bile milije ostrige, svinjske materice, morski jezevi, i igracice iz Gadesa.

Bices kaznjen, a kako necu jos da ti kazem. Nisi postupio lepo : malo si se poigrao sa mnom, ali ne samo sa mnom, nego i sam sa sobom. Kako bismo se samo salili, smejali, i koliko bismo naucili ! 4. Kod mnogih mozes rucati bogatije, ali nigde veselije, jednostavnije slobodnije. Uostalom, pokusaj, i ako posle toga ne budes odbijao sve druge pozive, ne moras prihvatiti ni moje. Ostaj mi zdravo !

* Septicije Klar bio je visoki drzavni funkcioner, komandant pretorijanaca - sve dok ga Hadrijan sa ovog mesta nije smenio zbog nedolicnog ponasanja prema carici Sabini - i Plinijev blizak prijatelj.

Alexander William Kinglake : Eothen; or Traces of travel brought home from the East

Ova Kinglejkova knjiga moze se citati online ovde mada je mozda bolje skinuti je u pdf formatu ovde.

U Zemunu sam jos bio okruzen poznatim scenama i zvucima; galama tog zivog sveta uvek me je istovremeno nervirala i veselila; nepokrivena lica zena jos su sijala na svetlosti dana. Ipak, kad god bih pogledao prema jugu, video bih osmansku tvrdjavu - strogu, kako se mracno nadvija visoko iznad doline Dunava - istorijski Beograd. Stigao sam do kraja ove Evrope koja se vozi na tockovima, i sada cu svojim ocima videti sjaj i haos Orijenta.

Dva pogranicna grada medjusobno su udaljena manje od puskometa, a ipak njihovi stanovnici nemaju medjusobnog kontakta. Madjari na severnoj, i Turci i Srbi na juznoj strani Save, toliko su razdvojeni kao da medju njima lezi pedeset velikih provincija. Medju ljudima koji su se ulicama Zemuna uzurbano kretali oko mene mozda nema ni jednog koji je ikada otisao da vidi tu stranu rasu koja zivi unutar zidova trvdjave na drugoj strani. Kuga, odnosno strah od kuge, odvaja jedan narod od drugog. Sve dolaske i odlaske sprecava teror zute zastave. Ko se usudi da prekrsi zakone karantina, bice mu sudjeno hitno, po vojnom zakonu; sud bi mu izvikivao presudu iz tribunala nekih pedesetak jardi dalje; svestenik bi ga, umesto slatke nade religije, utesio sa distance svoboja, i potom bi precizno streljan i nemarno sahranjen na placu Lazareta.

Kad je sve bilo spremno za nas polazak, sisli smo do uprave karantina, i tu nas je cekao "kompromitovani" cinovnik austrijske vlade, cija je duznost bila da nadgleda prelazak granice, i koji zbog toga zivi u stanju trajne izolacije. Bili su spremni i brodovi sa "kompromitovanim" veslacima. Posle kontakta sa bilo kojim bicem ili stvari u Osmanskom carstvu, bilo bi nemoguce vratiti se na austrijsku teritoriju bez zadrzavanja cetrnaest dana u Lazaretu. Zato smo dobro pazili da ne propustimo nista od potrebnih priprema, pre nego krenemo; odlazak iz Zemuna obavili smo sa tolikom ozbiljnoscu kao da odlazimo na onaj svet. Neki ljubazni ljudi koji su nam pomogli u vreme naseg kratkog boravka u ovom mestu, sisli su do obale da nas pozdrave; sada, kad smo stajali sa njima na tri do cetiri jarda udaljeni od "kompromitovanih" oficira, pitali su nas jesmo li apsolutno sigurni da smo zavrsili sve poslove u hriscanskom svetu i imamo li neke zelje pred odlazak. Slugama smo skrenuli paznju da vode racuna, i jos jednom smo se dobro preslisali da ne zaboravimo neki drag predmet. Oni su bili prilicno sigurni da nista nismo zaboravili, da nije ostao ni jedan mirisni toaletni kovceg sa vrednim kreditnim papirima koji bi zauvek bio izgubljen. Ne - sve nase stvari od vrednosti bezbedno su bile poredjane u brodu, a mi smo bili spremni za put. Dakle, rukovali smo se sa svojim zemunskim prijateljima i oni su se odmah povukli tri do cetiri koraka da bi nas tako ostavili u sredini izmedju sebe i "kompromitovanog" oficira; on je tada  prisao i pitao nas da li smo sve zavrsili u civilizovanom svetu, pruzio mi ruku koju sam prihvatio, i hriscanski svet je bio iza mene za mnogo dana.

Uskoro smo se priblizili juznoj strani reke, ali sa golih zidova iznad nas nisu dolazili nikakvi zvuci, i nismo jos mogli videti zivu dusu, osim jedne velike ptice grabljivice koja je nisko i uporno krstarila nad gradom zarazenim kugom (kako se verovalo). Tada se iza sporednih vrata pojavila grupa ljudskih bica, sa besmrtnim dusama i verovatno sa nekakvom sposobnoscu misljenja, ali za mene je bilo najupecatljivije to sto su neosporno imali prave, bogate turbane; krenuli su prema mestu ka kojem smo mi isli; i kada sam konacnoskocio na zemlju, nasao sam se prvi put okruzen ljudima azijatske krvi : od tada sam jahao kroz zemlju Osmanlija - od srpske granice do Zlatnog Roga - od zaliva Satalije do Ahilovog groba. Ipak, nigde nisam video tipove takvog hiper-turskog izgleda, kao sto su ti koji su me docekali na obali Save; to su bili ljudi najnizeg staleza, koji su docekali nas brod u nadi da ce nesto zaraditi nosenjem naseg prtljaga u grad. Ipak, iako su bili siromasni, bilo je jasno da su Turci ponosne, stare skole, i da nisu zaboravili neobuzdano i bezobzirno drzanje svoje, nekada pobednicke, rase.

Mada je Srbija generalno dobila neku vrstu nezavisnosti, Beograd je kao granicni bastion jos uvek sediste turskog garnizona, pod komandom pase. Nisam shvatio da li su ti ljudi koji su nas okruzili vojnici ili mirni gradjani. Nosili su staru tursku odecu; kosulje i prsluke u raznim jarkim bojama, koje su od sirokih pantalona nalik na podsuknju delili teski slojevi sala, tako gusto obavijeni oko njihovih strukova da su im davali dostojanstveni izgled korpulencije, iako su bili mrsavi. Taj pojas je sadrzao citav svezanj oruzja; nijedan od njih nije imao manje od jednog niza izuzetno dugih pistolja i jedan jatagan, sa jednim ili dva noza raznih oblika i velicina; to oruzje je uglavnom bilo posrebreno i jako uglacano, i tim je vise sijalo sto je bilo noseno uz iznoseno, i cak pocepano odelo (paznja prema oruzju za Osmanliju je stvar ponosa; on nikad ne dozvoljava da njegov jatagan oseti njegovo siromastvo) : dugi spusteni brkovi i obilni slojevi nekada belih turbana koji su padali na prodorne oci, i divlje crte tih ljudi, davali su im izgled turobnog ponosa, i delovali su kao da pokusavaju da budu prkosni u nevoljama, sto se uvek moze videti medju Osmanlijama koji pamte stara vremena; oni su izgledali kao da bi im bilo mnogo korisnije, casnije i bogougodnije da nam preseku vratove, nego da nam nose prtljag. Verni Stil (Metlijev sluga iz Jorksira) bio je za trenutak zaprepascen kada je video prtljag svog gospodara na ramenima ovih ratobornih nosaca, i kada smo konacno krenuli, on je tesko mogao odoleti da ne baci jedan nostalgicni pogled prema hriscanskom svetu, ali je brzo ponovo krenuo koracima coveka koji, nije bas uplasen, ali je ozbiljno spreman na smrt, ili Kuran, ili cak na mnogozenstvo.

Muslimanski deo grada je usamljen i pust; ide se gore, dole i napred, preko nizbrdnih i uzbrdnih puteva, kroz uske staze sa golim zidovima, bez prozora; izlazi se na otvoren prostor nacickan crnim rusevinama od nekog nedavnog pozara; prolazi se pored brda odbacenih stvari, otpada vekova, na kojem se vidi mnostvo velikih pasa vucjaka kako ucmali leze na suncu, potpuno ispruzenih nogu, kao da su mrtvi. rode ili zdralovi stoje bez straha na niskim krovovima i strogo gledaju na ljude; ustajali vazduh je pun mirisa limuna i kora od nara sparusenih od sunca ili (kako se blizi bazar) od suvog, mrtvog parfema ili neobicnih zacina. Ceznete za nekim znakom zivota i cvrsce hodate po zemlji, kao da biste probudili spavace svojim stiklama; ali noge necujno upadaju u trosno tlo istocnog grada, i tisina vas i dalje prati. Stalno nailazite na turbane i lica ljudi, ali ona za vas nemaju nista - ni dobrodoslicu, ni cudjenje, ni gnev, ni prezir - oni vas gledaju kao sto mi gledamo sneg kad pada u decembru - kao "sezonsko", neprijatno bozje delo, kojem se ne zna uzrok, i koje je mozda poslato sa nekim dobrim razlogom koji ce se tek kasnije otkriti.

Amadeu Injasio de Almeida Prado

Pre nekih mesec dana procitah po prvi put knjigu jednog svajcarskog pisca a da to nije bio onaj nemacki prebeg koji se nastanio u Montanjoli ;); barem je to tako bilo da je ovo bio prvi put da sam bila svesna toga da je pisac iz Svajcarske : priznajem sicusnu mogucnost da sam se sa nekim svajcarskim piscem susrela i ranije a da to nisam znala. No, ta sicusna mogucnost zaista je neznatna : strastveni sam obozavatelj pred-citateljskog rituala proucavanja predgovora, pogovora i korica knjiga, svojevrsnih knjizevnih trejlera. Tako da bih, verujem, ipak znala da ovo nije prvi put da sam citala kakvog svajcarskog pisca. Fascinirana sam tom cinjenicom jos i stoga sto stideci se  moram priznati da ne bih mogla da nabrojim neke svajcarske pisce a da mi zivot od toga zavisi. Cak bih se i Sri Lankanca odmah dosetila ali Svajcarca yok. No, eto sada znam i jednog takvog : Paskal Mersije. 

Ovaj Paskal zapravo se zove Peter Bijeri i ima 66 godina; slicno glavnom liku romana koji sam citala - Nocni voz za Lisabon - i on je strucnjak za klasicnu starinu : studirao je filozofiju, klasicnu filologiju i indologiju te jos onda i anglistiku na univerzitetima u Londonu i cuvenom Hajdelbergu gde je potom i doktorirao; teza mu se bavila filozofijom vremena. Nakon toga Bijeri ostaje u fakultetskim krugovima postajuci profesor (Marburg, potom Berlin); ovaj svoj poziv on je napustio pre 4 godine jer je bio nezadovoljan stanjem u skolstvu, pa se sada valjda u potpunosti posvetio knjizevnoj karijeri. Svoj prvi roman ovaj je hajdelberski doktor nauka objavio jos 1995. godine; roman koji sam citala pretposlednji je, iz 2004. godine; kod nas ga je objavio AED studio, izdavac o kome ne znam nista sem toga da objavljuje izuzetno zanimljive knjige. Tako su upravo oni bili prvi koji su preveli i objavili neku knjigu Paskala Mersijea na srpski, sto se nadam da nece biti izuzetak : sudeci po ovoj knjizi mislim da bih ovoga Paskala/Petera zaista mogla voleti. 

Knjiga Nocni voz za Lisabon jedna je od onih knjiga koje nazivam fantazmima a sto sam vec jednom objasnila sta za mene znaci. Obuzela me je potpuno, jos od prve recenice na prvoj stranici i drzala u jednakom zanosu sve do samog kraja. Jos od trenutka kada sam je izvukla sa neke od sada poprilicno zbrkanih polica u biblioteci i procitala kratak sadrzaj znala sam da cu je voleti. Evo ukratko o cemu se tu radi : omiljeni profesor grckog i latinskog u gimnaziji Rajmond Gregorijus, onaj po kome navijaju sat i koji dobrocudno posmatra svet iza debelih stakala naocara preterane dioptrije, onaj Gregorijus koga iz ljubavi prema njegovoj opstoj i potpunoj izgubljenosti u savremenom svetu nazivaju Mundus, jednoga dana izlazi nasred casa iz gimnazije i nestaje. Zapravo, on nije nestao : otisao je kuci nakon sto je u jednoj prodavnici kupio ploce za ucenje portugalskog i jos i jednu knjigu nekog portugaloskom pisca; za ovoga on nikada nije cuo, niti je mogao sta iz te knjige razumeti, pa ipak : nalazi se potpuno ocaran i zaveden. Zatim Mundus cini nesto jos necuvenije : seda na nocni voz za Lisabon. Ostatak romana Mundus provodi uglavnom u Lisabonu, tragajuci za piscem te knjige koju sa sobom nosi a koji se zove Amadeu Injasio de Almeida Prado. Prateci Mundusa po Lisabonu desile su mi se nekolike stvari  od kojih su najvaznije sledece: prvo - snazno pozeleh da i ja   mogu tako da sednem u nocni voz za Lisabon i, sve sa ovom knjigom u ruci, setam delovima grada carobnih naziva poput - Alfama a  koje sam onda pomno trazila po internetu da bih na neki nacin zaista tuda i prolazila; drugo - potpuno se zaljubih u pomenutog Amadeua. Pisuci neki post prosle godine rekoh da mi je cudno kako iako ne citam mnogo manje nego ranije ipak se neuporedivo manje zanosim, da ne kazem, zaljubljujem u likove iz tih knjiga. Nisam znala da kazem da li je to zbog likova ili zbog mene a sada mi se cini da su ipak likovi bili ti koji nisu izazivali dovoljno osecanja. Amadeu me je zaneo na nacin na koji je to u mladosti ucinio Demijan, na primer. 

U prikazu ove knjige u Danas-u receno je : 

Zaplet koji insistira na misterioznosti, dramatičnosti, neverovatnim koincidencijama i naglim preokretima jeste i naslabija tačka ovog romana, koji bi prevagnuo ka stilu Dena Brauna ili Paola Koelja da nije filozofsko-esejističkih ekskursa koji čine gotovo polovinu inače dosta obimne knjige.

Zaista, zaplet moze ponekad delovati kao a bit too much : mozda najpre zarad pomenutih koincidencija; medjutim, kako to veoma cesto biva, stvarni zivot najcesce prevazilazi svaku fikciju po svojoj cudnovatosti - te cesto vec izustimo da kazemo Ma daaaaaa, jesteeee, baaaaaaaaas u trenutku kada saznamo da se cela prica zaista i dogodila i to bas na taj neverovatan nacin na koji je i prikazana. Ovaj roman jeste fikcija, mozda na trenutke manje verovatna, ali to su trenuci i to je, na kraju krajeva, zaista najmanje bitno. Ono sto jeste vazno je to da zaista nikako, ali nikako i ni na koji nacin Paskal Mersije ne moze da se poredi sa Den Braunom i bez filozofko- esejistickih eskursa, to jest - i u delovima u kojima se oni ne javljaju. Poredjenje sa Karlosom Luisom Safonom, i to sa Senkom vetra a ne onim drugim knjigama mnogo bi bilo tacnije. 

No, evo kako jedan od likova na koje Mundus nailazi prica o Amadeu koga ja, iz nekog razloga, od pocetka zamisljam s crtama Dzubranovog idealizovanog (auto)portreta Proroka. Nije preterani spolier nista sto on kaze, tako da se moze citati : to je jedan stari svstenik iz Amadeuove skole koji ga je poznavao kao decaka; taj deo, koji ovde nije ceo, je mozda i najvazniji u ustanovljenju moga Amadeu obozavanja ;)  Uz to - neke stare razglednice Lisabona i ... pa, malo fada, naravno i to onog posvecenog Lisabonu : 

 

  "Avgustin i laz - samo jedna od hiljadu stvari o kojoj smo se prepirali", kazao je otac Bartolomeu. "Mnogo smo se prepirali, ali se iz prepirki nikad nije izrodila svadja, Jer, vidite, on jeste bio usijana glava i buntovnik, no uz to i mladic brilijantne inteligencije, rodjeni govornik, sest godina tutnjao je kroz gimnaziju poput oluje, bio je stvoren da postane legenda."

  Svestenik je nadlanicom presao preko portreta u Pradovoj knjizi koju je drzao u rukama. To je mogao da bude pokret ispravljanja stranice, ali i milovanja. Pred Gregorijusovim ocima pojavila se Adrijana kako nadlanicom prelazi preko Amadeovog pisaceg stola.

  "Ovde je stariji,"rekao je svestenik, "ali, to je on. Takav je bio, bas takav."

  Spustio je knjigu na cebe kojim su mu bile umotane noge.

"U vreme kada sam mu predavao bio sam na sredini dvadesetih godina; za mene je predstavljalo ogroman izazov to sto moram da mu odolevam. Podelio je nastavnike na one koji su ga proklinjali i na one koji su ga voleli. Da, bas voleli - neki od nas naprosto su bili zaljubljeni u njega, u njegovu neumerenost, njegovu bezgranicnu velikodusnost i zilavu zagrizenost, u njegovu odvaznost koja se ni na sta nije obazirala, njegovu neustrasivost i njegov fanaticni zar. Bio je odlucan i smeo, avanturista koga ste lako mogli da zamislite na nekom od nasih istorijskih brodova, kako peva, propoveda, cvrsto resen da, ako treba i macem, stanovnike dalekih kontinenata zastiti od svega cime bi posada mogla da ih ponizi. Bio je spreman da svakogaizazove, i samog djavola, pa i Boga. Ne, nije to bila manija velicine, kao sto su njegovi protivnici govorili, bio je to samo zivot koji je bujao, eruptivno izbijanje probudjenih snaga, vatromet vrcavih ideja. Nema sumnje - bio je i poprilicno oholo momce. No, ta je oholost bila tako neobuzdana, tako je prelazila svaku meru da bi covek zaboravio sav otpor i gledao zadivljeno, kao u cudo prirode koje ima vlastite zakone. Oni koji su ga voleli videli su u njemu nebruseni dijamant, dragulj u prirodnom stanju. Oni, pak, kod kojih je izazivao odbojnost bili su u tome podstaknuti njegovim odsustvom respekta, koje je umelo i da povredi, kao i njegovim nemim ali evidentnim uverenjem da je u pravu, osobenim za one koji su brzi, bistriji i blistaviji od ostalih, i koji to znaju. Videli su u njemu balavca plemicke krvi  koga je sudbina obdarila i sakom i kapom, ne samo novcem nego i talentima, lepotom i sarmom, a uz sve to, bio je i neodoljivo melanholican, sto ga je predpdredilo da postane miljenik zena. Nije bilo pravedno da neko toliko bolje prolazi od drugih, nije naprosto bilo fer, i to ga je cinilo magnetom za zavist i nenaklonost. Medjutim, i oni koji mu nisu bili naklonjeni, tajno su mu se divili, jer niko nije mogao da ne vidi kako je tom decaku bilo dato da dotakne nebo. 

   ...

   "Sta sve vec nije bio procitao kad je, sa deset godina, presao prag gimnazije u svom malenom, po meri sivenom redengotu ! Poneko od nas uhvatio bi sebe kako proverava moze li sa njim da drzi korak. A on je, posle nastave, ostajao u biblioteci, pa bi onim svojim fenomenalnim pamcenjem i tamnim ocima neverovatno koncentrisanog pogleda - ciju potpunu usredsredjenost nije mogao da poremeti ni najglasniji prasak - usisavao sve te debele knjige, recenicu po recenicu, stranicu po stranicu. 'Kad Amadeu procita knjigu', kazao je jedan nastavnik, 'u njoj vise ne ostanu slova. Taj ne guta samo smisao, nego i stamparsku boju.'
   I bilo je tako : tekstovi kao da su u njemu nestajali, do poslednje reci, a na policama su ostajale samo prazne caure. Predeli duha koji su se prostirali iza tog gotovo besramno visokog cela sirili su se vrtoglavom brzinom : iz nedelje u nedelju uoblicavale su se nove formacije, iznenadjujuce formacije ideja, asocijacija i fantasticnih jezickih resenja koje su nas uvek iznova zadivljavale. Desavalo se da se sakrije u biblioteku i tu provede citavu noc, citajuci uz dzepnu lampu. Kad prvi put nije dosao kuci, njegova se majka silno uspanicila. No, vremenom se navikla, ne bez ponosa, na to da je njen sin sklon prenebregavanju svih pravila.
   Bilo je nastavnika, i to ne malo, koji bi se uplasili kad bi se Amadeov pogled zadrzao na njima. Nije to bio odbojan, izazovan ili ratoboran pogled, ali je onome od koga se ocekivalo objasnjenje davao samo jednu, jednu jedinu, sansu da to objasnjenje pruzi kako valja. Ako bi nastavnik tada pogresio, ili bi odao da je nesiguran, Amadeov pogled ne bi postao prezriv, niti se cinilo da vreba novu gresku, nije ispoljavao cak ni razocarenje, ne - Amadeu bi samo skrenuo pogled, nije dozvoljavao da se ista primeti, a pri izlasku iz ucionice bio je prijatan, uctiv. No upravo je ta primetna zelja da ne povredi nastavnika bila porazavajuca. Iskusio sam to i sam, a potvrdili su mi i drugi : dok bismo spremali predavanja, taj ispitivacki pogled bio je pred nama. Za neke je to bio pogled ispitivaca, pogled koji je od nastavnika trazio da se vrati u skolsku klupu, ali bilo je i onih koji su uspevali da ga prime u duhu sportiste koji je naisao na jakog protivnika. Nisam poznavao nikog ko nije iskusio to prisustvo Amadea Injasija de Almeida Prada, prerano sazrelog i vise nego budnog sina slavnog sudije, u trenucima kad bi se spremalo neko tesko predavanje, pri kojem je i nastavnik mogao da pogresi.
    Uprkos tome : nije bio samo zahtevan. I uopste, nije bio sazdan iz jednog komada. U njemu je bilo pukotina, lomova, skokova, i ponekad bi se coveku ucinilo da ga uopste ne poznaje. Kad bi primetio sta je ucinio svojim prekoracivanjem mere i previsokim ciljevima, pao bi sa oblaka, bio razocaran i na sve nacine pokusavao da ispravi ucinjeno. Postojao je, naime, i drugi Amadeu - dobar drug spreman da pomogne. Bio je u stanju da nocima sedi uz nekoga pomazuci mu da se pripremi za pismeni i pri tom je pokazivao takvu skromnost i takvo andjeosko strpljenje da bi se svi koji su ga ogovarali postideli.

   I napadi potistenosti bili su deo tog drugog Amadea. Kad bi ga obuzeli, cinilo se da se u njega, barem privremeno, uselila sasvim drugacija priroda. Postajao bi podlozan bezrazloznom strahu, trzao se na najmanju buku koja kao da ga je sibala. U takvim trenucima delovao je kao otelovljenje muke postojanja. Ko bi tad pokusao da ga utesi ili obodri, lose bi prosao. Sunuo bi na njega, besno sisteci.
   Toliko je stvari umeo, taj tako bogato nadaren decko. Samo jedno nije - da praznuje, da bude opusten, da pusti da ga zivot nosi. Sam je sebi bio prepreka, sa svojom prevelikom budnoscu i strastvenom potrebom za uvidom i kontrolom. Nije pio. Nije ni pusio, to je doslo tek kasnije. Cajem se, medjutim, davio, obozavao je zlatnocrveni sjaj jakog asama i posebno je zbog njega doneo od kuce srebrni cajnik, koji je, pri odlasku, poklonio kuvaru."
   Postojala je, zar ne, i ta devojka, Marija Zoao, ubacio je Gregorijus.
   "Jeste. Amadeu ju je voleo. Voleo na svoj neponovljivo cedan nacin cemu su se svi smejali, mada nisu uspevali da sakriju zavist : zavideli su osecanju kakvo se zapravo javlja samo u bajkama. Voleo ju je i postovao. Da, to je ; postovao ju je, mada se, kad je rec o deci, to obicno ne govori. Amadeu je, medjutim, u mnogo cemu bio drugaciji. Marija Zoao nije bila posebno lepa, nikakva princeza, daleko od toga. Nije bila, koliko znam, ni narocito dobar djak. Niko nije sasvim razumeo tu njegovu naklonost, ponajmanje ostale devojcice iz skole prekoputa, koje bi sve dale da privuku pogled naseg plemenitog princa. Mozda je razlog bio u tome sto ona naprosto nije bila njime zaslepljena, sto je nije oborio s nogi kao sve ostale. Mozda je njemu bas to bilo potrebno : da ga neko prihvati spontano i ravnopravno, recima, pogledima i kretnjama kadrim da ga, svojom prirodnoscu i neupadljivoscu, oslobode njega samog.

   Kad bi Marija Zoao dosla ovamo i sela kraj njega, na stepenice, odjednom bi se smirio : kao da se oslobodio tereta svoje budnosti i brzine, bremena svog neprekidnog prisustva duhom, muke koju mu je zadavala potreba da samog sebe neprekidno pretice i pobedjuje. Dok bi sedeo kraj nje, dogadjalo se da precuje zvono koje je objavljivalo pocetak nastave, a ko bi ih video sticao bi utisak da ne zeli da ikad vise ustane. Onda bi mu Marija spustila ruku na rame i vratila ga iz tog rajskog stanja nenapregnutosti, za njega toliko dragocenog. Uvek ga je ona doticala, nikad nisam video da njegova ruka pociva na njoj. Kad bi doslo vreme da se vrati na predavanja, Marija bi svoju sjajnu, crnu kosu gumicom obuhvatila u konjski rep, a on bi je pri tom uvek gledao kao opcinjen - stoti put podjedano opcinjen kao i prvi put; mora da je tu njenu kretnju mnogo voleo. Jednog dana, medjutim, umesto gumice pojavila se srebrna snala, a na Amadeovom licu se videlo da je to njegov poklon."
   Kao ni Melodi, ni svestenik nije znao prezime devojcice.
   "Sada, kad me pitate, cini mi se kao da to prezime nismo hteli da znamo, kao da bi nam smetalo da ga znamo", kazao je. "Kao sto ni za svece ne pitamo kako su se prezivali. Ili ne pitamo za prezime Dijane, ili Elektre."

   U sobu je usla casna sestra.

  

Kako je Lene Krec zavela Ozborna, mladog britanskog aristokratu :)

Poslednji deo Legende o Pendragonu Antala Serba koji postavljam.

Nakon sto sam posle poslepodnevnog dremeza sisao u park da se malo prosetam, naisao sam na Lene. Bila je veoma razdragana, jela je krupne breskve iz prepune kosare, postavljene na jedan bastenski sto. Nakon sto je privremeno prestala sa uzimanjem hrane, uhvatila me je pod ruku i povela prema udaljenijem delu parka.

Seli smo na obalu jednog potoka, u vedrom raspolozenju.

-Veoma je lepo ovde - rekla je Lene - I sasvim pristaje uz moje danasnje dusevno stanje. Tako sam srecna.

-To se retko moze cuti. Zasto, dopada vam se u Lanviganu ?

-Veoma. Tako dragi, nimalo komplikovani ljudi, erl je, doduse, covek kao da je pao na glavu, mada mu je sama glava veoma lepa. Devojka je izuzetno zlatna, premda jezivo konvencionalna. Cudi me da vam nije dosadna. Ali nije rec o tome ... Znate i sami da se nikad nisam mesala u vase stvari. Srecna sam. Dogodilo se.

-Sta ?

-Pa, sta mislite, zasto sam dosla u Lanvigan ?

-Da spasete zivot erla od Gvineda.

-Delom i zbog toga, ali samo uzgred. U krajnjoj liniji sta me se tice erl od Gvineda i ostali matori aristokrati ? Nisu moj slucaj.

-Hocete da kazete, dakle, da ste dosli radi Ozborna ?

-Eto, vidite. Niste bas budala. I saopstavam vam, kao starom prijatelju i mom dobrocinitelju, da moje putesestvije nije ostalo bez rezultata. Nocas ...

-O, Lene, cestitam. u odnosu na Ozborna onaj cetrdesetogodisnji cedni teolog moze da se smatra podivljalim Sicilijancem.

-E, pa, to sam vam ja.

-Cudesno ! Ali priznajte : Ozborn je sigurno poklekao samo pred terorom. Mora da ste ga primorali samo uz revolver u ruci. 

-Pa, dotle ipak nije islo. Ali nije bilo ni malo lako. Ako vas zanimaju detalji, slusajte. Treba da znate da se Ozborn sve do juce ponasao veoma rezervisano prema meni. Odnosno ne bas rezervisano, nego sa onom vrstom ljubaznosti koju pokazuje prema svojim muskim drugarima. Da sam uvredljive prirode, kakve su bile nase majke, srce bi mi biloslomljeno. Ali, hvala Bogu, nisam tako osetljiva dusa. Stavise radovala sam se da me tretira kao muskarca. Znala sam da je vec i to velika stvar sto me se ne uzasava.

Ali cak i ovako, kada bih ga uhvatila za ruku, pocrveneo bi do usiju i hitno poceo da elaborira dramska dela Sekspirovih savremenika. Dobro, cekaj samo, mislila sam, doci ce jos maca na vratanca.

Postepeno sam shvatila da nikakvi klasicni zenski trikovi, kada je o njemu rec, ne mogu biti ni od kakve pomoci. Jednostavno ih, bezazlen kakav je, ne primecuje. Onomad u Londonu, kada smo se prerusavali, uzalud sam pokusavala pred njim da se pokazem u donjem rublju. Po svaku cenu je hteo da se povuce kada sam se presvlacila, a kada sam mu rekla da meni to ne smeta, pripalio je cigaretu i seo. Od tog casa smatrao je prirodnim da me vidi golu. Ipak, shvatila sam da se u njemu ne javlja nikakva muska pomisao. Premda je u meni njegova bezazlenost pobudjivala tim vise zenskih primisli. Mogu vam reci da sam cvilela i vristala, ali samo u sebi, bezglasno.

Protivno mojim ubedjenjima, pokusala sam i sa sentimentalizmom. Predocila sam mu, kako se to u ovakvim prilikama obicno radi, koliko sam usamljena i koliko su tuzne moje veceri, te da me do sada niko nije voleo, i koliko mi je, o, tesko u srcu. Saslusao me je sa iskrenom empatijom i obecao da ce me u Oksfordu uvesti u najbolje drustvo (jer veruje, naime, da su svi snobovi kao sto je on), a da u medjuvremenu proucavam moderni engleski roman, jer je knjiga najbolji prijatelj. 

I tako smo stigli u Lanvigan. Vec me je stvarno bilo sramota. Za toliko vremena mogla sam da postanem svemocna metresa jednog francuskog kralja. Za toliko vremena mogla sam da skuvam tri filmske poglavice i dvojicu ambasadora. I kada mi je sinoc uspelo da ga izmamim u park, odmah sam pomislila da mozda imam neke sanse. Englezi, naime, vole prirodu.

Predlozila sam da sednemo na trevu. Ali Ozborn je na to izrazio bojazan da je trava vlazna. Pa smo seli na jednu klupu. Nezno sam polozila glavu na njegovo rame i pocela da mu ljubim usi. Ozborn je ljubazno cutao. Kad mi je dosadilo, rekao je sa osmehom da je rec valjda o nekom zanimljivom nemackom obicaju, i da je verovatno veoma starog porekla. Ne znam, rekla sam na to, ali je veoma prijatno. Zanimljivo, rekao je on, sanjalacki. Da niste mozda raspolozeni da me poljubite, pitala sam. Jesam, rekao je ljubazno i poljubio me u celo. Da sam ja musko, rekla sam, ja bih svakako poljubac spustila na usta. Na to je rekao da je to nezdravo. Da li biste voleli da budete musko, pitao je. A vi ? - uzvratila sam ja pitanjem.

Malo se iznenadio, ali sam videla da na toj liniji ne mogu narocito da prosperiram. I tada mi je na um pala genijalna ideja. Rekla sam da bih nadasve zelela da se popnem na drvo, i zamolila ga da mi pomogne. Pa sam se uzverala na jednu granu. Ozborn me je odozdo pridrzavao. A onda sam se snazno zanjihala, vrisnula, i pala na Ozborna. Mozete zamisliti kako je kada sa ovom mojom konstitucijom padnem na nekog ...

Nasli smo se oboje na zemlji. I tako sam na jedvite jade, sa nekoliko modrica, stigla do ljubakanja. Kuk me je jezivo boleo, ali sada sam konacno bila na sinama. 

Moram reci da Ozborn ni u ovoj situaciji nije nimalo bio bezobrazan. Nikakva se  inicijativa od njega nije mogla ocekivati. Posle nekih pola sata, kada smo se malo pribrali, upitala sam ga da li je bilo dobro, na sta je on rekao da je bilo izrazito dobro i to, cini mi se, prilicno iskreno. I jos je dodao da ga veoma raduje sto je sada bogatiji za jedno zivotno iskustvo. I da je, evo, stekao svoju prvu ljubavnicu.

Na to sam se ja razbesnela. Rekla sam mu da su Englezi nevaspitane budaletine kada vec posle ovakvih sitnica zenu proglasavaju za lover, i neka mu bude jasno da nikad nece biti moj ljubavnik. Ozborn se na to opet zamislio, na svoj rasejani nacin, i na kraju rekao sorry. I spremao se da ustane. Ali ja sam ga uhvatila za kaput, po biblijskom receptu, i rekla da nema razloga za tugovanje, ako me lepo zamoli moze da mi bude ljubavnik, i da ce u tom slucaju da stekne jos vise zivotnih iskustava. To je svakako shvatio. Ali ostao je u sedecem polozaju i nastavio da razmislja.

Posle nekog vremena morala sam da se obrecnem na njega. Sta ceka ? Odgovorio je da nikako ne moze da se seti sta se u ovakvim prilikama treba reci. Umirila sam ga da se i delima moze mnogo toga reci. Onda je dobro, rekao je, jer ne moze bas niceg da se seti, i nastavio je da sedi. Pa da vidimo onda dela, rekla sam. Budite strastveni, covece. Na to me je ozborn zgrabio za ramena i snazno protresao.

Necu sad da ulazim u detalje, jer vam vidim na licu da biste se vi na ozbornovom mestu drugacije ponasali. A sa vama sad bas nisam raspolozena. Danas sam izrazito monogamna, prvi put u zivotu. Ostacu verna Ozbornu.

-Well - rekao sam - dozvoljavate li da zamislim nastavak ?

-Samo izvolite. Mogu vam reci jos samo toliko da popriste daljih dogadjaja nije park nego moja soba, i to cele noci. Ipak ... Ozborn nije razocarao. A i on je bio zadovoljan. Izjavio je da se odavno nije tako dobro zabavio. I da se nada da cemo se uskoro i vencati.

To me je prenerazilo. Kakav mesalliance! Moje snobovsko srce je neizrecivo krvarilo. Siroti erl ... Samo je jos to falilo da udes Pendragona bude potpun. Sada je svemu dosao kraj.

-O, cestitam - rekao sam sa suzama u glasu. 

-Ali molim vas, ne budite maloumni ! Ne mislite valjda da cu se udati za njega ?

-Zasto? nije losa prilika.

- Ne, drago sine, toliko glupa bas nisam. Uci u jednu ovakvu degenerisanu aristokrarsku porodicu ? Sta bi rekli moji prijatelji u Berlinu ? Sa druge strane, jos sam mlada. Jedva sam nesto iskusila od zivota ... Toliko toga me jos ceka. Nikad nisam bila u vezi, na primer, sa nekim tenorom. Ni sa nekim od Hoencolerna. I sa crncem samo jednom. Zaista jos ne mogu da se udam.

-I te kako ste u pravu - uzdahnuo sam sa olaksanjem. - Zivot je pred vama.

-Samo se pitam - rekla je Lene - hoce li se Ozborn makar malo promeniti pod uticajem ovog "zivotnog iskustva"? Hoce li se od sad ponasati kao muskarac ?

-Prema vama svakako- rekao sam - sve dok to vi budete hteli, ali ne vise od toga. Ali kad vi odete, sve ce se nastaviti po starom, bar kolikoja poznajem engleske momke. Tek izuzetno, veoma retko, provodeci noc u krugu najintimnijih prijatelja, kada se bude povela rec o zenama i on ce ispricati, bez pomena imena, da je imao nekad jednu prijateljicu i da je to bio cudesan dozivljaj. I zivece u magiji te uspomene narednih deset godina, sve dok ne bude naisla neka druga Lene, koja ce ga zavesti.

-O, Boze - rekla je Lene - koliko je samo glup, koliko nemoralan i ogranicen ! Pa ipak, da li vi nalazite da ima neceg lepog u tom lepoduhu ?

Nisam nista odgovorio. Setio sam se jednog momenta naseg prepodnevnog izleta, kojem do sada nisam pridavao nikakvu vaznost. Put nas je vodio kroz sumu, pored jednog bistrog planinskog potoka. Ozborn je zaustavio automobil, svukao se i okupapo, mada je bilo prilicno vetrovito. I dok se cvokocuci zubima oblacio, rekao mi je :

-O, doktore, kada bi covek mogao da ode na neko nenastanjeno ostrvo ... na neko koralno osrvo u Polineziji ... gde bi komunicirao samo sa pticama i ribama, poput franjevackih svetaca ... da ne vidi drugog coveka, narocito zenu ... tada bi covek mogao da sacuva svoje lkjudsko dostojanstvo.

I secam se da mu je lice bilo tako duboko tuzno, kao njuska psa koji se neceg stidi.

  

The Tomb of Keats by Oscar Wilde

Irish Monthly, July 1877.

As one enters Rome from the Via Ostiensis by the Porta San Paolo, the first object that meets the eye is a marble pyramid which stands close at hand on the left.

There are many Egyptian obelisks in Rome--tall, snakelike spires of red sandstone, mottled with strange writings, which remind us of the pillars of flame which led the children of Israel through the desert away from the land of the Pharaohs; but more wonderful than these to look upon is this gaunt, wedge-shaped pyramid standing here in this Italian city, unshattered amid the ruins and wrecks of time, looking older than the Eternal City itself, like terrible impassiveness turned to stone. And so in the Middle Ages men supposed this to be the sepulchre of Remus, who was slain by his own brother at the founding of the city, so ancient and mysterious it appears; but we have now, perhaps unfortunately, more accurate information about it, and know that it is the tomb of one Caius Cestius, a Roman gentleman of small note, who died about 30 B.C.

Yet though we cannot care much for the dead man who lies in lonely state beneath it, and who is only known to the world through his sepulchre, still this pyramid will be ever dear to the eyes of all English-speaking people, because at evening its shadows fall on the tomb of one who walks with Spenser, and Shakespeare, and Byron, and Shelley, and Elizabeth Barrett Browning in the great procession of the sweet singers of England.

For at its foot there is a green, sunny slope, known as the Old Protestant Cemetery, and on this a common-looking grave, which bears the following inscription:

This grave contains all that was mortal of a young English
poet, who on his deathbed, in the bitterness of his heart,
desired these words to be engraven on his tombstone:
HERE LIES ONE WHOSE NAME WAS WRIT IN WATER. February 24, 1821.
And the name of the young English poet is John Keats.

Lord Houghton calls this cemetery 'one of the most beautiful spots on which the eye and heart of man can rest,' and Shelley speaks of it as making one 'in love with death, to think that one should be buried in so sweet a place'; and indeed when I saw the violets and the daisies and the poppies that overgrow the tomb, I remembered how the dead poet had once told his friend that he thought the 'intensest pleasure he had received in life was in watching the growth of flowers,' and how another time, after lying a while quite still, he murmured in some strange prescience of early death, 'I feel the flowers growing over me.'

But this time-worn stone and these wildflowers are but poor memorials {1} of one so great as Keats; most of all, too, in this city of Rome, which pays such honour to her dead; where popes, and emperors, and saints, and cardinals lie hidden in 'porphyry wombs,' or couched in baths of jasper and chalcedony and malachite, ablaze with precious stones and metals, and tended with continual service. For very noble is the site, and worthy of a noble monument; behind looms the grey pyramid, symbol of the world's age, and filled with memories of the sphinx, and the lotus leaf, and the glories of old Nile; in front is the Monte Testaccio, built, it is said, with the broken fragments of the vessels in which all the nations of the East and the West brought their tribute to Rome; and a little distance off, along the slope of the hill under the Aurelian wall, some tall gaunt cypresses rise, like burnt-out funeral torches, to mark the spot where Shelley's heart (that 'heart of hearts'!) lies in the earth; and, above all, the soil on which we tread is very Rome!

As I stood beside the mean grave of this divine boy, I thought of him as of a Priest of Beauty slain before his time; and the vision of Guido's St. Sebastian came before my eyes as I saw him at Genoa, a lovely brown boy, with crisp, clustering hair and red lips, bound by his evil enemies to a tree, and though pierced by arrows, raising his eyes with divine, impassioned gaze towards the Eternal Beauty of the opening heavens. And thus my thoughts shaped themselves to rhyme:

HEU MISERANDE PUER
Rid of the world's injustice and its pain,
He rests at last beneath God's veil of blue;
Taken from life while life and love were new
The youngest of the martyrs here is lain,
Fair as Sebastian and as foully slain.
No cypress shades his grave, nor funeral yew,
But red-lipped daisies, violets drenched with dew,
And sleepy poppies, catch the evening rain.
O proudest heart that broke for misery!
O saddest poet that the world hath seen!
O sweetest singer of the English land!
Thy name was writ in water on the sand,
But our tears shall keep thy memory green,
And make it flourish like a Basil-tree.
Borne, 1877.

Footnote:
{1} Reverently some well-meaning persons have placed a marble slab on the wall of the cemetery with a medallion-profile of Keats on it and some mediocre lines of poetry. The face is ugly, and rather hatchet-shaped, with thick sensual lips, and is utterly unlike the poet himself, who was very beautiful to look upon. 'His countenance,' says a lady who saw him at one of Hazlitt's lectures, 'lives in my mind as one of singular beauty and brightness; it had the expression as if he had been looking on some glorious sight.' And this is the idea which Severn's picture of him gives. Even Haydon's rough pen-and-ink sketch of him is better than this 'marble libel,' which I hope will soon be taken down. I think the best representation of the poet would be a coloured bust, like that of the young Rajah of Koolapoor at Florence, which is a lovely and lifelike work of art.

Eyrarbakki

Verovatno je da niste nikada culi za mesto koje se zove Ajrarabaki; ja sam za njega prvi put cula  prosle veceri kada sam zapocela citanje romana Olafa Olafsona Odlazak u noc. Istog trenutka kada sam na naziv ovog mesta naisla pozelela sam i  da vidim kako to ono izgleda; jer, kako uopste  zamisliti neki Ajrarbaki ? ipak to  nisu Pariz ili London, koje mozemo u mislima rekonstruisati prema filmovima, razglednicama i fotografijama koje smo tokom zivota videli. Olaf Olafson, covek cije ime zvuci potpuno nestvarno, da ne kazem - izmisljeno -  (a koji pri tom potice od coveka podjednako nestvarnog imena i prezimena : Olafur Sigurdson), dolazi sa Islanda na kome se nalazi i taj Ajrarbaki. Cesto se stoga desava da se u njegovim romanima i pricama Island pojavljuje i to najcesce kao prostor zivljenja iz proslosti, mladosti glavnog junaka, koji u (njegovoj) sadasnjosti, kao i sam Olaf, zivi u SAD imigrantskim zivotom. Tako da Island najcesce kod Olafa figurira kao ona ostavljena domovina koja iako sadrzi secanja i lepa i strasna ipak ne muci nostalgijom njegove likove kao takva ili po sebi; Island se pojavljuje kao scenografija koja je mogla biti ta ali i neka sasvim druga. Bivsi da je ipak bila ta ,ona odredjuje njegove likove na jedan potpuno dubinski i sustastven nacin. Tako i ovde sa likom koji se zove Kristjan a koji u sadasnjosti zivi u Herstovom dvorcu obavljajuci posao licnog Herstovog batlera. 

Ajrarbaki je, kao sto i sam Olaf kaze, valjda svestan da ostatak sveta ne zna da to islandsko mesto uopste postoji, nekada bio vazna trgovacka luka : najvaznija za ceo juzni deo zemlje. Pored toga, a sada pretezno, bio je i poznato ribarsko selo, za koje su vezane dve zanimljivosti : jednu pominje Olaf, te se o tome moze procitati nize; druga je ta sto je upravo iz ovog mesta izvesni Bjarni Herjolfson, Norvezanin i Viking, 986. godine zaplovio ka Grenlandu da bi zavrsio na obalama Severne Amerike; tako je on bio prvi Evropljanin, veruje se, koji je otkrio ovaj kontinent. Medjutim, on nije imao narocitu zelju da novu zemlju istrazuje; naime, on je samo hteo da se susretne sa svojim roditeljima koji su sa Erikom Crvenim otputovali na Grenland. Kada je tamo konacno i stigao ispricao je svima o svojim dogodovstinama, medjutim niko se nije nasao preterano zainteresovan. Tek posto se, nakon oceve smrti, vratio u Norvesku, naisao je na interesovanje Leifa Eriksona, Erikovog sina, koji je otkupio Bjarnijev brod i sa posadom od 35 ljudi zaplovio ka Americi. Ovaj Leifov pokusaj uspeo je te su se oni naselili na prostoru danasnje Njufaundlenda a koji su oni nazvali Vinland; to se sve desavalo 1002. ili 1003. godine. Nisu se medjutim tamo dugo zadrzali vec su se narednog proleca vratili. Leif nije ponovio ovo svoje putovanje; vratio se u Norvesku i presao u hriscanstvo da bi zatim bio poslat na Grenland, kod oca Erika, da hriscanstvo propoveda.

Evo jednog dela romana koji se bavi Ajrarbakijem a koji je pun atmosfere, kao i nekoliko fotografija kako bi se sve to moglo koliko toliko i zamisliti.

Vekovima je Ajrarbaki, malo selo udaljeno pedesetak kilometara od Rejkjavika, bilo glavna luka i trgovacki centar za juznu oblast zemlje. Elizabetin otac je vodio i radnju i ribarske camce; Island je pripadao danskoj kruni i on je dobio svoje zastupnistvo direktno od kralja. Cak je ubedio kraljicu Luizu od Danske, zenu kralja Kristijana IX, da oslika olatske ikone u crkvi koju je on sagradio 1890. Posle koje casice vise obicavao je da kaze da je to uradio ne bi li dobio pravu sliku Spasioca, jer je sasvim sigurno kraljevska porodica bila mnogo obavestenija o Njemu od prostog, neokupanog proleterijata.

Bio je kraj aprila kada su prvi prolecni brodovi pristigli u Ajrarbaki, impresivne ladje, dva jedrenjaka s jarbolima od osamdeset do stotinu tona, retko kad bez sestorice muskaraca koji ih opsluzuju. Ladje su se ljuljale napred - nazad sa svojih sidrista, prevozeci ugalj, so i zito na kopno. Raz se obicno prenosila u tovarnom delu broda kao roba u rinfuzi, dok su se psenica i jecam otpremali u dzakovima. Gvozdje za potkovice, krovna gradja i ekseri pakovani su u sanduke, kao i dopunska jedra. Daske i grede slale su se odvojeno.

Podne daske i dascice strugale su se u radionici njenog oca izmedju radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje i skladista gde je kafa drzana pored secera i alkoholnih pica. Alkohol je razblazivan kisnicom sa krova radnje pre nego sto je sipan u burad za pivo i jabukovacu sa slavinom u tri smera; jedna za flase, druga za bacve, i treca za burice. Jedno vece kada je njen otac dosao u radnju  posle kapljice pica vise, pobrkao je jedno od buradi u senovitom uglu sa volom. Otrcao je kuci, zgrabio pusku, probudio jednog od radnika, i pozvao ga da podje sa njim. Kada su provalili kroz vrata i uleteli unutra, ispalio je hitac u bure. Posle toga, bure je postalo poznato kao volovsko bure.

Iskrcavanje tovara trajalo je nedelju dana, i onda, na smenu, posao je pocinjao s utovarom vune, usoljene ribe, i ulja iz jetre bakalara na brodove. Vuna je dovozena u Ajrarbaki tovarnim konjima, i seljaci su cesto morali da logoruju kraj zida radnje dva ili tri dana pre nego sto bi na njih dosao red. 

Volela je miris konja i otvarala je prozor pored klavira da miris pusti u sobu. Muzika je odbludela u tisinu i seljaci su se nagli napred da slusaju. Uhvatili su na trenutak deo bledog obraza na prozoru, kroz prozracne bele zavese ukrasene zutim cvetovima i razigranim leptirima. Nekoliko seljaka sedelo je na bastenskom zidu, nemo zvacuci dugacku travku, pognutih glava, potom se dosaptavajuci medjusobno, kako ne bi zaglusili ni jednu jedinu notu.

Ponekad bi dizala pogled, a ipak su znali da nije gledala u njih vec negde ka zalivu u bela jedra koja bi blagi vetar povremeno zanjihao kao da samog sebe zabavlja. Na trenutak - zatim bi ponovo spustila pogled, i dugi tanani prsti nastavili bi da salju svoje melodije u mirno popodne.