Deo o piscima iz vec pominjane Velikiceve knjige O piscima i gradovima najvise mi se dopada; moglo bi se slobodno reci da mi se u okviru ove grupe izuzetno dopada svaki esej, valjda stoga sto u pisanju pisaca o drugim piscima (ili o samima sebi) uvek ima mnogo napatvorenog sarma.. Velikic je pisao o Sabatu, Nabokovu, Italu Zvevu - o kome sam istovremeno po prvi put i saznala od njega; na samom pocetku, kao prvi esej, nalazi se medjutim onaj posvecen jednom nasem piscu : Aleksandru Tismi. Posto je ujedno ovo i najkraci esej ove grupe resih da ga postavim ovde. To je jedan esej pisan sa, cini se, posebnim osecanjem.
Tismu sam upoznao jednog januarskog dana 1993. godine na zeleznickoj stanici u Hamburgu. Doputovali smo na knjizevni skup koji se odrzavao u hamburskom Literaturhausu, izasli iz istog voza i nasli se licem u lice na peronu. Bio je iznenadjen mojim ogromnim koferom i pitao me da li sam krenuo na put oko sveta. On je nosio samo malu koznu torbu. I dok smo peske hodali prema obliznjem hotelu, svako je iznosio vlastiti koncept putovanja. Govorio je kao sto pise, britko i jasno, uvek otkrivajuci samu sustinu i nerv price. Nije stedeo sagovornika, kao sto nije stedeo ni citaoca. Nije stedeo ni mene.
Sta sve imate u koferu, pitao je Tisma. Jos jedne cipele, rekao sam. Ali, ove na Vama su sasvim dobre, primetio je Tisma. Zima je, rekao sam, na severu stalno pada kisa ili veje sneg i logicno je pretpostaviti da ove cipele na meni mogu da se pokvase. Moram imati barem jos jedne cipele u rezervi, pravdao sam se. Ako pokvasite te cipele na Vama, sto bas i nije tako verovatno, kupicete onda nove cipele, rekao je Tisma. A sta ako je tog dana nedelja, protestovao sam. Tisma se nasmejao i rekao : Znaci, Vi cete citavog zivota zbog te svoje sumnjive logike vuci kofer samo zato sto strepite od jedne tako minimalne mogucnosti - potopa u nedelju.
Tokom protekle decenije cesto smo se sretali na knjizevnim skupovima u Nemackoj i Austriji. Bio je zatvoren covek, direktan kad progovori, cesto neprijatan, jer se nije trudio da ublazi svoj ostar sud. Nikada nismo pricali o literaturi ili politici, vec naizgled nebitnim stvarima koje jesu nukleus literature. usudio bih se da kazem da je Tisma kao pisac u svojoj zemlji dugo bio na sporednom koloseku. Iako mu niko nije osporavao vrednost, godinama je bio po strani. Jedan od razloga za to, koji i sam navodi u svojim Dnevnicima, jeste mozda cinjenica da nije ziveo u beogradu, u centru knjizevnog zivota ondasnje Jugoslavije, vec u Novom Sadu. Nije pripadao knjizevnom establismentu. Bio je zasao u sestu deceniju zivota kada je za roman Upotreba coveka primio najvazniju jugoslovensku nagradu. Tek tada je postao citan pisac u svojoj zemlji, ali, cini mi se, opet ne onoliko koliko je to njegovo delo zasluzivalo. Zahvaljujuci uspehu u Evropi, pre svega u Nemackoj, osigurao je visoko, neprikosnoveno mesto i na domacem terenu.
U vreme raspada Jugoslavije drzao se po strani, a kada bi u retkim prilikama nesto rekao, u tekstu ili intervjuu, nikada to nije bila prica koju bi bilo koja strana mogla "blanko" koristiti. Bio je covek-ostrvo, svet za sebe, svet sa posebnom infrastrukturom. Tisma nije bio onaj koji se bori za nekakav koncept, knjizevni ili politicki, svejedno, on nikada nije nista sugerisao, niti resavao. Posao literature nije da daje odgovore, vec da postavlja pitanja, da se suocava sa tamnim mestima ljudske psihe. Bio je hronicar trosenja ljudskog zivota. U svojim pripovetkama i romanima pripovedao je o nasilju i patnji, o logorima i porazu humanosti. Takav je bio i u privatnom razgovoru. Ne bih mogao reci da je bio ironican, niti pesimista, jednostavno je metodom rodjenog hirurga, skalpelom svoga pera, otkrivao citaocima sta se krije u dubinama ljudske psihe, sta je sve pojedinac u stanju da ucini drugome, ali i samome sebi. U naizgled jasnom i cistom vermerovskom pejzazu enterijera, otkrivao je mracne dubine mimo ogledala koja uvek daju ocekivani odraz. I u tom smislu nije imao milosti. Pa tako i naslov njegovog najpoznatijeg romana, Upotreba coveka, jeste velika metafora za vek u kojem je ziveo.
Proslog leta moja jedina lektira bili su Tismini Dnevnici. Polako sam iscitavao obimnu knjigu od hiljadu strana stalno odlazuci kraj. Ne pamtim da sam ikada u dnevniku jednog pisca nasao arhivu najdubljih zatona duse. U tom smislu Tismini Dnevnici jesu knjiga koja je ostavila najdublji trag u meni. Jer, covek nije iz jednog komada, vec je zbir kontradiktornosti, svakodnevna muka da se izbori sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima. Dok sam citao, preda mnom se otvaralo sest decenija jednog zivota koji sebe posmatra, od studentskih godina u Budimpesti za vreme Drugog svetskog rata do kraja drugog milenijuma. Ne stedeci sebe nimalo, otkrivajuci svoje najskrovitije misli, trenutke kada bi njime ovladali zavist i bes, pohota i strah, ne krijuci mizantropiju i tajne, sve udare kojima je bio izlozen, kao pred nekim cudesnim rendgen-aparatom, Tisma je izlagao jednog drogog Tismu, coveka koji se plasi aviona i godinama se odvikavao od pusenja. I svakako jeste uteha citaocu ovih Dnevnika naci priznanje za slabost, za poroke, za muku zivljenja, lisenu patetike, ironicno intoniranu, ali ne zato da bi se autor distancirao, vec da bi potvrdio kako je zivot svakog coveka svakodnevni nemir, soba bez prozora, u koju svetlost samo povremeno dopire kroz pukotine.
"Moja krajnja izdvojenost usled mog mesovitog porekla koje bi kod nekog drugog mozda bilo beznacajno, mene je oblikovala u izuzetno sebicno, egocentricno, samo na sebe usredsredjeno i sobom obuzeto bice " , kaze Tisma u Dnevniku secajuci se sebe iz doba mladosti. "Hocu li izbiti iz svoje samoce, iz svoje izolovanosti, iz sebicnosti koju sam, iako je cinila najsusastveniju osnovu moje prirode, osecao kao porok, kao nedostatak, kao prepreku do cilja da se sa ljudima sjedinim, da im se nametnem ? Sve vise sam osecao da to mogu postici samo putem pisanja, putem svoje literature, da je cilj za kojim sam posao po nagonu, po zelji da stvorim knjige kakve sam voleo da citam, u stvari moja jedina mogucna zivotna putanja. Bez literature, bez napisanih sopstvenih knjiga, ja sam bio nista, jedan neispunjen prostor, prostor bez dodira sa stvarnoscu, sa istorijom, pa i sa zivotom; bez njih, ako bih umro pre njih ili ili poziveo ne stekavsi sposobnost da ih sastavim i ispisem, ja ne bih postojao, bio bih avet, maskara, lazan covek, privid usred zivota koji ce nestati utapajuci se u drugi privid, mrtvi privid."
Kada sam konacno procitao Tismin Dnevnik, hteo sam da ga pozovem telefonom i izrazim odusevljenje, medjutim, odustao sam od toga suocivsi se sa njegovim mogucim recenicama. Poslednji put smo se sreli u maju prosle godine u Berlinu, na veceri koju je jugoslovenski ambasador priredio u Tisminu cast. Tada sam mu, dok smo se rastajali u dvoristu ambasade, rekao da cu kada se vratim u Beograd poceti da citam njegove Dnevnike. "sta ce Vam to", bio je njegov komentar. "To je tako ogromno, i mozda bespotrebno, kao onaj Vas kofer."
(2002)
EDIT :
Tismin Dnevnik prvobitno je 1991. godine izdala Matica srpska, mada samo iz godina izmedju 1942. i 1951; deset godina kasnije meni omiljena Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica izdala je celokupne njegove dnevnike, dakle one od 1942. zakljucno sa godinom izdanja 2001. To je izdanje koje je i Velikic citao i iz koga citira. Oba ova izdanja postoje u Gradskoj biblioteci u Beogradu.
 |
|
Dnevnik sam počeo da vodim još kao dečak u odrastanju. Onda sam ga prekinuo, videći valjda, da beleži sve same beznačajnosti ali sam sa sedamnaest godina počeo da ga pišem ponovo u novu svesku i posle toga nisam prestajao da u tu svesku i u sve nove i nove unosim datirane zabeleške o sebi i o onom što mi se bitno i uzbudljivo dešava. Dugo se nisam pitao da li ću dnevnik objaviti. Ali, on je, započet kao uteha usamljenika i kao zadovoljavač potrebe za trajanjem pisca u nastajanju, postepeno izrastao u posebno književno ostvarenje, o čijoj sam se budućnosti morao postarati, kao i o svima ostalima. Pošto je bio tajan, pobojao sam se bio na početku međujugoslovenskog rata da bi usled neke nesreće - požara, bombe, šta ja znam - mogao iz nepoznatosti propasti pravo u nepostojanje, pa sam prepisao prvih njegovih devet godina i štampao ih najpre u časopisu “Književnost”, a potom, 1991, kao knjigu kod Matice srpske pod naslovom Dnevnik 1942-1951.
No comments:
Post a Comment