Sutradan sam za doruckom ukratko ispricao Sintiji dogadjaje. Razume se, nisam pomenuo Ajlin Sent Kler. Nisam joj ispricao ni - kako bih to nazvao - o viziji Leglea de Fresnoa. A precutao sam i nas susret sa ponocnim konjanikom.
Postoje stvari koje su samo nocu istinite. Nisam bio u stanju da govorim o njima. Bilo me je sramota. Covek se stidi nerazumljivog, iracionalnog, kako kakve dusevne bolesti. Nastojao sam da ne mislim na to.
Uostalom, bilo je lepo letnje jutro. Na svetu je postojala samo Sintija, i mali prasici dole u majuru, Sintijini ljubimci.
Odsetali smo na breg, seli na travu, suncali se.
Kada je Sintija cutala, bila je predivna. Na brezuljku, iznad majura koji je bio njen, pod velskim suncem, takodje njenim, sa kulama Lanvigana u pozadini, bila je u potpunosti onakva kakvu sam je u svojoj uobrazilji video, i koju sam voleo : mlada gospodarica zamka, naivna i daleko od svih ljudskih nevolja. Samo prasici, pilici i hrastovi u stanju su da razumeju uistinu ovu dirljivu, blago humornu pa, ipak, tako velicanstvenu misteriju koja se ogleda u mladosti devojke, i u mladosti bogate devojke. Siromasna devojka nikad nije uistinu mlada, i u trezvenosti svojih briga vise nalikuje na muskarca.
Sa svojom plavetnom kosom na suncu, Sintija je divno cutala, kao jedan Teokritov stih. Bilo je leto, onaj trenutak u kojem covek moze da poveruje da je vreme stalo i da je sve u najboljem redu.
Videlo se lepo da joj se u glavi nista ne desava, da se u potpunosti prepusta dobrom osecanju svoje koze, svoga tela. I ja sam se odlicno osecao.
Ali to nije dugo potrajalo.Sintija se uznemirila, sela i nervozno izjavila :- Nemojte misliti da sada ni na sta ne mislim. Ne podnosim devojke koje samo tako zive na svetu.- Na sta mislite, Sintija ?- Danas sam u jutarnjim novinama procitala da se broj nezaposlenih u Juznom Velsu ponovo povecao za pet odsto. Ipak je strasno da covek samo sedi na ovom bregu, a pri tom ...- Dosta ! - uzviknuo sam prilicno neljubazno.
Osecao sam se kao da mi je neko prosuo za vrat kofu hladne vode. Lakse podnosim svakojake izlive bolecivosti nego nepozvano saosecanje bogatog coveka sa siromasnima. Isto tako je neprirodno i neprijatno, kao kada bi neki radnik tvrdio da ne zavidi industrijalcu na njegovom bogatstvu. Neka se klase mrze, to je tako u redu, a mene neka ostave na miru po ovom divnom suncu koje je ionako prava retkost na britanskim ostrvima.
O, Sintija ! ... Bila je toliko dvojaka. Reci koje je izgovarala uopste nisu bile u skladu sa bicem koje sam ja zamislio.
Moja Sintija je bila od onih zena koje padaju u nesvest ako svog dragana zateknu da jede virsle i koje s vremena na vreme opako isamaraju sobaricu - bila je gospodarica zamka koja oholo tronuje u svom malom lirskom zivotu i ne primecuje da pri yom citavi narodi umiru od gladi.
Nisam, medjutim, gubio nadu da je Sintija zaista takva kakvom je ja vidim, samo sto nije bas najbolje bila vaspitana. Krivica je verovatno na njenoj majci, mora da ju je ona naucila, pod uticajem ko zna kakvih razocaranja, onim sujeverjima karakteristicnim za srednju klasu : da je inteligencija vrednost i da je svako covek.
- Sintija, neka siromasan covek saoseca sa drugim siromasnim ljudima, ali vi bi trebalo da budete oholi i nemilosrdni. Kada bi se meni pruzila prilika da budem na vasem mestu ... citav moj zivot nalikovao bi na blago sadisticku predstavu, bio bi uzor nemarnosti, distanciranosti. Knjigu ne bih ni greskom uzeo u ruku, citav dan bih igrao golf ili ako postoji neki jos otmeniji,jos dosadniji sport, njemu bih se posvetio. Putovao bih, razgledao slike i konstantovao, recimo, da je Leonardo sasvim dobar slikar s obzirom na to da je bio puki gradjanin. Malo bih govorio, oholost je mnogo lakse izraziti jednim lepim pokretom. Ne kazem da bi takav zivot bio zabavan, ali udovoljavanje obavezama nikad nije zabavno ...- Vi biste se menjali sa mnom ?- Ja ? Smesta.- Ne razumem. Ja bih mnogo radije bila na vasem mestu. Ziveti za nauku ... u sluzbi istine i humanosti ...- Budite uvereni da moja nauka nije nikad bila u sluzbi covecanstva. Jer, nema istine, niti humanosti. Postoje samo uopstene istine, mnogobrojne i razne, i postoje ljudi. I uvek me je ispunjavalo izuzetnom radoscu sto moja naucna pregnuca, recimo, oko starog engleskog kovackog zanata, nikom nisu bila ni od kakve koristi.- Vi govorite kao da nemate ideale.- Tacno. Ja sam neofrivolist.- Po cemu se razlikujete od starih frivolista ?- Ponajvise po prefiksu "neo". Ovako je uzbudljivije.
Sintija je uplela deciji venac od nekog zutog livadskog cveca, na engleskom se zove dandelion, i sneveselo zurila ispred sebe. Nase dobro prijateljstvo naslo se pred kriticnom tackom. Sada sam veoma pozalio sto sam toliko govorio. Zasto covek uopste i razgovara sa damom, izabranicom svoga srca ? To donosi samo neprijatnosti.
Ljubio sam joj ruke, nadajuci se oprostaju. Sintija me je na trenutak pogledala, veoma nezno, zatim se uozbiljila i ustala.
- Bojim se da se nas dvoje ne razumemo - rekla je izvestacenim glasom, onako kako je verovatno cula u nekoj pozorisnoj predstavi. Trebalo je mozda jos da doda "gospodine".
I pocela je da prica sa velikim odusevljenjem o svojoj prijateljici, jedinom bicu koje je ipak razume.
Posli smo nazad u dvorac. Ja sam imao napad cutanja, kao i uvek kada mislim da sam ucinio nesto veoma glupo. I osecao sam se, uz to, vrlo nesrecno.
Tek sada sam primetio koliko mi je vazna ova zabludela gospodarica zamka.
Legenda o Pendragonu, Antal Serb
No comments:
Post a Comment