Goethe : Italianische Reise - Gete osvaja Vezuv

Evo kako je nas Gete doziveo penjanje na Vezuv; jednom je naterao i sirotog Tisbajna da sa njim podje i uzvere se gore a dva puta je odlazio i sam, fasciniran uzarenim grotlom. Znamo vec za Geteovu ljubav prema kamenju i uopste prirodnom svetu, te se lako da zamisliti kakva je burna osecanja u Geteu izazvala ova pojava koju su nekad sa bogom Vulkanom povezivali. Kao boga vatre i ukrotitelja ognja Rimljani su Vulkana postovali od najranijih vremena; okupljali su se tako jos u vreme kraljeva oko oltara Vuklanala, pod rimskim Kapitolom, upucujuci molitve bogu koji je imao tu moc i da spreci pozare. Medjutim, osnovna delatnost ovog vatrenog boga bila je kovacka - u unutrasnjosti plamenog grotla ili podno Etne na Siciliji Vulkan je, uz pomoc svojih pomocnika Kiklopa, kovao munje vrhovnog boga Jupitera, svoga oca. A kada se nije ni time bavio bio je poznat i po tome sto je umeo da sacini izuzetno lep nakit boginjama ili pak stitove junacima. Iako u prvome trenutku toliko malo voljen zbog ruznoce (njegov parnjak Hefest je cak i zafrljacen sa Olimpa), ovaj je Vulkan svojim lukavstvom sebi za zenu dobio ne manje no Veneru; ova ga je medjutim varala sto je njemu prouzrokovalo ne malo bola i ljutnje : tako se verovalo da vatra siklja iz vulkana onda kada je Vulkan zbog nove prevare besan i onda udara malo jace svojim cekicem po nakovnju. Tako su valjda obicni ljudi i dalje to shvatali 79. godine kada su dim i pepeo krenuli da zamracuju nebo nad Vezuvom i onda uskoro nad Pompejom i Herkulanumom.

Ta erupcija, koja se dogodila 24. avgusta 79. godine, nikako nije bila prva a svakako ne ni poslednja : izmedju nje i 1944. godine, kada je zabelezena poslednja vulkanska aktivnost Vezuva, dogodio se citav niz od gotovo pedesetak manjih erupcija. Tokom 18. veka, dakle tokom veka kada je Gete posetio Italiju, bilo ih je sest. Medjutim, ova prvovekovna erupcija bila je i daleko najrazornija te je tako sasvim unistila, izmedju ostalog,ova dva grada koja su danas tako poznata;  o tome je detaljno pisao ocevidac sedamnaestogodisnji Plinije Mladji, u pismima koja je, doduse dvadeset pet godina kasnije, pisao svom prijatelju istoricaru Tacitu. Sve ovo, pored stanovitog poznavanja i interesovanja za kamenje sigurno se motalo i nasem Geteu po glavi dok se po Vezuvu uspinjao; sta je pak Tisbajn o svemu mislio, onako nesretan, sem mozda Grom i pakao ! mozemo samo da nagadjamo :)

2. marta

sam se popeo na Vezuv, mada je vreme bilo tmurno a vrh obavijen oblacima. Kolima sam se dovezao do Rezime, a zatim sam na mazgi pojahao uzbrdo izmedju vinograda; najzad sam posao peske, prvo preko lave iz godine sedamdeset prve, po kojoj se vec uhvatila fina ali cvrsta mahovina, a posle sve pored lave. Pustinjakovu kolibu ostavio sam na uzvisicu s leve strane. Dalje se ide uz brdo od pepela, sto je prilicno naporno. Dve trecine ovoga vrha bilo je pokriveno oblacima. Najzad smo stigli do starog sad ispunjenog kratera i naisli na novu lavu od pre dva i po meseca, cak i na jednu slabiju zicu od pre pet dana koja se vec bila ohladila. Popeli smo se preko nje uz jedan tek stvoren vulkanski brezuljak, koji se pusio sa svih strana. Dim je isao na suprotnu stranu od nas, i ja htedoh da podjem u krater. Zasli smo oko pedesetak koraka u isparenja, kad ona postadose toliko snazna da sam jedva uspevao da vidim svoje cipele. Nista nije pomagalo ni sto sam drzao maramicu ispred lica, igubio sam i vodica iz vida, nesigurno sam koracao po izbacenim ulomcima lave, pa odlucih da se vratim i da taj zeljeni prizor sacuvam za neki dan kad bude vedrije i manje dima. Sad bar znam koliko je tesko disati u takvoj atmosferi.

Uostalom, planina je bila sasvim mirna. Ni plamena, ni tutnjave, ni izbacivanja kamenja, sto se inace stalno dogadja. Sad sam je izvideo, da bila je u pravom smislu reci opsadio cim se vreme prolepsa.

6. marta

Iako nerado, Tisbajn me je danas iz drugarske odanosti pratio na Vezuv. Njemu, likovnom umetniku, koji se uvek bavi samo najlepsim ljudskim ii zivotinjskim oblicima, i koji svojim smislom i ukusom ocovecuje cak i ono sto je bezoblicno, kao sto su stene i predeli - njemu ce izgledati zaista odvratna ovakva strahovita, neuoblicena gomila, koja neprestano prozdire sebe samu i objavljuje rat svakom osecaju lepote.

U podnozju strme padine docekala su nas dva vodica, jedan stariji i jedan mladji, obojica vicni u svom poslu. Prvi je povukao uzbrdo mene, a drugi Tisbajna. Povukli su, kazem, jer takav vodic opasuje se kruznim remenom za koji se putnik prihvati, pa se, vucen navise i sam se pomazuci stapom, utoliko lakse penje.

Tako smo dospeli do povrsine nad kojom se uzdize planinska kupa, sa razvalinama Monte Some na severu.

Pogled na predeo prema zapadu je kao kakvo lekovito kupanje izvidao sve bolove prouzrokovane naprezanjem i odneo sav umor, pa smo poceli da obilazimo oko kupe, koja se neprestano pusila i izbacivala kamenje  i pepeo. Sve dok je prostor dopustao da ostanemo na dovoljnom odstojanju, to je bio velicanstven prizor koji je uzizao duh. Najpre snazna grmljavina, koja se zaori sa dna grotla, a zatim hiljade kamenja, veceg i manjeg, koje poleti u vazduh, uvijeno u oblake pepela. Najveci deo pada natrag u grotlo. Ostale krhotine, bacene u stranu, stvaraju neobican sum padajuci na spoljasnju stranu kupe : najpre bi tresnulo najteze kamenje i uz potmulu tutnjavu se otkotrljalo niz padinu kupe, za njim bi zazveckalo sitnije, i na kraju bi poceo da sipi pepeo. Sve se to dogadjalo u pravilnim razmacima, koje smo pomocu mirnog odbrajanja mogli sasvim lepo da odmerimo.

Ali izmedju Monte Somei kupastog vrha prostor se prilicno suzio pa je nesto kamenja vec pocelo da pada oko nas, kvareci nam uzivanje u obilasku. Tisbajn je sad na planini osecao jos vecu zlovolju, jer tom cudovistu nije bilo dosta to sto je ruzno, nego je pretilo da postane i opasno. 

Ali kako neposredna opasnost neosporno ima nesto privlacno i u coveku podstice duh protivrecja da joj usprkosi, to ja pomislih da ce svakako biti moguce da se u medjuvremenu izmedju dve erupcije covek uspne uz kupu do grotla i da se pre isteka tog vremena i vrati posavetovao sam se o ovome sa vodicima pod jednom isturenom stenom na Monte Somi, gde smo se ulogorili u bezbednosti i krepili ponetom hranom. Mladji se usudio da zajedno sa mnom ucini taj podvig; posto smo lanenim i svilenim tkaninama oblozili glave sesira , pripremili smo se, sa stapovima u rukama, pri cemu sam ga ja drzao za pojas ...

Jos je oko nas zveckalo sitno kamenje, jos je rominjao pepeo, kad me snazni mladic povuce preko uzarenih osulina ka vrhu. Onde stadosmo na ivicu ogromnog zdrela, ciji je dim lak povetarac terao od nas, ali je u isti mah i zastao unutrasnjost grotla, koje se svud unaokolo pusilo iz hiljadu pukotina. Kroz dim su se tu i tamo videle naprsle litice. Taj prizor nije bio ni poucan ni prijatan, ali upravo zato sto nista nismo videli, zadrzali smo se da nesto ipak uocimo. Zaboravili smo da mirno brojimo, i stajali smo na ostroj ivici pred ogromnom provalijom. Najednom odjeknu grmljavina, strahoviti naboj prolete pored nas, i mi se nehotice scucurismo, kao da bi nas to moglo spasti od gomile kamenja koja je padala; vec poce da zveci sitnije kamenje a mi, ne pomislivsi da ponovo pred sobom imamo pocivku, i srecni sto smo umakli opasnosti, prispesmo u podnozje kupe dok je pepeo jos sipao propisno nam zasuvsi sesire i ramena.

Posto me je Tisbajn radosno docekao, izgrdio i okrepio, mogao sam da narocitu paznju posvetim danasnjoj i novijoj lavi. Stariji vodic je znao da im tacno odredi godine. Ranija lava je vec bila pokrivena pepelom i zaravnjena, a novija, narocito ona koja je lagano tekla, pruzala je neobican prizor; jer kako ona, mileci, neko vreme vuce sa sobom ocvrsle slojeve na svojoj povrsini, to se ipak mora desiti da se oni s vremena na vreme zaustave, uzarena reka jos gura napred i navlaci jedne preko drugih, oni ostanu ukoceni i neobicno nazubljeni; jos cudniji no sto su u slicnom slucaju sante leda kad zajasu jedna preko druge.