Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete stizu u Napulj

Krajem februara 1787. godine Gete i Tisbajn pristizu u Napulj. Za Getea to je ljubav na prvi pogled : pred klimom i prirodnim lepotama ovog grada on pada u potpuni zanos te dozivljava izraziti  joie de vivre momenat; ne ni samo to - pred zivotnim navikama ondasnjih on i sam pocinje da se menja, njegova nemacka, racionalna dusa da se omamljuje, te tako u jednom trenutku pun ushicenja kaze :

Napulj je raj, svako zivi u nekoj vrsti pijanog samozaborava. Sa mnom je isto tako, jedva sam sebe prepoznajem i izgledam sebi kao drugi covek. Juce sam pomislio : " Ili si pre bio sisao sa uma, ili si to sada". 

Sa Tisbajnom ili sam on tako obilazi Napulj, javne i privatne zbirke i kolekcije, vozi se do Pompeje, otkrivene jos u poslednjoj godini 16. veka a onda i do Herkulanuma cije je istrazivanje tako reci tek bilo zapoceto nekih pedesetak godina pre Geteove posete. Povrh svega - fantasticne klime, flore i faune, antickih ostataka i umetnickih zbirki (I napolitansku slikarsku skolu covek moze shvatiti samo u Napulju) njega veoma uzbudjuje i prisustvo Vezuva : on se na taj Mount Doom ispeo bar tri puta, sve iako je vulkan i tada bljuvao pomalo vatru. No, o penjanju na Vezuv poseban post ! Za sada evo ponekih napuljskih utisaka; na kraju istih oprastamo se sa Tisbajnom, sa kojim se Gete tokom ovog zajednickog putovanja razilazi, a upoznajemo slikara Knipa koji ce od toga trenutka pratiti Getea. Zajedno oni ce ubrzo potom obici i Siciliju.

25. februar 

Po potpuno vedrom vremenu priblizavali smo se Napulju; i tu smo se zaista obreli u sasim drugoj zemlji. Zgrade sa ravnim krovovima ukazuju na drugacije podneblje. Moguce je da unutra nisu narocito udbne. Sav nered je na ulici, i sedi na suncu dokle god ono sija. Napolitanac veruje da je on vlasnik raja, a o severnim zemljama ima vrlo tuznu predstavu. Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, na danasi assai. Tako oni zamisljaju nase prilike. Za pouku svim nemackim plemenima, ova karakteristika znaci u prevodu : "Stalno sneg, kuce od drveta, veliko neznanje, ali para dovoljno."

Sam napulj se predstavlja kao veseo, slobodan i zivahan, bezbrojni ljudi se komesaju na sve strane, kralj je u lovu, kraljica je u blagoslovenom stanju, i tako, sve je da bolje ne moze biti.

27. februar

Moze se govoriti, pricati, slikati, sto god se hoce, ali ovo ovde sve nadmasuje. Obale, morske uvale i zalivi, Vezuv, grad, predgradja, zamkovi, mesta za provod. - Veceras smo jos obisli pecinu Pozilipu bas kad je sunce na zalasku obasjalo kroz suprotan otvor. Oprostio sam svima koji u Napulju izgube pamet, i s ganutoscu sam se setio svog oca, na koga su nacinili neizbrisiv utisak narocito oni predmeti koje sam ja danas prvi put video. I kao sto kazu da covek koji je video aveti nikada ne moze ponovo postati veseo, tako bi se za njega moglo i obrnuto reci, naime da nikada nije mogao postati sasvim nesrecan, jer se neprestano u mislima prenosio u Napulj. Ja sam sad, po svom obicaju, sasvim tih, i samo sto sirim oci u cudu kad ugledam nesto preterano divno.

1. mart

Plovidba do Pocuolija, ugodne voznje po okolini, vesele setnje po najcudnijem predelu na svetu. Pod najcistijim nebom najnesigurnije tle. Razvaline neshvatljivog blagostanja, unizene i neprijatna izgleda voda koja kljuca, jame iz kojih isparava sumpor, brda ... gola, odvratna prostranstva, a posle svega toga bujna vegetacija, koja se siri gde god samo moze, uzdizuci se nad svim unistenjem, oko jezera i potoka, i koja se u obliku prekrasne hrastove sume odrzava cak i na padinama starog kratera.

I tako coveka nesto baca tamo - amo izmedju dogadjaja u prirodi i u zivotu naroda. Covek bi zeleo da razmislja, a oseca se suvise nespretan za to. U medjuvremenu, onaj ko je ziv veselo zive i dalje, pa ni mi nismo propustili da tako cinimo. Obrazovane osobe, koje pripadaju svetu i njegovim zbivanjima, ali koje, opomenute ozbiljnom sudbinom, osecaju sklonost i prema razmisljanju. Neogranicen pogled na predeo, more i nebo; zatim ponovo u blizini jedne ljubazne mlade dame, svikle i sklone da slusaju laskanja.

3. marta

Sto nijedan Napolitanac ne zeli da makne iz svoga grada, sto njihovi pesnici u jakim hiperbolama opevaju blagoslovenost ovdasnjeg polozaja, - zbog svega im toga ne treba zamerati, pa makar se u blizini nalazilo jos nekoliko Vezuva. Ovde covek uopste ne zeli da se seca Rima; u poredjenju sa ovdasnjim otvorenim polozajem svetska prestonica u dolini Tibra izgleda coveku kao neki stari manastir sazidan na losem mestu. 

9. marta

Sve sto na Sever dolazi pojedinacno, poput potkresanog limunovog drveca, kao komadi novca, rezano drago kamenje, vaze, sve to izgleda sasvim drukcije ovde gde tih blaga ima u obilju i gde im je zavicaj. Jer onde gde su umetnicka dela retka izvesnu vrednost pridaje im i ta retkost, dok ovde covek uci da ceni samo ono sto je toga i dostojno.

Sad se daje silni novac za etrurske vaze, i van spora je da se medju njima nalaze lepi i izvrsni primerci. Nema putnika koji ne bi zeleoda ih kupi. Covek ne pridaje toliku vaznost novcu kao kad je kod kuce, pa se pribojavam da cu i sam podleci iskusenju. 

11. marta 1787.

Zajedno sa Tisbajnom odvezao sam se u Pompeju, kojom prilikom smo s leve strane i desne strane videli sve ove divne vidike koje smo dobro poznavali sa mnogih crteza tih predela, a koji su nam se sad ukazivali u svom celovitom sjaju. Pompeja svakog acudjuje svojom skucenoscu i majusnoscu. Uske ulice, iako prave i oivicene plocnicima, male kuce bez prozora, sobe osvetljene jedino kroz vrata koja gledaju na dvorista i otvorene galerije. Cak i javne zgrade, klupa kraj gradske kapije, hram, a zatim i jedna vila u blizini, lice vise na modele i na ormane za lutke negoli na zdanja. Medjutim, sobe, hodnici i galerije su islikani najvedrijim bojama; povrsine zidova su jednoobrazne, u njihovoj sredini se nalazi po jedna podrobno izvedena freska, sad vecinom skinuta, a na ivicama i po krajevima se vide lake i ukusne arabeske, iz kojih se ponekad razvijaju i ljupke prilike dece i nimfi, dok na nekom drugom mestu iz debelih venaca od cveca naviru divlje i pitome zivotinje. I tako ovaj grad, koji je najpre bio prekriven kisom kamenja i pepela, i koji su zatim opljackali oni sto su ga otkopavali, svojim sadasnjim sasvim opustosenim stanjem ipak ukazuje na sklonost celog jednog naroda prema umetnickim slikama, sklonost koju danas ni najrevnosniji ljubitelj niti shvata, niti oseca, niti za njom ima potrebu.

13. marta

U nedelju smo bili u Pompeji - u svetu su se dogodile mnoge nesrece, ali malo ih je koje su potomcima pruzili toliko uzivanje. Tesko da znam za nesto zanimljivije. Kuce su male i uske, ali iznutra su islikane na najljupkiji nacin. Gradska kapija je vredna paznje, sa grobovima koji su odmah uz nju. Tu je i grob jedne svestenice, u obliku polukruzne klupe sa kamenim naslonom, u koji je krupnim slovima urezan natpis. Preko naslona vidi se more i sunce na zalasku. Velicanstveno mesto, vredno ove lepe zamisli.

18. marta

Nismo vise mogli oklevati da posetimo Herkulanum i zbirku iskopina u Porticiju. Taj stari grad, koji se nalazi u podnozju Vezuva, bio je potpuno prekriven lavom, koja je rasla usled potonjih erupcija, tako da se zgrade sada nalaze 60 stopa ispod zemlje. Otkrili su ih ka su kopali jedan bunar, pa naisli na pod prekriven mermernim plocama. Velika je steta sti oskopavanje nisu po svim pravilima obavili nemacki rudari; jer pri slucajnom i pljackaskom preterivanju zacelo su upropascena mnoga plemenita anticka dela. Sisli smo u jednu jamu, 60 stopa duboku, i tu se pri svetlosti buktinja divili pozoristu koje se nekada nalazilo pod vedrim nebom, i slusali sta je tu sve pronadjeno i izvuceno na povrsinu.

19. marta

Poslednjih dana sam ucvrstio jedno novo poznanstvo. Posto me je Tisbajn za ove cetiri nedelje verno i sa puno koristi po mene pratio u obilazenju prirodnih i umetnickih predmeta, pa smo koliko juce jos bili zajedno u Porticiju, dosli smo do zakljucka, izmenjujuci misli, da se njegovi umetnicki ciljevi kao i oni poslovi koje je on duzan da obavljau gradu i na dvoru, posto se nada buducem postavljenju u Napulju, ne mogu spojiti sa mojim namerama, zeljama i sklonostima. Predlozio mi je stoga, vazda brinuci o meni, da uzmem kao stalnog pratioca jednog mladog coveka, koga sam jos od prvih dana cesce vidjao, i to ne bez simpatije i naklonosti. To je Knip, koji se neko vreme bavio u Rimu, a onda se preselio u Napulj, u pravi element svakog pejzaziste. Jos u Rimu sam cuo kako ga hvale kao vestog crtaca, samo sto o njegovoj marljivosti nisu govorili s podjednakom hvalom. Ja sam ga vec prilicno upoznao, i manu koju mu prebacuju pre bih nazvao neodlucnoscu, koja se zacelo moze savladati kad neko vreme provedemo zajedno.