Lena Krec

Posle vecere sam melanholicno mesao kasicicom zuckastu tecnost i razmisljao o tome da li je tuzna posledica puritanskih i metodistickih verskih inhibicija to sto Englezi nisu u stanju da skuvaju pristojan, pitak caj, kada se na moje rame spusti jedna teska ruka. Ruka jednog u kamenu isklesanog kipa. 

Podigao sam pogled i radosno konstatovao da se nada mnom uzdize moja stara poznanica Lena Krec, koja je sa stipendijom pruske drzave u Oksfordu zavrsavala studije istorije. Raspuste je redovno provodila u Londonu, radeci u Britanskom muzeju. I tada je odsedala u mom hotelu i odrzavala sa mnom veliko prijateljstvo, kao sa kolegom i redovnim posetiocem, citaocem biblioteke muzeja. 

U njenoj blizini uvek sam osecao nekakav neobjasnjiv strah, i kad god sam bio losije volje gledao sam da izbegnem veceru u hotelu, plaseci se da bi posle pozelela da podje sa mnom na pivo. Ne zbog toga sto je bila ruzna, stavise, na svoj gromadan nacin bila je lepa zena i imala je znacajne uspehe kod muskaraca. Rekao bih, cak, da je bila izrazito naocita. Spadala je u onaj tip zena kojima je bas krenula ocica na carapama ili im se otkinulo jedno dugme, ili im se po savu rasila bluza, pa su na taj nacin ostavljale utisak da su u stalnom fizickom razvoju.

Strah koji sam prema njoj osecao bio je pre svega indukovan njenim karakterom. Lene Krec je bila Gemutsmensch, u osnovi grandiozne dobrote srca i pozrtvovanosti. Ali, istovremeno, bila je i apsolutno moderna zena, stavise, prednjacila je uvek dve sedmice ispred najnovijih stepena duhovnog razvitka. Mrzela je sentimentalizam, ljudsku limunadu, bila je zagrizeni pristalica Neue Sachlichkeita. 

I nase prijateljstvo je tako pocelo. Ona me je ugasila kada sam se zapalio. Naime, sedeo sam jednom neposredno pored kamina i citao Times. (Uzgred, nikad nisam uspeo da naucim kako se rukuje engleskim novinama, cini se da covek mora biti rodjen za to da proizvode engleske stampe presavija na mikroskopsku velicinu, kao sto to ostrvljani znaju.) I sad, kako sam okrenuo list, celi salon je bio pun Timesa.

Mali lakej, page, bas je u tom trenutku prodzarao vatru, i nije ni on bio dovoljno obazriv. Times se zapalio i ja sam, sa njim u ruci, licio na plamteci grm. Detalja se ne secam, znam samo to da se Lene odmah nasla nada mnom, izgazila usplamtele novine, polila me sa nekoliko solja toplog caja, jedino joj se to naslo pri ruci, razbarusila mi kosu jer je postojala mogucnost da se oprljila, pa me je odvukla u svoju sobu, svukla, oprala i obukla me u neku zensku odecu muskog kroja koja mi je bila prevelika - i sve to, pre nego sto sam mogao da joj kazem da me ovim izuzetno zaduzuje. A potom me je jako izgrdila, kako mogu da budem takav nespretnjakovic.

Od tog momenta iz Lenine glave nije bilo moguce izbaciti predstavu o tome da sam ja bezgranicno nespretan i nesnadjen i da cu propasti ako neko ne pripazi na mene, pa me je stavila pod svoje starateljstvo. 

Svakodnevno bi mi banula u sobu bez prethodnog kucanja - jer, kakva korist od kucanja ? - pretresla svu moju odecu da bi prisila otpalu dugmad, smlacila mleko za pred pocinak i naostrila moje zilete. U muzeju bi pre zatvaranja prisla mom stolu, spakovala moje beleske i gurnula mi pod misku atase-tasnu, a ponekad bi insistirala da je sama nosi do naseg hotela.

I pri tom je stalno raspravljala o tome kako sam nesnadjen. A ja ne volim tu temu, jer zaista ne spadam medju snalazljivce. Osim toga, Lenino starateljstvo je izrazito lose delovalo na mene. Malo po malo, postao sam bas onakav kakvim me je i predstavljala. Poceo sam da se spoticem o rubove tepiha, da guram vrata umesto da ih vucem i obrnuto, pola sata sam trazio rucni casovnik koji mi je bio na ruci, gubio sam svoje beleske i zaboravljao da rucam ukoliko me ona ne bi podsetila. 

Situacija je bila zaista alarmantna. Srecom, jednog dana Lene se dosetila da mi londonsko leto ne cini dobro, kupila mi voznu kartu i poslala u Skotsku.

Ideja nije bila losa,napravio sam veoma lepu turu oko skotskih jezera i nisam se vracao sve dok na univerzitetu nisu pocela predavanja i dok se Lene nije vratila na Oksford. Ali i posle toga smo se sretali  na raspustima i nase prijateljstvo se, mada u nesto manje burnoj formi, i dalje odrzalo. 

Na moju srecu Lene je volela cesto da menja svoje sticenike. To je bila druga stvar koja me je kod nje u neku ruku prenerazila : njen neverovatno razudjen ljubavni zivot. Nisam puritanac, smatram da je ljubav privatna stvar, i znam da je Lene samo zbog ogromne dobrote svog srca i pozrtvovanosti bila tako predana, ali ova neverovatna svestranost me je ipak plasila. 

Covek bi je dva dana vidjao sa nekim kineskim inzenjerom, zatim sedam dana sa nekim kanadskim farmerom koga je zamenio neki mladjahni francuski lepotan, da bi ubrzo prepustio svoje mesto jednom vremesnijem Nemcu, klasicnom filologu koji je bio na proputovanju, i jednom Poljaku, stonoteniskom sampionu, simultano. O svojim ljubavima pricala je svim svojim novim ljubavima, plus meni, veoma detaljno i bez trunke emocija, mada povremeno naglasavajuci das Moralische sto je versteht sich von selbst (nikad nisam uspeo da dokucim sta je pod tim podrazumevala) - nepristrasno, stvarno , jezivo objektivno.

I evo, po povratku iz Lanvigana, ponovo sam se nasao pod zastitnickim krilima Lene Krec. Izrekla je nekoliko blazih grubosti na racun moje pojave i odvela me na pivo. Nikad se nisam usudio da popijem toliko piva i da popusim toliko cigareta koliko je ona znala da popije i popusi. Sa blagom melanholijom sam posmatrao, priznajem, tu enormnu potrosnju. Do fajronta sam slusao njene price : kako je iz reke izvukla dvojicu oksfordskih atleticara, kako je spasla bankrota jednog bogatog Skotlandjanina koji je poceo da rasipa novac, i kako je zavela jednog profesora teologije koji je do svoje cetrdeset pete sacuvao svoju cednost.

Nisam ni slutio sa kakvim ce elanom njena vojnicka licnost umarsirati u moju velsku pustolovinu. Da to nije ucinila ne bih o njoj sada ovoliko pricao, jer sam do odredjenog stepena i ja pristalica nove objektivnosti, i ne volim suvise epizode. Ali, da idemo redom.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb