Goethe : Italianische Reise - Tisbajn i Gete stizu u Napulj

Krajem februara 1787. godine Gete i Tisbajn pristizu u Napulj. Za Getea to je ljubav na prvi pogled : pred klimom i prirodnim lepotama ovog grada on pada u potpuni zanos te dozivljava izraziti  joie de vivre momenat; ne ni samo to - pred zivotnim navikama ondasnjih on i sam pocinje da se menja, njegova nemacka, racionalna dusa da se omamljuje, te tako u jednom trenutku pun ushicenja kaze :

Napulj je raj, svako zivi u nekoj vrsti pijanog samozaborava. Sa mnom je isto tako, jedva sam sebe prepoznajem i izgledam sebi kao drugi covek. Juce sam pomislio : " Ili si pre bio sisao sa uma, ili si to sada". 

Sa Tisbajnom ili sam on tako obilazi Napulj, javne i privatne zbirke i kolekcije, vozi se do Pompeje, otkrivene jos u poslednjoj godini 16. veka a onda i do Herkulanuma cije je istrazivanje tako reci tek bilo zapoceto nekih pedesetak godina pre Geteove posete. Povrh svega - fantasticne klime, flore i faune, antickih ostataka i umetnickih zbirki (I napolitansku slikarsku skolu covek moze shvatiti samo u Napulju) njega veoma uzbudjuje i prisustvo Vezuva : on se na taj Mount Doom ispeo bar tri puta, sve iako je vulkan i tada bljuvao pomalo vatru. No, o penjanju na Vezuv poseban post ! Za sada evo ponekih napuljskih utisaka; na kraju istih oprastamo se sa Tisbajnom, sa kojim se Gete tokom ovog zajednickog putovanja razilazi, a upoznajemo slikara Knipa koji ce od toga trenutka pratiti Getea. Zajedno oni ce ubrzo potom obici i Siciliju.

25. februar 

Po potpuno vedrom vremenu priblizavali smo se Napulju; i tu smo se zaista obreli u sasim drugoj zemlji. Zgrade sa ravnim krovovima ukazuju na drugacije podneblje. Moguce je da unutra nisu narocito udbne. Sav nered je na ulici, i sedi na suncu dokle god ono sija. Napolitanac veruje da je on vlasnik raja, a o severnim zemljama ima vrlo tuznu predstavu. Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, na danasi assai. Tako oni zamisljaju nase prilike. Za pouku svim nemackim plemenima, ova karakteristika znaci u prevodu : "Stalno sneg, kuce od drveta, veliko neznanje, ali para dovoljno."

Sam napulj se predstavlja kao veseo, slobodan i zivahan, bezbrojni ljudi se komesaju na sve strane, kralj je u lovu, kraljica je u blagoslovenom stanju, i tako, sve je da bolje ne moze biti.

27. februar

Moze se govoriti, pricati, slikati, sto god se hoce, ali ovo ovde sve nadmasuje. Obale, morske uvale i zalivi, Vezuv, grad, predgradja, zamkovi, mesta za provod. - Veceras smo jos obisli pecinu Pozilipu bas kad je sunce na zalasku obasjalo kroz suprotan otvor. Oprostio sam svima koji u Napulju izgube pamet, i s ganutoscu sam se setio svog oca, na koga su nacinili neizbrisiv utisak narocito oni predmeti koje sam ja danas prvi put video. I kao sto kazu da covek koji je video aveti nikada ne moze ponovo postati veseo, tako bi se za njega moglo i obrnuto reci, naime da nikada nije mogao postati sasvim nesrecan, jer se neprestano u mislima prenosio u Napulj. Ja sam sad, po svom obicaju, sasvim tih, i samo sto sirim oci u cudu kad ugledam nesto preterano divno.

1. mart

Plovidba do Pocuolija, ugodne voznje po okolini, vesele setnje po najcudnijem predelu na svetu. Pod najcistijim nebom najnesigurnije tle. Razvaline neshvatljivog blagostanja, unizene i neprijatna izgleda voda koja kljuca, jame iz kojih isparava sumpor, brda ... gola, odvratna prostranstva, a posle svega toga bujna vegetacija, koja se siri gde god samo moze, uzdizuci se nad svim unistenjem, oko jezera i potoka, i koja se u obliku prekrasne hrastove sume odrzava cak i na padinama starog kratera.

I tako coveka nesto baca tamo - amo izmedju dogadjaja u prirodi i u zivotu naroda. Covek bi zeleo da razmislja, a oseca se suvise nespretan za to. U medjuvremenu, onaj ko je ziv veselo zive i dalje, pa ni mi nismo propustili da tako cinimo. Obrazovane osobe, koje pripadaju svetu i njegovim zbivanjima, ali koje, opomenute ozbiljnom sudbinom, osecaju sklonost i prema razmisljanju. Neogranicen pogled na predeo, more i nebo; zatim ponovo u blizini jedne ljubazne mlade dame, svikle i sklone da slusaju laskanja.

3. marta

Sto nijedan Napolitanac ne zeli da makne iz svoga grada, sto njihovi pesnici u jakim hiperbolama opevaju blagoslovenost ovdasnjeg polozaja, - zbog svega im toga ne treba zamerati, pa makar se u blizini nalazilo jos nekoliko Vezuva. Ovde covek uopste ne zeli da se seca Rima; u poredjenju sa ovdasnjim otvorenim polozajem svetska prestonica u dolini Tibra izgleda coveku kao neki stari manastir sazidan na losem mestu. 

9. marta

Sve sto na Sever dolazi pojedinacno, poput potkresanog limunovog drveca, kao komadi novca, rezano drago kamenje, vaze, sve to izgleda sasvim drukcije ovde gde tih blaga ima u obilju i gde im je zavicaj. Jer onde gde su umetnicka dela retka izvesnu vrednost pridaje im i ta retkost, dok ovde covek uci da ceni samo ono sto je toga i dostojno.

Sad se daje silni novac za etrurske vaze, i van spora je da se medju njima nalaze lepi i izvrsni primerci. Nema putnika koji ne bi zeleoda ih kupi. Covek ne pridaje toliku vaznost novcu kao kad je kod kuce, pa se pribojavam da cu i sam podleci iskusenju. 

11. marta 1787.

Zajedno sa Tisbajnom odvezao sam se u Pompeju, kojom prilikom smo s leve strane i desne strane videli sve ove divne vidike koje smo dobro poznavali sa mnogih crteza tih predela, a koji su nam se sad ukazivali u svom celovitom sjaju. Pompeja svakog acudjuje svojom skucenoscu i majusnoscu. Uske ulice, iako prave i oivicene plocnicima, male kuce bez prozora, sobe osvetljene jedino kroz vrata koja gledaju na dvorista i otvorene galerije. Cak i javne zgrade, klupa kraj gradske kapije, hram, a zatim i jedna vila u blizini, lice vise na modele i na ormane za lutke negoli na zdanja. Medjutim, sobe, hodnici i galerije su islikani najvedrijim bojama; povrsine zidova su jednoobrazne, u njihovoj sredini se nalazi po jedna podrobno izvedena freska, sad vecinom skinuta, a na ivicama i po krajevima se vide lake i ukusne arabeske, iz kojih se ponekad razvijaju i ljupke prilike dece i nimfi, dok na nekom drugom mestu iz debelih venaca od cveca naviru divlje i pitome zivotinje. I tako ovaj grad, koji je najpre bio prekriven kisom kamenja i pepela, i koji su zatim opljackali oni sto su ga otkopavali, svojim sadasnjim sasvim opustosenim stanjem ipak ukazuje na sklonost celog jednog naroda prema umetnickim slikama, sklonost koju danas ni najrevnosniji ljubitelj niti shvata, niti oseca, niti za njom ima potrebu.

13. marta

U nedelju smo bili u Pompeji - u svetu su se dogodile mnoge nesrece, ali malo ih je koje su potomcima pruzili toliko uzivanje. Tesko da znam za nesto zanimljivije. Kuce su male i uske, ali iznutra su islikane na najljupkiji nacin. Gradska kapija je vredna paznje, sa grobovima koji su odmah uz nju. Tu je i grob jedne svestenice, u obliku polukruzne klupe sa kamenim naslonom, u koji je krupnim slovima urezan natpis. Preko naslona vidi se more i sunce na zalasku. Velicanstveno mesto, vredno ove lepe zamisli.

18. marta

Nismo vise mogli oklevati da posetimo Herkulanum i zbirku iskopina u Porticiju. Taj stari grad, koji se nalazi u podnozju Vezuva, bio je potpuno prekriven lavom, koja je rasla usled potonjih erupcija, tako da se zgrade sada nalaze 60 stopa ispod zemlje. Otkrili su ih ka su kopali jedan bunar, pa naisli na pod prekriven mermernim plocama. Velika je steta sti oskopavanje nisu po svim pravilima obavili nemacki rudari; jer pri slucajnom i pljackaskom preterivanju zacelo su upropascena mnoga plemenita anticka dela. Sisli smo u jednu jamu, 60 stopa duboku, i tu se pri svetlosti buktinja divili pozoristu koje se nekada nalazilo pod vedrim nebom, i slusali sta je tu sve pronadjeno i izvuceno na povrsinu.

19. marta

Poslednjih dana sam ucvrstio jedno novo poznanstvo. Posto me je Tisbajn za ove cetiri nedelje verno i sa puno koristi po mene pratio u obilazenju prirodnih i umetnickih predmeta, pa smo koliko juce jos bili zajedno u Porticiju, dosli smo do zakljucka, izmenjujuci misli, da se njegovi umetnicki ciljevi kao i oni poslovi koje je on duzan da obavljau gradu i na dvoru, posto se nada buducem postavljenju u Napulju, ne mogu spojiti sa mojim namerama, zeljama i sklonostima. Predlozio mi je stoga, vazda brinuci o meni, da uzmem kao stalnog pratioca jednog mladog coveka, koga sam jos od prvih dana cesce vidjao, i to ne bez simpatije i naklonosti. To je Knip, koji se neko vreme bavio u Rimu, a onda se preselio u Napulj, u pravi element svakog pejzaziste. Jos u Rimu sam cuo kako ga hvale kao vestog crtaca, samo sto o njegovoj marljivosti nisu govorili s podjednakom hvalom. Ja sam ga vec prilicno upoznao, i manu koju mu prebacuju pre bih nazvao neodlucnoscu, koja se zacelo moze savladati kad neko vreme provedemo zajedno.

Pred zatvaranje izlozbe Save Sumanovica

Sutra se, ako se nesto u medjuvremenu nije izmenilo, zatvara izlozba Save Sumanovica u Domu vojske pod nazivom Put do slike; naziv koji dovoljno otkriva o konceptu koji su kustosi Savinog muzeja u Sidu zamislili : izlozene su slike i pored njih skice i/ili studije, bilo da su ove izvedene u olovci, akvarelu ili gvasu. Tako je posetilac mogao, na neki nacin, na trenutak postati svedok jednog dela umetnickog procesa, pratiti razvitak ideje od momenta uhvacenog na nekom sidskom soru do velikog platna koje je, neretko, nacinjeno i po nekoliko godina kasnije. Primecuje se da Sava nije znacajnje odstupao od svojih prvobitnih utisaka kao i to da su se upravo te prve impresije zabelezene na papiru najcesce vise dopadale posetiocima nego sama ulja. Za neke radove sa ovim bih se slozila i ja; medjutim, sto se tice vecine sidskih pejsaza, meni sasvim omiljenog dela opusa ludoga i nesretnoga Save - to nije slucaj. Kako bilo; svakako bi trebalo posetiti ovu lepu izlozbu, dok jos traje. Katalog - onaj mali, besplatni kao i onaj ozbiljniji koji kosta nekih 300 dinara - izuzetno su lepi; kao retko kada organizatori su pokazali da imaju smisla te se mogu pronaci u ponudi i razglednice, magneti i sveske, reprodukcije i posteri, kao u velikom svetu gde je tako sta standard. Samo bi trebalo obratiti paznju na reprodukcije smestene u paspartu, spremne za ram : to su u paspartu smestene isecene slike sa kalendara od prosle godine. Neko bi rekao kako je to snalazljivo iskoriscavanje materijala; neko drugi - da je to ipak neprimereno.

Pred sam kraj izlozbe evo dela romana Lagum Svetlane Velmar Jankovic koji se odnosi na Savu a narocito na beogradsku Savinu izlozbu iz septembra 1939. godine, istog dana, 3. septembra, kada su se odrzavale i one legendarne trke oko Kalemegdana; ovaj roman, koji veoma volim, sastoji se sav iz razlicitih realnosti, iz razlicitih sada koje junakinja prozivljava, cesto gotovo simultano; tako je to i ovde te se preklapaju razlicite slike ili secanja na Savu. Deo o Savi i toj izlozbi jedan je od meni omiljenih a slaze se jako lepo sa izlozbom; evo ga sada i na Bric-a-Brac (zahvaljujuci mojoj vrednoj sestri koja je to prekucala:) uz Savine slike koje se sve mogu pronaci ovde, na verovatno do sada najlepsem sajtu posvecenom jednom nasem slikaru. Pored reprodukcija ovde se mogu naci i razni tekstovi, kako Savini tako i onih koji su Savu poznavali.

Nad hukom Pariza tada je promicalo blago, ozareno predvečerje kasnog oktobra godine 1928. posle Hrista, likovni kritičar od velikog ugleda, istoričar umetnosti već viđen za mesto profesora Univerziteta, Dušan Pavlović, bio je doveo svoju tek venčanu ženu, mene, u pariski atelje šidskog slikara koga je pratio, bili su gotovo vršnjaci, još od prvih izložbi u Zagrebu posle velikog rata i o kome je mislio da će, ako prevaziđe kubistčko iskustvo što ga odvodi od kolorističke suštine materije, moći, svojim darom, da napravi čudo. I tako smo stajali u ateljeu toga slikara koji je mogao da napravi čudo, stajali smo a nismo, za slikara bili odviše prisutni, jer je baš hvatao poruke poslednjih odblesaka neke od obrisa na levoj strani jednog nevelikog platna, pravio, u stvari, malo čudo, jer je tu, na levoj strani toga platna, u uglu, osvetljenost nepostojanja iznenada zatreperila između gustih zelenih tonova, iskonskih i pastoralnih, istovremeno. I pretećih, neverovatno. Ugledala sam je i znala da vidim veliko čudo, istinu. Nicala je iz središta te slike, sva od bleska koji je sjedinjavao davnu a mladu vodu sa drevnim i mladim nebom, izrastala  iz tog izvorišta vode i sjaja uz koje su se radovala tru ružičasta , naga, ženska tela, ne odviše jasnih obrisa, uhvaćena u pokretu, bezbrižna u svom telesnom postojanju i sasvim nesvesna trenutka koji otiče. Slika me je zgrabila i zarobila, zauvek, a on je, Šumanović, i dalje slikao, sav glavat.

….

Hodala sam , ukočenog pogleda, ništa nisam videla ali sam primala ta zračenja i odjednom su trenuci počeli da se pale u meni, trenuci za koje sam mislila da su davno iščezli.

Na primer, onaj sa oznakom oktobar 1928:

Prišla sam mu, Savi Šumanoviću, tako glavatom, u oktobru 1928. i zagledala u neveliko platno koje je završavao u svom pariskom ateljeu, u Ulici Denfert-Rochereau.

-  “Na kupanju” – rekla sam

Pogledao me je zgranut i potpuno nevin. Tek onda me je uistinu primetio i, sav treperav, prihvatio.

-  Da – rekao je. – Otkud znadete? Zaista, zvat će se:  “Na kupanju”

-  Znam – rekla sam i, isto tako, zatreperila. Znala sam, odmah, da se događa još jedno čudo : taj glavati, nespretni i rogobatni čarobnjak, na čiju sumnjičavost i nepoverljivost su nas upozoravali, opsednut strahom od ljudi, od zla koje je sagledavao u njima, primio me je, u tren oka, kao svoju. A ja sam njega, pričinilo mi se, poznavala oduvek, praiskonskog i ružnog.

Ili, onaj sa oznakom septembar 1939:

Prišao mi je, u septembru 1939, izmenjen, potavneo ali izronio iz pakla. Stajala sam pred onim istim nevelikim platnom koje se zvalo „Na kupanju”, retrospektivna izložba Save Šumanovića u Beogradu bila je otvorena pre nekoliko minuta.

 - Još ste zaljubljeni u tu sliku ? – pitao je.

Između onog mog gledanja u čudo i ovog njegovog pitanja već je bilo prošlo jedanaest godina.

Jedanaest.

Toliko je bilo staro i čudo ali je za mene bilo sasvim mlado: stajala sam pred nevelikom slikom nazvanom “Na kupanju” i radovala joj se kao i pre jedanaest godina .

- Vi najbolje znate koliko mi je bliska -  rekla sam. Od časa kada sam Vas ugledala kako je radite, sećate li se ? U onom Vašem malom ateljeu  u Rue Denfert-Rochereau, u oktobru 1928, sećate se ?

Naljutio se.

- Nije moguće da i Vi, Vi hoćete da me povredite! Da li se sećam ? Vidim svaki moment. Ušli ste, strahovito lepi, to sam Vam već pripovedao toliko puta, i dobri, toliko dobri. Ta dobrota me je dirnula. Anđeo.  I odmah ste pogodili naziv slik. Da li se sećam? Kako možete. Sećanje na tu Vašu pojavu krepilo me je za sve ovo vreme.Ne smete tako. Moja amnezija ne briše one koje volim.

- Znam. Uostalom, Vaše amnezije više i nema. To se vidi na ovim platnima.

- Tim novim ? Šta kažete za ta nova?

Glas mu je odjekivao, nervozan, visoko pod tavanicom dvorane na Novom univerzitetu, o raskriljena okna udarala je toplota kasnog prepodneva, proticala je nedelja, 3. septembar 1939, dan, prema vremenskoj prognozi predviđen kao vedar, tih i vrlo topao, letnji, sa 32 Celzijusova stepena u popodnevnim časovima. Savin glas se nadnosio nad mene kao krik, odgovarala sam mu nešto blago, umirujuće, da, ta platna, nova, izvanredna su, naročito “Akt u crvenoj fotelji” i poslednje “Kupačice” ( da li sam već tada bila prepoznala crte svoga lika na liku toga akta u crvenoj fotelji, a i na liku one kupačice postavljene sasvim levo, u sam ugao velikog platna slikanog 1935, ne sećam se, ali sam sasvim sigurna da sam baš te slike, prve pomenula, zar slučajno ? ) i, naravno “Plava devojčica”, i mali pejzaži iz Šida, ali neka me pusti da još gledam, i sutra u miru, ovo su samo prvi utisci, u ovoj gužvi, ionako ću nastojati da dolazim svaki dan, tu, na njegovu samostalnu izložbu, najveću koju je aBeograd ikada video.

Govorila sam mirno i opušteno, kao da sam u najspokojnijem od svih svetova, slično su se ponašali i drugi na ovoj izložbi Save Šumanovića, sve sama najuglednija imena jugoslovenske kulture, elita, a svet baš nije bio odviše spokojan, nikako nije bio, a žagorili smo, gotovo vedro, iako je tekao treći dan rata u Poljskoj, iako smo tog jutra, svi,  na prvim stranicama Politike, Pravde ili Vremena čitali da je Varšava juče šest puta bombardovana….

…

Posle uznemirujućih  prvih strana čitaoci novina stigli bi i do onih mnogo manje uznemirujućih. Do obaveštenja, recimo, o događajima koji je trebalo da postanu događaji toga dana, nedelje, 3. septembra.

Bila su dva glavna događaja. Onaj veliki, za brojnu publiku, bila je međunarodna automobilska i motociklistička trka oko Kalemegdana., onaj manji, za malobrojnu publiku, bilo je otvaranje izložbe Save Šumanovića, u zgradi Novog univerziteta,  na Kraljevom trgu. ( Danas je to, ako se ne varam, zgrada Filološkog  fakulteta, na Studenskom trgu. ) . U sedam velikih dvorana Novog univerziteta Sava Šumanović je izlagao, posle jedanaest godina pauze, preko 400 ulja na platnu, akvarela, crteža, skica. Početak oba događaja bio je zakazan za isto vreme: 11 časova pre podne.Ulaznice za izložbu su se, kao i obično, prodavale na samoj izložbi i, na dan otvaranja, koštale su 2 dinara., ostalih dana, sve do 22. septembra kad se izložba zatvarala. 1 dinar. Sav prihod od ulaznica slikar Šumanović bio je namenio Fondu beogradskih studenata.

Glasovi su nas ipak opkolili: časak obnovljene prisnosti, uspostavljen između slikara i mene, potiskivali su i gužvali pa je uzmicao, taj časak, kroz žamor, ka oknima kroz koje je pokušavala da prodre, u dvoranu Novog univerziteta, buka sa trkališta oko Kalemegdana. Glasovi su, iako meki i u tonalitetu radosti, ipak bili nasrtljivi, spremni da rasturaju oklop Šumanovićevog samotništva. Slikar je dopuštao to rasturanje, mada nevoljno i u odstupnici, glava mu se povećavala, naprezao se da bude osmehnut a osmeh mu je izgledao iznakažen. Njegovo držanje je uznemirilo, gotovo da me je dotakla ta njena uznemirenost, nezvaničnu gospodaricu beogradskog kulturnog života, njegovu sivu eminenciju Kristu Đorđević ( bila je stala uz mene ) koja je, sva krhka i elegantna, sva na oprezu, tananim smeškom hrabrila Šumanovića.I mala je pravo na to ohrabrivanje jer je, tada i kasnije, bila dama od mnogih hrabrosti o kojima se, eto, još za naših života sve manje zna. Bezglasno propadaju, u prostore proteklog vremena, najneosporniji bleskovi ljudske plemenitosti. Ta imućna pripadnica takozvanog visokog beogradskog društva, ta ugledna predsednica uglednog društva “Cvijeta Zuzorić”, istrajno se, godinama, sa uglednim lekarom koji ga je i lečio, svojim mužem, profesorom Univerziteta, borila protiv Šumanovićeve bolesti, nikako ne samo zato što joj je bio blizak rod. Verovala je u njega naročito onda kad on nije nimalo verovao su sebe, opsednut strahovima.   

Lagum, Svetlana Velmar Jankovic

Na bozicnoj dokolici, Kosta N. Hristic - nastavak (o trgovini i trgovcima u starom Beogradu)

Ovi spomeni iz mladosti, vec jednom pokrenuti, cudnovato se nizu, jedni druge izazvivlju i sustizu, da se zaustave i kristalisu u jasnim slikama i predstavama. I kad se iz ovih iz ovih secanja prenete, kao iza lakoga sna koji vam je preleteo preko ociju, vi vidite da ste se bili vratili u proslost za citavih pedeset i seset godina.

Pomenuvsi malocas trgovine Hadzi - Dimitrijevu i Brace Nikolajevica, nama se pred ocima stvori jasna slika stare "glavne carsije", u kojoj su one trgovine bile. To je danasnja Ulica kralja Petra. Glavna carsija, kao sto joj i sam naziv kazuje, bila je i onda prva trgovacka ulica i u njoj najuglednije firme beogradske, narocito za bransu manufakturnu i kolonijalnu. Ali izgled sadanje Ulice kralja Petra ne opominje vise niukoliko na negdasnju glavnu carsiju. To je bila teskobna ulica, koja se istim danasnjim pravcem povlacila do Saborne crkve. Nije mucno zamisliti ondasnju kaldrmu koja nije imala trotoara, nego se s obe strane blago nagibala prema sredini i tu pravila neku vrstu oluka, kojim je voda oticala u druge ulice ili ponirala u stare turske djerize.

Ducani su bili niski sa duzom nastresnicom, pokriveni ceramidom. Patosani su bili ciglom i zagrevani mangalima, koje su segrti, rano izjutra, iznosili pred ducan i razgorevali metlom i limenom tablom. U ono ugljevlje bacana je limonova kora da ne bi "udaralo u glavu". Siroki prozori sa staklenim oknima zamenjivali su izloge i jednom polovinom dizani uvis. Ducani su zatvarani cepencima koji su spustani preko onih izloga. Unutra, duzinom ducana, tezga obojena zeleno, pred njom na podu kante sa zejtinom ili gasom, vrece sa kavom, secerom i pirincem, burad s usoljenom ribom, a iza tezge rafovi sa drugom robom. 

Kao sto je i sve drugo u nasoj zemlji preduzimano i stvarano od samog pocetka sirotinjski i primitivno, tako je bilo i sa podizanjem i razvijanjem trgovine i prometa. Sve sto je u glavnoj carsiji bilo trgovaca, docnije tako imucnih i uglednih, sve je to pocinjalo teskom segrtskom, upravo pokucarskom sluzbom i prvim kalfenskim ajlukom od dvesta grosa na godinu. Novi trgovci obicno su bili pouzdani momci svojih gazda koji su ih kreditirali i pomagali, cesto svoje kceri za njih udavali i ortacili ih.

U prvo vreme roba je donosena iz Trsta, onda slobodnog pristanista, i prodavana na sitno. Kupci su s bisagama preko ramena zalazili iz ducana u ducan, kupovali sta im je gde trebalo i kuci nosili. Bisage su potezale do 50 oka. A ni same radnje nisu, u prvo vreme, bas bile prepune i prekomerno sortirane. Kad je pok. Duka Pesika prvi put doterao pred svoj magacin trideset buradi stipse i galice, cela je carsija isla kao na cudo da vidi toliki espap.

Promet je medjutim, polako napredovao. Umesto one setnje bisagama, kupci su docnije u hanovima imali po jedno odeljenje, ispregradjivano letvama, te espap iz carsije donosili i smestali svaki u svoju pregradu. Odatle su ga raznosili po kiridzijama na konjima, a to je bio veliki napredak. Vredno je napomenuti poneke od tadasnjih cena. Tako je secer bio cetiri i po grosa oka, kafa sedam do osam grosa, pirinac 60 para, zejtin tri grosa, duvan dva talira (48 grosa) oka, a docnije najfinija bosca 60 grosa. Hleb je bio 30 para carsijskih oka. 

Docnije je, umesto Trsta, bila Pesta glavna pijaca za beogradske trgovce. Oni su ortacki ili pojedinacno kupovali dereglije, u njih tovarili espap i spustali ih Dunavom do Beograda. Tu svoj espap istovare, a onu deregliju, koju su zvali "nevrat", prodadu drugima, za prevoz robe dalje niz Dunav, cak do Braile i Galca.

Jos docnije, umesto kiridzija s konjima, nastaju rabadzije s kolima, a to je znacilo ogroman napredak. To je bio lagan ali siguran prevoz bez kvara, bez pretovara, frahtova i deklaracija. U ono vreme sretali ste drumovima citave povorke rabadzijskih kola, natovarenih sanducima, balama i gvozdjarijom. Za beogradske trgovce nije bilo veceg zadovoljstva nego kad im pred magaze navale rabadzijska kola, pa momci, posto ih potovare i isprate, jedva pociste kaldrmu ispred ducana od silne balege.

Danas u glavnoj carsiji nema gotovo nijedne od starih trgovina i firama. Manufakturne trgovine Tase Terzibase, Antonije Pajovica, Almulija, Milosa Karastojanovica, Guse Nikolica-Bodi, Laze Hadzi Lazica, Elijasa Moreno, Veljka Savica, Mihaila Arsenijevica, Nastasa Vujica, Zivka Djordjevica, Zivka Mladenovica-Jeftinoce, Dimitrija Lazarevica-Cigan- Mite odavno su se ugasile ili smrcu njihovom ili sto su im naslednici trgovinu zabacili. Tako su bile i kolonijalne radnje Jovana Kanare, Tome Andrejevica, Koce Panica. Tu su cuvene bakalnice Bakal-Base Hadzi Dimitrija Rosu, Tose i Luce, brace Nikolajevica-Hadzi, kod kojih su gospoda i cinovnici iz kancelarije svracali na casicu rozolije ili stmaklije, mezeteci maslinkama ili slanom ribicom. Tu je bio Kijamet, terzija, Jahijel Ruso, Konstantin Rusides, Vojin Radulovic, Lambra Djordjevic, Nikola Sopovic, Milovan Bozic, Milos Vujic, krojac kod "Zlatne igle", Lazar Levenzon, prvp krojac a docnije saraf, Jovan Odovic, kozar, Zivko Karabiberovic Putnik, kolacar, duvandzije Jevrem Jovanovic i crni Toma Jevtic. Nijednoga od ovih imena nema u glavnoj carsiji. Jedina je mozda firma iz onoga vremena Anastasa Pavlovica, koji je svoju radnju otpoceo kao siromah abadzija, doseljen iz Pirota.

I to su sve mahom bili cestiti ljudi i solidni trgovci. Cak i njihove mane imale su necega opravdanog i simpaticnog. U njihovim medjusobnim odnosima i trgovackim poslovima poverenje je bilo glavna odlika. Oni nisu znali za menice i obligacije. Uzajmljene su sume novaca, cak i u jacem iznosu, oni su smatrali kao obicne pozajmice, koje su belezili kredom, i to bez imena duznikovog. Ponekad cak ni toga nije bilo. Poznati u ono vreme saraf Gavra Koen uzajmljivao je od pok. Steve Mijatovica, trgovca na Savi, po 500 dukata i ovaj mu je davao kljuceve od kuce i od kase da sam ide i uzme novaca koliko mu je trebalo. Van obicnih teftera, oni nisu imali nikakvih narocitih knjiga. Pokojni Arsa Lukic, jos mlad covek i dobro pismen, pisao im je trgovacka pisma za cvancig od pisama, i kad ih je napisao pet-sest dnevno, bio je gazda covek.

Iako cesto konkurenti u trgovini, ti stari trgovci ziveli su u slozi i prijateljstvu. Retko se kad desilo da su dolazili u zavadu, omrazu i parnicenje. Oni su se obicno sastajali u kavani "Kod Gusanca", u sadanjoj Uzun-Mirkovoj ulici, ili Polivakovoj, nize sadanje Francusko-srpske banke. Tu bi dolazili na kavu dok njihovi mladji ne pometu ducan i musterije ne pocnu dolaziti. Jedan od njih citao im je novine, koje bi oni radoznalo i pazljivo slusali i koje bi strastan politicar Jova Valjevac (otac Milana Kujundzica) obicno propracao svojim primedbama i kritikom. Inace je njihova zabrana bila poglavito u tome da igraju "dzandara" u kavu, pri cemu su sebi dopustali sale i peckanja, cesto i neslana, ali nikad pakosna, u narocitoj nameri unizavanja i uvrede. Onoga koji bi na kartama izgubio zadirkivali su, tovarili, lupali mu ispod stola, trazili ga po cekmedzetima i dolapima. Pokojni cir-Gusa narocito je voleo te sale i podvale i nije bio stedljiv u izrazima. Jedanput se desilo da mu je pok. Jova Markovic Sapcanin nesto u kartama podvalio. Cir-Gusa se tome prisetio tek kada je kuci dosao. Vec u mrkli mrak on naredi momku da ponese fenjer i uputi se kuci Sapcaninovoj. Lupao je na vrata dok mu se nije otvorilo, te je grdno izrezilio Sapcanina, koji se, znajuci zasto mu cir-Gusa dolazi, zavalio od smeha i uzivao sto ga je najedio i natovario. Edija Buli nikad nije usao u kavanu a da ga Jovica Barlovac ne pozdravi : "Dobroj'tro, svinjor ("sinjor") Buli", na sto mu ovaj svojim zargonom odgovara : "Svinja ti izeo glava." Oni se nisu ustrucavali da se drugome podsmehnu, samo ako bi uhvatili kakvu smesnu stranu njegovu. Oni su se smejali nepoverljivom Peri Milusicu koji, hodajuci po ducanu, koliko god puta dodje do kase, uvek cimne rucicom da se uveri je li zakljucana. A kad uvece podje kuci, on prvo nadviri u podrum i vice nekome unutra da izlazi dok nije pozvao policiju iako u podrumu nikoga nije bilo, nego su se njemu sve neki lopovi prividjali. Jedanput je u podrumu doista neko bio, ali kad su se slegli susedi, videlo se da je to bio macak koji je, poplasen vikom Milusicevom, najezen cucao na jednome buretu i upro u njega oci, usijane kao zeravice.

Drugi su opet sami pricali svoje sopstvene smesne dozivljaje. Lazar Levenzon bio je u prvo vreme krojac, ali je odavno taj zanat zabacio i zaboravio, pa se odao sarafluku. Knez Milos, vrativ se u Srbiju, setio se majstor-Lazara i poruci mu da dodje i uzme meru za jedan kat haljina. Levenzon nije smeo ni pomisliti da kaze kako on taj zanat odavno ne radi, nego uzme meru i da drugome majstoru, koji po onoj meri haljine skroji i sasije, pa ih odnese u konak. Knez Milos bio je vrlo zadovoljan sto su mu haljine bile siroke i prostrane, jer su mu ih Svabe pravile tako tesne i uzane, da se u njima ni micati nije mogao.

A Mijailo Stefanovic Pujka pricao je opet kako je nagraisao pri jednom krstenju. Krstio je, veli, Soju pok. Zivka Davidovica. Pop ga odmah u pocetku zapita za ime, a Pujka misleci da ga pita kako se on zove, kaza mu svoje ime. Kad se svrsi krstenje, on zacudjeo zapita : "Pa more, pope, ti krsti dete a ne zapita me za ime?" "Pa pitao sam i ti rece : Mihailo." "Kaki, bre, Mihailo, to je moje ime, i zar ne vide da je dete zensko!"Tek se onda pop priseti da je dete doista zensko, te nekako smandrljase i zapisase ime, kako je kum bio namenio.

Na dokolici, oni su voleli da se nasale i sa musterijama. Po koji obesenjak protne, na priliku, kanap kroz busen marjas, pa ga baci na sred ulice u prasinu, a drugi kraj kanapa drzi u ducanu. Prodje kakav seljak, opazi onaj marjas, podigne ga, obazre se levo i desno i strpa ga u nedra. A onaj iz ducana vuce ga onim kanapom i vice : "Hodi brate da pazarimo."

Braca Velickovic, pored druge galanterske robe, prodavali su i neke pomade, od kojih kosa raste. I kad bi koja musterija zapitao da li ta pomada odista pomaze, pok. SretaVelickovic najozbiljnije ga je opominjao da se niposto ne maze dok ne navuce rukavice, jer ce mu ruke orutaveti kao u majmuna.

Nestalo je sa starom carsijom i onih ljudi. Ne pamti se vise ni kako su ziveli, ni kako su se mucili, ni kako su tekli, ni kako su se zabavljali. A kad se vec toliko puta interesujemo nasim nekadasnjim Beogradom, daj da se barem na ovoj bozicnoj dokolici i njih setimo. Jer, najposle, napredak, razvijanje, blagostanje i visoki trgovacki ugled danasnjeg Beograda nikao je ispod onih trosnih cepanaka, zasnovan teskim trudom i postenim radom nasih starih trgovaca iz glavne carsije.

6. januara 1923

Lena Krec

Posle vecere sam melanholicno mesao kasicicom zuckastu tecnost i razmisljao o tome da li je tuzna posledica puritanskih i metodistickih verskih inhibicija to sto Englezi nisu u stanju da skuvaju pristojan, pitak caj, kada se na moje rame spusti jedna teska ruka. Ruka jednog u kamenu isklesanog kipa. 

Podigao sam pogled i radosno konstatovao da se nada mnom uzdize moja stara poznanica Lena Krec, koja je sa stipendijom pruske drzave u Oksfordu zavrsavala studije istorije. Raspuste je redovno provodila u Londonu, radeci u Britanskom muzeju. I tada je odsedala u mom hotelu i odrzavala sa mnom veliko prijateljstvo, kao sa kolegom i redovnim posetiocem, citaocem biblioteke muzeja. 

U njenoj blizini uvek sam osecao nekakav neobjasnjiv strah, i kad god sam bio losije volje gledao sam da izbegnem veceru u hotelu, plaseci se da bi posle pozelela da podje sa mnom na pivo. Ne zbog toga sto je bila ruzna, stavise, na svoj gromadan nacin bila je lepa zena i imala je znacajne uspehe kod muskaraca. Rekao bih, cak, da je bila izrazito naocita. Spadala je u onaj tip zena kojima je bas krenula ocica na carapama ili im se otkinulo jedno dugme, ili im se po savu rasila bluza, pa su na taj nacin ostavljale utisak da su u stalnom fizickom razvoju.

Strah koji sam prema njoj osecao bio je pre svega indukovan njenim karakterom. Lene Krec je bila Gemutsmensch, u osnovi grandiozne dobrote srca i pozrtvovanosti. Ali, istovremeno, bila je i apsolutno moderna zena, stavise, prednjacila je uvek dve sedmice ispred najnovijih stepena duhovnog razvitka. Mrzela je sentimentalizam, ljudsku limunadu, bila je zagrizeni pristalica Neue Sachlichkeita. 

I nase prijateljstvo je tako pocelo. Ona me je ugasila kada sam se zapalio. Naime, sedeo sam jednom neposredno pored kamina i citao Times. (Uzgred, nikad nisam uspeo da naucim kako se rukuje engleskim novinama, cini se da covek mora biti rodjen za to da proizvode engleske stampe presavija na mikroskopsku velicinu, kao sto to ostrvljani znaju.) I sad, kako sam okrenuo list, celi salon je bio pun Timesa.

Mali lakej, page, bas je u tom trenutku prodzarao vatru, i nije ni on bio dovoljno obazriv. Times se zapalio i ja sam, sa njim u ruci, licio na plamteci grm. Detalja se ne secam, znam samo to da se Lene odmah nasla nada mnom, izgazila usplamtele novine, polila me sa nekoliko solja toplog caja, jedino joj se to naslo pri ruci, razbarusila mi kosu jer je postojala mogucnost da se oprljila, pa me je odvukla u svoju sobu, svukla, oprala i obukla me u neku zensku odecu muskog kroja koja mi je bila prevelika - i sve to, pre nego sto sam mogao da joj kazem da me ovim izuzetno zaduzuje. A potom me je jako izgrdila, kako mogu da budem takav nespretnjakovic.

Od tog momenta iz Lenine glave nije bilo moguce izbaciti predstavu o tome da sam ja bezgranicno nespretan i nesnadjen i da cu propasti ako neko ne pripazi na mene, pa me je stavila pod svoje starateljstvo. 

Svakodnevno bi mi banula u sobu bez prethodnog kucanja - jer, kakva korist od kucanja ? - pretresla svu moju odecu da bi prisila otpalu dugmad, smlacila mleko za pred pocinak i naostrila moje zilete. U muzeju bi pre zatvaranja prisla mom stolu, spakovala moje beleske i gurnula mi pod misku atase-tasnu, a ponekad bi insistirala da je sama nosi do naseg hotela.

I pri tom je stalno raspravljala o tome kako sam nesnadjen. A ja ne volim tu temu, jer zaista ne spadam medju snalazljivce. Osim toga, Lenino starateljstvo je izrazito lose delovalo na mene. Malo po malo, postao sam bas onakav kakvim me je i predstavljala. Poceo sam da se spoticem o rubove tepiha, da guram vrata umesto da ih vucem i obrnuto, pola sata sam trazio rucni casovnik koji mi je bio na ruci, gubio sam svoje beleske i zaboravljao da rucam ukoliko me ona ne bi podsetila. 

Situacija je bila zaista alarmantna. Srecom, jednog dana Lene se dosetila da mi londonsko leto ne cini dobro, kupila mi voznu kartu i poslala u Skotsku.

Ideja nije bila losa,napravio sam veoma lepu turu oko skotskih jezera i nisam se vracao sve dok na univerzitetu nisu pocela predavanja i dok se Lene nije vratila na Oksford. Ali i posle toga smo se sretali  na raspustima i nase prijateljstvo se, mada u nesto manje burnoj formi, i dalje odrzalo. 

Na moju srecu Lene je volela cesto da menja svoje sticenike. To je bila druga stvar koja me je kod nje u neku ruku prenerazila : njen neverovatno razudjen ljubavni zivot. Nisam puritanac, smatram da je ljubav privatna stvar, i znam da je Lene samo zbog ogromne dobrote svog srca i pozrtvovanosti bila tako predana, ali ova neverovatna svestranost me je ipak plasila. 

Covek bi je dva dana vidjao sa nekim kineskim inzenjerom, zatim sedam dana sa nekim kanadskim farmerom koga je zamenio neki mladjahni francuski lepotan, da bi ubrzo prepustio svoje mesto jednom vremesnijem Nemcu, klasicnom filologu koji je bio na proputovanju, i jednom Poljaku, stonoteniskom sampionu, simultano. O svojim ljubavima pricala je svim svojim novim ljubavima, plus meni, veoma detaljno i bez trunke emocija, mada povremeno naglasavajuci das Moralische sto je versteht sich von selbst (nikad nisam uspeo da dokucim sta je pod tim podrazumevala) - nepristrasno, stvarno , jezivo objektivno.

I evo, po povratku iz Lanvigana, ponovo sam se nasao pod zastitnickim krilima Lene Krec. Izrekla je nekoliko blazih grubosti na racun moje pojave i odvela me na pivo. Nikad se nisam usudio da popijem toliko piva i da popusim toliko cigareta koliko je ona znala da popije i popusi. Sa blagom melanholijom sam posmatrao, priznajem, tu enormnu potrosnju. Do fajronta sam slusao njene price : kako je iz reke izvukla dvojicu oksfordskih atleticara, kako je spasla bankrota jednog bogatog Skotlandjanina koji je poceo da rasipa novac, i kako je zavela jednog profesora teologije koji je do svoje cetrdeset pete sacuvao svoju cednost.

Nisam ni slutio sa kakvim ce elanom njena vojnicka licnost umarsirati u moju velsku pustolovinu. Da to nije ucinila ne bih o njoj sada ovoliko pricao, jer sam do odredjenog stepena i ja pristalica nove objektivnosti, i ne volim suvise epizode. Ali, da idemo redom.

Legenda o Pendragonu, Antal Serb

Ultramarin/Ultramarin Encore

Najintimnija knjiga Milete Prodanovića, drugačija od svih koje je dosad napisao, s puno autobiografskih detalja, pripoveda o smrti oca, uvodeći nas u pripovedačev svet bogat sećanjima na detinjstvo i odrastanje. Raščišćavajući atelje tek umrlog oca, pisac se priseća detinjstva i u sećanju rekonstruiše jedno davno putovanje po Italiji, od kojeg mnogo šta počinje.

Ultramarin je u našoj književnosti moguće porediti samo sa Kišovim i Albaharijevim romanima o ocu. 

Ovom knjigom „Stubovi kulture“ promovišu novi izdavački standard, objavljujući dva toma – roman bez slika, a kao posebnu knjigu roman bez reči, koji prati radnju romana donoseći reprodukcije pominjanih umetničkih dela i fotografije iz porodične arhive, u punom koloru, na najkvalitetnijem papiru. 

(Knjige se prodaju nezavisno jedna od druge.)


Mileta Prodanović jedan je od vodećih srpskih prozaista, esejista i likovnih umetnika, dobitnik mnogobrojnih književnih nagrada, a autor je „Stubova kulture" od osnivanja kuće.

Izdavač: Stubovi kulture, Beograd, 2010

Mileta Prodanovic je danas (uskoro ce biti - juce) odrzao predstavljanje romana Ultramarin/Ultramarin Encore koji na vecini sajtova opisuju recima citiranim gore. Nevezano za ovu prigodu, dakle sasvim slucajno, desilo se da smo pri poslednjoj poseti gradskoj biblioteci bas tu njegovu knjigu donele kuci, te sam imala prilike da je cituckam dan pre povratka u Novi Sad : preostalo mi je jos pedesetak stranica za sledecu posetu Beogradu. 

Tako sam za samo jedan dan ujedno propustila da zavrsim knjigu i odem da cujem Miletu. No, dobro sad; Mileta nije bas retko vidjen tip te mislim da cemo se sresti jos. Uostalom, stari smo mi drugari, jos od one njegove knjige Stariji i lepsi Beograd; simpatican mi je vec i kao umetnik a jos vise kao veoma izobrazeni umetnik, sto nije pojava bas toliko cesta kako bismo to voleli. Ova njegova knjiga je sva Mileta, jos vise nego prethodne; sve je tu - neposrednost, autobiografski podaci, umetnost, istorija umetnosti, zanimljive price, istorijske licnosti, gradovi, Italija; no, u pravu su oni odgore kada kazu da je ovo ipak i drugacija knjiga - intimnija i osecajnija. Pored toga ovoga puta su slikice koje Mileta voli da stavlja i njima ilustruje tekst - odvojene, sto navodno cini posebnu interesantnost. Well, mozda to i jeste tako no vec vidim unapred disproporciju u prodaji knjige sa slikama i one sa tekstom : cak i sa nekim popustima potrebno je oko 1100 dinara za obe. A sasvim se lepo moze i svratiti do Stubova kulture i prelistati slikovni deo romana nakon sto se procita tekst. No, drugar Mileta mi je drag a ova njegova najintimnija knjiga mi se svidja. Evo jednoga dela; pazljivi kultur-manijaci prepoznace da se tu radi o onom delu koji je Politika objavila pre par meseci u stampanom (ali ne i elektronskom) izdanju svog kulturnog dodatka. Ja sam sada taj deo prekucala iz knjige a sve u nadi da se drugar nece ljutiti. Uostalom, i ovo je neka vrsta reklame i ujedno nadoknade svima nama koji smo propustili Miletino vece u knjiznici. S tim da cu ja slike ipak staviti uz tekst ;)

Tamo, u dolini presecenoj rekom, u pinakoteci koja se, prema odajama nekadasnje gradske uprave, sasvim neprimereno riznici slikarskih remek-dela, i dalje naziva Kancelarijama, decak stoji pred nevelikim dvostrukim portretom. Buduci da je diptih slikan i na nalicju, portreti su u prostoru, na postamentu, slicni nekakvom spomeniku ili kenotafu. Stariji muskarac je na desnoj strani, odeven u jednostavnu crvenu halju bez kragne. Iste boje je i cilindricna kapa, malo prosirena pri vrhu, slicna kamilavci. Naspram njega je lik veoma mlade zene, ciju kosu delimicno zaklanja neka vrsta dijademe, pokrivac za glavu nacinjen od razlicitih materijala, tkanine, metala, dragog kamenja. Odevena je u raskosni dvorski kostim, sa rukavima od izvezenog damasta. Njen bledi, skoro porcelanski ten tvori ostar kontrast prema inkarnatu muskarca, cija je koza umorna, tamna, skoro maslinasta.

Decak zna ime slikara koji je naslikao ovaj dvostruki portret, to je Pjero dela Franceska. Upecatljivi, pomalo bizarni lik vidjen u nekoj od ocevih knjiga urezao se u pamcenje, ali imena portretisanih - kao i njihove sudbine - saznace mnogo kasnije. Otac objasnjava da je narucilac portreta, vladar Urbina, odabrao ovu pozu, strogi profil, ne iz zelje da oponasa likove mocnih rimskih imperatora na kovanom novcu, vec zato sto mu je desna strana lica bila izloblicena povredama od maca. Trag te povrede projektuje se i na levu stranu lica, koliko -toliko sacuvanu "dobru stranu", kako su govorili savremenici : krivina izmedju cela i nosa neprirodna je cak i za one koji imaju izrazito kukast nos. U bezbrojne pobede ovaj je najamnik, neprevazidjeni takticar, neustrasivi ratnik, polazio kao Kiklop, sa jednim okom. 

Oceve reci, medjutim, brzo napustaju Federika od Montefeltra i Batistu Sforcu - tako su se, naime, zvali supruznici sa diptiha - i dolaze u blizu proslost, u vreme njegovog decastva. Kompozicija uskog koloseka krivuda prema prestonici, lokomotiva purnja, kloparanje tog malog voza moze se doziveti i kao sopran u odnosu na one teske, prave vozove, u Evropi se ostre koplja za jos jedan sveopsti rat, drvene poprecne klupe u vagonu trece klase su tvrde, saputnici glasno diskutuju, puse, poneko drema, visprene seljake nose velike zavezljaje na gradske pijace, kacice sa kajmakom, profesorka crtanja u gimnaziji vodi svog posebno nadarenog ucenika na izlozbu italijanskog portreta, u Muzej kneza Pavla. Ucenik zavrsnog razreda nize gimnazije u malom provincijskom gradu najednom ce se naci okruzen platnima Ticijana, Boticelija, Mantenje, Belinija, Karpaca, Djordjonea, pred njim ce stajati Donatelove, Lauranine, Verokiove i Mikelandjelove skulpture.

U rukama steze katalog narandzastih, tvrdih korica, luksuznu publikaciju sa stotinu i petnaest crno-belih reprodukcija na sjajnom kunstdruku i podacima odstampanim na oba zvanicna pisma Kraljevine bez kralja, kao i na italijanskom, nemackom i francuskom. Ta ce se knjiga pretvoriti u neku vrstu zavetnog kovcezica, bice mu putokaz u svim zivotnim bezizlazima, pratice ga na svim selidbama, evo, do ove poslednje radionice u zaduzbinskom zdanju.

Mada to ne izgovara - slutim da je otac na toj izlozbi, mozda bas pred ovim istim Pjerovim diptihom, spoznao sve moci umetnosti, da ga je ona omadjijala, onako kako mesecina, u jednoj Pirandelovoj prici, zauvek zacara seoskog decaka. U tihim izlozbenim salama objavila mu se neslucena sirina sveta, te slike izvode ga u osuncani predeo, onaj koji ce postati njegov dom.

Verujem da je taj imaginarni pejsaz, taj locus koji postoji samo u duhu, veoma slican predelu iza ostro ocrtanih kontura Federika od Montefeltra i Batiste Sforce. Iako su vojvoda od Urbina i njegova supruznica naslikani na odvojenim panelima, predeo ih povezuje : nebo pred linijom razdvajanja od zemlje gubi plavicasti ton i isijava jedva primetno rumenilo, kao da svice, u jezero se uliva siroka reka, jedrenjaci koji krstare islikani minuciozno, bas kao i kasteli i cempresi na zaobljenim brdima sto se, postajuci sve lazurnija, nizu u beskraj, do horizonta.

Supruznici su postavljeni licem u lice, ali se oni, na neki cudan nacin, ne gledaju. Pazljivi Pjerov crtez ucinio je da fokusi njihovih zenica ne budu podeseni na blizinu, vec prema neodredjenoj, udaljenoj tacki. Ta neusredsredjenost, rasutost pogleda jeste ono sto ovaj diptih cini zagonetnim. Istorijske knjige, hronike, mogu dati odgovor : oni zaista ne egzistiraju u istom prostoru, izmedju njih je nevidljiva membrana, Federiko je sa jedne strane zivota, Batista sa druge.

Federiko je rodjen kao nezakonito, vanbracno dete Gvidantonija od Montefeltra, gospodara Urbina, Gubija i Kasteldurantea. Profesiju ugovornog ratnika, kondotijera, zapoceo je u sesnaestoj godini zivota. Kada je njegov polubrat Odantonio ubijen u atentatu, Federiko postaje gospodar drzavice smestene u brdima iznad Jadrana, dodatno osiromasene raspusnim zivotom njegovoh prethodnika. Federiko, otud, ne uziva u vlasti, njegov najamnicki posao ne prestaje, neprekidno je u sluzbi razlicitih "narucilaca", Firence, Franceska Sforce, Alfonsa Aragonskog - protiv Firence, konacno Papske drzave, koja ga ovencava titulom Gonfalonijera Svete rimske crkve.

On je onaj principe iz Makijavelijevih spisa koji, posto je tesko povredjen na jednom turniru, nalaze hirurgu da mu ukloni koren nosa kako bi preostalom levom oku prosirio vidno polje, u bitkama ili u situacijama kada se priblizavaju zaverenici. Zanat vladara uci iz humanisticke literature : udovice njegovih ratnika mogu racunati na apanazu, cerke na miraz, ranjenici na negu.

Federikova prva zena, Djentila Brankaleoni, napustila je ovaj svet bez dece, a potom je umro i njegov ozakonjeni vanbracni sin Buonkonte. Na gradiliste velelepne palate u Urbino, u kucu u kojoj je svaki prozor i dovratnik ukrasen njegovim imenom i simbolima njegove moci, u biblioteku kakvu ne poseduje bas niko na celom svetu, ratnik i dux dovodi prozracnu lepoticu Batistu Sforcu, cetrnaestogodisnju kcer Aleksandra Sforce, gospodara Pezara. Batista je obrazovana, bogata i zdrava, sposobna da vodi drzavne poslove u cestim odsustvima supruga. Tokom jedanaest godina braka, Batista ce roditi osmoro dece, ali ne i naslednika. U Gubiju ona se zavetuje lokalnom svecu, svetom Ubaldu, nudeci svoj zivot u zamenu za rodjenje sina. U malenom vojvodstvu niko ne sumnja da su za dolazak na svet Gvidobalda, u januaru 1472. godine, zasluzne molitve - zavet, medjutim, ima i drugi deo : nekoliko meseci kasnije, u vreme dok Federiko za racun Firence gusi pobunu u Volteri, Batistu odnosi zapaljenje pluca. Njenom pogrebu prisustvuju papini izaslanici, predstavnici svih gradova Italije, humanisti koji ce svojim delima podvuci njenu zrtvu, njenu zamenu za naslednika, princevi, oni sa kojima je Federiko kretao u bojeve, kao i oni protiv kojih je ratovao. Po izricitoj zelji vojvotkinje, njeno telo spusteno je u neobelezenu masovnu grobnicu Sestara svete Klare u Urbinu, u odeci franjevacke treceretke.

Na Pjerovoj pali iz Brere Federiko se molitveno obraca Bogorodici sa Hristom - mladencem, andjelima i okupljenim svecima. Pandan na levoj strani slike je praznina : nedostatak Batiste porice savrsenu simetriju ove velike slike. Ipak, postoji posredan znak njenog prisustva - na niti pricvrscenoj u temenu apside, u sredistu prizora na kojem se skladno preplicu sakralni i stvarni svet, visi jaje, savrseni oblik. Ono ovde moze biti znak tek rodjenog naslednika.

Na portretnom diptihu Pjero se ipak odlucio da prikaze vojvotkinju. Ili je, pre ce biti, takva bila zelja narucioca, udovca. 

Batistin profil nije sasvim idealizovana predstava - nastao je po secanju, umetnik je na dvoru u Urbinu, medju raskosnim kaminima, pod kitnjastim tavanicama sa heraldickim predstavama, nad knjigama ukrasenim minijaturama, cesto sretao vojvotkinju, mozda je cak i skicirao njen lik. Obrise Baistinog lica cuva i danas ostecena posmrtna maska od terakote.

Taj je otisak verovatno koristio Francesko Laurana pri izradi njene mermerne biste. Zacelo ju je video i Pjero. Posmrtne maske obicno odisu morbidnim mirom, one zaustavljaju trenutak posle agonije, opustene misice lica, kod starih ljudi naglasavaju jagodicne kosti. Na ovom otisku, medjutim, nema mira, sacuvan je grc zene koja odlazi i ostavlja tek rodjeno dete. 

Hronicari govore da se Federiko, covek izoblicena lica, koga su - zbog njegovog znanja, mecenatske darezljivosti i istancanog ukusa - nazivali svetloscu Italije, povukao u svoj studiolo, intarzirani prostor za meditaciju. Covek ciji je zanat, skoro od decackih dana, cinila jedino smrt, bio je pokosen nestankom jednog zivota, bliskog. 

Bas kao sada, trideset tri godine ranije otac takodje stoji pred ovim diptihom, pred muskarcem i zenom koji se gledaju, a ne vide se, pred beskrajnim  prostorom iza njihovih kontura, mozda prvi put dozivljava ono sto ce ga pratiti kroz ceo zivot, onaj drhtaj divljenja, stoji u muzeju nazvanom po aktuelnom regentu, prestolonaslednikovom stricu, neuklopljenom u duh balkanske krcme, vladarem koji i jeste i nije vladalac, ali sasvim sigurno jeste prijatelj Bernarda Berensona, vlasnik El Grekovog "Laokoona", stoji pred ratom kojeg jos nije svestan, koji jos ne moze da zamisli, bas kao sto se iza portreta coveka orlovskog nosa ne vide gvelfi i gibelini, ne vide se paljevine, seciva, odrubljene glave, silovanja, metez bitke, kondotijere je nem, zamisljen, setan, slika ne reprodukuje  udar metala o metal, krike povredjenih, topot konja. 

Samo tren nakon ove ekskurzije, sve ce to postati stvarnost, najpre prepricana, u naslovima novina, zatim i bliska : otac ce videti streljane taoce, zaklane ljude, tela onih u ciju su kozu ubice, pre pogubljenja, urezale ideoloske simbole, obesene, za razliku od Leonarda koji je, perom, zabelezio likove pogubljenih u zaveri Pacijevih, otac nece nacrtati te prizore, otac ce se, i u tim casovima, znam, vracati onom predelu iza Batistinih i Federikovih kontura, kupastim brdima tako slicnim vidokrugu njegove rodne kuce, postepenom pretapanju rumenila zore u plavetnilo ...

Knez Mihailov bal - iz Zapisa starog Beogradjanina

    Drukcije su nekada, pre pedeset godina, zime u Beogradu bile nego danas. Zima je onda bila - zima, i veliki snegovi, uz jake mrazeve, trajali su svake godine nedeljama i nedeljama. Ali pored svega toga, onakvog cuda od snega, kakav je u Beogradu osvanuo jednog januarskog dana 1865. godine, odavno se nije zapamtio. Ulicama se nije moglo proci, a krovovi su bili toliko pritisnuti snegom da je u svakoj kuci, po naredbi policije, neko morao popeti se na krov i lopatom otuda bacati sneg; bez toga, mnoga bi se kuca srusila. Ispred ducana rasprtilo se koliko se moze proci, ali na drugim mestima, pokraj praznih zemljista, i po sredini ulica sneg je stojao visok i cekao jugovinu da se otopi.

    A bas za taj dan bio je zakazan bal u Dvoru, bal toliko ocekivani. Treba znati da u ono doba nije bilo fijakera koji bi se uzimali pod najam. Samo nekolicina njih imali su svoje privatne fijakere, koji nisu stajali ni na kojoj stanici, publici na raspolozenju. Sopstvenici su ih davali na poslugu samo izvesnim licnostima i velikoj gospodi. Pokojni Joca Savic, upravnik fondova, imao je, na primer, svoj fijaker koji je stavljao na raspolozenje samo predsedniku ministarstva kakvom svecanom prilikom, za dvorski ili opstinski bal, i njegovoj gospodji, kad bi isli u amam. Tako je, zbog onog silnog snega i oskudice u podvozu, nastalo je veliko pitanje kako ce se uopste otici na dvorski bal.

    Nije ono interesovalo i mucilo samo carsiju, samo ljude koji su na taj bal bili pozvani. Od velikog snega nije se moglo ni na ulicu izaci, a kamoli na bal otici. Najposle je, po necijoj srecnoj ideji, garnizonar naredio te je eskadron konjice u sirokom frontu, projahao nekoliko puta od Dvora do Stambol kapije i gore do Maneza - tamo i natrag, sve dotle dok konji grudima i nogama svojim nisu debeli, visoki sneg rasprtili i ugazili. Tim prtinama napravljen je onda, jedva jedan, put ka Dvoru, i bal, koji bi bez toga morao propasti, mogao se odrzati.

    Sjajan je to bal bio. Knez Mihailo docekivao je svoje goste, stojeci nasred salona, u fraku sa ruskom lentom Belog orla. To je bio covek cetrdesetih godina, povisok, suvonjav, krupnih ociju, ozbiljna izraza, kratke brade, rascesljane po sredini, ponosita drzanja, pazljiv i ljubazan prema gostima. Kneginja Julija sedela je na kanabetu, sa kojom od gospodja. Gosti su prilazili Knezu i Kneginji, koji su za svakog imali po kiju ljubaznu rec.

    Knezevi gosti bili su iz sviju redova gradjanstva : trgovci u odelu evropskom ili "turskom", kako se onda nosilo, zene u srpskom odelu sa tepelucima, pusculima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade zene i devojke u sirokim krinolinama. Knez Mihailo bio je otmen covek i nikad nije ulazio u dinasticne podvojenosti i razlike, kakve su nastale posle njegove smrti. Medju njegovim gostima bio je i vojvoda Jevrem Nenadovic sa zenom, roditelji kneginja Perside Karadjordjevicke. Kad je stara gospodja Jevremovica naisla, Knez joj je izasao na susret, uzeo je pod ruku i posadio pored kneginje Julije.

    Na dvorske balove pozivani su u to doba, pored gradskoga pase, jos i visi austrijski oficiri iz Zemuna i Panceva, i oni su smatrali za veliku cast da budu gosti kneza Mihaila i kneginje Julije. Tako su se i ovog vecera kroz grupe Beogradjana kretali i ljudi u turskoj i austrijskoj uniformi.

    Zakuska je bila za veliku gospodu, ministre, savetnike, diplomate, opstinske predstavnike, na gornjem spratu, a za ostale u prizemlju staroga, sada porusenog Dvora. Tu se veselilo nespreceno. Bilo je tu i ovog vecera scena koje su se morale brzljivo kriti, da za njih ne bi doznao ozbiljni domacin.

I kad su se gosti, ocarani docekom visokih domacina, pocasceni i zadovoljni, dockan u noc, prteci po debelom snegu, vratili kucama, zatekli su decu pospalu po minderlucima, zajedno sa dobrom bakom koja je dozvana iz komsiluka da ih pricuva i da ih zabavlja pricama o starcu i babi.

    Cela ta slika iz staroga, meni jos uvek vrlo milog Beograda, izasla mi je ovih dana neobicno zivo pred oci.

    Vracao sam se, preko svog obicaja, dockan uvece kuci. Nije jos bila nastupila ponoc kad se u elektricnoj centrali obustavlja struja i kad varos tone u pomracinu, da sutradan osvane sa kakvom poharanom radnjom, na zaprepascenje i publike i policije. Ulicama Knez-Mihailovom i Terazijama jos su blistale velike sijalice u mlecnim kuglama, povesane po visokim, povijenim stubovima. Drvena kaldrma, osvetljena ozdo, izgledala je kao ravan patos i samo bi ostra svetlost kakvog automobila, brisuci koso kaldrmu pokazivala njene neravnine.

    Pred jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi red fijakera i automobila. Nailazila su i druga kola i automobili i iz ovih izlazile dame u toplim ogrtacima i gospoda u bundama, hitajuci u dvoranu koja je blistala u svetlosti. To je bio neki bal koji je davalo ne znam koje udruzenje u ne znam kakvom cilju.

    I eto, tada mi se i nehotice stvorila slika staroga naseg Beograda, Beograda od pre 50 i 60 godina, i setio sam se balova iz tog vremena, na kojima su se provodile nase pokojne babe i majke i bile vesele i zadovoljne.

    Ali osim balova, tadasnji Beograd nije bio ni nalik na ovaj danasnji, i oni koji vam pricaju kako je to varos koja se ne uredjuje i ne napreduje - ne slute koliku nepravdu cine starim Beogradjanima u njihovom staranju da varos podignu i unaprede.

    Treba, primera radi, zamisliti kako je onda izgledala najglavnija ulica od Dvora do Stambol - kapije, sadasnjeg Pozorista, i od Stambol-kapije do gradskih rovova (sadasnjeg Kalemegdana) danasnjom Vasinom i Uzun-Mirkovom ulicom. Knez Mihailove ulice tada jos nije ni bilo.

    Na celom prostoru od Dvora do Stambol-kapije jedva ako su bile dve-tri kuce od solidne gradje. Sve ostale bile su slabe, prizemne ili jednospratne kuce, zidane cerpicem, oblepljene blatom i pokrivene ceramidom. Tako, na primer, gde je danas hotel "Pariz", bio je najobicniji seljacki han, sa dvoristem punim volovskih kola i stalama za stoku. Ducani su bili niski, sa cepencima, patosani ciglom. Nasred ducana stajao je zimi mangal oko koga su se, cekajuci musterije, grejali gazde i momci, ili i sami gosti.

    Tako je bilo i levom i desnom stranom do Stambol-kapije. Ona je bila otprilike pred sadasnjim ulazom u Vasinu ulicu, izmedju Knezevog spomenika i Pozorista. Kapija je bila masivna, od tesanog kamena, sa jakim, visokim vratima, okovanim gvozdenim plocama. Levo i desno od kapije pruzao se sanac sa visokim bedemom, silazeci desnim krakom preko Vidin-kapijama bio je dubok jendek pun djubreta i srvina, preko koga se drvenim mostom nastupalo u kapiju.

    Na ulasku s obe strane bila je turska straza i pri najmanjem neredu, kakvih je cesto bivalo u sukobima izmedju nasih i Turaka, teska vrata na kapiji zatvarana su i saobracaj s ove i s one strane sanca i prekidan. S one strane, u sadasnjoj Vasinoj ulici, bili su mahom turski ducani : saracki, nozarski, papudzinski i drugi, male kavanice, kasapnice, bozadzinice. Danasnja Velika pijaca bila je staro tursko groblje sa posrnulim plocama i kamenim calmama na turskim, grobnim spomenicama.

    O ondasnjoj kaldrmi beogradskoj moze se i danas dobiti lak pojam. Ali je onda bilo jos vise rupcaga, a od trotoara nije bilo ni traga. Nasred Terazija, otprilike ispred danasnje "Moskve", bio je stari turski vodomer - "terazije" - koji i danas daje ime celoj ulici, ime koje nisu mogli da potisnu ni "Ulica kralja Milana" ni "Prestolonaslednikov trg". Terazijska cesma napajala je celu okolinu. Oko nje je bilo stalno sveta s testijama i sudovima i cekalo na red do u beznadeznost.

    Sto se tice osvetljenja, ono je, ako hocete, ako ne bolje, a ono bar prakticnije nego ono danas. Nisu bile elektricne "bogenlampe", nego opstinski petrolejski fenjeri na izvesnom odstojanju jedan od drugoga.  Ti su fenjeri istina zmirili ali su zmirili celu noc, i nasi stari, ako su imali potrebu da se nocu nadju na ulici, nisu se morali bojati da ce skrhati vrat u kakvoj rupcagi i uvek su mogli sigurno potreviti kljucaonicu na kucnim vratima.

    Ali oni su mahom zarana vec bili kod svojih kuca. U ono vreme nije bilo ni bioskopa, ni koncerata, ni klubova, ni javnih predavanja. Bile su samo sedeljke kod prijatelja, gde se uz casu vina mezetilo domacom pastrmom i provodio koji sat u razgovoru, pesmi i sali. Sto se tice balova, bilo ih je svega dva-tri preko zime, ali su oni za Beogradjane bili pravi dogadjaj. To su balovi koje je davao knez Mihailo u svome Dvoru i Opstina beogradska u sali tadasnje "Srpske krune", danasnjoj opstinskoj kuci.

    Slucajna uspomena na jedan od njih i navela me je da, na kraj Bele nedelje 1921. godine, ispricam nesto iz mesojedja 1865. godine.

    Kosta Hristic
    1921.