Goethe : Italianische Reise - Roma !

Rim, 1. novembra

Samo zato sto sam video kako su svi telom i dusom prikovani za sever i kako niko  vise ne mari za ove predele, mogao sam se odluciti da prevalim ovaj dugacak i samotan put i da potrazim ono srediste ka kome me je vukla neka neodoljiva potreba. Stavise, poslednjih godina se to pretvorilo u neku vrstu bolesti, od koje su me jedino mogli izleciti pogled na ove krajeve i prisustvo u njima. Sad smem to da priznam ; u poslednje vreme nisam vise smeo ni da pogledam neku latinsku knjigu, kao ni crtez nekog italijanskog predela. Pozuda da vidim ovu zemlju  bila je odvec zrela : tek sad, kad je zadovoljena, ponovo iz dna duse osecam ljubav prema svojim prijteljima i otadzbini, a povratak mi se cini pozeljan, i utoliko pozeljniji sto pouzdano osecam da ovolika blaga necu doneti za sopstveno raspolaganje i licnu upotrebu, nego da ce ona i meni i drugima do kraja zivota sluziti kao uputstvo i podstrek.

Tirolske planine sam tako reci preleteo. Veronu, Vicencu, Padovu i Veneciju sam dobro razgledao, Feraru, Cento i Bolonju na brzinu, a Firencu jedva. Pozuda da stignem u Rim bila je toliko jaka i toliko je svakog trenutka rasla da se vise nigde nisam mogao zaustaviti, pa sam se u Firenci zadrzao svega tri sata. Sada sam ovde, spokojan i, kako izgleda, za ceo svoj zivot smiren. Jer bez sumnje se sme reci da nov zivot zapocinje kad covek svojim ocima vidi celinu koju vec delimicno poznaje iznutra i spolja; prve bakroreze kojih se secam (moj otac je u jednom predsoblju bio obesio prospekte Rima) vidim sad u stvarnosti, i sve sto sam vec odavno poznavao sa slika i crteza, bakroreza i drvoreza, i na osnovu predmeta izradenih od gipsa ili plute, - sve to sad stoji na okupu preda mnom; kud god podjem, srecem u novoj okolini nesto poznato; sve je kao sto sam zamisljao, i sve je novo. Isto to mogu da kazem i o svojim zapazanjima i svojim idejama. Nije mi dosla nijedna potpuno nova misao, nijednu nisam osetio sasvim stranom, ali one stare su postale toliko odredjene, toliko zive, toliko povezane, da mogu vaziti kao nove.

Kad je Pigmalionova Eliza, koju je on uoblicio sasvim u skladu sa svojim zeljama i udahnuo joj onoliko istinitosti i zivota koliko je samo umetnik kadar, najzad prisla Pigmalionu i rekla : „Ja sam to!“ – koliko je ona, ozivela, bila drukcija od oblikovanog kamena!

I koliko je za mene, zatim, i u moralnom pogledu zdravo sto zivim u jednom sasvim culnom narodu, o kojem se toliko govori i pise, i o kojem svaki stranac sudi arsinom koji je sa sobom poneo.

Rim, 5. Oktobra

Ovde sam evo vec  sedam dana, i malo-pomalo se u mojoj dusi stvara opsta slika o ovom gradu. Marljivo idemo ovamo i onamo, upoznajem se sa planovima starog i novog Rima, posmatram rusevine, zgrade, posecujem ovu i onu vilu; najvece znamenitosti sasvim polako upoznajem : samo otvaram oci i gledam, pa odlazim i opet se vracam, jer covek se samo u Rimu moze pripremiti za Rim.

Priznajmo ipak da je mucan i tuzan posao pabirciti stari Rim po novome, ali to se ipak mora ciniti, sa nadom da ce se na kraju doci do neocenjivog zadovoljenja. I velelepnost i razaranje, na cije tragove covek nailazi, prevazilaze sve nase pojmove. Sto su ostavili varvari, to su opustosile arhitekte novog Rima.

Kad tako posmatramo jedan organizam kome je dve hiljade godina i vise, koji se u smeni vremena na toliko raznih nacina i iz temelja menjao, pa ipak vidimo isto tle, isti breg, pa cesto cak i isti stub i zid, a u narodu jos tragove starog karaktera, mi onda postajemo svedoci velikih odluka sudbine, i otuda posmatracu vec od pocetka biva tesko  da dokona kako za jednim Rimom dolazi drugi, i to ne samo novi za starim, nego i razlicite epohe bilo novog bilo starog jedna za drugom. Ja se za sada jedino trudim da sam osetim gde se nalaze upola skrivene tacke, a tek onda se mogu potpuno iskoristiti lepi prethodni radovi; jer od petnaestog veka do nasih dana su se vrsni umetnici i naucnici celog svog zivota bavili ovim predmetima.

7. novembra

... svaki dan donese ponesto novo, i mi hitamo da i o tome promislimo i donesemo sud. Ali ovde dolazimo u sasvim veliku skolu, gde jedan dan toliko kazuje da se smemo usuditi da nista ne kazemo o tom danu. Stavise, dobro bismo ucinili kad bismo se, godinama ovde boraveci, pridrzavali pitagorejskog cutanja.

Ranije mi je ponekad dolazilo cudno raspolozenje da zarko zelim da me u Italiju vodi neki dobro obavesteni covek, neki Engles potkovan u umetnosti i istoriji; a sad se, medjutim, sve to udesilo lepse nego sto sam mogao da slutim. Tisbajn je toliko dugo ovde ziveo kao moj iskren prijatelj, ziveo je ovde sa zeljom da mi pokaze Rim; naseprijateljstvo je davnasnje po pismima, a novo po neposrednom  drugovanju; gde bih mogao naci nekog dragocenijeg vodju ? Iako je moje vreme ograniceno, ipak cu uzivati i uciti koliko najvise mogu.

9. novembra

U Svetom Petru sam naucio da shvatam kako umetnost, kao i priroda, moze da oduzme znacaj bilo kakvom poredjenju srazmera. A isto tako me je i Apolon iz Belvedera preneo izvan stvarnosti. Jer kao sto o onim gradjevinama ni najtacniji crtezi ne daju pravu sliku, tako je i ovde sa mermernim originalom u odnosu na gipsane odlive, medju kojima sam poznavao i veoma lepe.

10. novembra

A kada okrenem pogled u sopstvenu dusu, sto covek toliko rado cini u svakoj prilici, otkrivam izvesno osecanje kojem se beskrajno radujem, i koje se cak usudjujem da iskazem. Ko ovde sa ozbiljnoscu gleda oko sebe, i ko ima oci da vidi, taj mora da postane temeljan, taj mora steci pojam o temeljnosti kakav u njemu nikad nije bio toliko ziv.

Duh stice obelezja valjanosti i krepkosti, dospeva do ozbiljnosti lisene suvoce, do stalozenosti pune veselja. Ja se bar osecam kao da nikad nisam ocenjivao stvari ovoga sveta toliko tacno kao ovde. Radujem se  blagoslovenim posledicama koje cu otuda proisteci za ceo moj zivot.

11. novembra

Danas sam posetio Nimfu Egeriju, zatim Karakalino trkaliste, razorene grobnice duz Via Apije i Metelin grob, koji tek coveku daje predstavu o solidnom zidanju. Ovi ljudi su radili za vecnost, i proracunali su sve, jedino nisu bezumlje opusosilaca, pred kojim je sve moralo da ustukne. Veceras, dok se vec smrkavalo, dosli smo do Koloseuma. Kad se to pogleda, sve drugo se tad ucini majusno : ovo je toliko veliko da se ta slika ne moze zadrzati u dusi; covek se toga seca samo u smanjenim srazmerama, a kad se vrati i jos jednom pogleda – ponovo mu se ucini da je vece.