Alexander William Kinglake : Eothen; or Traces of travel brought home from the East

Ova Kinglejkova knjiga moze se citati online ovde mada je mozda bolje skinuti je u pdf formatu ovde.

U Zemunu sam jos bio okruzen poznatim scenama i zvucima; galama tog zivog sveta uvek me je istovremeno nervirala i veselila; nepokrivena lica zena jos su sijala na svetlosti dana. Ipak, kad god bih pogledao prema jugu, video bih osmansku tvrdjavu - strogu, kako se mracno nadvija visoko iznad doline Dunava - istorijski Beograd. Stigao sam do kraja ove Evrope koja se vozi na tockovima, i sada cu svojim ocima videti sjaj i haos Orijenta.

Dva pogranicna grada medjusobno su udaljena manje od puskometa, a ipak njihovi stanovnici nemaju medjusobnog kontakta. Madjari na severnoj, i Turci i Srbi na juznoj strani Save, toliko su razdvojeni kao da medju njima lezi pedeset velikih provincija. Medju ljudima koji su se ulicama Zemuna uzurbano kretali oko mene mozda nema ni jednog koji je ikada otisao da vidi tu stranu rasu koja zivi unutar zidova trvdjave na drugoj strani. Kuga, odnosno strah od kuge, odvaja jedan narod od drugog. Sve dolaske i odlaske sprecava teror zute zastave. Ko se usudi da prekrsi zakone karantina, bice mu sudjeno hitno, po vojnom zakonu; sud bi mu izvikivao presudu iz tribunala nekih pedesetak jardi dalje; svestenik bi ga, umesto slatke nade religije, utesio sa distance svoboja, i potom bi precizno streljan i nemarno sahranjen na placu Lazareta.

Kad je sve bilo spremno za nas polazak, sisli smo do uprave karantina, i tu nas je cekao "kompromitovani" cinovnik austrijske vlade, cija je duznost bila da nadgleda prelazak granice, i koji zbog toga zivi u stanju trajne izolacije. Bili su spremni i brodovi sa "kompromitovanim" veslacima. Posle kontakta sa bilo kojim bicem ili stvari u Osmanskom carstvu, bilo bi nemoguce vratiti se na austrijsku teritoriju bez zadrzavanja cetrnaest dana u Lazaretu. Zato smo dobro pazili da ne propustimo nista od potrebnih priprema, pre nego krenemo; odlazak iz Zemuna obavili smo sa tolikom ozbiljnoscu kao da odlazimo na onaj svet. Neki ljubazni ljudi koji su nam pomogli u vreme naseg kratkog boravka u ovom mestu, sisli su do obale da nas pozdrave; sada, kad smo stajali sa njima na tri do cetiri jarda udaljeni od "kompromitovanih" oficira, pitali su nas jesmo li apsolutno sigurni da smo zavrsili sve poslove u hriscanskom svetu i imamo li neke zelje pred odlazak. Slugama smo skrenuli paznju da vode racuna, i jos jednom smo se dobro preslisali da ne zaboravimo neki drag predmet. Oni su bili prilicno sigurni da nista nismo zaboravili, da nije ostao ni jedan mirisni toaletni kovceg sa vrednim kreditnim papirima koji bi zauvek bio izgubljen. Ne - sve nase stvari od vrednosti bezbedno su bile poredjane u brodu, a mi smo bili spremni za put. Dakle, rukovali smo se sa svojim zemunskim prijateljima i oni su se odmah povukli tri do cetiri koraka da bi nas tako ostavili u sredini izmedju sebe i "kompromitovanog" oficira; on je tada  prisao i pitao nas da li smo sve zavrsili u civilizovanom svetu, pruzio mi ruku koju sam prihvatio, i hriscanski svet je bio iza mene za mnogo dana.

Uskoro smo se priblizili juznoj strani reke, ali sa golih zidova iznad nas nisu dolazili nikakvi zvuci, i nismo jos mogli videti zivu dusu, osim jedne velike ptice grabljivice koja je nisko i uporno krstarila nad gradom zarazenim kugom (kako se verovalo). Tada se iza sporednih vrata pojavila grupa ljudskih bica, sa besmrtnim dusama i verovatno sa nekakvom sposobnoscu misljenja, ali za mene je bilo najupecatljivije to sto su neosporno imali prave, bogate turbane; krenuli su prema mestu ka kojem smo mi isli; i kada sam konacnoskocio na zemlju, nasao sam se prvi put okruzen ljudima azijatske krvi : od tada sam jahao kroz zemlju Osmanlija - od srpske granice do Zlatnog Roga - od zaliva Satalije do Ahilovog groba. Ipak, nigde nisam video tipove takvog hiper-turskog izgleda, kao sto su ti koji su me docekali na obali Save; to su bili ljudi najnizeg staleza, koji su docekali nas brod u nadi da ce nesto zaraditi nosenjem naseg prtljaga u grad. Ipak, iako su bili siromasni, bilo je jasno da su Turci ponosne, stare skole, i da nisu zaboravili neobuzdano i bezobzirno drzanje svoje, nekada pobednicke, rase.

Mada je Srbija generalno dobila neku vrstu nezavisnosti, Beograd je kao granicni bastion jos uvek sediste turskog garnizona, pod komandom pase. Nisam shvatio da li su ti ljudi koji su nas okruzili vojnici ili mirni gradjani. Nosili su staru tursku odecu; kosulje i prsluke u raznim jarkim bojama, koje su od sirokih pantalona nalik na podsuknju delili teski slojevi sala, tako gusto obavijeni oko njihovih strukova da su im davali dostojanstveni izgled korpulencije, iako su bili mrsavi. Taj pojas je sadrzao citav svezanj oruzja; nijedan od njih nije imao manje od jednog niza izuzetno dugih pistolja i jedan jatagan, sa jednim ili dva noza raznih oblika i velicina; to oruzje je uglavnom bilo posrebreno i jako uglacano, i tim je vise sijalo sto je bilo noseno uz iznoseno, i cak pocepano odelo (paznja prema oruzju za Osmanliju je stvar ponosa; on nikad ne dozvoljava da njegov jatagan oseti njegovo siromastvo) : dugi spusteni brkovi i obilni slojevi nekada belih turbana koji su padali na prodorne oci, i divlje crte tih ljudi, davali su im izgled turobnog ponosa, i delovali su kao da pokusavaju da budu prkosni u nevoljama, sto se uvek moze videti medju Osmanlijama koji pamte stara vremena; oni su izgledali kao da bi im bilo mnogo korisnije, casnije i bogougodnije da nam preseku vratove, nego da nam nose prtljag. Verni Stil (Metlijev sluga iz Jorksira) bio je za trenutak zaprepascen kada je video prtljag svog gospodara na ramenima ovih ratobornih nosaca, i kada smo konacno krenuli, on je tesko mogao odoleti da ne baci jedan nostalgicni pogled prema hriscanskom svetu, ali je brzo ponovo krenuo koracima coveka koji, nije bas uplasen, ali je ozbiljno spreman na smrt, ili Kuran, ili cak na mnogozenstvo.

Muslimanski deo grada je usamljen i pust; ide se gore, dole i napred, preko nizbrdnih i uzbrdnih puteva, kroz uske staze sa golim zidovima, bez prozora; izlazi se na otvoren prostor nacickan crnim rusevinama od nekog nedavnog pozara; prolazi se pored brda odbacenih stvari, otpada vekova, na kojem se vidi mnostvo velikih pasa vucjaka kako ucmali leze na suncu, potpuno ispruzenih nogu, kao da su mrtvi. rode ili zdralovi stoje bez straha na niskim krovovima i strogo gledaju na ljude; ustajali vazduh je pun mirisa limuna i kora od nara sparusenih od sunca ili (kako se blizi bazar) od suvog, mrtvog parfema ili neobicnih zacina. Ceznete za nekim znakom zivota i cvrsce hodate po zemlji, kao da biste probudili spavace svojim stiklama; ali noge necujno upadaju u trosno tlo istocnog grada, i tisina vas i dalje prati. Stalno nailazite na turbane i lica ljudi, ali ona za vas nemaju nista - ni dobrodoslicu, ni cudjenje, ni gnev, ni prezir - oni vas gledaju kao sto mi gledamo sneg kad pada u decembru - kao "sezonsko", neprijatno bozje delo, kojem se ne zna uzrok, i koje je mozda poslato sa nekim dobrim razlogom koji ce se tek kasnije otkriti.

Amadeu Injasio de Almeida Prado

Pre nekih mesec dana procitah po prvi put knjigu jednog svajcarskog pisca a da to nije bio onaj nemacki prebeg koji se nastanio u Montanjoli ;); barem je to tako bilo da je ovo bio prvi put da sam bila svesna toga da je pisac iz Svajcarske : priznajem sicusnu mogucnost da sam se sa nekim svajcarskim piscem susrela i ranije a da to nisam znala. No, ta sicusna mogucnost zaista je neznatna : strastveni sam obozavatelj pred-citateljskog rituala proucavanja predgovora, pogovora i korica knjiga, svojevrsnih knjizevnih trejlera. Tako da bih, verujem, ipak znala da ovo nije prvi put da sam citala kakvog svajcarskog pisca. Fascinirana sam tom cinjenicom jos i stoga sto stideci se  moram priznati da ne bih mogla da nabrojim neke svajcarske pisce a da mi zivot od toga zavisi. Cak bih se i Sri Lankanca odmah dosetila ali Svajcarca yok. No, eto sada znam i jednog takvog : Paskal Mersije. 

Ovaj Paskal zapravo se zove Peter Bijeri i ima 66 godina; slicno glavnom liku romana koji sam citala - Nocni voz za Lisabon - i on je strucnjak za klasicnu starinu : studirao je filozofiju, klasicnu filologiju i indologiju te jos onda i anglistiku na univerzitetima u Londonu i cuvenom Hajdelbergu gde je potom i doktorirao; teza mu se bavila filozofijom vremena. Nakon toga Bijeri ostaje u fakultetskim krugovima postajuci profesor (Marburg, potom Berlin); ovaj svoj poziv on je napustio pre 4 godine jer je bio nezadovoljan stanjem u skolstvu, pa se sada valjda u potpunosti posvetio knjizevnoj karijeri. Svoj prvi roman ovaj je hajdelberski doktor nauka objavio jos 1995. godine; roman koji sam citala pretposlednji je, iz 2004. godine; kod nas ga je objavio AED studio, izdavac o kome ne znam nista sem toga da objavljuje izuzetno zanimljive knjige. Tako su upravo oni bili prvi koji su preveli i objavili neku knjigu Paskala Mersijea na srpski, sto se nadam da nece biti izuzetak : sudeci po ovoj knjizi mislim da bih ovoga Paskala/Petera zaista mogla voleti. 

Knjiga Nocni voz za Lisabon jedna je od onih knjiga koje nazivam fantazmima a sto sam vec jednom objasnila sta za mene znaci. Obuzela me je potpuno, jos od prve recenice na prvoj stranici i drzala u jednakom zanosu sve do samog kraja. Jos od trenutka kada sam je izvukla sa neke od sada poprilicno zbrkanih polica u biblioteci i procitala kratak sadrzaj znala sam da cu je voleti. Evo ukratko o cemu se tu radi : omiljeni profesor grckog i latinskog u gimnaziji Rajmond Gregorijus, onaj po kome navijaju sat i koji dobrocudno posmatra svet iza debelih stakala naocara preterane dioptrije, onaj Gregorijus koga iz ljubavi prema njegovoj opstoj i potpunoj izgubljenosti u savremenom svetu nazivaju Mundus, jednoga dana izlazi nasred casa iz gimnazije i nestaje. Zapravo, on nije nestao : otisao je kuci nakon sto je u jednoj prodavnici kupio ploce za ucenje portugalskog i jos i jednu knjigu nekog portugaloskom pisca; za ovoga on nikada nije cuo, niti je mogao sta iz te knjige razumeti, pa ipak : nalazi se potpuno ocaran i zaveden. Zatim Mundus cini nesto jos necuvenije : seda na nocni voz za Lisabon. Ostatak romana Mundus provodi uglavnom u Lisabonu, tragajuci za piscem te knjige koju sa sobom nosi a koji se zove Amadeu Injasio de Almeida Prado. Prateci Mundusa po Lisabonu desile su mi se nekolike stvari  od kojih su najvaznije sledece: prvo - snazno pozeleh da i ja   mogu tako da sednem u nocni voz za Lisabon i, sve sa ovom knjigom u ruci, setam delovima grada carobnih naziva poput - Alfama a  koje sam onda pomno trazila po internetu da bih na neki nacin zaista tuda i prolazila; drugo - potpuno se zaljubih u pomenutog Amadeua. Pisuci neki post prosle godine rekoh da mi je cudno kako iako ne citam mnogo manje nego ranije ipak se neuporedivo manje zanosim, da ne kazem, zaljubljujem u likove iz tih knjiga. Nisam znala da kazem da li je to zbog likova ili zbog mene a sada mi se cini da su ipak likovi bili ti koji nisu izazivali dovoljno osecanja. Amadeu me je zaneo na nacin na koji je to u mladosti ucinio Demijan, na primer. 

U prikazu ove knjige u Danas-u receno je : 

Zaplet koji insistira na misterioznosti, dramatičnosti, neverovatnim koincidencijama i naglim preokretima jeste i naslabija tačka ovog romana, koji bi prevagnuo ka stilu Dena Brauna ili Paola Koelja da nije filozofsko-esejističkih ekskursa koji čine gotovo polovinu inače dosta obimne knjige.

Zaista, zaplet moze ponekad delovati kao a bit too much : mozda najpre zarad pomenutih koincidencija; medjutim, kako to veoma cesto biva, stvarni zivot najcesce prevazilazi svaku fikciju po svojoj cudnovatosti - te cesto vec izustimo da kazemo Ma daaaaaa, jesteeee, baaaaaaaaas u trenutku kada saznamo da se cela prica zaista i dogodila i to bas na taj neverovatan nacin na koji je i prikazana. Ovaj roman jeste fikcija, mozda na trenutke manje verovatna, ali to su trenuci i to je, na kraju krajeva, zaista najmanje bitno. Ono sto jeste vazno je to da zaista nikako, ali nikako i ni na koji nacin Paskal Mersije ne moze da se poredi sa Den Braunom i bez filozofko- esejistickih eskursa, to jest - i u delovima u kojima se oni ne javljaju. Poredjenje sa Karlosom Luisom Safonom, i to sa Senkom vetra a ne onim drugim knjigama mnogo bi bilo tacnije. 

No, evo kako jedan od likova na koje Mundus nailazi prica o Amadeu koga ja, iz nekog razloga, od pocetka zamisljam s crtama Dzubranovog idealizovanog (auto)portreta Proroka. Nije preterani spolier nista sto on kaze, tako da se moze citati : to je jedan stari svstenik iz Amadeuove skole koji ga je poznavao kao decaka; taj deo, koji ovde nije ceo, je mozda i najvazniji u ustanovljenju moga Amadeu obozavanja ;)  Uz to - neke stare razglednice Lisabona i ... pa, malo fada, naravno i to onog posvecenog Lisabonu : 

 

  "Avgustin i laz - samo jedna od hiljadu stvari o kojoj smo se prepirali", kazao je otac Bartolomeu. "Mnogo smo se prepirali, ali se iz prepirki nikad nije izrodila svadja, Jer, vidite, on jeste bio usijana glava i buntovnik, no uz to i mladic brilijantne inteligencije, rodjeni govornik, sest godina tutnjao je kroz gimnaziju poput oluje, bio je stvoren da postane legenda."

  Svestenik je nadlanicom presao preko portreta u Pradovoj knjizi koju je drzao u rukama. To je mogao da bude pokret ispravljanja stranice, ali i milovanja. Pred Gregorijusovim ocima pojavila se Adrijana kako nadlanicom prelazi preko Amadeovog pisaceg stola.

  "Ovde je stariji,"rekao je svestenik, "ali, to je on. Takav je bio, bas takav."

  Spustio je knjigu na cebe kojim su mu bile umotane noge.

"U vreme kada sam mu predavao bio sam na sredini dvadesetih godina; za mene je predstavljalo ogroman izazov to sto moram da mu odolevam. Podelio je nastavnike na one koji su ga proklinjali i na one koji su ga voleli. Da, bas voleli - neki od nas naprosto su bili zaljubljeni u njega, u njegovu neumerenost, njegovu bezgranicnu velikodusnost i zilavu zagrizenost, u njegovu odvaznost koja se ni na sta nije obazirala, njegovu neustrasivost i njegov fanaticni zar. Bio je odlucan i smeo, avanturista koga ste lako mogli da zamislite na nekom od nasih istorijskih brodova, kako peva, propoveda, cvrsto resen da, ako treba i macem, stanovnike dalekih kontinenata zastiti od svega cime bi posada mogla da ih ponizi. Bio je spreman da svakogaizazove, i samog djavola, pa i Boga. Ne, nije to bila manija velicine, kao sto su njegovi protivnici govorili, bio je to samo zivot koji je bujao, eruptivno izbijanje probudjenih snaga, vatromet vrcavih ideja. Nema sumnje - bio je i poprilicno oholo momce. No, ta je oholost bila tako neobuzdana, tako je prelazila svaku meru da bi covek zaboravio sav otpor i gledao zadivljeno, kao u cudo prirode koje ima vlastite zakone. Oni koji su ga voleli videli su u njemu nebruseni dijamant, dragulj u prirodnom stanju. Oni, pak, kod kojih je izazivao odbojnost bili su u tome podstaknuti njegovim odsustvom respekta, koje je umelo i da povredi, kao i njegovim nemim ali evidentnim uverenjem da je u pravu, osobenim za one koji su brzi, bistriji i blistaviji od ostalih, i koji to znaju. Videli su u njemu balavca plemicke krvi  koga je sudbina obdarila i sakom i kapom, ne samo novcem nego i talentima, lepotom i sarmom, a uz sve to, bio je i neodoljivo melanholican, sto ga je predpdredilo da postane miljenik zena. Nije bilo pravedno da neko toliko bolje prolazi od drugih, nije naprosto bilo fer, i to ga je cinilo magnetom za zavist i nenaklonost. Medjutim, i oni koji mu nisu bili naklonjeni, tajno su mu se divili, jer niko nije mogao da ne vidi kako je tom decaku bilo dato da dotakne nebo. 

   ...

   "Sta sve vec nije bio procitao kad je, sa deset godina, presao prag gimnazije u svom malenom, po meri sivenom redengotu ! Poneko od nas uhvatio bi sebe kako proverava moze li sa njim da drzi korak. A on je, posle nastave, ostajao u biblioteci, pa bi onim svojim fenomenalnim pamcenjem i tamnim ocima neverovatno koncentrisanog pogleda - ciju potpunu usredsredjenost nije mogao da poremeti ni najglasniji prasak - usisavao sve te debele knjige, recenicu po recenicu, stranicu po stranicu. 'Kad Amadeu procita knjigu', kazao je jedan nastavnik, 'u njoj vise ne ostanu slova. Taj ne guta samo smisao, nego i stamparsku boju.'
   I bilo je tako : tekstovi kao da su u njemu nestajali, do poslednje reci, a na policama su ostajale samo prazne caure. Predeli duha koji su se prostirali iza tog gotovo besramno visokog cela sirili su se vrtoglavom brzinom : iz nedelje u nedelju uoblicavale su se nove formacije, iznenadjujuce formacije ideja, asocijacija i fantasticnih jezickih resenja koje su nas uvek iznova zadivljavale. Desavalo se da se sakrije u biblioteku i tu provede citavu noc, citajuci uz dzepnu lampu. Kad prvi put nije dosao kuci, njegova se majka silno uspanicila. No, vremenom se navikla, ne bez ponosa, na to da je njen sin sklon prenebregavanju svih pravila.
   Bilo je nastavnika, i to ne malo, koji bi se uplasili kad bi se Amadeov pogled zadrzao na njima. Nije to bio odbojan, izazovan ili ratoboran pogled, ali je onome od koga se ocekivalo objasnjenje davao samo jednu, jednu jedinu, sansu da to objasnjenje pruzi kako valja. Ako bi nastavnik tada pogresio, ili bi odao da je nesiguran, Amadeov pogled ne bi postao prezriv, niti se cinilo da vreba novu gresku, nije ispoljavao cak ni razocarenje, ne - Amadeu bi samo skrenuo pogled, nije dozvoljavao da se ista primeti, a pri izlasku iz ucionice bio je prijatan, uctiv. No upravo je ta primetna zelja da ne povredi nastavnika bila porazavajuca. Iskusio sam to i sam, a potvrdili su mi i drugi : dok bismo spremali predavanja, taj ispitivacki pogled bio je pred nama. Za neke je to bio pogled ispitivaca, pogled koji je od nastavnika trazio da se vrati u skolsku klupu, ali bilo je i onih koji su uspevali da ga prime u duhu sportiste koji je naisao na jakog protivnika. Nisam poznavao nikog ko nije iskusio to prisustvo Amadea Injasija de Almeida Prada, prerano sazrelog i vise nego budnog sina slavnog sudije, u trenucima kad bi se spremalo neko tesko predavanje, pri kojem je i nastavnik mogao da pogresi.
    Uprkos tome : nije bio samo zahtevan. I uopste, nije bio sazdan iz jednog komada. U njemu je bilo pukotina, lomova, skokova, i ponekad bi se coveku ucinilo da ga uopste ne poznaje. Kad bi primetio sta je ucinio svojim prekoracivanjem mere i previsokim ciljevima, pao bi sa oblaka, bio razocaran i na sve nacine pokusavao da ispravi ucinjeno. Postojao je, naime, i drugi Amadeu - dobar drug spreman da pomogne. Bio je u stanju da nocima sedi uz nekoga pomazuci mu da se pripremi za pismeni i pri tom je pokazivao takvu skromnost i takvo andjeosko strpljenje da bi se svi koji su ga ogovarali postideli.

   I napadi potistenosti bili su deo tog drugog Amadea. Kad bi ga obuzeli, cinilo se da se u njega, barem privremeno, uselila sasvim drugacija priroda. Postajao bi podlozan bezrazloznom strahu, trzao se na najmanju buku koja kao da ga je sibala. U takvim trenucima delovao je kao otelovljenje muke postojanja. Ko bi tad pokusao da ga utesi ili obodri, lose bi prosao. Sunuo bi na njega, besno sisteci.
   Toliko je stvari umeo, taj tako bogato nadaren decko. Samo jedno nije - da praznuje, da bude opusten, da pusti da ga zivot nosi. Sam je sebi bio prepreka, sa svojom prevelikom budnoscu i strastvenom potrebom za uvidom i kontrolom. Nije pio. Nije ni pusio, to je doslo tek kasnije. Cajem se, medjutim, davio, obozavao je zlatnocrveni sjaj jakog asama i posebno je zbog njega doneo od kuce srebrni cajnik, koji je, pri odlasku, poklonio kuvaru."
   Postojala je, zar ne, i ta devojka, Marija Zoao, ubacio je Gregorijus.
   "Jeste. Amadeu ju je voleo. Voleo na svoj neponovljivo cedan nacin cemu su se svi smejali, mada nisu uspevali da sakriju zavist : zavideli su osecanju kakvo se zapravo javlja samo u bajkama. Voleo ju je i postovao. Da, to je ; postovao ju je, mada se, kad je rec o deci, to obicno ne govori. Amadeu je, medjutim, u mnogo cemu bio drugaciji. Marija Zoao nije bila posebno lepa, nikakva princeza, daleko od toga. Nije bila, koliko znam, ni narocito dobar djak. Niko nije sasvim razumeo tu njegovu naklonost, ponajmanje ostale devojcice iz skole prekoputa, koje bi sve dale da privuku pogled naseg plemenitog princa. Mozda je razlog bio u tome sto ona naprosto nije bila njime zaslepljena, sto je nije oborio s nogi kao sve ostale. Mozda je njemu bas to bilo potrebno : da ga neko prihvati spontano i ravnopravno, recima, pogledima i kretnjama kadrim da ga, svojom prirodnoscu i neupadljivoscu, oslobode njega samog.

   Kad bi Marija Zoao dosla ovamo i sela kraj njega, na stepenice, odjednom bi se smirio : kao da se oslobodio tereta svoje budnosti i brzine, bremena svog neprekidnog prisustva duhom, muke koju mu je zadavala potreba da samog sebe neprekidno pretice i pobedjuje. Dok bi sedeo kraj nje, dogadjalo se da precuje zvono koje je objavljivalo pocetak nastave, a ko bi ih video sticao bi utisak da ne zeli da ikad vise ustane. Onda bi mu Marija spustila ruku na rame i vratila ga iz tog rajskog stanja nenapregnutosti, za njega toliko dragocenog. Uvek ga je ona doticala, nikad nisam video da njegova ruka pociva na njoj. Kad bi doslo vreme da se vrati na predavanja, Marija bi svoju sjajnu, crnu kosu gumicom obuhvatila u konjski rep, a on bi je pri tom uvek gledao kao opcinjen - stoti put podjedano opcinjen kao i prvi put; mora da je tu njenu kretnju mnogo voleo. Jednog dana, medjutim, umesto gumice pojavila se srebrna snala, a na Amadeovom licu se videlo da je to njegov poklon."
   Kao ni Melodi, ni svestenik nije znao prezime devojcice.
   "Sada, kad me pitate, cini mi se kao da to prezime nismo hteli da znamo, kao da bi nam smetalo da ga znamo", kazao je. "Kao sto ni za svece ne pitamo kako su se prezivali. Ili ne pitamo za prezime Dijane, ili Elektre."

   U sobu je usla casna sestra.

  

Kako je Lene Krec zavela Ozborna, mladog britanskog aristokratu :)

Poslednji deo Legende o Pendragonu Antala Serba koji postavljam.

Nakon sto sam posle poslepodnevnog dremeza sisao u park da se malo prosetam, naisao sam na Lene. Bila je veoma razdragana, jela je krupne breskve iz prepune kosare, postavljene na jedan bastenski sto. Nakon sto je privremeno prestala sa uzimanjem hrane, uhvatila me je pod ruku i povela prema udaljenijem delu parka.

Seli smo na obalu jednog potoka, u vedrom raspolozenju.

-Veoma je lepo ovde - rekla je Lene - I sasvim pristaje uz moje danasnje dusevno stanje. Tako sam srecna.

-To se retko moze cuti. Zasto, dopada vam se u Lanviganu ?

-Veoma. Tako dragi, nimalo komplikovani ljudi, erl je, doduse, covek kao da je pao na glavu, mada mu je sama glava veoma lepa. Devojka je izuzetno zlatna, premda jezivo konvencionalna. Cudi me da vam nije dosadna. Ali nije rec o tome ... Znate i sami da se nikad nisam mesala u vase stvari. Srecna sam. Dogodilo se.

-Sta ?

-Pa, sta mislite, zasto sam dosla u Lanvigan ?

-Da spasete zivot erla od Gvineda.

-Delom i zbog toga, ali samo uzgred. U krajnjoj liniji sta me se tice erl od Gvineda i ostali matori aristokrati ? Nisu moj slucaj.

-Hocete da kazete, dakle, da ste dosli radi Ozborna ?

-Eto, vidite. Niste bas budala. I saopstavam vam, kao starom prijatelju i mom dobrocinitelju, da moje putesestvije nije ostalo bez rezultata. Nocas ...

-O, Lene, cestitam. u odnosu na Ozborna onaj cetrdesetogodisnji cedni teolog moze da se smatra podivljalim Sicilijancem.

-E, pa, to sam vam ja.

-Cudesno ! Ali priznajte : Ozborn je sigurno poklekao samo pred terorom. Mora da ste ga primorali samo uz revolver u ruci. 

-Pa, dotle ipak nije islo. Ali nije bilo ni malo lako. Ako vas zanimaju detalji, slusajte. Treba da znate da se Ozborn sve do juce ponasao veoma rezervisano prema meni. Odnosno ne bas rezervisano, nego sa onom vrstom ljubaznosti koju pokazuje prema svojim muskim drugarima. Da sam uvredljive prirode, kakve su bile nase majke, srce bi mi biloslomljeno. Ali, hvala Bogu, nisam tako osetljiva dusa. Stavise radovala sam se da me tretira kao muskarca. Znala sam da je vec i to velika stvar sto me se ne uzasava.

Ali cak i ovako, kada bih ga uhvatila za ruku, pocrveneo bi do usiju i hitno poceo da elaborira dramska dela Sekspirovih savremenika. Dobro, cekaj samo, mislila sam, doci ce jos maca na vratanca.

Postepeno sam shvatila da nikakvi klasicni zenski trikovi, kada je o njemu rec, ne mogu biti ni od kakve pomoci. Jednostavno ih, bezazlen kakav je, ne primecuje. Onomad u Londonu, kada smo se prerusavali, uzalud sam pokusavala pred njim da se pokazem u donjem rublju. Po svaku cenu je hteo da se povuce kada sam se presvlacila, a kada sam mu rekla da meni to ne smeta, pripalio je cigaretu i seo. Od tog casa smatrao je prirodnim da me vidi golu. Ipak, shvatila sam da se u njemu ne javlja nikakva muska pomisao. Premda je u meni njegova bezazlenost pobudjivala tim vise zenskih primisli. Mogu vam reci da sam cvilela i vristala, ali samo u sebi, bezglasno.

Protivno mojim ubedjenjima, pokusala sam i sa sentimentalizmom. Predocila sam mu, kako se to u ovakvim prilikama obicno radi, koliko sam usamljena i koliko su tuzne moje veceri, te da me do sada niko nije voleo, i koliko mi je, o, tesko u srcu. Saslusao me je sa iskrenom empatijom i obecao da ce me u Oksfordu uvesti u najbolje drustvo (jer veruje, naime, da su svi snobovi kao sto je on), a da u medjuvremenu proucavam moderni engleski roman, jer je knjiga najbolji prijatelj. 

I tako smo stigli u Lanvigan. Vec me je stvarno bilo sramota. Za toliko vremena mogla sam da postanem svemocna metresa jednog francuskog kralja. Za toliko vremena mogla sam da skuvam tri filmske poglavice i dvojicu ambasadora. I kada mi je sinoc uspelo da ga izmamim u park, odmah sam pomislila da mozda imam neke sanse. Englezi, naime, vole prirodu.

Predlozila sam da sednemo na trevu. Ali Ozborn je na to izrazio bojazan da je trava vlazna. Pa smo seli na jednu klupu. Nezno sam polozila glavu na njegovo rame i pocela da mu ljubim usi. Ozborn je ljubazno cutao. Kad mi je dosadilo, rekao je sa osmehom da je rec valjda o nekom zanimljivom nemackom obicaju, i da je verovatno veoma starog porekla. Ne znam, rekla sam na to, ali je veoma prijatno. Zanimljivo, rekao je on, sanjalacki. Da niste mozda raspolozeni da me poljubite, pitala sam. Jesam, rekao je ljubazno i poljubio me u celo. Da sam ja musko, rekla sam, ja bih svakako poljubac spustila na usta. Na to je rekao da je to nezdravo. Da li biste voleli da budete musko, pitao je. A vi ? - uzvratila sam ja pitanjem.

Malo se iznenadio, ali sam videla da na toj liniji ne mogu narocito da prosperiram. I tada mi je na um pala genijalna ideja. Rekla sam da bih nadasve zelela da se popnem na drvo, i zamolila ga da mi pomogne. Pa sam se uzverala na jednu granu. Ozborn me je odozdo pridrzavao. A onda sam se snazno zanjihala, vrisnula, i pala na Ozborna. Mozete zamisliti kako je kada sa ovom mojom konstitucijom padnem na nekog ...

Nasli smo se oboje na zemlji. I tako sam na jedvite jade, sa nekoliko modrica, stigla do ljubakanja. Kuk me je jezivo boleo, ali sada sam konacno bila na sinama. 

Moram reci da Ozborn ni u ovoj situaciji nije nimalo bio bezobrazan. Nikakva se  inicijativa od njega nije mogla ocekivati. Posle nekih pola sata, kada smo se malo pribrali, upitala sam ga da li je bilo dobro, na sta je on rekao da je bilo izrazito dobro i to, cini mi se, prilicno iskreno. I jos je dodao da ga veoma raduje sto je sada bogatiji za jedno zivotno iskustvo. I da je, evo, stekao svoju prvu ljubavnicu.

Na to sam se ja razbesnela. Rekla sam mu da su Englezi nevaspitane budaletine kada vec posle ovakvih sitnica zenu proglasavaju za lover, i neka mu bude jasno da nikad nece biti moj ljubavnik. Ozborn se na to opet zamislio, na svoj rasejani nacin, i na kraju rekao sorry. I spremao se da ustane. Ali ja sam ga uhvatila za kaput, po biblijskom receptu, i rekla da nema razloga za tugovanje, ako me lepo zamoli moze da mi bude ljubavnik, i da ce u tom slucaju da stekne jos vise zivotnih iskustava. To je svakako shvatio. Ali ostao je u sedecem polozaju i nastavio da razmislja.

Posle nekog vremena morala sam da se obrecnem na njega. Sta ceka ? Odgovorio je da nikako ne moze da se seti sta se u ovakvim prilikama treba reci. Umirila sam ga da se i delima moze mnogo toga reci. Onda je dobro, rekao je, jer ne moze bas niceg da se seti, i nastavio je da sedi. Pa da vidimo onda dela, rekla sam. Budite strastveni, covece. Na to me je ozborn zgrabio za ramena i snazno protresao.

Necu sad da ulazim u detalje, jer vam vidim na licu da biste se vi na ozbornovom mestu drugacije ponasali. A sa vama sad bas nisam raspolozena. Danas sam izrazito monogamna, prvi put u zivotu. Ostacu verna Ozbornu.

-Well - rekao sam - dozvoljavate li da zamislim nastavak ?

-Samo izvolite. Mogu vam reci jos samo toliko da popriste daljih dogadjaja nije park nego moja soba, i to cele noci. Ipak ... Ozborn nije razocarao. A i on je bio zadovoljan. Izjavio je da se odavno nije tako dobro zabavio. I da se nada da cemo se uskoro i vencati.

To me je prenerazilo. Kakav mesalliance! Moje snobovsko srce je neizrecivo krvarilo. Siroti erl ... Samo je jos to falilo da udes Pendragona bude potpun. Sada je svemu dosao kraj.

-O, cestitam - rekao sam sa suzama u glasu. 

-Ali molim vas, ne budite maloumni ! Ne mislite valjda da cu se udati za njega ?

-Zasto? nije losa prilika.

- Ne, drago sine, toliko glupa bas nisam. Uci u jednu ovakvu degenerisanu aristokrarsku porodicu ? Sta bi rekli moji prijatelji u Berlinu ? Sa druge strane, jos sam mlada. Jedva sam nesto iskusila od zivota ... Toliko toga me jos ceka. Nikad nisam bila u vezi, na primer, sa nekim tenorom. Ni sa nekim od Hoencolerna. I sa crncem samo jednom. Zaista jos ne mogu da se udam.

-I te kako ste u pravu - uzdahnuo sam sa olaksanjem. - Zivot je pred vama.

-Samo se pitam - rekla je Lene - hoce li se Ozborn makar malo promeniti pod uticajem ovog "zivotnog iskustva"? Hoce li se od sad ponasati kao muskarac ?

-Prema vama svakako- rekao sam - sve dok to vi budete hteli, ali ne vise od toga. Ali kad vi odete, sve ce se nastaviti po starom, bar kolikoja poznajem engleske momke. Tek izuzetno, veoma retko, provodeci noc u krugu najintimnijih prijatelja, kada se bude povela rec o zenama i on ce ispricati, bez pomena imena, da je imao nekad jednu prijateljicu i da je to bio cudesan dozivljaj. I zivece u magiji te uspomene narednih deset godina, sve dok ne bude naisla neka druga Lene, koja ce ga zavesti.

-O, Boze - rekla je Lene - koliko je samo glup, koliko nemoralan i ogranicen ! Pa ipak, da li vi nalazite da ima neceg lepog u tom lepoduhu ?

Nisam nista odgovorio. Setio sam se jednog momenta naseg prepodnevnog izleta, kojem do sada nisam pridavao nikakvu vaznost. Put nas je vodio kroz sumu, pored jednog bistrog planinskog potoka. Ozborn je zaustavio automobil, svukao se i okupapo, mada je bilo prilicno vetrovito. I dok se cvokocuci zubima oblacio, rekao mi je :

-O, doktore, kada bi covek mogao da ode na neko nenastanjeno ostrvo ... na neko koralno osrvo u Polineziji ... gde bi komunicirao samo sa pticama i ribama, poput franjevackih svetaca ... da ne vidi drugog coveka, narocito zenu ... tada bi covek mogao da sacuva svoje lkjudsko dostojanstvo.

I secam se da mu je lice bilo tako duboko tuzno, kao njuska psa koji se neceg stidi.

  

The Tomb of Keats by Oscar Wilde

Irish Monthly, July 1877.

As one enters Rome from the Via Ostiensis by the Porta San Paolo, the first object that meets the eye is a marble pyramid which stands close at hand on the left.

There are many Egyptian obelisks in Rome--tall, snakelike spires of red sandstone, mottled with strange writings, which remind us of the pillars of flame which led the children of Israel through the desert away from the land of the Pharaohs; but more wonderful than these to look upon is this gaunt, wedge-shaped pyramid standing here in this Italian city, unshattered amid the ruins and wrecks of time, looking older than the Eternal City itself, like terrible impassiveness turned to stone. And so in the Middle Ages men supposed this to be the sepulchre of Remus, who was slain by his own brother at the founding of the city, so ancient and mysterious it appears; but we have now, perhaps unfortunately, more accurate information about it, and know that it is the tomb of one Caius Cestius, a Roman gentleman of small note, who died about 30 B.C.

Yet though we cannot care much for the dead man who lies in lonely state beneath it, and who is only known to the world through his sepulchre, still this pyramid will be ever dear to the eyes of all English-speaking people, because at evening its shadows fall on the tomb of one who walks with Spenser, and Shakespeare, and Byron, and Shelley, and Elizabeth Barrett Browning in the great procession of the sweet singers of England.

For at its foot there is a green, sunny slope, known as the Old Protestant Cemetery, and on this a common-looking grave, which bears the following inscription:

This grave contains all that was mortal of a young English
poet, who on his deathbed, in the bitterness of his heart,
desired these words to be engraven on his tombstone:
HERE LIES ONE WHOSE NAME WAS WRIT IN WATER. February 24, 1821.
And the name of the young English poet is John Keats.

Lord Houghton calls this cemetery 'one of the most beautiful spots on which the eye and heart of man can rest,' and Shelley speaks of it as making one 'in love with death, to think that one should be buried in so sweet a place'; and indeed when I saw the violets and the daisies and the poppies that overgrow the tomb, I remembered how the dead poet had once told his friend that he thought the 'intensest pleasure he had received in life was in watching the growth of flowers,' and how another time, after lying a while quite still, he murmured in some strange prescience of early death, 'I feel the flowers growing over me.'

But this time-worn stone and these wildflowers are but poor memorials {1} of one so great as Keats; most of all, too, in this city of Rome, which pays such honour to her dead; where popes, and emperors, and saints, and cardinals lie hidden in 'porphyry wombs,' or couched in baths of jasper and chalcedony and malachite, ablaze with precious stones and metals, and tended with continual service. For very noble is the site, and worthy of a noble monument; behind looms the grey pyramid, symbol of the world's age, and filled with memories of the sphinx, and the lotus leaf, and the glories of old Nile; in front is the Monte Testaccio, built, it is said, with the broken fragments of the vessels in which all the nations of the East and the West brought their tribute to Rome; and a little distance off, along the slope of the hill under the Aurelian wall, some tall gaunt cypresses rise, like burnt-out funeral torches, to mark the spot where Shelley's heart (that 'heart of hearts'!) lies in the earth; and, above all, the soil on which we tread is very Rome!

As I stood beside the mean grave of this divine boy, I thought of him as of a Priest of Beauty slain before his time; and the vision of Guido's St. Sebastian came before my eyes as I saw him at Genoa, a lovely brown boy, with crisp, clustering hair and red lips, bound by his evil enemies to a tree, and though pierced by arrows, raising his eyes with divine, impassioned gaze towards the Eternal Beauty of the opening heavens. And thus my thoughts shaped themselves to rhyme:

HEU MISERANDE PUER
Rid of the world's injustice and its pain,
He rests at last beneath God's veil of blue;
Taken from life while life and love were new
The youngest of the martyrs here is lain,
Fair as Sebastian and as foully slain.
No cypress shades his grave, nor funeral yew,
But red-lipped daisies, violets drenched with dew,
And sleepy poppies, catch the evening rain.
O proudest heart that broke for misery!
O saddest poet that the world hath seen!
O sweetest singer of the English land!
Thy name was writ in water on the sand,
But our tears shall keep thy memory green,
And make it flourish like a Basil-tree.
Borne, 1877.

Footnote:
{1} Reverently some well-meaning persons have placed a marble slab on the wall of the cemetery with a medallion-profile of Keats on it and some mediocre lines of poetry. The face is ugly, and rather hatchet-shaped, with thick sensual lips, and is utterly unlike the poet himself, who was very beautiful to look upon. 'His countenance,' says a lady who saw him at one of Hazlitt's lectures, 'lives in my mind as one of singular beauty and brightness; it had the expression as if he had been looking on some glorious sight.' And this is the idea which Severn's picture of him gives. Even Haydon's rough pen-and-ink sketch of him is better than this 'marble libel,' which I hope will soon be taken down. I think the best representation of the poet would be a coloured bust, like that of the young Rajah of Koolapoor at Florence, which is a lovely and lifelike work of art.