Ova Kinglejkova knjiga moze se citati online ovde mada je mozda bolje skinuti je u pdf formatu ovde.
U Zemunu sam jos bio okruzen poznatim scenama i zvucima; galama tog zivog sveta uvek me je istovremeno nervirala i veselila; nepokrivena lica zena jos su sijala na svetlosti dana. Ipak, kad god bih pogledao prema jugu, video bih osmansku tvrdjavu - strogu, kako se mracno nadvija visoko iznad doline Dunava - istorijski Beograd. Stigao sam do kraja ove Evrope koja se vozi na tockovima, i sada cu svojim ocima videti sjaj i haos Orijenta.
Dva pogranicna grada medjusobno su udaljena manje od puskometa, a ipak njihovi stanovnici nemaju medjusobnog kontakta. Madjari na severnoj, i Turci i Srbi na juznoj strani Save, toliko su razdvojeni kao da medju njima lezi pedeset velikih provincija. Medju ljudima koji su se ulicama Zemuna uzurbano kretali oko mene mozda nema ni jednog koji je ikada otisao da vidi tu stranu rasu koja zivi unutar zidova trvdjave na drugoj strani. Kuga, odnosno strah od kuge, odvaja jedan narod od drugog. Sve dolaske i odlaske sprecava teror zute zastave. Ko se usudi da prekrsi zakone karantina, bice mu sudjeno hitno, po vojnom zakonu; sud bi mu izvikivao presudu iz tribunala nekih pedesetak jardi dalje; svestenik bi ga, umesto slatke nade religije, utesio sa distance svoboja, i potom bi precizno streljan i nemarno sahranjen na placu Lazareta.
Kad je sve bilo spremno za nas polazak, sisli smo do uprave karantina, i tu nas je cekao "kompromitovani" cinovnik austrijske vlade, cija je duznost bila da nadgleda prelazak granice, i koji zbog toga zivi u stanju trajne izolacije. Bili su spremni i brodovi sa "kompromitovanim" veslacima. Posle kontakta sa bilo kojim bicem ili stvari u Osmanskom carstvu, bilo bi nemoguce vratiti se na austrijsku teritoriju bez zadrzavanja cetrnaest dana u Lazaretu. Zato smo dobro pazili da ne propustimo nista od potrebnih priprema, pre nego krenemo; odlazak iz Zemuna obavili smo sa tolikom ozbiljnoscu kao da odlazimo na onaj svet. Neki ljubazni ljudi koji su nam pomogli u vreme naseg kratkog boravka u ovom mestu, sisli su do obale da nas pozdrave; sada, kad smo stajali sa njima na tri do cetiri jarda udaljeni od "kompromitovanih" oficira, pitali su nas jesmo li apsolutno sigurni da smo zavrsili sve poslove u hriscanskom svetu i imamo li neke zelje pred odlazak. Slugama smo skrenuli paznju da vode racuna, i jos jednom smo se dobro preslisali da ne zaboravimo neki drag predmet. Oni su bili prilicno sigurni da nista nismo zaboravili, da nije ostao ni jedan mirisni toaletni kovceg sa vrednim kreditnim papirima koji bi zauvek bio izgubljen. Ne - sve nase stvari od vrednosti bezbedno su bile poredjane u brodu, a mi smo bili spremni za put. Dakle, rukovali smo se sa svojim zemunskim prijateljima i oni su se odmah povukli tri do cetiri koraka da bi nas tako ostavili u sredini izmedju sebe i "kompromitovanog" oficira; on je tada prisao i pitao nas da li smo sve zavrsili u civilizovanom svetu, pruzio mi ruku koju sam prihvatio, i hriscanski svet je bio iza mene za mnogo dana.
Uskoro smo se priblizili juznoj strani reke, ali sa golih zidova iznad nas nisu dolazili nikakvi zvuci, i nismo jos mogli videti zivu dusu, osim jedne velike ptice grabljivice koja je nisko i uporno krstarila nad gradom zarazenim kugom (kako se verovalo). Tada se iza sporednih vrata pojavila grupa ljudskih bica, sa besmrtnim dusama i verovatno sa nekakvom sposobnoscu misljenja, ali za mene je bilo najupecatljivije to sto su neosporno imali prave, bogate turbane; krenuli su prema mestu ka kojem smo mi isli; i kada sam konacnoskocio na zemlju, nasao sam se prvi put okruzen ljudima azijatske krvi : od tada sam jahao kroz zemlju Osmanlija - od srpske granice do Zlatnog Roga - od zaliva Satalije do Ahilovog groba. Ipak, nigde nisam video tipove takvog hiper-turskog izgleda, kao sto su ti koji su me docekali na obali Save; to su bili ljudi najnizeg staleza, koji su docekali nas brod u nadi da ce nesto zaraditi nosenjem naseg prtljaga u grad. Ipak, iako su bili siromasni, bilo je jasno da su Turci ponosne, stare skole, i da nisu zaboravili neobuzdano i bezobzirno drzanje svoje, nekada pobednicke, rase.
Mada je Srbija generalno dobila neku vrstu nezavisnosti, Beograd je kao granicni bastion jos uvek sediste turskog garnizona, pod komandom pase. Nisam shvatio da li su ti ljudi koji su nas okruzili vojnici ili mirni gradjani. Nosili su staru tursku odecu; kosulje i prsluke u raznim jarkim bojama, koje su od sirokih pantalona nalik na podsuknju delili teski slojevi sala, tako gusto obavijeni oko njihovih strukova da su im davali dostojanstveni izgled korpulencije, iako su bili mrsavi. Taj pojas je sadrzao citav svezanj oruzja; nijedan od njih nije imao manje od jednog niza izuzetno dugih pistolja i jedan jatagan, sa jednim ili dva noza raznih oblika i velicina; to oruzje je uglavnom bilo posrebreno i jako uglacano, i tim je vise sijalo sto je bilo noseno uz iznoseno, i cak pocepano odelo (paznja prema oruzju za Osmanliju je stvar ponosa; on nikad ne dozvoljava da njegov jatagan oseti njegovo siromastvo) : dugi spusteni brkovi i obilni slojevi nekada belih turbana koji su padali na prodorne oci, i divlje crte tih ljudi, davali su im izgled turobnog ponosa, i delovali su kao da pokusavaju da budu prkosni u nevoljama, sto se uvek moze videti medju Osmanlijama koji pamte stara vremena; oni su izgledali kao da bi im bilo mnogo korisnije, casnije i bogougodnije da nam preseku vratove, nego da nam nose prtljag. Verni Stil (Metlijev sluga iz Jorksira) bio je za trenutak zaprepascen kada je video prtljag svog gospodara na ramenima ovih ratobornih nosaca, i kada smo konacno krenuli, on je tesko mogao odoleti da ne baci jedan nostalgicni pogled prema hriscanskom svetu, ali je brzo ponovo krenuo koracima coveka koji, nije bas uplasen, ali je ozbiljno spreman na smrt, ili Kuran, ili cak na mnogozenstvo.
Muslimanski deo grada je usamljen i pust; ide se gore, dole i napred, preko nizbrdnih i uzbrdnih puteva, kroz uske staze sa golim zidovima, bez prozora; izlazi se na otvoren prostor nacickan crnim rusevinama od nekog nedavnog pozara; prolazi se pored brda odbacenih stvari, otpada vekova, na kojem se vidi mnostvo velikih pasa vucjaka kako ucmali leze na suncu, potpuno ispruzenih nogu, kao da su mrtvi. rode ili zdralovi stoje bez straha na niskim krovovima i strogo gledaju na ljude; ustajali vazduh je pun mirisa limuna i kora od nara sparusenih od sunca ili (kako se blizi bazar) od suvog, mrtvog parfema ili neobicnih zacina. Ceznete za nekim znakom zivota i cvrsce hodate po zemlji, kao da biste probudili spavace svojim stiklama; ali noge necujno upadaju u trosno tlo istocnog grada, i tisina vas i dalje prati. Stalno nailazite na turbane i lica ljudi, ali ona za vas nemaju nista - ni dobrodoslicu, ni cudjenje, ni gnev, ni prezir - oni vas gledaju kao sto mi gledamo sneg kad pada u decembru - kao "sezonsko", neprijatno bozje delo, kojem se ne zna uzrok, i koje je mozda poslato sa nekim dobrim razlogom koji ce se tek kasnije otkriti.
No comments:
Post a Comment